НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » О ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ, ПОСЛАНИЦА (ИЗ 1723. ГОДИНЕ)

О ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ, ПОСЛАНИЦА (ИЗ 1723. ГОДИНЕ)

<p claПОСЛАНИЦА ИСТОЧНИХ ПАТРИЈАРАХА
О ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ
<p cla(1723. година)
 

Јеремија свети патријарх Новог Рима Цариграда,
блажени патријарх града Божијег Антиохије Атанасије,
блажени патријарх Светог града Јерусалима Хрисант
и који се налазе код нас преосвећени архијереји,
то јест митрополити, архиепископи и епископи
и сав хришћански источни православни клир,
желимо врло уваженим и омиљеним у Христу
архиепископима и епископима Велике Британије
и свему њиховом поштованом клиру свако добро и спасење од Бога
 
О ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ
 
Примили смо ваше писмо у облику малене књижице којим ви са своје стране одговарате на наше одговоре које смо вам пре послали. Дознавши из њега за ваше добро здравље за вашу ревност и уважење према источној Светој Христовој Цркви, ми смо се јако обрадовали прихвативши, као што треба, вашу благочестиву и племениту намеру, вашу бригу и старање око сједињења Цркава: такво јединство утврђује верне; њиме се угађа Господу и Богу нашем Исусу Христу, који је у знак заједнице са Собом поставио за свете своје ученике и Апостоле узајамну љубав, слогу и сагласност. И тако вам, по вашој жељи, сада укратко одговарамо, да смо прочитавши пажљиво ваше последње писмо, разумели његов смисао, и да вам немамо ништа више рећи, осим тога што смо вам већ пре рекли, положивши своје мишљење и учење наше источне Цркве; и сад на све предлоге које сте нам ви послали, ми велимо оно исто, то јест да су наши догмати и учење наше источне Цркве још одавно испитани, правилно и благочестиво одређени и утврђени од светих и васељенских сабора; додавати им, или одузимати од њих штогод није дозвољено. Стога они који желе да се с нама сложе у божанственим догматима православне вере, дужни су са простотом, послушношћу, без икаквог ишитивања и радозналости да следе и да се покоре свему што је одређено и установљено старим Предањем Отаца, утврђено од светих и васељенских сабора из времена Апостола и њихових наследника, богоносних Отаца наше Цркве. Премда су довољни и ови одговори на оно о чему ви пишете.
Уосталом, ради потпуније и непобитне сигурности, шаљемо вам ево, у најопширнијем облику изложење православне вере источне наше Цркве, које је примљено после брижљивог испитивања на сабору који је давно био (1672. године по Христу), који се назива Јерусалимски, које је изложење касније и штампано било на грчком и латинском језику 1675. године и може бити да је у то време и до вас дошло и да се код вас налази. Из њега можете дознати и без сумње разумети благочестиви и православни начин мишљења источне Цркве; и ако се сложите с нама, задовољивши се тим учењем које смо сада изложили, то ћете бити у свему с нама једно и неће бити никаквога раздељења међу нама. Што се пак тиче осталих обичаја и одређења вршења црквених служби, савршавања литургијских обреда, то ће се и ово моћи при свршеном при Божијој помоћи сједињењу лако и удобно исправити. Јер познато је из црквеноисторијских књига да су неки обичаји и одредбе вршења црквених служби у разним местима и црквама били мењани и да се мењају; али јединство вере и једномислије у догматима остаје неизменљиво. Да да Бог, Владика и Промислитељ свих, Који жели да се сви људи спасу и дођу до познања Истине (1 Тим 2:4), да би расуђивање и испитивање било према Његовој божанској вољи на корист душе и на спасоносно утврђење у вери.
 
Ево у шта верујемо и како мислимо ми источно-православни хришћани:
 
Члан 1. – Верујемо у једнога Бога истинитог, Сведржитеља и Бесконачног Оца, Сина и Духа Светог: – Оца нерођеног, Сина рођеног од Оца пре векова, једносуштног с Њим, Духа Светога који од Оца исходи, који је једносуштан са Оцем и Сином. Ова три Лица (Ипостаси) у једном суштаству називамо Пресветом Тројицом, Која се увек достојно поштује, прославља и слави од све творевине.
Члан 2. – Верујемо да је божанствено и Свето писмо надахнуто. Према томе смо дужни да му верујемо без противљења, али не по своме већ изричито онако како је то растумачила и предала католичанска Црква. Јер и лажно мудровање јеретичко прима божанствено Писмо, само га криво тумачи користећи се пренесеним и сличним изразима и довијањима мудрости људске, мешајући оно што није дозвољено мешати и играјући се као деца оним стварима које нису за шалу. Иначе, када би свако стао тумачити Писмо сваки дан по своме, то католичанска Црква не би по благодати Христовој остала до сада таквом Црквом која будући једне мисли о вери, верује увек исто и стално, већ би се разделила на безбројне делове, подвргла би се јересима, а с тим би уједно престала да буде Црква света, стуб и тврђава истине, већ би постала црква варалица, то јест као што треба без сумње веровати, црква јеретика, који се не стиде учити се у Цркви, а после је безаконо одбацивати. Зато ми верујемо да сведочанство католичанске Цркве има исту снагу као и божанствено Писмо. Пошто је узрочник и овога и оне један те исти Дух Свети. Свеједно је, поучавати се из Писма или од васељенске Цркве. Човек који сам од себе говори може да погреши, да вара и да се превари. Али васељенска Црква, никада није говорила нити говори сама од себе, већ од Духа Божијег (Кога она непрестано има и имаће довека за свога Учитеља) никако не може да погреши, нити да вара, нити да се превари; већ је слично божанственом Писму, јесте непогрешива и има вечну важност.
Члан 3. – Верујемо да је свеблаги Бог предодредио за славу оне које је изабрао од вечности; а које је одбацио, њих је предао на суд, али не зато као да би Он хтео на тај начин једне да оправда, а друге да остави и осуди без узрока. Јер то није својствено Богу, заједничком Оцу свих, Који не гледа на лице, Који хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим 2:4), већ уколико је Он предвидео да ће се једни добро користити својом слободном вољом, а други зло, то је зато једне предодредио за славу, а друге је осудио. О потреби пак слободе ми овако судимо: уколико је доброта Божија даровала божанску благодат, која просвећује, коју ми такође називамо претходном која слично светлости која обасјава оне који иду по тами, показује нам свима пут. Они који желе да се њој слободно покоравају (јер она помаже онима који је траже, а не онима, који јој се противе), и испуњавају њезине заповести преко потребне за спасење, – добијају према томе и посебну благодат, која, помажући, крепећи и постојано их усавршавајући у љубави Божијој, то јест у оним добрим делима која тражи од нас Бог (и која је исто тако тражила и претходна благодат) – оправдава их, и чини их предодређенима. Они, напротив који неће да се покоравају и да следе благодат, и зато не врше заповести Божије, већ, слушајући упутства сатане, на зло употребљавају своју слободу коју им је Бог за то дао да би они драговољно чинили добро – предају се вечној осуди. Али оно што говоре богохулни јеретици, као да Бог предодређује или осуђује, нимало не гледајући на дела предодређених или осуђених, то ми сматрамо безумљем и безбоштвом, јер би у таквом случају Писмо противречило само себи. Оно учи да се онај који верује спасава вером и делима својим и уједно с тим представља Бога као јединог узрочника нашег спасења уколико, то јест, Он претходно даје благодат која просвећује, која доноси човеку познање божанствене истине и учи га да се усагласи с њом (ако се не противи), и чини добро, угодно Богу, да би задобио спасење не губећи слободу човечије воље, већ јој допуштајући да се покорава њеном деловању. Није ли безумно после овога без икакве основе тврдити да је божанска воља узрок несреће осуђених? Не значи ли то страшно хулити на Бога? Не значи ли то изрицати ужасну неправду и хуљење на небо? Бог није учесник никаквог зла, једнако жели спасење свима, и не гледа на лице. Зато ми исповедамо да он праведно предаје осуди оне који остају у безбожности по поквареној својој вољи и нераскајаном срцу. Али никада, никада га нисмо назвали нити ћемо Га назвати узрочником вечне казне и мука, и такорећи човекомрсцем, Њега, Бога који је сам рекао да је радост на небу кад се један грешник каје. Веровати тако или мислити ми се нећемо никада усудити док имамо свести – и оне који тако говоре и мисле предајемо вечној анатеми и признајемо да су гори од свих неверника.
Члан 4. – Верујемо да је Триипостасни Бог Отац, Син и Свети Дух, Творац свега видљивог и невидљивог. Под именом невидљивог разумемо ми анђелске силе, разумне душе и демоне (премда Бог није створио демоне таквима какви су они касније постали од своје воље); а видљивим ми називамо небо и све што је под небом. Уколико је Творац по суштаству свом добар, то је због тога све што је само Он створио, створио добрим и никада не жели бити Творцем зла. Ако пак има у човеку или демону (јер ми просто у природи не знамо за зло) каквогод зло, то јест грех, који је противан вољи Божијој, то такво зло произлази или од човека, или од ђавола. Јер то је права истина и не подлеже никаквој сумњи да Бог не може бити узрочник зла, и да према томе савршена правда тражи да се оно не приписује Богу.
Члан 5. – Верујемо да се све што постоји, видљиво и невидљиво, управља Божанственим промислом. Уосталом, зло као зло, Бог само унапред види и допушта, али не промишља о њему, јер га Он није створио. А зло које се већ појавило управља на неку корист највиша доброта која сама не чини зла, већ га само управља ка бољему, колико је то могуће. Ми не треба да испитујемо, већ да поштујемо божанску промисао и његове скривене и неиспитљиве намере. Уосталом, оно што нам је откривено о томе у Светом Писму уколико се односи на вечни живот, дужни смо ми испитивати са увиђавношћу и управо са првим појмовима о Богу примати као несумњиво.
Члан 6. – Верујемо да је први човек кога је Бог створио пао У рају у оно време када је преступио заповест Божију поверовавши лажном змијином савету, – и да се отуда раширио прародитељски грех наследно на све потомство, тако да нема ниједнога од рођених по телу који би био слободан од тог терета и који не би осећао последице пада у свом животу. А теретом и последицама пада не називамо ми сам грех као што је: безбоштво, хуљење на Бога, убиство, пакост и све остало што произилази из покварености људског срца насупрот вољи Божијој, а не од природе, – (јер су многи праоци, пророци и други безбројни мужеви, како у Старом тако и у Новом завету, исто тако божански Претеча, а по преимућству мати Бога и Слова и Приснодјева Марија, били чисти како од ових тако и од других сличних грехова), – већ наклоност ка греху, и оне невоље којима је божанско правосуђе казнило човека за његов преступ, као што су: тешки послови, бриге, телесне слабости, болови приликом порођаја, лутања по земљи и на крају телесна смрт.
Члан 7. – Верујемо да је Син Божији, Господ наш Исус Христос сам себе предао, то јест примио на себе у својој властитој Ипостаси човечије тело зачето у утроби Дјеве Марије и Духа Светог, и да је постао човек; да је Он рођен по телу без порођајних болова Матере Његове и без повреде њеног девичанства; да је страдао, сахрањен био и васкрсао у слави трећи дан по Писму, да се узнео на небеса и да седи с десне стране Бога Оца, и да ће опет доћи као што очекујемо да суди живима и мртвима.
Члан 8. – Верујемо да је Господ наш Исус Христос једини заступник наш који је предао себе за искупљење свих, својом крвљу помирио човека с Богом и да остаје брижљиви заштитник својих следбеника и који нам опрашта грехе наше. Исто тако исповедамо да светитељи заступају нас код Њега у молитвама и мољењима и, а више од свих Пренепорочна Мати Бога Слова, исто тако свети Анђели чувари наши, Апостоли, Пророци, Мученици, Праведници, и сви које је Он прославио као верне своје служитеље којима прибрајамо архијереје, јереје, као предстојатеље светог жртвеника и праведне људе који су познати због својих добрих дела. Јер знамо из Светог писма да се морамо молити један за другог, да много може молитва праведника, и да Бог више слуша Светитеље него ли оне који остају у гресима. Исто тако исповедамо да су свети праведници и заступници наши пред Богом не само овде у време њиховог живота са нама, већ још више после смрти, када они после уништења огледала (које спомиње апостол Павле), гледају у својој јасноћи Свету Тројицу и бескрајну светлост њену. Јер као што ми не сумњамо у то да су Пророци док су још били у смртном телу, видели небеске ствари, ради чега су и прорицали будућност, тако исто не само да не сумњамо, већ и тврдо верујемо и исповедамо да Анђели и Светитељи који су постали као и Анђели, виде при бескрајној светлости Божијој наше потребе.
Члан 9. – Верујемо да се нико не може спасити без вере. Вером пак називамо прави наш појам о Богу и божанским стварима. Будући потпомагана љубављу, или што је свеједно, испуњавањем божанских заповести, она нас оправдава кроз Христа и без ње није могуће угодити Богу.
Члан 10. – Верујемо као што смо научени да верујемо у тако називану и у самој ствари такву, то јест Свету, васељенску, апостолску Цркву, која обухвата све и свуда ма ко они били који верују у Христа који сада, налазећи се у земаљском животу, нису још обитавали у небеској отаџбини. Али никако не мешамо Цркву војујућу са Црквом која је достигла отаџбину, само зато како мисле неки од јеретика, што и ова и она постоји; што оне обе сачињавају као два стада једног Првопастира Бога и што се освећују једним Светим Духом. Такво мешање истих неумесно је и немогуће, јер једна се бори и налази се још на путу, а друга већ слави победу, достигла је отаџбину и добила је награду, што ће бити са свом васељенском Црквом. Како је човек потчињен смрти и како не може бити стална глава Цркве; то сам наш Господ Исус Христос, као Глава, држећи кормило управљања Црквом, управља њом посредством Светих Отаца. Зато је Дух Свети поставио у појединим Црквама законито основаним и које се по закону састоје из чланова: епископе као управитеље, пастире, главе и началнике, који су такви не по злоупотреби, већ по закону, показујући у овим пастирима лик Началника и Савршитеља нашег спасења, да би заједнице верних под том управом достигле силу Његову. Како су међу осталим безбожним мишљењима јеретици и то тврдили да су обичан свештеник и архијереј једнаки међу собом, да се може бити и без архијереја, да неколико свештеника могу управљати Црквом, да свештеника може рукоположити не само архијереј, већ и свештеник, и да неколико свештеника могу рукоположити архијереја, и што разглашавају да источна Црква дели с њима ову заблуду; то ми сходно мишљењу које одавно влада у источној Цркви, тврдимо да је звање епископа тако потребно у Цркви, да без њега не може ни Црква Црквом бити, већ ни називати се.
Јер је епископ као наследник Апостола рукополагањем и призивањем Светог Духа добивши наследно дану му од Бога власт да разрешује и веже, живи лик Бога на земљи, по свештенодејственој сили Духа Светог, обилни извор свих тајни васељенске Цркве, кроз које добијамо спасење. Ми тврдимо да је епископ толико потребан Цркви колико дисање за човека и Сунце за свет. Према томе неки лепо говоре у похвалу архијерејског чина: „Што је Бог у Цркви прворођених на небесима и Сунце у свету, – то је сваки архијереј у својој појединој Цркви; тако да се њиме паства просвећује, загрева и постаје храм Божји“. Да је велика тајна и звање епископа до нас дошло путем наслеђа, то је очигледно. Господ који је обећао да ће бити с нама довека, премда се налази и под другим видом, пребива и сједињује се са нама посредством светих тајни, којих је први вршилац и свештенодејствитељ по сили Духа управо епископ, и не допушта нам да паднемо у јерес. Зато Свети Јован Дамаскин говори у свом четвртом писму Африканцима да је Црква васељенска уопште била поверена епископима; да се (епископи) као Петрови наследници сматрају: у Риму Климент први епископ, у Антиохији Еводије, у Александрији Марко; да је Свети Андреј поставио на престо у Цариграду Стахија; да је у великом светом граду Јерусалиму Господ поставио Јакова за епископа после кога је био други епископ, а после њега опет други, и тако све до нашег доба. Зато назива и Тертулијан у писму Папијану све епископе наследницима Апостола. О њиховом наследству, апостолском достојанству власти сведочи исто тако и Јевсевије Памфил (Кесаријски) и многи од Отаца које би било излишно набрајати, а тако исто општи и древни обичај васељенске Цркве. Исто тако је очевидно да се чин епископа разликује од чина обичног свештеника. Јер свештеника рукополаже епископ, а епископа не рукополажу свештеници, већ по апостолском правилу два или три архијереја. Осим тога свештеника бира епископ, а архијереја не бирају свештеници или презвитери, и не световна (мирска) власт, већ сабор веће Цркве онога краја где се налази град за који се одређује епископ који се има рукополагати, или макар сабор оне области где треба епископ. Понекад уосталом бира и читав град али не просто, већ избор свој подноси сабору; ако се нађе да одговара правилима, то изабраног производе помоћу епископског рукополагања, кроз призивање Светог Духа. Осим тога свештеник добија власт и благодат свештенства само за себе, епископ пак предаје ову другима. Први, примивши од епископа свештенство савршава само свето крштење са молитвама, приноси бескрвну Жртву, раздаје народу свето Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, помазује крштене светим миром, венчава оне који благочестиво и по закону ступају у брак, моли се за болеснике, за спасење и да сви људи дођу до познаша истине, а понајвише за опраштање и отпуштење грехова православнима, живима и уснулим, и најпосле пошто се он одликује знањем и врлинама, то по власти датом му од епископа поучава оне међу православнима који њему долазе показујући им пут да задобију Царство небеско, и постаје проповедник светог Јеванђеља. Али архијереј, осим тога што свршава све ово (јер је он као што је речено по сили Светог Духа), сам искључиво свршава освећење мира; њему је једином дато посвећивање у све степене и дужности црквене; он нарочито и по преимућству има власт да веже и разрешује и да чини по заповести Господњој суд пријатан Богу; он проповеда свето Јеванђеље и утврђује православне у вери, а непокорне као незнабошце и царинике одлучује од Цркве и своју душу полаже за овце. Одасвуда се открива непобитна разлика између епископа и обичног свештеника, а уједно и то да осим њега могу сви у свету свештеници напасати Цркву Божију и савршено њом управљати. Али, праведно је приметио један од Отаца да није лако наћи међу јеретицима човека разборита; јер остављајући Цркву оставља и њих Дух Свети, и у њима не остаје ни знање ни светлост, већ тама и заслепљеност. Јер ако то не би било с њима, то они не би одбацивали оно што је најочевидније, какво је на пример заиста велико тајинство епископима, о коме говори Писмо, спомиње црквена историја и списи светих, и које је увек признавала и исповедала сва васељенска Црква.
Члан 11. – Верујемо да су чланови католичанске Цркве и то само верни, то јест који несумњиво исповедају чисту веру Спаситеља Христа (коју смо ми примили од самог Христа), од Апостола и светих васељенских сабора, ма и били неки од њих и подложни разним гресима. Јер, ако не би били верни који већ сагрешише, чланови Цркве, то не би били подложни њеном суду. Али она им суди, призива их на покајање и изводи их на пут спасоносних заповести; а зато ипак не гледајући на то, што подлежу гресима, они остају и признају се члановима католичанске Цркве, ако само нису постали отпадници и ако се не би држали католичанске и православне вере.
Члан 12. – Верујемо да Свети Дух учи католичанску Цркву јер је Он онај истинити Утешитељ кога Христос шаље од Оца за то да учи истини и да прогони мрак из разума верних. Дух Свети учи Цркву кроз Свете Оце и учитеље католичанске Цркве. Јер као што је читаво Писмо по општем признању реч Духа Светога, не зато што га је он непосредно изрекао, већ што је говорио у њему кроз Апостоле и Пророке; тако се исто и Црква учи од Живоначалнога Духа али не другачије, већ кроз Свете Оце и учитеље (чија су правила призната од светих васељенских сабора, која нећемо престати да понављамо): стога смо ми не само убеђени, већ и несумњиво исповедамо као непоколебиву истину да католичанска Црква не може погрешити или заблудети и изрицати лаж уместо истине, јер Дух Свети који увек делује кроз Оце и учитеље Цркве, који верно служе, чува од сваке заблуде.
Члан 13. – Верујемо да се човек не оправдава просто само вером, већ кроз љубав ради, то јест вером и делима. Признајемо за потпуно безбожну ову мисао као да вера, замењујући дела, задобија оправдање у Христу: јер би вера у таквом смислу могла приличити свакоме и не би било ниједнога који се не би спасао што је очевидно лажно.
Напротив, ми верујемо да нас не само сенка вере већ вера која је у нама оправдава кроз дела у Христу. Ми пак дела поштујемо не само као сведочанство које потврђује наш позив, већ као плодове који чине нашу веру делатном, и који могу, по божанском обећању донети свакоме заслужену плату, добру или злу, према томе шта је ко урадио са својим телом.
Члан 14. – Верујемо да човек који је пао због преступа постао сличан неразумним животињама, то јест помрачио се и лишио се савршенства и бестрасности, али се није лишио оне природе и силе коју је добио од преблагог Бога. Јер у противном случају би постао неразуман и дакле не човек; али он има ону природу с којом је створен и природну снагу, слободну, живу, делатну, тако да он може по природи бирати и чинити добро, избегавати и уклањати се од зла. Да човек може по природи чинити добро, на то показује и Господ кад каже да незнабошци воле оне који њих воле, и сасвим јасно учи апостол Павле (Рим 2:14), и на другим местима где вели, да незнабошци, немајући закона, по природи чине оно што је по закону. Отуда се види да добро које је учинио човек не може бити грех јер добро не може бити зло.
Будући природним, оно чини човека само душевним а не духовним, и само без вере не доноси спасења: али ипак не служи ни на осуду, јер је добро као добро, не може бити узрок зла. У онима пак који су благодатно препорођени, оно се будући оснажено благодаћу усавршава и чини човека достојним спасења. Премда човек може пре препорода по природи бити наклоњен ка добру, бирати и чинити морално добро, али да би препородивши се могао чинити духовно добро (јер се дела вере, будући узроком спасења и будући да се савршавају натприродном благодаћу, обично називају духовнима), – за то је потребно да благодат претходи и предводи као што је речено о предодређенима; тако да он не може сам по себи чинити дела достојних живота по Христу, већ само може желети или не желети да ради сложно са благодаћу.
Члан 15. – Верујемо да у Цркви има јеванђелских тајни на броју седам. Ми немамо ни мање ни више од овога броја тајни у Цркви. Број тајни више седам намислише неразумни јеретици. Да је број тајни седам потврђује Свето писмо, управо као и остале догмате православне вере. На првом нам је месту предао Господ свето крштење у овим речима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 18: 19); Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не поверује биће осуђен (Мк 16:16). Тајна светог миропомазања или светог мира, исто се тако оснива на речима Спаситеља: А ви седите у граду Јерусалиму док се обучете у силу са висине (Лк 24:49); у какву су се силу Апостоли обукли после силаска Светог Духа на њих. Сила се ова даје кроз тајну миропомазања, о ком расуђује и апостол Павле (2 Кор 1:21,22), а јасније Дионисије Ареопагит. Свештенство се заснива на овим речима: Ово чините у мој спомен (1 Кор 11:24); исто тако: Све што свежете на земљи, биће свезано на небесима, и што разрешите на земљи, биће разрешено на небесима (Мт 16:19). Бескрвна жртва – на овим: Узмите једите, ово је тело моје; пијте из њв сви, ово је крв моја, Новог завета (Мт 26:26-28; и 1 Кор 11:24-25); А ко не једе тела Сина човечијег, не пије крви Његове, нема живота у себи (Јн 6:53). Тајна брака има основ у речима самога Бога које је Он рекао у Старом завету (Пост 2:24); које је речи потврдио и Исус Христос говорећи: Што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт 19:6). Апостол Павле назива брак великом тајном (Ефес 5:32). Покајање с којим се спаја тајна исповести утврђује се на овим речима Писма: Коме отпустите грехе, отпустиће им се, а коме задржите, за држаће се (Јн 20:23); исто тако: Ако се не покајете, сви ћете изгинути (Лк 13:3). О тајни јелеосвећења, или молитвеном јелеју, помиње апостол Марко, јасније сведочи брат Божји (Јак 5:14-15).
Тајне се састоје из природног и натприродног, и нису само знаци обећања Божијих. Ми их признајемо као оруђа која неопходно делују са благодаћу на оне који к њима приступају. Али одбацујемо као туђе хришћанском учењу оно мишљење да савршенство тајни има место само у време стварне употребе (на пример, једења и томе слично) земаљске ствари (то јест освећење у тајни; као да ван употребе, у тајни освећена ствар и после освећења остаје простом ствари). Ово је противно тајни Причешћа која се будући установљена надсуштаственим Словом и освећена призивом Светог Духа, савршава присуством означеног, то јест тела и крви Христове. Ова се тајна извршила по неопходној потреби пре него што га је причесник примио. Јер ако се оно не би свршило пре причешћа, то онај који се недостојно причешћује не би јео и пио себи на осуду (1 Кор 11:39), зато, што би се он причестио простим хлебом и вином. А сада онај који се недостојно причешћује једе и пије суд себи. Дакле, тајна Причешћа не бива у време самог причешћивања, већ пре тога. Ми на тај начин сматрамо врло лажним и нечистим оно учење да се тобоже због несавршенства вере нарушава целост и савршенство тајни. Јер су јеретици које прима Црква када се они одрекну своје јереси и сједине са васељенском Црквом, примили савршено крштење премда су имали веру несавршену. И када они напослетку задобију веру савршену, то их не покрштавају.
Члан 16. – Верујемо да је свето крштење које је заповедио Господ и које се обавља у име Свете Тројице, веома неопходно. Јер се без њега нико не може спасити, као што говори Господ: Ко се не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн 3:5). Према томе, оно је потребно и деци, јер су и она подложна првородном греху, и без крштења не могу добити опроштај тога греха. Господ указује на ово и рекао је једноставно: Ко се не роди, то јест, после доласка Христа Спаситеља, сви који хоће да уђу у Царство небеско, морају се препородити. Ако је пак деци потребно спасење, то им је потребно и крштење. А која се не препороде и према томе не добију опроштај прародитељског греха, подлеже неизбежно вечној казни за онај грех и према томе не спасавају се. И тако је деци преко потребно крштење. Зато се деца спасавају као што напомиње јеванђелист Матеј, а оно, које се није крстило не спасава се. Дакле, деца се неизбежно морају крстити. У Делима апостолским се говори да су се крстили сви домаћи (Дап 16:33), дакле, и деца. О томе јасно сведоче и стари Оци Цркве, нарочито Дионисије у књизи О Црквеној јерархији, и Јустин у 57. питању вели: „Деца се удостојавају блага која се дају кроз крштење по вери оних који их доносе на крштење“. Исто тако сведочи Августин: „Има предање апостолско да се деца спасавају крштењем.“ И на другом месту: „Црква даје деци ноге других, да би ходили, срца да би веровали, језик да би исповедала“. И још: „Мати црква даје и материнско срце“. – Што се тиче материје тајне крштења: то истом не може бити никаква друга течност, осим чисте воде. Крштење обавља свештеник; у нужди га може обавити и обичан човек, али само православни и који разуме важност божанског крштења. – Дејства крштења јесу укратко ова: прво, кроз њега се даје опроштење прародитељског греха, и свију других грехова које је учинио онај који се крсти, ослобађа се вечне казне којој је подложан сваки како за прирсфени грех тако и за своје смртне грехе. Треће, крштење даје блажену бесмртност, јер ослобађајући људе учињених грехова, чини их храмовима Божјим. Није дозвољено говорити да крштење не разрешава од свих прошлих грехова, већ да они премда и остају, ипак немају више снаге. Учити тако јесте крајње безбоштво, јесте оповргавање а не исповедање вере. Напротив, сваки грех који постоји или је постојао пре крштења, уништава се и сматра се као да не постоји, или као да никада није ни постојао. Јер сви облици под којима се слика крштење показују његову снагу која очишћава, и изрека Светог писма, које се односе на крштење, дају разумети да се кроз њега добија савршено очишћење; што се види из самих назива крштења. Ако је оно крштење Духом и огњем, то је јасно да оно доноси савршено очишћење јер Дух очишћава савршено. Ако је оно светлост, то се њиме растерује свака тама. Ако је оно препорођење, то све старо пролази; а то старо није ништа друго већ греси. Ако онај који се крсти свлачи са себе старога човека то он свлачи и грех. Ако се облачи у Христа, то заиста постаје безгрешним кроз крштење јер Бог далеко стоји од грешника и апостол Павле јасно о том говори: „Јер као што кроз непослушност једнога човека посташе многи грешни, тако ће и кроз послушност Једнога постати многи праведни“ (Рим 5:19). Ако су пак праведни, то су слободни и од греха, јер не може у једном и истом човеку пребивати живот и смрт. Ако је Христос заиста умро, истинито је дакле и отпуштење грехова кроз Светог Духа.
Отуда се види да сва деца која умру после крштења, без сумње добијају спасење, по сили смрти Исуса Христа. Јер ако су она чиста од греха, како од општег, зато што се очишћавају божанским крштењем, тако и од свог личног, јер како деца немају још своје воље и зато не греше: то се ова без сваке сумње спасавају. Крштење даје неизгладиви печат. Јер немогуће је да се наново крсти онај који је једанпут правилно крштен, мада би он после тога учинио хиљаду грехова, или шта више одрекао се саме вере. Који се жели вратити Господу добија изгубљено и постаје син Божији кроз тајну покајања.
Члан 17. – Верујемо да је тајна Светог Причешћа коју смо ми горе поставили на четврто место у броју тајни, тајна од Господа заповеђена оне ноћи које је Он себе предао за живот света. Јер узевши хлеб и благословив га дао је својим ученицима и Апостолима рекавши: “ Узмите, једите, ово је тело моје „, И узевши чашу и давши хвалу, рекао је: „Пијте из ње сви, ово је крв моја, која се пролива за опроштај грехова „.
Верујемо да у овом свештенодејству присуствује Господ наш Исус Христос не символично, не образно (τυπικοως, εικονικως), не прекомерношћу благодати као у осталим тајнама, не једним наитијем, као што су то неки Оци говорили за крштење, и не кроз проницање хлеба (κατ, εναρτισμον, per impanationem), тако, као да би божанство Сина улазило у предложени хлеб за причешће суштаствено (υποστατικως), као што приврженици Лутерови доста неискусно и недостојно тумаче: већ истинито и стварно, тако да се после освећења хлеба и вина хлеб прелаже, пресуштављује, претвара, преображава у само истинито тело Господа које се родило у Витлејему од Приснодјеве, крстило у Јордану, пострадало, сахрањено било, васкрсло, вазнело се, које седи са десне стране Бога Оца, и које ће се јавити на облацима небеским; а вино се претвара и пресуштављује у саму истиниту крв Господа, која се у време Његовог страдања на Крсту, излила за живот света. Још верујемо да после освећења хлеба и вина, не остаје више сам хлеб и вино, већ само тело и крв Господња, под видом и обликом хлеба и вина. Још верујемо да се ово пречисто тело и крв Господња раздаје и да улази у уста и утробе причесника, како благочестивих тако и безбожних. Само благочестивима и онима који достојно примају даје опроштење грехова и живот вечни, а безбожнима и онима који недостојно примају спрема осуду и вечне муке.
Још верујемо да је тело и крв Господа, мада се раздељује и раздробљава, али ово бива у тајни причести само са облицима хлеба и вина, у којима се оно може видети и опипати, а само по себи савршено цело и нераздељиво. Зато и говори васељенска Црква: „Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују.“
Још верујемо да се у свакој честици до најмање честице преложеног хлеба и вина налази не нека одељена честица тела и крви Господње, већ тело Христово увек цело и у свима честицама једно, и да Господ Христос присуствује по суштаству своме, то јест с душом и божанством, или савршени Бог и савршени човек. Зато премда у једно и исто време бива много свештенодејстава по васељени, то ипак нема много тела Христових, већ један те исти Христос присуствује истинито и стварно, једно је тело и једна крв Његова у свима појединим црквама верних. И ово није зато као да тело Господа које се налази на небесима силази на жртвенике, већ зато што хлеб предложења који се засебно припрема у свим Црквама, и који се после освећења претвара и пресуштављује, постаје једно те исто са телом које је на небесима. Јер увек је у Господа једно тело, а не многа на многим местима. Баш зато је ова тајна по општем мишљењу најчудеснија која се задобија само вером а не умовањима човечије мудрости, чију сујету и безумно љубопитство у погледу божанских ствари одбацује ова света и од горе одређена за нас Жртва.
Још верујемо да треба томе телу и крви Господњој у тајни Евхаристије исказивати особиту част и боголепно поштовање; јер какво смо ми поштовање дужни исказивати самом Господу нашем Исусу Христу, такво смо пак и телу и крви Господњој.
Још верујемо да је ово истинита Жртва која умилостивљава, која се приноси за све благочестиве живе и мртве и као што је речено у молитвама ове тајне, које су предали Цркви Апостоли, по заповести Господњој, „за спасење свију“.
Још верујемо да је ова Жртва како до употребе одмах после освећења, тако и после употребе, када се чува у светим сасудама за причешћивање оних који су на умору, истинито тело Господње, нимало не различно од Његовог тела, тако да и до употребе после освећења и у самој употреби, и после ње, увек остаје истинитим телом Господњим. Још верујемо да се под речју пресуштављење (претварање) не објашњава начин на који се хлеб и вино претвара у тело и крв Господњу; јер то не може нико докучити, осим самога Бога и усиљавања оних који желе то постићи, могу бити последица само безумља и безбожности: већ се показује само то да се хлеб и вино после освећења прелаже у тело и крв Господњу не образно, не символично, не прекомерношћу благодати, не саопштењем или наитијем самог божанства Јединородног, и не прелаже се никаква случајна принадлежност хлеба и вина у случајну принадлежност тела и крви Христове, неком разменом или мешањем, већ као што је горе речено, истинито, стварно и битно, хлеб постаје само истинито тело Господње, а вино сама крв Господња.
Још верујемо да ову тајну свете Евхаристије не обавља свако, већ само благочестиви јереј, који је добио свештенство од благочестивог и законитог епископа, као што учи источна Црква. Ово је скраћено учење васељенске Цркве о тајни Евхаристије, ово је истинито исповедање и исконско предање које они који желе да се спасу и који одбацују нова и гадна и лажна мудровања јеретика, ни на који начин не смеју мењати; напротив, дужни су да чувају у целини и неповређено ово законито предање. Оне пак који ово кваре, саборна Црква Христова одлучује и проклиње.
Члан 18. – Верујемо да су душе умрлих блажене или да се муче према својим делима. Раставивши се са телима оне одмах прелазе или к радости, или ка тузи и жалости; уосталом, оне не осећају ни савршено блаженство ни савршено мучење; јер ће се савршено блаженство или савршено мучење добити свако после општег васкрсења, када се душа сједини са телом у коме је живела морално или порочно. Душе оних људи који су пали у смртне грехе и који при смрти нису пали у очајање, већ се још пре растанка са овим животом покајали, само нису доспели да принесу никакве плодове покајања (као: молитве, сузе, поклони при молитвеним стајањима, скрушеност, утеха бедних и израз у поступцима љубави према Богу и ближњима, што све католичанска Црква од почетка признаје као богоугодно и потребно) – душе таквих људи силазе у ад и трпе за учињене грехе казну, не лишавајући се уосталом наде да ће им се олакшати. Олакшање пак добијају ради бесконачне благости, кроз молитве свештеника и милостињу која се дели за умрле; а посебно силом бескрвне Жртве коју приноси посебно свештенослужитељ за свакога хришћанина а за све уопште пак приноси сваки дан католичанска и апостолска Црква.
 
Нека питања и одговори на њих:
 
Питање 1. – Да ли су сви хришћани уопште дужни читати Свето писмо?
 
Одговор: Ми знамо да је цело Писмо Богом надахнуто и корисно и толико потребно да без њега није никако могуће бити благочестив; ипак нису сви способни да га читају, већ само они који знају како треба Писмо испитивати, изучавати и правилно разумевати. На тај начин дозвољава се свакоме благочестивоме да слуша Писмо да би срцем веровао у правди, а устима исповедао на спасење, али се не дозвољава свакоме да чита без руководства неке делове Писма, особито Старог завета. Дозволити неискуснима читање Светог писма без бирања, значи то исто што и дати деци да употребљавају тврду храну.
 
Питање 2. – Да ли сви хришћани који читају разумеју Писмо?
 
Одговор: Када би свима хришћанима који читају разумљиво било Писмо, то не би Господ заповедио да га испитују они који желе задобити спасење. Свети би Павле узалуд рекао да је дар учења дат Цркви од Бога; не би ни Петар казао да у посланицама Павловим има нешто што се не може лако разумети. И тако уколико је јасно да се у Писму садржи дубина и висина мисли, то се према томе изискују људи искусни и Богом просвећени за испитивање истог, за истинито разумевање, за познање правилнога сагласнога са целим Писмом и Творцем његовим Светим Духом. И премда је свима препорођенима познато учење вере о Творцу, о оваплоћењу Сина Божијег, о Његовим страдањима, о васкрсењу и вазнесењу на небо, о препороду и суду, за које су учење многи радо и смрт претрпели: ипак није неопходно, или боље, није могуће да сви постигну оно што Дух Свети открива само савршенима у мудрости и светости.
 
Питање 3. – Како треба мислити о светим иконама и о поштовању светитеља?
 
Одговор: Уколико има светих и уколико их католичанска Црква признаје за заступнике, то их према томе ми и поштујемо као другове Божије који се моле за нас пред Богом свега створеног. Али наше поштовање светитеља двојако је: једно се односи на Матер Бога Логоса коју поштујемо више него служитељку Божију; уколико Богородица, мада је заиста раба јединога Бога, али она је и Мати која је родила по телу једнога од Тројице. Зато њу и већма величамо без сравњивања са Анђелима и светитељима и исказујемо јој поштовање веће него што приличи раби Божијој.
Друге врсте поштовање које приличи слугама Божијим односи се на свете Анђеле, Апостоле, Пророке, Мученике и уопште на све свете. Осим тога ми поштујемо Дрво часног и животворног Крста на којем је наш Спаситељ страдао за спасење света. Поштујемо изображење животворног Крста, Витлејемске јасле кроз које смо ми избављени из таме незнања, место Голготу, живоносни Гроб, освећене сасуде у којима се свршава бескрвна Жртва; Светитеље поштујемо и славимо свагдашњим помињањем, свечаностима, подизањем светих храмова и приносима. Још се клањамо иконама Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богородице и свију светих; ове иконе поштујемо и целивамо а тако исто и слике светих Анђела, како су се они јављали неким Патријарсима и Пророцима; сликамо и Светог Духа онако како се он јавио у виду голуба. Ако нам пак неко због поштовања светих икона приговара за идолопоклонство, то ми тако пребацивање сматрамо као таштину и бесмислицу; јер ми никоме другоме не служимо већ само једноме у Тројици Богу. Свете пак поштујемо на два начина. Прво, с обзиром на Бога, јер ради Њега славимо свете; друго, с обзиром на саме свете, уколико су они живе слике Божије. Уз то, поштујући свете као слуге Божије, поштујемо свете иконе преносно, – упућујући поштовање првообразима: јер ко се клања икони, тај се кроз икону клања првообразу (ономе кога та икона приказује); тако да се никако не сме делити поштовање иконе од поштовања онога што је на њој насликано, већ и једно и друго остаје у јединству, као што је част која се исказује царском посланику нераздељива са чашћу која се исказује самом Цару.
Она места која узимају противници из Писма за потврду своје бесмислености не користе им толико колико они мисле; напротив, она се сасвим слажу са нашим мишљењем. Јер читајући божанско Писмо ми испитујемо време, лице, примере и узроке. Зато ако нађемо да један те исти Бог на једном месту говори: не прави себи идола нити каква лика, не клањај им се и не служи им, а на другом месту заповеда да се направе херувими, и ако уз то видимо у храму направљена изображења волова и лавова: то све ми нећемо схватити сујеверно (јер сујеверје није вера). Као што смо казали, узимајући у обзир време и друге околности, долазимо до правилног разумевања. Речи: не прави себи идола или лика, по нашем разумевању значе то исто што и речи: не клањај се туђим боговима, не служи идолима.
Тако ће од Цркве сачувани од времена Апостола, обичај да се поклања светим иконама, и служба која припада једино Богу, остати неприкосновеном, и Бог неће противречити својим речима. Што се наши противници позивају на Свете Оце који тобоже говоре да је непристојно клањати се иконама, то нас још више штите ови свети мужеви, пошто они у својим расправама устају против оних који светим иконама одају божанско поштовање, или уносе у храмове слике својих рођака; такве поклонике они анатемишу, али не поричу правилно поштовање светитеља и икона, часнога Крста и свега горе споменутог, Да су се свете иконе још од апостолских времена употребљавале у храмовима и да су им се верни клањали, о томе нам многи сведоче са којима заједно и свети Седми васељенски сабор изобличава свако јеретичко исмејавање светиње.
Пошто овај сабор на врло јасан начин даје разумети како се треба клањати светим иконама, када проклиње и одлучује оне који исказују иконама божанско поштовање или који називају православне – који се клањају иконама, идолопоклоницима. То и ми с њима заједно предајемо анатеми оне који одају или светоме, или Анђелу, или икони, или Крсту, или светим моштима, или светим сасудама, или Јеванђељу, или чему другом што је горе на небу и што је на земљи и у мору, онакву част каква приличи јединоме у Тројици Богу. Исто тако анатемишемо и оне који поштовање икона називају иконослужењем и зато им се не клањају, не поштују Крст и Светитеље, као што је заповедила Црква. Ми се клањамо светитељима и светим иконама онако како смо казали да би оне служиле неученима уместо књига и да би их побудиле на подржавање врлинама светитеља и сећање на њих, да би припомогле на умножење љубави, да бдију и да сваки дан призивају Господа као Владику и Оца, а светитеље као слуге Његове, помоћнике и посреднике наше.
Али јеретици осуђују и саму молитву побожних Богу и ми не разумемо зашто они понајвише поричу молитву монаха. Ми смо напротив уверени да је молитва разговор са Богом, мољење достојних добара од Бога од кога се надамо да ћемо их добити. Она је приношење к Богу, побожно расположење упућено Богу; тражење у мислима небеског; лечење свете душе, пријатно служење Богу, знак покајања и тврдог поуздања. Она се врши или у самом уму или у уму и у устима. У време молитве ми гледамо доброту и милост Божију, осећамо своју недостојност, испуњавамо се осећањем благодарности, заветујемо се да ћемо унапред бити Богу покорни. Молитва крепи веру и наду, учи трпљењу, испуњавању заповести и нарочито мољењу небеских дарова; она рађа многе плодове које би било излишно набрајати; свршава се у свако време или у усправном положају тела или са клечањем. Тако је велика корист од молитве да она сачињава храну и живот душе. Све се ово што је речено оснива на Светом писму и онај који тражи доказе за то сличан је безумнику и слепцу који у по јасног дана сумња у сунчеву светлост. Ипак јеретици у жељи да оповргну све што је Христос заповедио дотакли су се и молитве. Уосталом, стидећи се тако јавно да открију своје безбоштво они не одбацују молитву уопште, већ зато устају против монашких молитава, и то чине с том намером да пробуде у простодушнима мржњу према монасима, да их прикажу као људе неприхватљиве, и шта више неваљале, и који уводе новотарије да не би нико пожелео да се од њих поучи у догматима благочестиве православне вере. Јер је непријатељ брз на зло и искусан у делима сујете; зато и његови приврженици (какви су заиста ови јеретици) немају воље да се са толиком ревношћу баве делима побожности, с коликом се стрмоглављују у бездан зала и бацају у таква места на која Господ и не гледа.
После тога треба упитати јеретике: шта ће они рећи о молитвама монаха? Ако јеретици докажу да су монаси нешто противно православној побожности хришћанској, то ћемо се и ми сложити с њима и монахе нећемо називати не само монасима већ ни хришћанима. Ако пак монаси са потпуном заборавношћу о себи проповедају славу и чудеса Божија непрестано и у свако време, колико је то могуће прослављају величанство Божије у песмама и славословљима певајући речи Писма или изабирајући химне из Писма или састављајући своје сагласне са Писмом. Тако монаси по нашем мишљењу испуњавају дело апостолско, пророчко, или боље дело Божије. Зато и ми када певамо утешне песме из Триода и Минеја не чинимо ништа ново што не би приличило хришћанима: зато што све ове књиге садрже здраво и истинито богословље и састоје се из песама или изабраних из Светог писма или састављених по надахнућу Духа тако да су у нашим песмама само речи друге него у Светом писму; а управо ми певамо то исто што је у Писму, само другим речима. Ради потпуног уверења о томе да су наше песме састављене из речи Писма ми у сваки такозвани тропар стављамо стих из Писма. Ако пак ми после читамо и молитве састављене од старих Отаца, то нека нам кажу јеретици шта су они приметили богохулно и безбожно код ових Отаца? Тада ћемо и ми заједно са јеретицима устати против њих. Ако пак јеретици покажу још на свагдашњу и непрестану молитву – то какво је зло од такве молитве и за њих и за нас? нека се они противе (као што се уствари и противе) Христу који је исказао причу о неправедном судији управо за то да би истакао преку потребу непрестане молитве, Који је учио да бдимо и да се молимо да би избегли напасти и стали пред Сина Човечијег; нека се противе речима апостола Павла (у посланици Солуњанима, гл. 5) и многим другим местима Писма. Не сматрамо за потребно да се обраћамо сведочанствима других божанских учитеља католичанске Цркве колико их је год било од Христовога времена до нас, јер да се осрамоте јеретици довољно је и то да укажемо на непрестану молитву Патријараха, Апостола и Пророка.
И тако ако монаси подражавају апостолима, пророцима, Светим Оцима и праоцима самога Христа. То је очевидно да су молитве плодови дарова Духа Светога. Што се тиче јеретика који измишљају псовке на Бога и на све божанско изврћући, кварећи и вређајући Свето писмо. То су њихове измишљотине мудровања и измишљања ђавола. Ништавна је и та тврдња као да Црква не може прописати уздржање од јела без принуде и насиља. Јер Црква је сасвим добро поступила установивши са свом пажњом ради умртвљења тела и страсти, молитву и пост, чијим су се чуварима и узорима показали сви светитељи и посредством којих се непријатељ наш ђаво уз помоћ више благодати руши са свима својим војскама и силама и благочестивим се овај пут удобно свршава. На тај начин васељенска Црква проничући у све ово не принуђава, не чини насиље, већ призива, саветује, поучава оном што је у Писму и убеђује силом Духа.
 
У Цариграду месеца септембра 1723. године од рођења Христова
 
Јеремија, по милости Божијој архиепископ цариградски, Новог Рима и васељенски патријарх, потписао својом руком, и сведочим и исповедам да је ово православна вера наше Христове, апостолске, католичанске и источне Цркве.
Атанасије, по милости Божијој патријарх великог града Божијег Антиохије својом руком потписао и сведочим и тврдим и исповедам да је ово православна вера наше Христове, апостолске, католичанске и источне Цркве.
Хрисант, по милости Божијој патријарх светог града Јерусалима својом руком потписао и сведочим и исповедам да је ово православна вера наше Христове, апостолске, католичанске и источне Цркве.
Калиник Ираклијски, својом руком потписао слажући се срцем и устима са горе споменутим светим патријарсима што ћу и исповедати до последњег мог часа.
Антоније Кизикијски, исповедам да је ово вера католичанске и источне Цркве.
Пајсије Никомидијски, својом руком потписао и исповедам да је ово вера католичанске и источне Цркве.
Герасим Никејски, својом руком потписао и исповедам да је ово учење католичанске и источне Цркве.
Пахомије Халкидонски, својом руком потписао и исповедам и сведочим да је ово учење католичанске и источне Цркве.
Игњатије Тесалоникијски, својом руком потписао и исповедам и сведочим да је ово учење васељенске и источне Цркве.
Антим Филипопољски, својом руком потписао исповедајући и сведочећи да је ово учење католичанске и источне Цркве.
Калиник Варнски, својом руком потписао и исповедам и сведочим да је ово учење католичанске и источне Цркве.
 


<span claПОСЛАНИЦА ИСТОЧНИХ ПАТРИЈАРАХА (1723 година)
<span claО ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Књига: ИЗВОРИ ЗА ЦРКВЕНУ ИСТОРИЈУ – Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, стр. 402-422
 Издавач: Центар за хришћанске студије, књига 2
 Место: Београд
 Издато: 2006.
 Припрема за штампу: Петар А. Бојковић
 Штампа: Артпринт
 Тираж: 1000

 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено: 23. фебруар 2009.
 Издаје: © Svetosavlje.org
 Уредник: прот. Љубо Милошевић
 Основни формат: Владимир Благојевић
 Дигитализација: Станоје Станковић
 Коректура: Станоје Станковић
 Дизајн странице: Станоје Станковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *