О последњим временима

Питање:
МОЛИМ ВАС, интернет је препун прича о последњим временима. И ја верујем у то. Знам да није наше да одређујемо време. Таман посла. Али ако ја верујем да су ово заиста последња времена, тј. њихов почетак, (а не верујем само ја већ много људи) , огласите се поводом тога, какав је то пасиван став СПЦ, људи па ми још увек расправљамо шта је безболније, бар код или чип? Ствари се дешавају, а ми смо успавани? Зар није СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ, ПРОЗОРЉИВИ ПОЗНАТИ СТАРАЦ СВЕТОГОРАЦ УПОЗОРАВАО? ? ! ! ! Молим Ваш за мишљење, огласите се, упозорите људе!
Ива


Одговор:
Драги брате Иво, страх од последњих времена јесте недостатак вере, благочестивог живота; недостатак наше црквености, и уопште речено наше хришћанске духовности. Наша религиозна судбина се увек закључује у откровењској нади: Дођи Господе“. Што пре то боље. У таквој вери нема страха него царује радост.
О доласку Господа не знаји ни анђели а о његовим знацима нам говори Свето Откровење (Библија) , а у оквирима њега, са врло мало „флексибилности“ и неки старци проричу. Неки нешто проричу и ван Откровења и ми та прорицања одбацујемо! Та пророштва су позив на покајање; на наше испсрављање и на што тесније богоуподобљење а не на неку нашу борбу и заустављање оног што ће да дође. Примећује се нека опседнустост да људи само говоре о крају, нажалост, најчешће поведени личним религиозним иксуством и погледима на свет, када наши промашаји и безнађе депресивно тражи што бржи крај. А то је нехришћанско осећање којим управља наш лични егоизам (моје потребе) . Када тако нехришћански меримо општу људску судбину кроз призму наших прохтева и губитака, т.ј. кроз те наше неуспехе и падове социјалне, финансијеке или емтивне природе. У неофитксом правосалвљу ове оболеле крајности лако се откриају.
Наш „повратак“ Цркви који је покренут разочарењем у неке раније изабране идеале није здрав, јер се то наше ново православље схвата идеолошки (као раније наше богооброство) , а не црквено и литургички. Томе је допринео и ранији систем где се комунизам аналгно постављао религиозном са оном уобичајеном: или идеш у Цркву или си комуниста? Две религије и „два бога“.
Нестанком ове болесне идеологије наша религиозна свест није растерећена идеолшког сватања и самог Павославља, где њега открива црквеност а не идеолошко опредељење, или чак научно. Поведени првим на уштрб овом другом открива се да у нашој земљи процентуално има много декеларативних православаца а црквених сасвим мало.
„Ствари се дешавају“ од привих дана постака Цркве, од Јулијана отступника преко Мартина Лутера до јучерашњг Стаљина, а наше је да и даље продужимо као наши свети преци (Свети Оци) : да наш живот украсимо црквеношћу; да нашу породицу васпитавамо у црквености, и да тако обожени кроз свете Тајне преобазимо себе и околину у којој живимо, а ако буде Божија воља тај преображај биће и шири. Сви смо ми она Марта, којој се Господ обратио: „Марта, марта, печешисја и молвиши о мнозје ибо Марија благују част избра…“.
Кажете пасиван став СПЦ? Мислите ли и ваш? А да ли је „активност“ аналогна на ту пасивност у СПЦ револт и декларације? СПЦ као Света Заједница није нешто на страни у односу на вас, него је део нас (Вас) , и само наш лични духовни преображај може да покрене потискивање негативних ствари у СПЦ. А то је велики подвиг, а сваки подвиг је много тежак. „Сладуњаво православље“ обе кајности, или како то теолошки каже м. Антоније: „наши јелини и наши јудејци“, одбацује лични преображај тиме бркајући појам дејства благодати и заједничарења, и тај лични однос у реализацији Тела (Цркве) . Кажу да је то „индивидуализам“ у односу на Заједницу, правећи огромну грешку да се заједничарење остварује у личном односу према тој Светињи, када ми, нашим моралним животом у мерама Еванђеља у себи реализујемо Цркву; када тим датим „алатом“ постајемо део Ње и на крају се Њом освећујемо и са другим светима поистовећујемо (Христоуподобљавамо или „достојно“ причешћујемо) . А не то да нас она волшебно освећује у неком нашем пасивном стању, само захваљујући некој тамо Благодати тућег хтења. Тако исто и храизматичари протестанти мисле, рецимо врло популарни пениткосталци. Велика је лаж да лично исправљање у заједници не може да промени исту, у почетку у малом; јер је давно речено да спасавајући себе можемо спасти и оне око себе, и то је проверена светоотачка православна мисао (св. Серафим Саровски) . Касније и у великом, јер је наша хришћанска мученичка историја пуна примера када је Духом Светим усмераван „курс“ Цркве само једним или неколицином људи (св. Марко Ефески, св. Максим Сведок Правосалавља) . Дакле, преображај нас самих у телу СПЦ јесте нешто што креће од нас а не од неког тамо са „одговорнијег“ или „важнијег“ места. Не треба стајати пасивно и чекати неку правду, да прво онај одговорнији мора да покрене наш духовни переображај и то само зато што има важније место и звање (зато што је то нека његова лична дужност) , или пак његовим гресима оправдавати наше хаотично духовно стање.
И како ви у Правосалвљу видите покрете против „кнежества овог века“, оне које је Христос одбацио, осим оних добродјетељи и подвига са којима је као Богочовек опстао на гори кушања? (Болест данашње популарне еклисиологије је да се неким другим методама покушава да преобрази кнежество овог века, а не простим „постом и молитвом“) . Ми се против Антихриста можемо да боримо само Христом, а не митинзима и декларацијама о чиповима и код баровима, и о констатном описивању ситуације у Цркви као познаваоци и боље судије исте, тако узвишујући себе више и од саме ње.
Свети Оци су обично тражили да стражаримо и бринемо о нашој неочекиваној кончини а не о кончини света и века. Мирна и прозбена јектенија се текстуално тако много посветила нашој личној кончини, том ночекиваном крају и нашем покајању ради њега, у овом мало што је остало од нашег живота. Тако Црква мисли о овом вашем питању. Када буде крај биће! Дал кроз чипове или неке друге елементе из обилног ђавољег арсенала са којима се искушава човек, све једно, зна ће се шта и како ће се тражити, а посебно то одрицање од Христа. Биће то нама јасно! У противном Бог би био „варалица“ (Боже ме опрости! ) . Свако свесно мора да се одрекне Христа, а не електронском преваром ако на посошу простог сељака стоји некаква направа која ће да га прати и даје податке о њему. Јер то одрицање од Христа мора да буде у слободној вољи и свесно а не неким елементима наметнутих са стране који ће поменуто да остваре. Све што притешњава наше сазнање, свест и слободну вољу било то чипови или нешто друго, то неће да буде право одрицање од Христа.
Ако смо ми црквени и послушни Светом Предању, т.ј теологији светог Славословља нашег Бога (богуслужењу) ; или послушни тој богосужбеној Догматици, написаној на саборности седам васељенских сабора, коју богосужбено просављамо и у храму нашег молитвеника наводимо на созерцање текста; и ако се причешћујемо и укроћујемо самовољу, нас не треба да брине када ће да дође оно што мора да дође. Радујмо се као апостоли, јер долази наш Господ. Бринимо да будемо оне мудре девојке са доста уља у светилницима нашим. Све друго је таштина и данашње елокветно празнословље, па и тих неких водећи људи у цркви који нажалост више и не знају шта говоре.
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *