NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » O MODERNISTIČKIM POGLEDIMA NA EVHARISTIJU

O MODERNISTIČKIM POGLEDIMA NA EVHARISTIJU

ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
O MODERNISTIČKIM POGLEDIMA NA EVHARISTIJU

 
U članku gospodina Osipova „Evharistija i sveštenstvo“ izneta je protestantska teza, šokantna za pravoslavnu svest, da se za vreme Evharistije Sveti Darovi ne presuštastvljuju u Telo i Krv Spasitelja, nego da, ostajući u suštini hleb i vino, ulaze u ipostas Sina Božijeg. Na taj način pričešće gubi svoj realni značaj, kao pričešće Istinskim Telom i Istinskom Krvlju Hrista Spasitelja, kao pričešće Njegovom Bogočovečanskim bićem kroz blagodat Božiju, nego ostaje samo simvoličko dejstvo i pri tom udaljenije od pravoslavnog pričešća nego predstave luteranstva i anglikanstva.
Od Tajne Pričešća zavisi večni život čoveka. A gubljenje vere u realno pretvaranje hleba i vina u Telo i Krv Spasitelja lišava čoveka večnog života i nizvodi Tajnu na stepen alegorijskog obreda. Ovo protestantsko mišljenje profesora MDA Osipova podržavaju njegovi učenici, na primer A. Zajcev. Ovo učenje se rasprostranjuje preko audiokaseta i interneta, ono se čuje u duhovnim školama, ono se pojavljuje u časopisima namenjenim čitanju u porodici. Dakle, njime se truje svest verujućih ljudi. Ta evharistijska jeres, ako tako možemo da se izrazimo, „nelegalno se legalizuje“, uz ćutljivu podršku lica koja su za to odgovorna. Ovoj jeresi uče buduće sveštenoslužitelje koji će je sutra propovedati sa amvona.
Naš zadatak je da svedočimo o tome da se Svete Tajne na Liturgiji pretvaraju, menjaju, presuštastvljuju tajanstvenim i neshvatljivim za čovečiji um dejstvom Božijim u istinsko, savršeno Telo i Krv Hrista Spasitelja, koje se ne smanjuje niti gubi, kao i da učenje g. Osipova nije slučajna omaška u rečima i terminološka zbrka, nego pokušaj da se naruši pravoslavna mistagogija sa određenim ciljem.
Ukratko rečeno, g. Osipov i njegovi učenici uče da se pravoslavni Hrišćani pričešću telom i Krvlju Hrista Spasitelja bez Bogočovečanske suštine Isusa Hrista i nazivaju tu prividnost bez suštine istinskim telom i krvlju Spasitelja.
A mi svedočimo da se u Pričešću pod vidom hleba i vina nalazi Sav Hristos u Svojoj Bogočovečanskoj punoti i savršenstvu, što je glavni princip oboženja čoveka.
 
O lažnim pogledima profesora Osipova na Svete Tajne krštenja i Evharistije
 
I. Članak g. Osipova pod naslovom „Evharistija i sveštenstvo“ izaziva u nama osećanje dubokog uznemirenja. Ima grešaka koje mogu da utiču na sav duhovni život čoveka, da ga izokrenu i izopače, da ga liše bogozajedničenja i da dovedu u opasnost njegovo večno spasenje. Gospod je rekao Judejcima: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijeg i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi (Jn 6, 53). „Amin“ – znači „zaista“; „amin“, izrečeno od Same Istine, znači da je reč neizmenjiva, da ona nema relativan, metaforički ili simvolički karakter i da je izrečena u direktnom i apsolutnom značenju.
Gospod je ovde ukazao na Tajnu Pričešća. Mnogi od Judejaca su posle Spasiteljevih reči otišli od Njega, a među njima su bili čak i njegovi raniji učenici. Oni su rekli: Ovo je tvrda beseda (Jn 6, 60), – isto što, u suštini, ponavljaju savremeni protestanti želeći da u Pričešću vide samo religioznu simvoliku, to jest odnos, a ne stvarnost. Apostol Pavle piše o nedostojnom pričešćivanju onih koji ne razlikuju Tela i Krvi Hrista (1 Kor 11, 29), odnosno ne veruju da se pričešćuju istinskim Telom i istinskom Krvlju Hrista Spasitelja, i da je među tim ljudima mnogo bolesnih, a dosta ih i umire.
No pošto nisu bolesni i ne umiru prevremeno svi koji se pričešćuju nedostojno, to jest bez potrebne vere, onda možemo da pretpostavimo da ove reči ukazuju na najdublju bolest – bolest duše, i na najstrašniju smrt, večnu smrt – odlučenje od Boga. Zato članci profesora Osipova, zbog svojih krajnje negativnih posledica po studente akademije i čitaoce, zahtevaju najozbiljnije razmatranje.
Pitanje o Evharistiji je pitanje života i smrti, a ne ličnih bogoslovskih mišljenja. Zato nas osećaj dužnosti, svešteničke dužnosti čoveka koji je tokom mnogo godina služio Evharistiju i pričešćivao ljude Telom i Krvlju Hrista, primorava da se prihvatimo ovog posla. Da nas ne bi prekoreli zbog interpretacije teksta g. Osipova, pridržavaćemo se logičke povezanosti njegovog članka.
Najpre o Tajni Krštenja. Gospodin Osipov piše: „Skrenuli smo pažnju na to da se Tajna Krštenja svojom spoljašnjom stranom i u suštini spoljašnje strane ne razlikuje mnogo od pranja ili „baptizo“, koje nalazimo u drugim religijama, a naročito kod kumranita, kod kojih se obred pranja, sa kojim je bila povezana misao o duševno-telesnom očišćenju Čoveka, otkriva dovoljno očigledno i izražava se u njihovim veroučiteljnim dokumentima i tekstovima“.
Nije jasno šta je hteo da kaže g. Osipov ukazujući na spoljašnje sličnosti. Bez razjašnjavanja samog principa sličnosti stvara se utisak o nekom pozajmljivanju. Ali stvar nije tako jednostavna. Hrišćanstvo nije ništa pozajmilo od neznabožaca. Njihovi rituali, kao i pranja kumranita, nisu poslužili ni kao temelj, ni kao uzor za Tajnu Krštenja. Ovde treba da dotaknemo pitanje prirode simvola koji postoje objektivno, upotrebljavaju ih svi narodi i kao da su poseban jezik. Metafore, alegorije i druga sredstva govornog izražavanja stvara sam čovek, a simvole uzima iz sredine koja ga okružuje, oni postoje van njegovog stvaralaštva, delokrug im je ograničen, a karakter postojan. Takav simvol očišćenja je voda, i zato pitanje o spoljašnjoj bliskosti hrišćanskih obreda i tajni sa nekim ritualima neznabožaca i kumranita, njihova spoljašnja sličnost, nema značaja ni za genealogiju, ni za ontologiju hrišćanskih Sv. Tajni. Pored toga, u neznabožačkim i judeo-sektaškim obredima oseća se eho prvobitnog predanja. Bez tog principa samo ukazivanje na bliskost obreda može da dovede čitaoca do racionalističkog gledišta. Hrišćanske Tajne će biti shvaćene kao reformacija neznabožačkih obreda i njihovo prilagođavanje na nov sadržaj. A u stvari, čak ni formalna sličnost nije tako bliska kao što to predstavlja g. Osipov. Struktura i molitve svete Tajne Krštenja upravo se u korenu razlikuju od rituala drugih religija. Jedina sličnost je upotreba vode kao očišćujućeg elementa.
Zatim g. Osipov nastavlja: „Ipak, suštinska razlika između naših Tajni i neznabožačkih je očigledna“.
U čemu g. Osipov vidi tu „suštinsku razliku“? On piše: „Najvažnija je u tome što je u neznabožačkim misterijama i raznim tajanstvenim sakramentalnim ceremonijama sama ta činjenica, sama ta radnja nosilo magijski karakter. To jest ona je dejstvovala nezavisno od toga u kakvom moralnom i duhovnom stanju se nalazio određeni čovek“.
Dovoljan je površan pogled na antičku religiju i antičku kulturu. Neznabožac je u misterijama tražio zadovoljenje svojih religioznih osećanja, makar u vidu dubokih psiholoških doživljaja. Misterije i rituali povezani sa njima bili su pozvani da u čoveku izazovu stanje nazvano katarzom, – emocionalnu napregnutost, dovedenu do visokog stepena, koja se subjektivno opažala i shvatala kao očišćenje. Drugo je pitanje to što čovek u misterijama nije mogao da dobije ono što je tražio, ali govoriti o mehaničnosti i magizmu obreda koji ne zavise „od moralnog i duhovnog stanja čoveka“, znači misliti diletantski i primitivno.
Po mišljenju g. Osipova, glavna razlika između neznabožačkih rituala i hrišćanskih tajni i obreda je u tome što se neznabožac ni malo ne brine za svoje duševno-moralno stanje, nego se sasvim pouzdava u mehaničnost obreda, a Hrišćanin prima Tajne svesno, moralno se pripremajući za njih. Dakle, ovde je glavna razlika, po g. Osipovu, u subjektivnom stanju čoveka. To u nečemu podseća na kritiku crkvene liturgike od strane protestantskih sekti koje stavljaju znak jednakosti između objektivnosti i mehaničnosti Tajni i obreda. Magizam neznaboštva bio je u tome što se neznabožac obraćao demonskom svetu, a nikako ne u tome što su neznabošci smatrali da duševno stanje čoveka nema veze s religijom.
Zatim on govori: „U vezi sa Tajnom Krštenja, obratimo posebnu pažnju na to da je u hrišćanstvu osnovni smisao Tajne Krštenja upravo ideja rađanja, novog rađanja čoveka, možda čak i važnijeg od samog rađanja, telesnog rađanja čoveka“.
Baš lepo rečeno! Sam Gospod je Krštenje nazvao rođenjem vodom i Duhom Svetim. Rođenje je novi život. Dobijajući oproštaj prvorodnog greha i ličnih grehova, Hrišćanin se preporađa iznutra, raskida se metafizički savez čoveka sa demonom i on stupa u zajednicu s Hristom. Sveti Oci pišu da u dubini duše nekrštenog čoveka nevidljivo prebiva demonska sila, a u duši krštenog – blagodat, i da sada demon dejstvuje na njega spolja, a ne iznutra. Rođenje je ulaženje u novu životnu sredinu, sa kojom novorođeni stupa u uzajamno dejstvo. Čovek kroz blagodat Krštenja ulazi u Crkvu i postaje ud duhovnog Tela Hrista Spasitelja („Crkva je Telo Hristovo“). Kroz zemaljsku Crkvu sjedinjenu s nebeskom, on stupa u opštenje i zajednicu sa anđelima i svetiteljima i postaje nova tvar.
A šta, po g. Osipovu, znači pakibitije – novorođenje/presazdavanje? – „To je rođenje u kome je u čoveku, koji je tu Tajnu primio sa verom i pobožnošću, tajanstveno zasejano neko novo seme Hristovo, duhovno seme novog života“.
Ovde je nekoliko za nas interesantnih misli. Prvo, on piše: „To je rođenje (to jest Krštenje) u kome je…“, a sama reč „je (sastoji se, svršava se, nalazi se)“ znači „ograničava se“ ili ukazuje na glavni cilj i suštinu date pojave, „… čoveku, koji je tu Tajnu primio sa verom i pobožnošću, tajanstveno…“
Ovde ističe subjektivan odnos čoveka prema tajni, ali se ne stavlja napomena da se u ime deteta prihvata „vera i pobožnost“ roditelja i kumova. Razume se, g. Osipov ne može da se zadržava na svim slučajevima, ali stvar je u tome što on iznosi gledište po kome Krštenje dece nije poželjno, uprkos odluci Kartagenskog sabora, jer Krštenje dece ne odgovara njegovoj koncepciji u kojoj Tajna zavisi od subjektivnog stanja čoveka, ili je, u najmanju ruku, to stanje osnovno u njoj.
Dalje on piše: „… u čoveku je zasejano neko novo seme Hristovo, duhovno seme novog čoveka“.
Dakle, tu se ne podrazumeva rođenje i novi život, nego samo začetak (početak) novog života, oplođenje čovečije duše, neki potencijal koji se daje prilikom Krštenja. Po Jevanđelju, Krštenje je rođenje u novi život, u pakibitije (novo, ponovno rođenje). Po g. Osipovu, to nije rođenje, nego samo začetak novog života. Šta je „seme Hristovo“, – on ne objašnjava. To kao da je neka iskra blagodati koja pada u čovekovu dušu i pri tom ga ne čini novom tvari, nego pomaže njegovim ličnim naporima da postane novo stvorenje, to jest da se ponovo rodi. Zato se Krštenje za g. Osipova pretvara u neki duhovni zalog, a u momentu Krštenja sa čovekom se ništa naročito ne događa. Oni koji učestvuju u Tajnama znaju da Sveta Tajna nije samo seme bačeno u zemlju, koje raste postepeno, osećaju blagodat koja silazi na njih za vreme Tajne i doživljavaju je kao novo, neuporedivo stanje. Čovek biva zadivljen blagodaću Božijom i darom Njegovog milosrđa, on odmah opaža svoje obnovljenje, oseća da je stupio u nove, bliskije odnose sa Bogom, oseća promenu koja se događa u njegovoj duši i telu. Međutim, g. Osipov smatra da je Tajna samo nada u budućnost: da će seme dati klas, a da će se bačena iskra razgoreti. Tajna je susret sa Hristom, a ne prvi putokaz na putu. Tajna je blažena sadašnjost, a ne moguća budućnost. Zato je Tajna Krštenja duhovno rođenje, a ne začeće o kome govori g. Osipov. Tačno je da dejstvo blagodati u čoveku zavisi od njegovog života i vere, ali sama Tajna kao silazak blagodati objektivna je i ne može biti stavljena u potpunu zavisnost od ličnih doživljaja.
Dalje g. Osipov piše: „Naveo sam vam ceo niz svetootačkih iskaza koji rečito govore o tome da se tu događa rađanje novog čoveka“.
Ne, g. Osipov uopšte nije govorio o rođenju, govorio je o začeću duhovnim semenom, za koje je potreban dugotrajan, metaforički rečeno, unutarutroban period da bi se ono završilo ili rođenjem ili smrću.
On nastavlja: „Čime je ono uslovljeno? Nije uslovljeno samo vršenjem, spoljašnjim vršenjem sveštenih radnji. Nije, jer setite se šta je govorio sv. veliki patrijarh jerusalimski Kiril: „Ako licemeriš, onda te ljudi krštavaju, a Duh Sveti te neće krstiti““.
Propovedi svetog Kirila Jerusalimskog imaju prvenstveno moralni karakter: to su katehitičke pouke za oglašene koji se pripremaju za krštenje. Sveti Kiril je pozivao oglašene da prime ovu Tajnu posle unutrašnjeg pripremanja, ali ovde koristi metaforički jezik i određenu hiperbolizaciju. U protivnom slučaju, treba reći da čovek koji je svesno i dobrovoljno rešio da primi krštenje, ali je nedovoljno unutrašnje pripremljen za to, ostaje nekršten i Tajna Krštenja se ne vrši nad njim, a sva sveštena dejstva ostaju spoljašnja, pa čak i prividna.
Ali, prvo, za određivanje unutrašnjeg stanja čoveka ne postoje unutrašnji kriterijumi: što je čovek moralniji tim je kritičniji prema sebi. Apostoli su smatrali svoju veru nedovoljnom i molili Gospoda: Dometni nam vere! (Lk 17, 5), dok čovek koji živi strasnim i grehovnim životom i samo se povremeno seća Boga, obično ističe svoju veru za primer drugima. Isto to se dešava u moralnim samoocenama. Navedimo ovaj primer. Čovek je pod uticajem svojih bližnjih primio krštenje, ali bez unutrašnje pripreme. Zatim je postao crkveni Hrišćanin. Počeo da posećuje bogosluženja, da čita religioznu literaturu i postao svestan neophodnosti Sv. Tajni. Kakvim on treba sebe da smatra: krštenim ili nekrštenim i šta tada da čini? Po koncepciji g. Osipova, on nije bio kršten, znači, treba da se priprema za novo krštenje. Ali u Simvolu vere ispovedamo jedno krštenje, a sveti Jovan Damaskin piše: „Svi koji se, budući kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, ponovo krštavaju (prekrštavaju), svi takvi ponovo raspinju Hrista“ (sv. Jovan Damaskin: Tačno izlaganje pravoslavne vere, knjiga IV).
Ako se čovek, koji se krstio bez odgovarajućeg unutrašnjeg raspoloženja, nije krstio ponovo, sad već sa većom verom i boljom pripremom, onda će neprestano da sumnja: da li je Hrišćanin ili nije i u takvoj duševnoj pometnji pristupaće Evharistiji. A ako ponovo primi krštenje, opet će ga mučiti misao da je tim postupkom narušio Simvol Vere i da je, utoliko pre, – raspeo Hrista. A šta mu g. Osipov predlaže da čini u tom slučaju? Najbolji izlaz je da taj čovek ne poveruje učenju g. Osipova.
Zatim on piše: „Ako se dotaknemo drugih Tajni, onda će se tvrdnja otkrivenja pokazati još jačom“.
Možda je g. Osipov hteo da kaže „svedočanstvo Otkrivenja“, ali u svakom slučaju g. Osipov je trebalo da izvrši korekturu svog teksta pre nego što ga objavi i postavi čitaoca pred filološke besmislice.
Zatim nastavlja: „U Tajni čovek dolazi u dodir sa Samim Bogom. Sa kakvim osećanjem i kakvim duševnim nastrojenjem treba čovek da pristupa svakoj Tajni? Ne pristupamo samo sveštenodejstvu, nego Samom Bogu koji je prisutan i dejstvuje u nama preko tog sveštenodejstva, to jest nikakve sveštene radnje, koje nazivamo Tajnama, ne vrše se same od sebe i rimokatoličko učenje „operato“ je pogrešno. Gospod ne šalje određeni dar Svetoga Duha zbog izvršene radnje, nego samo onda kad postoji odgovarajući čovekov odziv“.
Šta znače reči: „… nikakve sveštene radnje, koje nazivamo Tajnama, ne vrše se same od sebe“? Razume se, nikakve sveštene radnje ne mogu da se vrše same od sebe, njih vrši sveštenoslužitelj i u njima učestvuje čovek koji prima Tajne. Mi nikako ne izjednačavamo obrede i tajne sa mehaničkim dejstvom, kao što je kretanje papirnatih kineskih vetrenjača, pa i oni se ne obrću sami – pokreće ih vetar. Ne slažemo se sa rimokatoličkim „operato“ ne zato što ono govori o objektivnosti tajni, nego zato što daje mogućnost za razne zloupotrebe, naime, za vršenje tajni uprkos čovekovoj volji.
On piše: „Gospod ne šalje određeni dar Svetoga Duha zbog izvršene radnje, nego samo onda kad postoji odgovarajući čovekov odziv“.
Navedimo primer koji uznemirava mnoge: ako je sveštenik ili episkop primio hirotoniju nedostojno, je li onda primio blagodat Duha Svetoga ili nije? Ako nije, kakva je onda garantija da je sveštenik kod koga želimo da se ispovedamo i pričešćujemo bio dostojan rukopolaganja? U protivnom slučaju, ako nije primio Duha Svetoga, on ne može da vrši Tajne. Tada ćemo biti u stanju stalne neodređenosti i kolebanja: kod kog sveštenika treba da se pričešćujemo i kog episkopa treba da izbegavamo. Međutim, Crkva isključuje te sumnje učenjem o tome da Tajne imaju objektivan karakter, ali da će čoveku biti suđeno za nedostojno primanje blagodati. Zato nam se koncepcija g. Osipova čini skretanjem u pravcu protestantskog subjektivizma. Logično je da g. Osipov, polazeći od te koncepcije, ne odobrava krštenje dece, uprkos odlukama Kartagenskog sabora, i deli protestantski optimizam da, ako deca nemaju potrebe za krštenjem, to znači da će u slučaju smrti ona biti među spasenima, bez obzira na prvorodni greh.
Gospodin Osipov piše: „A vi znate koliko duboko se ukorenilo to gledište da je moguće vršiti tajnu nezavisno od čoveka? Setite se istorije naše Rusije. Kako često vidimo slučajeve, – uzmite istog tog Ivana Groznog, – kada žena nekom nije po volji. Kuda sa njom? U manastir. Nije važno da li hoće ili neće. Postrigli je i gotovo, nema se kud“. (Monaški postrig nije tajna, odnosno monašenje nije tajna Crkve nego obred posvećenja. Ali na ovoj grešci nećemo se zadržavati; nap. arhim. Rafail).
Gospodin Osipov treba da zna da Pravoslavna Crkva ne priznaje monaški postrig izvršen nasilno. Sam čin monašenja sadrži u sebi trostruko potvrđivanje da ga čovek prima dobrovoljno. Gospodin Osipov brka samovolju tirana sa glasom Crkve. Navedimo ovaj primer. Car Vasilije Šujski bio je postrižen u monaštvo (zamonašen) od strane dvorjana (velmoža na carskom dvoru) koji su nasilno podigli ustanak. Prilikom postriga on je ćutao, a jedan od bojara davao je za njega odgovore. Sveti patrijarh Germogen izneo je gledište Crkve na to bezakonje. On je svenarodno objavio da nasilno postriženi nije monah, nego da je onaj bojar koji je za cara davao odgovore obavezao sebe monaškim zavetima.
Nama se čini da g. Osipov želi da veštački poveže Pravoslavlje i rimokatolicizam da bi pod vidom kritike rimokatolicizma osuđivao njemu neugodne stavove u Pravoslavlju i stilizovao protestantska skretanja i odstupanja da bi ih podveo pod učenje Crkve i Svetih Otaca.
II. Pravoslavno učenje o Evharistiji zauzima posebno mesto u soteriologiji, dogmatskom i moralnom bogoslovlju, a i u eklisiologiji i asketici. Evharistija je najuzvišenija Tajna, to je glavni uslov i delatna sila za oboženje čoveka koji živi na zemlji. U odnosu na druge tajne Evharistiju nazivaju suncem u poređenju sa zvezdama. Pričešće je centar duhovnog života Hrišćanina. Bez Tajne Evharistije nije moguće spasenje.
Neophodnost Evharistije potvrđuju Hristove reči: Ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi (Jn 6, 53). Ali, od svesnog izbegavanja Pričešća još gore je – učešće u toj Tajni bez vere.
Apostol Pavle svedoči da takvi ljudi bivaju kažnjeni ne samo u večnom, nego i u zemaljskom životu: ovde – bolestima i prevremenom smrću, a u večnosti – odlučenjem od Hrista. To su oni koji primaju Pričešće kao običan hleb, ne razlikujući (ne rasuđujući da je to) Telo Hristovo.
Na naše čuđenje, među ljudima koji ne veruju da se za vreme evharistijskog kanona vrši presuštastvljenje ili pretvaranje hleba i vina u Telo i Krv Spasitelja, našao se i profesor Osipov. On smatra da hleb i vino ostaju hleb i vino posle liturgijskog sveštenog činodejstvovanja, ali da ih Hristos uzima u svoju Božansku Ipostas i da ih time osveštava. Ovo bogoslovsko „otkriće“ g. Osipov želi da predstavi kao učenje Pravoslavne Crkve, a ne kao avangardistički eksperiment.
Gospodin Osipov navodi mišljenje nekih rimokatoličkih bogoslova i protestanata, a zatim svoju sopstvenu koncepciju, koja je po našem mišljenju, pogubna greška, nije saglasna sa Pravoslavljem i sadrži u sebi čitav splet unutrašnjih protivrečnosti. Gospodin Osipov u rimokatolicizmu vidi fizikalni pristup vršenju Evharistije, u kome Tajne postaju analogne hemijskoj reakciji ili alhemijskom procesu pretvara jednih elemenata u druge. Razume se, g. Osipov poriče takav površni biologizam. Treba da istaknemo da on često pribegava sledećem metodu: ono što mu se u Pravoslavlju ne sviđa on stilizuje i prikazuje kao rimokatolicizam i trudi se da pod vidom borbe sa rimokatolicizmom diskredituje gledišta koja su mu neugodna. Zatim g. Osipov interpretira filosofska gledišta rimokatoličkih sholastičara, ali pri tom čini najgrublju terminološku grešku. Na primer, objašnjava termin „akcidencija“ kao vidljivo svojstvo predmeta, pristupačno našim čulima. Međutim, rimokatolički sholastičari XIII stoleća, a mnogo pre njih sv. Jovan Damaskin, koristili su se logikom Aristotela, u kojoj akcidencija znači nešto sasvim drugo, a naime, nesuštinska, slučajna, nepostojana i privremena svojstva, bez kojih se priroda određenog predmeta ne menja. Rimokatolički teolozi epohe poznog Srednjeg veka i Renesanse vrlo pedantno su izučavali Aristotelova dela. Među njima su se čak čuli i glasovi da bi rimokatolička crkva trebalo da proglasi Aristotela za blaženog, tako da je autoritet Aristotela bio vrlo jak.
Na drugom mestu g. Osipov je takođe netačno objasnio supstancu – kao suštinu skrivenu od naših čula, kao neku kantovsku „stvar po sebi“. Međutim, supstanca označava prirodu sa njoj svojstveni postojanim obeležjima i osobinama. Savetujemo g. Osipovu da izađe na kraj sa značenjem termina „substanca (substancija)“ i „akcidencija“ čitajući o tome u „Filosofskim glavama“ prepodobnog Jovana Damaskina.
III. Uznemirava nas jednostrani i subjektivistički pogled na Tajne. Čini nam se da u svom zanosu ili pak pod izgovorom da vodi borbu sa rimokatoličkim učenjem o Tajnama, koje svodi na minimum učešće čovekove ličnosti u Tajnama i pretvara Tajne u određenu duhovnu mehaniku, on prelazi granicu koja odvaja Pravoslavlje od protestantizma i potcenjuje objektivnu stranu Tajne, što je karakteristično za sve reformatore. Ali gde su kriterijumi dostojnosti za učešće u Tajnama? Moralni ljudi najčešće smatraju sebe nedostojnim i svoju veru nedovoljnom, čak šta više: što je čovek moralniji tim je kritičniji prema sebi, dok strastan i gord čovek smatra sebe sasvim dostojnim Boga. Gde je g. Osipov našao objektivne kriterijume i orijentire da tako smelo može da tvrdi kada se vrši a kada ne vrši Tajna?
Odvraćajući ljude od nedostojnog pričešća, apostol Pavle je tu imao u vidu veru pričasnika da prima Hristovo Telo i Krv i to je nazivao „razlikovanjem“, smatrajući to dogmatom Evharistije. Čini nam se da ovde g. Osipov pokušava da baci senku na odluku Kartagenskog sabora kojom je zapoveđeno da se deca krštavaju, iako je u krštenju dece prisutna vera njihovih roditelja, kumova i same Crkve.
Nebrižljivost u načinu izlaganja dovodi g. Osipova do neke čudne tautologije. On govori o „karakteru postojanja bitija“, dok su „postojanje“ i „bitije“ – sinonimi. Svejedno je ako se govori o bitiju bitija ili o postojanju postojanja. Bogoslovlje zahteva stilsku tačnost. Filološka nemoć čini takve skupove reči (sintagme) besmislicom za mnoge čitaoce. Nas takođe čine opreznim uvodne reči g. Osipova: „Ne radi se ni o kakvoj najvećoj Tajni, nego o Tajni Evharistije“. Sveti su Evharistiju nazivali upravo najvećom od Tajni, a sv. Dionisije Areopagit – „Tajnom nad Tajnama“. Ovde g. Osipov neočekivano izneverava sebe. Za njega Evharistija nije najveća Tajna, nije centar duhovnog života, nego materijal za reformaciju.
Gospodin Osipov pribegava psihološkim argumentima. Pod vidom borbe sa rimokatoličkim uticajem i očišćenja Pravoslavlja od rimokatoličkog naleta, on jednostavno spekuliše opreznim odnosom pravoslavnih prema rimokatoličkoj agresiji na svim nivoima. Stoga, predstavljajući Pravoslavlje kao rimokatolicizam, pod pokrovom buke reči on počinje diskreditaciju samog Pravoslavlja, zaklinjući mu se na vernost. To je uobičajeni metod populista – da viču: „Držite lopova“.
Drugi psihološki metod g. Osipova je u tome što govori: ako je u Čaši – Telo i Krv, onda su oni koji se pričešćuju – ljudožderi. On priča o nekoj nervoznoj dami, koju je ta misao užasnula. Pretpostavljamo da je ta dama, ako uopšte postoji, trebalo da se sa takvim pitanjem obrati svom duhovniku i dobije odgovor od njega. Uostalom, to je stvar ukusa. Nas čudi nešto drugo: zašto joj profesor bogoslovlja nije objasnio da se mi ne pričešćujemo – molim da mi oprosti ovakvo poređenje – komadima Hristovog mesa, nego da u svakoj častici tog tajanstvenog Tela prebiva Sav Hristos – Telom, Dušom i Božanstvom, da se On nevidljivo sjedinjuje sa dušom i telom pričasnika, da je to Tajna i u isto vreme najviša realnost i da sveštenodejstvo ne treba po analogiji upoređivati sa radom mesara koji seče komade ubijenog stvorenja na delove. U svakoj častici Tela i u svakoj kaplji Krvi Živi je Hristos.
Želimo da navedemo mali primer. Da je nervozna dama doživela udes i našla se u bolnici gde bi joj rekli da je neophodno da se izvrši transfuzija čovečije krvi u njenu venu da bi ostala živa, uhvatila bi se za tu mogućnost kao za pojas za spasavanje i ne bi prigovarala lekarima niti im govorila da je transfuzija krvi varijanta antropofagije. Ona bi se pre užasnula kad u bolnici ne bi bilo krvi dobrovoljnih davalaca.
Gospodin Osipov opovrgava jedan od najvažnijih soterioloških dogmata – pretvaranje krvi i vina u Telo i Krv Spasitelja na Liturgiji. On istupa sa teorijom o sjedinjenju hleba i vina sa Hristovom Ipostasi, pri kome se oni ne pretvaraju u Telo i Krv, nego ostaju isti taj hleb i vino, samo sjedinjeni sa Ipostasi Boga Reči. Preći ćemo kasnije na to pitanje, a sada recimo da se u nekim protestantskim denominacijama, koje kategorički odbijaju presuštastvljenje ili, ako je ugodnije, pretvaranje Svetih Darova, takođe dopušta da se oni simvolički nazivaju Hristovim Telom i Krvlju. I tamo postoji svojevrsna vera da se hleb i vino sjedinjuju s Hristom: kod jednih, da Hristos prožima hleb Svojim energijama, a kod drugih, da je Hristos sjedinjen s hlebom posredstvom subjektivne čovekove vere i tako dalje. Zato su sva objašnjenja g Osipova neverovanje u realnost Tela i Krvi Hrista Koji se nalazi na diskosu i u Čaši, – i ona su zaokret u pravcu protestantizma: Evharistijski Darovi ostaju simvoli Pričešća, a njihovo nazivanje telom i krvlju – metafore. Kod Pravoslavnih Pričešće je ontologija, a kod protestanata je to slika, metaforički, uslovno i relativno sjedinjena sa Hristom pri određenim uslovima.
Vladimir Solovjev ima jedno delo koje se izdvaja iz njegove uobičajene gnostičke eklektike, – poslednje delo koje je napisao pred smrt, kao svoje pokajanje. Ne prihvatam ga u celini, ali tamo ima karakteristična epizoda. Nastupajući pred Hrišćanima, antihrist se na svaki način trudi da pokaže svoju privrženost pravoslavnoj veri i svoje poštovanje prema njenom učenju. On obećava svu pomoć u delu zemaljskog ustrojenja Crkve, ali kada mu postave pitanje: da li veruje da je Hristos Sin Božiji, antihrist zaćuti i ne može da da odgovor.
Kao što smo rekli, posredstvom jezičkih mudrolija i smicalica protestanti mogu da nazovu evharistijski hleb alegorijskim i simvoličkim Hristovim Telom. Ali na neposredno pitanje: da li veruju da se za vreme Evharistije hleb i vino menjaju i pretvaraju u Hristovo Telo i Krv istinski, ne metaforično, nego realno i dejstveno, oni ne mogu da daju potvrdan odgovor: ili ućute, ili kažu da ne veruju.
Na kraju Liturgije častice koje su izvađene iz prosfora za žive i mrtve sveštenik pažljivo otire u Čašu (putir) govoreći: Omij, Gospode, svetom krvlju Tvojom, grehe ovde pomenutih, – onom Krvlju koja je bila prolivena na Golgoti, a sada se nalazi u Čaši, a ne vinom, koje se nalazi u nekoj neshvatljivoj vezi sa Hristovom Ipostasi. Samo Hristova Krv može omiti čovečije grehe i darovati nebesko carstvo. Liturgija je projavljivanje Golgotske Žrtve, ona je dejstvo i tajanstveni odraz Golgotske Žrtve, ali idealan, jer je obraz istovetan Praobrazu. Svetoj Trojici se prinose na žrtvu Telo i Krv Hrista: prinosi je Gospod i Sam je prima.
Gospodin Osipov govori: „Gospod prima u Svoju Ipostas hleb i vino, ali to usvajanje uopšte nije žrtva, a još je manje jednosuštna Golgotskoj Žrtvi. Niko nije mogao spasti čovečanstvo osim istinitog Bogočoveka – Isusa Hrista. Doketi su smatrali Golgotu mistifikacijom. Bez obzira na svoju domišljatost u rečima, gospodin Osipov ne veruje da je Evharistija realnost Golgotske Žrtve, realnost upravo zato što u njoj prebiva Živi Hristos u Svom Istinskom Telu i u Svojoj Istinskoj Krvi. Ako hleb i vino ostaju hleb i vino, ma kakvo drugačije osvećenje im pripisivali, liturgija se pretvara u mistifikaciju.
Gospodin Osipov govori o ipostasnom sjedinjenju i ulaženju hleba i vina u Hristovu Ipostas. To je besmislica, što i pokušavamo da dokažemo. Samo tri Lica Božanske Ipostasi nesliveno i nerazdeljivo prebivaju Jedna u Drugoj, a učenje o primanju u Ipostas biljke žitarice i ploda („na halkidonski način“) je ili nerazumevanje reči „Ipostas“, ili želja da se na svaki način dokaže i opravda sopstvena koncepcija. Vaploćenje Sina Božijeg, kao primanje čovečije prirode u svoju Ipostas, jedinstveno je i neponovljivo, o čemu govore svi Sveti Oci. Primanje hleba i vina u Ipostas Bogočoveka uvodi još i treću prirodu (Bog, čovek i biljka), a sledbenici g. Osipova postaju „triofiziti“.
IV. Jevanđelje od Jovana sadrži Hristovu besedu kojom se obraća Judejcima i u njoj otkriva veliku tajnu Evharistije – Pričešća Njegovim Telom i Krvlju. Gospod govori: Ja sam hleb života (Jn 6, 48); Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ja dati za život sveta (Jn 6, 51). Judejci su u nedoumici počeli da se prepiru među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama telo svoje da jedemo? (Jn 6, 52).
Tome se začudio i profesor Osipov i počeo da se prepire, tvrdeći da se u Tajni Evharistije hleb i vino ne pretvaraju (ne presuštastvljuju) u Telo i Krv Hrista, nego samo ulaze u Njegovu ipostas. Pri tom je naveo nekorektan primer, koji nije mogao da padne na pamet Judejcima, Hristovim savremenicima, naime: đakon, koji upotrebljava Svete Darove posle pričešćivanja naroda, može da se napije ako u čaši ostane mnogo vina. Namignuvši prema čitaocima, on to „objašnjava“ uz smešak: „… to znaju naši đakoni“ (Vidite predavanje g. Osipova „Evharistija i sveštenstvo“).
Da je Hristos alegorijski govorio o pričešću Svom Telom i Krvlju, On bi to, svakako, objasnio Judejcima da bi ih umirio. Ali Hristos nastavlja Svoju reč još kategoričnije: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer telo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće (Jn 6, 53-55). Reči „zaista, zaista“ (amin, amin), koje je Spasitelj izgovorio, isključuju svaku mogućnost da se Njegovo učenje o pričešću Telom i Krvlju shvati i tumači alegorijski i simvolički. On potvrđuje reči koje je izrekao kao apsolutnu i bezuslovnu istinu i njih treba prihvatiti sa nepokolebivom verom u Božansku neizmenjivu istinu koja ne dopušta sumnju niti mudrolije i smicalice u rečima. Te reči su se zbog nečega pokazale neverovatnim i nestvarnim ne samo za neverujuće Judejce, nego i za neke Hristove učenike. Čuvši to, mnogi od Njegovih učenika su rekli: Ovo je tvrda beseda. Ko je može slušati? A Isus, znajući u sebi da učenici njegovi ropću zbog toga, reče im: Zar vas ovo sablažnjava? (Jn 6, 60-61).
Hristos je sumnje u direktno i apsolutno značenje Njegovih reči o Pričešću nazvao sablažnjavanjem, to jest odstupanjem od vere i đavolskim nagovaranjem. Gospod dalje objašnjava uzrok takvog sablažnjavanja: Duh je ono što oživljava, telo ne koristi ništa. Reči koje vam ja govorim duh su i život su.
Nesreća je u tome što je profesor Osipov ignorisao duhonosno učenje svih Svetih Otaca o Evharistiji, od sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca do svetog pravednog Jovana Kronštatskog. On je potcenio Duha koji prebiva u delima Svetih Otaca i koji oživotvorava Crkvu. On se obratio telu koje ne koristi ništa, odnosno telesnom rasuđivanju.
Slični pasusi, to jest telesna rasuđivanja, mogu se u izobilju naći kod protestantskih teologa. U Jevanđelju je napisano da su posle Hristove besede o pričešću mnogi od učenika Njegovih otišli od Njega i više nisu išli s Njim (Jn 6, 66).
Nije poverovao ni g. Osipov. Ali dok su učenici postupili prostodušnije i otišli od Hrista, g. Osipov je postupio drugačije: došao je u Duhovnu Akademiju i počeo da ubeđuje svoje studente – buduće sveštenike – i svoje čitaoce da Sveti Darovi nisu Telo i Krv Hrista u neposrednom, doslovnom značenju reči i da se Hrišćani ne pričešćuju „suštinski Telom i Krvlju Hrista“, inače bi se, po njegovom mišljenju, samo Pričešće pretvorilo u antropofagiju.
Gospodin Osipov baca optužbu Crkvi u lice: „Ako verujete u presuštastvljenje [pretvaranje] hleba i vina u Hristovo Telo, onda ste ljudožderi“. Ova optužba odnosi se i na Svete Oce, koji su jednodušno i jednoglasno verovali u suštinsko pretvaranje Svetih Darova. (Gospodinu Osipovu i njegovim učenicima naročito preporučujemo da čitaju dnevnike svetog Jovana Kronštatskog).
Nekada je Jaroslavski (Gubeljman) histerično vikao: „Patrijaršija (Pravoslavna Crkva) je sifilistička crkva“, a sada je g. Osipov sa samozadovoljnim osmehom naziva „ljudožderskom“ jer njeni članovi veruju u bukvalno, potpuno i neizmenjivo ispunjenje božanskih reči Spasitelja napisanih u Jevanđelju, koje sveštenici izgovaraju za vreme Liturgije: „Ovo je Telo Moje… ovo je krv Moja.
Na svojim predavanjima g. Osipov ne samo da odbacuje presuštastvljenje Svetih Darova, nego i veru u presuštastvljenje naziva „nekakvim prostaklukom“ (njegove izvorne reči). Želimo da se nadamo da je to nesporazum i da predavanja g. Osipova ili članak „Evharistija i sveštenstvo“ nije napisao on, nego njegov neprijatelj – pseudo-Osipov, ali, na žalost, malo je nade za to.
Kada u svojim predavanjima govori o bogosluženju, Osipov ponavlja čudnu rečenicu: „Ne zapadajte u magizam“. U tome osećamo omiljenu optužbu protestanata protiv Pravoslavnih. Vera u objektivno dejstvo Tajni i obreda nije „magizam“, nego neophodan uslov za primanje blagodati. Nepripremljenost za svetinju ili nebrižljivost prema njoj ne predstavljaju „magizam“ po sebi, kao što želi da sugeriše g. Osipov, nego duhovnu drskost – lični greh čovekove volje. Uopšte, g. Osipov, neosnovano odbacujući hrišćansko shvatanje mistike, a i razliku između pravoslavne i lažne mistike (uključujući i panteističku), špekuliše rečju „magizam“. Za njega je predavanje pomenika u oltar – magizam, nepažljiva molitva – takođe magizam. Treba se setiti da je Lav Tolstoj (po izrazu sv. Jovana Kronštatskog „najzlobniji od jeretika“) nazivao crkvene obrede „čarobnjaštvom“.
Možda će se g. Osipovu moje pismo učiniti oštrim, ali zar se to može uporediti sa uznemirujućim optuživanjem svih, pa i mene, za ljudožderstvo, što je g. Osipov učinio svima koji veruju u istinsko presuštastvljenje Svetih Darova i koji se pričešćuju sa tom verom?
V. Supstanca se poznaje preko njenih atributa, iako se ne iscrpljuje njima. Postojana svojstva, koja karakterišu prirodu predmeta, nazivaju se supstancijalnim, a slučajna ili privremena, čije prisustvo ili odsustvo ne izaziva promene same prirode, – akcidentalnim. Definicija supstance (supstancije) i akcidencije koju daje g. Osipov odnosi se na noumen i fenomen. Ako to nije obična omaška, onda nastaje pretpostavka da g. Osipov namerno izvrće filozofsku terminologiju koja potiče iz drevnih vremena radi dalje argumentacije svoje koncepcije.
Citirajući svetog Atanasija Velikog: „… Duh Sveti se razlikuje od jedinstva tvarnog bitija“, g. Osipov shvata jedinstvo kao jednosuštnost svega stvorenog, onoga što se nalazi u vremenu i prostoru i onoga što je potčinjeno određenim kosmičkim zakonima, sveopštim za materijalni svet. Kao Božanska Ipostas, Duh Sveti je vanprostoran i vanvremen, On je Tvorac večnosti i vremena i prebiva Sav u svemu i Sav je iznad svega. U Svojoj suštini On je iznad sveta, a u božanskim svojstvima i dejstvima prebiva u svetu. Isto se može reći o svim Licima Svete Trojice. Gospodin Osipov čini logički pogrešan zaključak jer jedinstvo bića, to jest uslovljenost zakonima Bogom stvorenog sveta, razmatra kao jedinstvo suština, to jest, za njega je sve što je stvoreno – jedna supstanca.
Sveti Oci su čak i u čoveku razlikovali dve supstance: duhovnu i materijalnu, i to u jednoj ličnosti, koju su nazivali čovečijim telom. Naprotiv, u svetu vidimo raznovrsne supstance koje predstavljaju jerarhiju stvorenih bića. Izgleda da je izopačavanje termina „supstanca“ g. Osipovu ipak zatrebalo. Tu je g. Osipov pobrkao pojam prirode sa građevinskim materijalom prirode, to jest sa tablicom elemenata Mendeljejeva, ali sami po sebi elementi još nisu supstanca i još nisu priroda.
Prekorevajući rimokatolicizam za materijalizaciju pojma Svetih Tajni, sam g. Osipov se u tom pitanju spušta do atomističkog shvatanja supstance. To po nečemu podseća na učenje Vladimira Solovjeva o svejedinstvu, s tom razlikom što su sofiolozi govorili o tvarno-božanskoj prirodi „Sofije“, kao osnove stvorenog sveta, a g. Osipov prelazi na atomizam. Međutim, supstanca samog g. Osipova uopšte nije supstanca elektrona ili aerobne bakterije (čemu, pretpostavljam, neće ni on sam prigovarati). S druge strane, učenje o jednosuštnosti sveta liči na koncepciju vulgarnog materijalizma, za koji je sve što postoji dinamična kombinacija materije. Najpokornije molim g. Osipova da pažljivo pročita „Filosofske glave“ Jovana Damaskina pre nego što pred auditorijumom nastupi sa bogoslovskim senzacijama.
Zatim g. Osipov intrigantski izjavljuje da će saopštiti „jače stvari koje je napisao sv. Atanasije Veliki“: „… Telo Hristovo, pošto je imalo zajedničku suštinu sa svim telima i bilo Telo Čovečije, iako se neobičnim čudom obrazovalo iz jedne Djeve, ipak se, budući smrtno, po zakonu sličnih tela podvrglo smrti“.
I jedno i drugo su opšte poznate istine: Hristos je primio svega čoveka, osim greha. I u ovom slučaju pod Hristovom čovečanskom prirodom podrazumevaju se čovečija duša i telo, i to je temelj soteriologije, a ne novost. Što se tiče smrtnosti Hristovog tela, pitanje o tome izazvalo je polemiku u VI stoleću. Hristos je dobrovoljno potčinio Svoje Telo smrti, odnosno zakonima čovečanske prirode, inače ne bi mogao umreti kao čovek.
Nije jasno šta je u tome začudilo g. Osipova i kakav argument je iz toga izvukao za svoju koncepciju.
Pogrešna interpretacija prve teze sv. Atanasija i zbrka u određivanju supstancije i akcidencije navodi g. Osipova na pomisao da nam pretvaranje hleba i vina u Hristovo Telo i Krv za vreme Evharistije ništa ne bi dalo, jer se Hristovo Telo „… ničim nije razlikovalo od naših tela niti se ičim razlikuje od suštine sveg stvorenog tvarnog sveta“. Zar g. Osipov ne shvata ili ne zna svetootačko učenje o tome da u Svetim Tajnama prebiva sav Hristos svojim Telom, Dušom i Božanstvom? Ističem: u pravoslavnoj liturgici baš se naglašava da je telo Hristovo živo, a ne mrtvo telo.
Gospodin Osipov smatra da pretvaranje Svetih Darova u Hristovo Telo i Krv znači presuštastvljenje u anatomski sastav Hristovog Tela, jednosuštan /…/ svakom čovečijem telu, i da zato mi ništa ne bismo dobili kad bismo našem telu dodali takvo isto telo (elemente tela koji su postali hrana). Razume se, g. Osipov negoduje na takvo karikiranje Evharistije koju je sam stvorio. Gospodin Osipov piše: „Ako pokušamo da odredimo rimokatoličko gledište (na Tajnu Evharistije), onda možemo da je nazovemo monofizitsko-doketističkom“.
Što se tiče monofizitstva, ono tu nema šta da traži, jer govori o jednoj prirodi Bogočoveka i nema nikakve veze sa ovim pitanjem. A što se tiče doketa, oni su učili o prividnom javljanju Hrista, ne o obmani naših čula, nego o zameni vaploćenja mistifikacijom. Karakteristično je da neke sekte uče o budućem Hristovom dolasku u „etarskom telu“. Ako, po mišljenju g. Osipova, vera u presuštastvljenje [pretvaranje] hleba i vina u Hristovo Telo i Krv nije vera u veliku Tajnu, nego optička varka, kad ljudi ne vide ono što u stvarnosti postoji, onda to pre liči na antidoketizam.
Ali, čemu vodi koncepcija g. Osipova? Tome da je evharistijski hleb bio primljen u Božansku ipostas nesliveno, nerazlučno i nepromenljivo, kao što je Sin Božiji primio čovečansku prirodu u Svoju Ipostas i postao Bogočovek. Ako je tako kako tvrdi g. Osipov, da On prima evharistijski hleb („na halkidonski način“) u Svoju Ipostas, onda će postati Bogo-čoveko-biljka. Eto do kakvog apsurda ljude dovode bogoslovski eksperimenti. Ne samo da g. Osipov, smelo zavirujući iza ogledala filosofije, nije mogao da razlikuje supstancu od noumena i akcidenciju od fenomena, nego je svojim čitaocima i slušaocima ponudio još i učenje o troprirodnoj Hristovoj Ipostasi: božanskoj prirodi, čovečanskoj prirodi i biljnoj prirodi…
Monofiziti su odbacili odluku Halkidonskog sabora. Gospodin Osipov je rešio da iskoristi halkidonsku definiciju za opovrgavanje Tajne Evharistije. Uzevši hleb u Svoje ruke, Gospod govori: Ovo je telo moje (Mt 26, 26). Reč Istine ne može da postane relativno, metaforičko govorno sredstvo. Hristos nije rekao: „Ovaj hleb je sjedinjen sa Mnom“. (Neke protestantske denominacije veruju da je evharistijski hleb sjedinjen s Hristom posredstvom blagodati – Hristove energije koja prožima taj hleb). Hristos nije rekao da hleb i vino izliveno u Čašu uzima u Svoju Božansku Ipostas, nego je rekao neposredno i u najpotpunijem i savršenom smislu: „Ovo je Telo i ovo Krv Moja“.
Ove su reči, uz prizivanje Duha Svetoga, kulminacija Evharistije, večni i božanski pečat kojim Crkva osveštava i zapečaćuje evharistijske darove. Pred pričešće naroda sveštenik, držeći evharistijsku Čašu u ruci, izgovara molitvu: … Još verujem da je ovo samo prečisto Telo tvoje, i ova sama prečasna Krv tvoja. Samo čovek koji deli tu veru može da pristupi pričešću, da primi Hrista i dobije osvećenje blagodaću. U protivnom, on će se pričestiti na sud ili na osudu.
Po mišljenju g. Osipova, sveštenik treba da kaže: „Ovo su hleb i vino, samo sjedinjeni s Hristom, a ne istinsko telo i Krv Spasitelja“. Kalvin je smatrao da je Pričešće uspomena na Tajnu Večeru, a Luter je stavio Pričešće u zavisnost od lične vere pričasnika, poričući objektivnu realnost Tajne. Gospodin Osipov je stvorio sopstvenu teoriju o tome da se pretvaranje Evharistijskih darova u Telo i Krv Hristovu ne događa, nego da se oni nerazlučno, nerazdeljivo, nesliveno, neizmenjivo i večno sjedinjuju sa Drugom Božanskom Ipostasi i da, prema tome, Božanska Ipostas postaje troprirodna.
Možda je g. Osipovu zatrebalo da izvrne pojam supstance da bi neprimetno proturio svoju ideju o supstancijalnom jedinstvu svega stvorenog, a zatim izneo još nekakvu revolucionarnu teoriju – da je Sin Božiji Svojim čovečanskim telom, jednosuštnim sa svom ostalom tvari, uveo sav kosmos u Svoju Božansku Ipostas i spasao je, kao što Hristos gnostika – eon spasava ahamot-sofiju.
U cilju popularizacije svojih ideja g. Osipov naziva učenje o pretvaranju Svetih Darova rimokatoličkim. Boreći se sa Pravoslavljem, on u cilju maskiranja tvrdi da se bori sa rimokatolicizmom. Ponavljam se zato što treba da upamtimo njegove polemičke metode.
Gospodin Osipov govori da je vera u to da hleb i vino postaju Hristovo Telo i Krv (a to je vera cele Crkve), – verovanje u nekakve alhemijske promene i da pri takvoj veri Tajna Pričešća postaje magizam, odnosno nešto slično demonizmu. On tvrdi da je vera koju ispoveda svaki pričasnik samo grubo rimokatoličko shvatanje: „… to je prosto neverovatna besmislica kojoj se treba samo čuditi…“ Mi se čudimo ne samo novotariji g. Osipova, nego i žargonu kojim govori o sveštenim stvarima.
To nije jedini „biser“ bogoslovske stilistike, jer on piše i ovo: „Zar je moguće da nas tako i u Carstvo Božije mogu uvesti, jednom uđemo i zalupe se vrata i više ne možemo da iskočimo odande? Zaista divota…“ Šta je ovo, citat iz časopisa „Bezbožnik“ ili stil lista „Moskovski komsomolac“? Kao što se vidi, to su bezobrazni izrazi iz predavanja predavača Osnovnog bogoslovlja…
Profesori predrevolucionarnih duhovnih akademija odlikovali su se dubokim znanjem klasičnog ruskog jezika i njihova dela mogla su se sa formalne strane smatrati kao uzori stilistike. A ovde vidimo degradaciju jezika koja je odraz degradacije mišljenja, jer jezik kao da predstavlja telo misli.
Pa ipak, želim da kažem da kada g. Osipov pristupa Pričešću i čuje reči sveštenika: „Pričešćuje se sluga Božiji Aleksije prečasnim i presvetim Telom i Krvlju Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista“, tada kao principijelan čovek treba da izjavi: „Ne, ja se pričešćujem hlebom i vinom sjedinjenim s Telom i Krvlju Hrista i samo u tom smislu mogu da ih nazovem Hristovim Telom i Krvlju, a njihovo realno pretvaranje u Telo i Krv poričem“.
Evharistijski koncepciju g. Osipova ne treba smatrati za lično mišljenje, – to je dogmatska greška koja čoveka može da liši večnog života, a pošto su studenti g. Osipova budući sveštenici, oni će kasnije služiti Evharistiju bez neophodne vere u to da se sami pričešćuju i da pričešćuju druge istinskim, stvarnim i nesumnjivim Telom Hrista Spasitelja, tako da se ta eklisiološka novotarija može pretvoriti u nepopravljivu nesreću za mnoge.
Začudilo nas je i to što se g. Osipov u svome predavanju-članku poziva na Jevsevija Kesarijskog, jednog od najpoznatijih lidera arijanaca, pa ga čak naziva i svetim. Šta je to – greška ili samosvojno shvatanje svetosti?
Hteo bih da učinim još neke drugostepene primedbe. Gospodin Osipov smatra da su neznabožačka žrtvoprinošenja samo pragmatičnost i da će „žrtva u svakom slučaju imati iskupiteljski, otkupni karakter, te da za grehe treba platiti“. Ali većina neznabožačkih žrtava uopšte nije bila povezana sa gresima. To su bile žrtve umoljavanja pomoći bogova za određenu stvar, kao i blagodarnosti u slučaju srećnog pohoda i uspešnog okončanja dela i tako dalje. Neke neznabožačke žrtve nosile su magijski i okultni karakter i bile sredstvo saznavanja budućnosti. Zatim želim da skrenem pažnju da su reči „iskupiteljski“ i „otkupni“ jedno te isto, to je tautologija, a ne ukazivanje na različite karaktere žrtve.
Gospodin Osipov piše: „…u neznaboštvu sve je jednostavno“. Ne, u neznaboštvu, kao i u svakoj duhovnoj laži, sve je zamršeno i složeno. U neznaboštvu imaju udela demonske sile, u njemu su sjedinjeni ostaci drevnih predanja još iz monoteističkog perioda, pomešani sa kasnijom mitologijom. U njemu je umetnost, koja je dostigla visok stepen savršenstva, a sa njom i cinizam i sladostrašće, uzvedena u kult, tamo su religiozne intuicije ljudi tražile svoje zadovoljenje u misterijama i – nisu nalazile odgovor.
U neznabožačkom svetu nastali su veliki filosofski sistemi koji su pred čovečanstvom postavili probleme koji se do sada variraju u filosofiji. Čovek je u neznaboštvu mogao da shvati svoju nemoć i očekivao je novo otkrivenje. Odnos neznabožaca prema svojim božanstvima, uključujući i žrtvoprinošenja kao svojevrsni jezik opštenja sa bogovima-demonima, i u isto vreme neko genetičko sećanje o tome da će žrtvom biti spasen svet – sve to nije tako „prosto“ kako se to čini g. Osipovu.
Takođe želimo da istaknemo da se reč „presuštastvljenje“, na koju se tako okomio g. Osipov, sreće u dogmatskim poslanicama Istočnih patrijaraha i da u kontekstu pravoslavnog bogoslovlja može da ima drugačije semantičko značenje od onog koje je dobilo u rimokatolicizmu. Tu nije stvar u samoj reči, niti u terminu, nego u kakvom vidu i opsegu shvatamo reč „suština“: u vizuelnom, koje podleže fiksaciji naših senzornih čula, filosofsko-apstraktnom ili mističkom. Kada se evharistijski darovi pretvaraju u Hristovo Telo i Krv, oni više ne postaju suština, nego, prema Dionisiju Areopagitu, nadsuština, i pripadaju nadkategorijalnom planu.
Slažem se da reči „promena“ i „pretvaranje“ više odgovaraju samom duhu Liturgije, ali smatram da nemamo razloga da ih suprotstavljamo terminu „presuštastvljenje“, jer svi oni ukazuju na jedno dejstvo: hleb i vino postaju Hristovo Telo i Krv.
Apostol Jovan Bogoslov je obličavao dokete, jeretike koji su smatrali da je i Golgotska Žrtva religiozna predstava, veličanstven prizor, misterija koja sjedinjuje čoveka sa Bogom, ali da nije stvarnost. Ako se na Liturgiji ne događa pretvaranje hleba i vina u Hristovo Telo i Krv onda ona zadobija karakter pozorišne predstave drevnih misterija u kojoj su neznabošci posredstvom ritualne hrane, izgovaranja tajanstvenih imena i tako dalje, pokušavali da stupe u opštenje sa svojim bogovima. Prebivanje Hrista u Svetim Tajnama nije metafora, nego stvarnost, rekli bismo – nadstvarnost. Darovi mogu da se uslovno nazovu Telom i Krvlju ne po svojoj suštini, nego po vezi sa Ipostasi Sina Božijeg. Ipak, simvol je i odnos sa onim što simvolizuje. Sama reč „simvol“ se prevodi kao „znak“ i kao „veza (odnos)“. Ali Pravoslavlje ne priznaje nikakav posredan odnos između osvećenih Darova i Hrista, jer je to neposredan odnos: u Svetim Darovima je Sam Hristos: Sveštenik na Liturgiji izgovara: Žrtvuje se Jagnje Božije, koje uzima greh sveta, za život i spasenje sveta. Ovu žrtvu Hristovog Tela i Krvi Sam Hristos prinosi Svetoj Trojici. On prinosi, prima i razdaje. Hristovo Telo i Krv su bescena Žrtva i najviše osvećenje za Hrišćane. Zar hleb i vino koji se nisu pretvorili u Telo i Krv, mogu imati istu cenu kao Hristova Žrtva? Dozvolićemo sebi da kažemo da bez te Tajne ne možemo da zablagodarimo Bogu za Njegova nebrojena dobročinstva. Stoga, bez presuštastvljenja ili, recimo duhovnije, bez pretvaranja evharistijskih darova, Liturgija prestaje da bude i žrtva i blagodarenje.
Iskupiteljsku žrtvu može prineti jedino Hristos, a i žrtvu blagodarenja, ravnu iskupiteljskoj, može prineti samo Hristos. Sam Hristos jedini može da učini čoveka pričasnikom Sebe, to jest da ga uvede ga u jedinstvo sa Sobom. Niko ne može da zameni Hrista na Krstu. On je u Evharistiji Isti Onaj Koji i na Golgoti. Sveti Darovi, ma kako povezani i sjedinjeni sa Hristom, ne mogu da nas uvedu u beskrajno polje uzvišenog bogoopštenja ako Hristos nije u njima i ako se ne pretvaraju u Njegovo Telo i Krv.
Pričešćujući verne, sveštenik izgovara: Pričešćuje se sluga Božiji prečasnim i presvetim Telom i Krvlju Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista na otpuštenje grehova i na život večni. Jedenje hleba i pijenje vina ne može da da oproštaj grehova i nebesko carstvo: oni ne mogu da postanu večni život u samom čoveku i ne mogu da ga obože. Starozavetni Judejci donosili su u hram prvi snop pšenice i prve plodove, blagodarili Bogu za zemaljska dobra i sećali se dolazećeg carstva Mesije. Za Judejce je još izrazitiji simvol očekivanog Spasitelja bilo jedenje pashalnog jagnjeta, ali ti obredi i simvoli su podsećali i ukazivali, ali nisu osvećivali niti spasavali. Samo realno prisustvo Hrista čini simvol i praobraz stvarnošću.
U svim Tajnama događa se osvećenje, u svim dejstvuje blagodat Duha Svetoga, sve one su kanali Duha Svetoga i povezuju čoveka s Bogom. Ali Tajna Evharistije se razlikuje od svih Tajni time što u njoj prebiva živi Hristos, ne simvolički i ne kroz sjedinjenje i vezu s hlebom i vinom, nego prebiva u njima i čini ih Svojim Telom i Krvlju. Gospod je skrivao Svoje Božanstvo pod pokrovom čovečijeg tela, jer svet ne bi mogao da podnese svetlost Božanstva. Ovde se Gospod javlja i skriva Sebe pod pokrovom čulno opazivog hleba i vina.
Gospodin Osipov se usuđuje da tvrdi da se u tom slučaju dešava iluzija i obmana čula. Ali, u Starom Zavetu Gospod je skrivao Sebe u nesagorivoj kupini. Može li g. Osipov to da nazove obmanom čula, to jest da je Mojsej imao posla sa aveti? Bog se javio Avraamu u vidu tri Anđela. Može li g. Osipov da kaže da je to iluzija i da je Bog sa Avraamom postupio kao iluzionista? Bog se javio proroku Iliji u vihoru. Da li bi se g. Osipov osudio da kaže da je to materijalizovana predstava o Bogu? Želim samo da upitam g. Osipova: da li se teofanija može nazvati opsenom i utvarom ili je to bilo realno prisustvo Boga, samo u formi pristupačnoj čoveku? Mislim da je odgovor jasan. Dakle, bogoslovska neotesanost (ne želim da upotrebim prikladniju reč) može da dozvoli sebi da upoređuje Tajnu sa iluzijom. Bez realnog Hrista nema ni Golgote, ni Evharistije, ni vaskrsenja mrtvih, ni večnog života za ljude.
Još jednom ponavljam: g. Osipov piše da evharistijski hleb i vino ulaze u Ipostas Boga i izjednačava to sa bogovaploćenjem. On zaboravlja da je bogovaploćenje jedinstveno i neponovljivo i da drugog Hrista – Bogočoveka neće biti. Ipostas je ličnost. Kako u ličnost može da uđe bilo kakav drugi predmet? Već to je apsurd. Večno spasenje je večno upodobljenje, ali u večnom bogoopštenju, u novim unutarnjim ozarenjima, u večnom približavanju Bogu sveti nikada neće postati ipostasno jednaki Bogu. Čak ni Presvetu Bogorodicu Gospod nije primio u Svoju Ipostas. A g. Osipov piše da Gospod predmetima daruje ipostasno sjedinjenje sa sobom. Ličnost je duhovna monada i u ličnost čoveka ne može da uđe ontološki drugačija ličnost.
Hrana koju čovek prima nije deo njegove ličnosti. Hrana je samo materijal za našu telesnu prirodu, a samo živo čovečije telo u svom zemaljskom postojanju nalik je na neprestani potok koji uzima veštastvo izvan sebe (spolja) i izbacuje je kao upotrebljeni (otpadni) izvarak (talog). U trenu nastaje i umire milion ćelija čovečijeg tela, ali telo ostaje to isto naše telo. Dakle, ono je pre svega organizacija materije.
Pošto g. Osipov opravdano smatra da je čovečansko Hristovo Telo bilo kao naše telo, osim što nije imalo greha, onda je hrana koju je Gospod jeo takođe mogla da postane deo njegove prirode i ličnosti. A budući da o tome i govori Osipov, citiram njegove reči: „… Sveti Darovi su naitijem Svetoga Duha, kao i za vreme bogovaploćenja, postali pričasni, to jest sjedinjeni, halkidonski sjedinjeni, sa Njegovim čovečanskim Telom. Pa kako to može biti? Istim tim dejstvom Svetoga Duha. Jer nije slučajno što je On za života takođe jeo hleb i pio vino i što su oni postajali Njegovo Telo i Krv, to jest postajali pričasnici Božanstva, na isti takav halkidonski način. To se događa i u Evharistiji, odnosno za vreme Liturgije“.
Želim opet da ponovim da hrana daje materijal za telo, ali sama ne postaje telo. Zato hrana koju je uzimao Hristos nije postajala pričasna Njegovom Božanstvu i nije ulazila u Njegovu Ipostas, nego se s njom dešavalo isto što i u svakom čovečijem telu. Zato nikako ne možemo da poistovetimo hranu koju je uzimao Hristos sa Njegovim Telom.
Što se tiče Pričešća, ono pripada Bogu, Njegovom vaskrslom Telu. U Pričešću se nalazi sav Hristos kao Bogočovek. Zbog toga Pričešće ne može biti uporedivo ni sa kakvom hranom, ono je nadsuštno. Primajući Pričešće, primamo Hrista. Pričešće ima veštastveni oblik, ali ono osveštava naš duh, dušu i telo – svu čovečiju ličnost, i to na tajanstven način. Tajna ne može biti interpretirana jezikom filosofskih pojmova. Tada bi ona prestala da bude tajna i pretvorila bi se u puki silogizam. Svete Tajne ne možemo da upodobimo običnoj hrani jer je častica Svetih Tajni razdeljena na bezbrojne častice i ne umanjuje se od toga po svojoj unutrašnjoj zapremini, jer se u svakoj od njih nalazi Sav Hristos, iako je ta častica jedva vidljiva okom. Hristos je vaskrsao sa istim Telom sa kojim je bio raspet na Golgoti, ali to Telo bilo je slobodno od uslova zemaljskog postojanja i zato je imalo drugačija svojstva.
To nije bila promena, nego oslobođenje od ograničenosti i zakona kosmosa pogođenog grehom. Vaskrslim Telom Hristos je prolazio kroz zatvorena vrata kada se javljao Svojim učenicima, ali kad su se učenici uplašili misleći da je to duh, odgovorio je: Ja sam (Lk 24, 39). Gospod je jeo hranu sa svojim učenicima ne zato što je imao potrebe za njom, nego da pokaže da je vaskrsao u Telu.
Ne možemo da govorimo o suštini Boga, jer se bićima (suštastvima) takođe nazivaju Njegova stvorenja, među kojima živimo. Bog je Nadsuštastvo i na Njega nisu primenjivi nikakvi zakoni: ni fizički, ni logički, niti neki drugi. On je Sav iznad svega i zato će zauvek ostati neulovljiv za naše misli. Ali ovde nam u pomoć dolazi sila koja se naziva verom.
Za verujućeg Reč Božija je istina verodostojnija od njegovih malih znanja, analitičkog razuma i organa čula. Naš razum, navikao da se vrti u krugu zemaljskog i konačnog, ne može da shvati ono što se odnosi na duhovni svet, kao što je nemoguće putem pipanja videti svetlost ili čuti muziku. On kao uzurpator provaljuje u oblast vere i dejstvuje u njoj kao lopov. Jednom je prepodobni Antonije Veliki upitao svoje učenike o nekom mestu u Svetom Pismu. Svaki je odgovorio kako je mogao, a jedan je odgovorio: „Ne znam“. Prepodobni Antonije Veliki rekao mu je: „Dao si najtačniji odgovor“.
Verujemo da u Svetim Tajnama prebiva Hristos, a kako se tajna vrši ne znamo i što više mesta budemo davali svom razumu tim više ćemo se udaljavati od istine u oblast sopstvenih pretpostavki i intelektualnih fantazija. Zato u pogledu tajni treba da kažemo: „Ne znam, ali verujem“, a to neznanje je poznanje svoje ograničenosti i zbog toga daje mogućnost najvišeg duhovnog znanja.
 
P. S. Mišljenja o presušstavljenju [pretvaranju] Svetih Darova
 
1) Mišljenje Đordana Bruna. „Ja, sin presvetlog Marka Antonija, svedočim po nalogu savesti i po zapovesti duhovnika da sam mnogo puta čuo od Đordana Bruna da je velika besmislica kada ljudi govore da se hleb tobože presuštastvljuje [pretvara] u telo“. (Knjiga F. S. Ržicina „Đordano Bruno i inkvizicija“, str. 285).
Mišljenje profesora A. I. Osipova: „To je prosto neverovatna besmislica kojoj se moramo samo čuditi“ (Članak „Evharistija i sveštenstvo“).
2) Đordano Bruno: „Hristos je činio lažna čuda i bio mag“ (Isto).
Profesor Osipov: „Hleb (evharistijski) ne pretvara se nevidljivo, za čula varljivo, u Telo Hristovo“. Presušstavljenje Svetih Darova Osipov naziva „nekakvim tajanstvenim pretvaranjem“. (Isto)
A evo mišljenja Svetih Otaca Crkve.
„Treba znati da ipostasno sjedinjenje daje jednu složenu ipostas priroda koje su se sjedinile, u kojoj se nesliveno i neizmenjivo očuvavaju prirode koje imaju udela u sjedinjavanju, kao i njihove razlike i svojstvene im prirodne osobine“. (Sv. Jovan Damaskin: Istočnik znanja, Indrik, 2002., Filosofske glave, Glava 67. str. 119)
„Kad se prirode jednom ipostasno sjedine među sobom, onda zauvek ostaju neodvojive jedna od druge“ (Isto, str. 120).
Zato priroda vina i hleba, primljenih u Hristovu Ipostas bez pretvaranja u istinsko Hristovo Telo i Krv, čini još jednu prirodu u Bogočoveku.
Dakle, Sveti evharistijski Darovi sjedinjeni su sa Hristovom Ipostasi upravo zato što su istinsko i Telo i Krv Hrista Spasitelja, nerazlučni (neodvojivi) od Njegovog Božanstva. A po teoriji A. I. Osipova, presuštastvljenje [pretvaranje] Svetih Darova se ne dešava, nego se oni „na halkidonski način“ sjedinjuju sa Hristovom Ipostasi i u Hristovu Ipostas uvode treću prirodu, što predstavlja novu hristološku jeres – triofizitstvo ili polifizitstvo.
 


Sa ruskog preveo:
Miroslav Golubović

„Večno podne – Ogledi o Svetoj Liturgiji i tajni spasenja“ (str. 446-467)
„Obraz Svetački“ – Beograd

Ruski izvornik:
Oficialьnый saйt arhimandrita Rafaila Karelina

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *