О ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ

Сергије Тројицки
 

О ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ[1]
 
 
У органу „владимироваца“ који су се одвојили од јединства Руске Цркве, „Црквеном Веснику“ (бр. 63-64, 1956, август-новембар), у чланку проф. А. Карташова „Уједињење православља“ доказује се да „Православље у својој свеукупности живи не само противно канонском идеалу, него и елементарној канонској норми“. „Живи раздвојено, затворивши се у оквире државних граница“. Док, по мишљењу аутора, у нашу епоху антихристових искушења ми треба да имамо на уму, као идеал, јединство античке, још увек неподељене, Васељенске Цркве, и морамо да тежимо поновном успостављању тог јединства, које треба да се испољава у саборности, и то не у привременој саборности – у виду Васељенских Сабора – већ у виду перманентне инстанце, што је неопходно за јединствену борбу са антихришћанским снагама. Такве снаге су технички прогрес, наука и социјално благостање. „Земно човечанство, раскрчивши свој пут од свих религиозних ауторитета и знамења, гордо, с демонском охолошћу води заведене масе ка очигледно ефектним достигнућима техничког прогреса. Питање циља тог прогреса је испразно питање двеју старица – философије и религије. Нова неприкосновена богиња која их уклања јесте „наука“. Она је једноставно искуствено сменила, према њеном мишљењу, варљиве, илузорне призиве библијске Премудрости… Оправдана позитивним искуством, богиња технике и социјалног благостања нема никакве озбиљне супарнике… И у тренутку ове „невидљиве борбе“ ми смо целом свету открили распад наше Цркве на фракције које су у међусобном непријатељству“… Цариград је схватио опасност, поставио темељ за учешће православља у екуменистичком покрету и покренуо питање Васељенског Сабора.
Начинивши неколико непристојно оштрих испада против симпатизерског односа према екуменистичком покрету јерараха Руске Цркве, г. Карташов прелази на патетично-усхићене дитирамбе на адресу патријарха Цариградског.
„Исконско, заиста католичанско првенство части и вођства патријарха цариградског (курзив г. Карташова), које лучом неугасивом исијава из историје и слова канона источне, а уједно и западне цркве, не може ни ћутке, ни секташко-реформацијски да буде одбачено од православља… канонска стена првенства Другог Рима за Исток, као и првенства Првог Рима за Запад јесте нераспадљива и непроменљива основа наше вере“ (његов курзив).
Назвавши затим позив Московске Патријаршије упућен другим православним Црквама на Саветовање 1948. године „циничним покушајем“ да се обједине и саберу ове Цркве, г. Карташов доказује да православље треба да се обједини путем потчињавања административном центру организованом при Васељенском трону. „Потребно је само да свака аутокефална и аутономна православна црква“ (да ли и егзархат „владимироваца“?) „упути трону Васељенском макар по једног опуномоћеног делегата у епископском чину. Ови опуномоћени црквени посланици би сачинили, при васељенском центру, заједно са чиновима патријаршијске управе, као некакво посланичко министарство иностраних црквених послова“.
Изложени чланак г. Карташова се своди на три поставке:
1. Пошто православне аутокефалне Цркве немају јединствен административни центар – „Православље у целини живи не само противно канонском идеалу, већ и противно елементарној канонској норми“.
2. Административно обједињење православних Цркава је неопходно ради образовања јединственог фронта за борбу против завођења маса достигнућима техничког прогреса, науке и социјалног благостања.
3. Административни центар Православља треба да буде Цариградски Синод проширен представницима аутокефалних и аутономних православних Цркава.
Размотримо ове поставке.
1. Православље – тврди г. Карташов – живи противно елементарној канонској норми. А где је он пронашао ту норму? Он не наводи ни један канон, тако да смо принуђени да мислимо да или никад није ни видео Крмчију, ни Књигу Правила, или обмањује своје читаоце, надајући се да ће му поверовати на реч, јер не постоји ниједан канон који би захтевао административно јединство Цркве, већ напротив – канонски кодекс Православне Цркве штити административну самосталност помесних Цркава и осуђује црквени империјализам. Овакву самосталност обезбеђује „епископима сваког народа“ већ 34. Апостолско правило. Обезбеђују самосталност помесним Црквама и канони Првог (4, 5, 6) и Другог (2. и 6) Васељенског Сабора. Претензије Антиохијске Цркве да потчини Кипарску Цркву Трећи Васељенски Сабор својим 8. каноном осуђује као „новоуведену ствар која се противи поставкама црквеним и правилима светих Апостола, и која посеже на слободу свију“, потврђује право кипарских епископа да сами бирају себи митрополита и епископе, а затим издаје обавезну за васцелу Цркву одлуку која треба да остане непроменљива у сва времена, јер се заснива на догматском учењу о Цркви. Признавши потпуну самосталност Кипарске Цркве, Сабор наставља:
„Исто ово да се поштује и у другим дијецезама, и у свим митрополијама, да се не би поткрадала гордост световне власти, и да не бисмо изгубили ону слободу коју нам је даровао крвљу Својом Господ наш Исус Христос, Ослободитељ свих људи“.
„Разумно је и праведно признао“ (Први Васељенски Сабор) – гласи канонска посланица Картагенског сабора папи Целестину – „да који год послови да искрсну, они морају да се решавају на свом месту. Јер су оци рекли да ни у једној области не оскудева благодат Светога Духа кроз коју јереји Христови јасно сагледавају истину и непоколебиво је чувају… Зар има некога ко би поверовао да Бог наш може једном дати исправност суда, а безбројним јерејима који су се сакупили на сабору то исто отказати… Притом, како ће бити чврст суд на коме неопходна лица сведока не могу да буду представљена…“
Г. Карташов назива идеалом јединство још неподељене Васељенске Цркве, али Једна Црква уопште не може да буде подељена, и ако он мисли на ону епоху када се Римска Црква још није одвојила од јединства Цркве Васељенске, ни тада Црква административно није била јединствена не само канонски, већ и практично, па је чак и у границама једне Византијске државе постојало неколико аутокефалних Цркава.
Πρω̃τον ψεϋδοςразмишљања г. Карташова о црквеном јединству састоји се у томе да он примењује на црквено јединство мерила јединства државног. Али карактер јединства одређеног предмета или организације зависи од својстава датог предмета или организације. Јединство биљке, јединство животиње има други карактер него јединство камена, минерала. Нарочита врста јединства јесте јединство организације и, најзад, ни са чим упоредиво – јединство оног небеско-земаљског организма које се назива Црквом. И Символ вере, називајући Цркву једном, одмах указује на то да је једна „света, саборна и апостолска Црква“. Црква је једна зато што је света. Али свет је, уже гледано, „само Господ“ и богоопштење, јављајући се извором светости Цркве, уједно постаје и извор Њеног јединства. Христос се молио да Његови ученици „буду усавршени у једно“ због богоопштења кроз Њега (Јн. 17, 22-23). Апостол Павле повезује јединство Цркве са приопштењем Телу Христовом (1 Кор. 10, 16-17), а никако не са потчињењем једином административном центру.
Црква је једна, и зато што је саборна, католичанска, тј. свеобухватна, обузима цео свет, а пошто је свет један, онда је и католичност Цркве израз Њеног јединства. И светост Цркве није повезана с неким местом (Јн. 4, 21), јер, као што учи Картагенски Сабор, „ни у једној области не оскудева благодат Светога Духа“. А ако су поставке сваке помесне Цркве надахнуте Св. Духом, како онда она може да буде потчињена некаквој перманентној вишој инстанци?
Најзад, Црква је јединствена и зато што је Црква апостолска, што и данас остаје онаква каква је била за време апостола, што смена покољења не нарушава јединство Цркве или, другим речима, што Она није једина само у простору, већ и у времену, и ни време, ни растојање не могу да наруше Њено јединство.
Дакле, г. Карташов и други источни паписти, пошто нису у стању да разумеју ово узвишено православно учење о црквеном јединству, маштају да га замене, према примеру западних паписта, учењем о јединству административном. Следећи исти пример они цитирају речи Господа: „да сви једно буду“ (Јн. 17,11; а исправно је 21!) и: „да буде једно стадо и један Пастир“, заборављајући да нас је Један Пастир учио јединству Његовог стада „у нама“ (Јован. 17, 21), тј. у Њему и у Богу Оцу, а не административном јединству.
 

* * *
 
2. Према мишљењу г. Карташова, административно јединство Цркве је потребно „ради заједничког фронта против новог духовног потопа“ – опчињености ефектним достигнућима техничког прогреса, „науке“ и социјалног благостања, који су заменили „призиве библијске Премудрости“.
Али зар неће отварање оваквог, макар и „јединственог фронта“, бити кобна грешка Православља, услед његовог приклањања гностичком гнушању од плоти?
Па „достигнућа техничког прогреса“ којима се сви ми, не изузимајући ни гласноговорника тог фронта, толико широко користимо, нису ништа друго него испуњење прве по времену заповести библијске Премудрости о господарењу човека као образа Божјег „над свом земљом“ (1 Мојс. 1, 26), и испуњавајући ову заповест радници на научном и трудбеном фронту чине свето, Божје дело. Г. Карташов пише реч наука под наводницима, а наука и јесте сфера спознајне делатности разума који је човеку дао Бог, и она је омогућила сва „достигнућа техничког прогреса“. А што се више множи и шири на земљи људски род, то је и потреба за таквим достигнућима ради обезбеђења његовог постојања све већа.
Г. Карташов негодује због секуларизације технике, науке и социјалног благостања, и предлаже да се с њом боримо путем административног обједињења православног црквеног фронта… Али где се, када и зашто јавила оваква секуларизација? Она је настала на Западу, где је тада у потпуности господарила многољудна и велелепно административно обједињена и организована Римокатоличка Црква, а јавила се зато што је ова Црква, горда због своје многољудности, своје организованости и административног јединства, хтела да руководи човечанством не путем молитве, проповеди и подвига, већ путем спољашње принуде, и заборавивши на хришћанску слободу, систематски, сурово, све до огња инквизиције, гушила је слободу научног истраживања и покушавала да покори себи државе.
Исто тако се секуларизација „социјалног благостања“ објашњава углавном тиме да је Западна Црква дуго времена догматизовала монархистички начин управљања и борила се против демократских покрета. И ево сада, када сама Западна црква почиње да схвата своје вековне грешке и покушава да их исправи, г. Карташов полаже наде у спољашње административно уједињење Православља, које би, противречећи канонима и свој његовој многовековној историји, направило од Православне Цркве само бледу копију Западне Цркве и не би победило, већ напротив – појачало би тиме код православног народа дух секуларизације.
 

* * *
 
3. По мишљењу г. Карташова, административно јединство Православне Цркве мора бити установљено у виду потчињености свих помесних Цркава првенству и вођству патријарха Цариградског (Истанбулског?) путем упућивања на његов трон опуномоћених представника сваке Цркве. Нужност оваквог потчињавања се мотивише, прво, високим положајем овог патријарха, и друго, потребом поседовања ауторитативне инстанце ради отклањања распада Руске Цркве и решења спорова који настају између помесних православних Цркава.
Већ смо видели да је, по мишљењу г. Карташова, првенство Другог Рима за Исток, као и првенство Првог Рима за Запад, „нераздељива и непроменљива основа наше вере„. Али зар непроменљива основа наше вере није само оно “ quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditum est“ (у шта су сви, увек и свуда веровали и верују). Како може да буде предмет вере то првенство, када древна Васељенска Црква, Црква епохе Васељенских Сабора, није имала појма о првенству Цариградског патријарха? Ево како описује положај Цариградског епископа у прве векове постојања Цариградске Цркве сам г. Карташов у својој књизи: „На путевима до Васељенског Сабора“: „Александрија и Рим су доживљавали себе као да су чувари Васељенског Православља од тог неблагословеног скоројевића – Цариграда и његовог малог епископа с мајушном епархијом у оквирима једне престонице, који формално зависи од исто тако малог митрополита Ираклијског. Никаква црквена прошлост, никакве заслуге пред Црквом и Православљем. Једино раздражујуће претензије да буде некаква незвана глава Цркве – оруђе државне власти…“ (стр. 96).
Ранг части Цариградског епископа је први пут био одређен тек 3. правилом Другог Васељенског Сабора, али уопште не као ранг првог епископа, већ као „преимућство части после римског епископа“, тј. као ранг другог епископа у Православној Цркви, што је касније „expressis verbis“ било потврђено како одлуком Халкидонског Сабора („да буде други после њега“), тако и 36. каноном Трулског Сабора („будући други после њега“). Да би доказао каноничност првенства Цариградског епископа у древној Цркви, г. Карташов прибегава следећем поступку. Само што је поменуо нераздељивост древне Цркве, он је дели на Запад и Исток, а Цариградском епископу даје првенство на Истоку, а Римском – само на Западу. Али канони су одредили ранг глава аутокефалних Цркава у целој Цркви, а не посебно за Исток и посебно за Запад, и првенство Римског епископа се признавало не само на Западу, већ и на Истоку, те Цариградски епископ у древној Цркви није имао првенство не само на Западу, него ни на Истоку. Положај првог епископа у Православној Цркви Цариградски епископ је добио први пут тек средином 11. века, и није га добио на основу неког канона, већ „via facti“ – услед отпадања од Православне Цркве Епископа римског. Али овакав положај се никако не сме сматрати „непроменљивом основом наше вере“. Није таквом основом древна Православна Црква сматрала ни првенство Римског епископа, јер ни оно нема никакву догматску заснованост. Из 6. канона Првог Васељенског Сабора се види да се првенство Римског епископа третирало као положај само обичног, а не божанског права („за римског епископа је ово обично“, σύνηθές ὲστιν) и канонски значај је ово право добило тек на Првом Васељенском Сабору, због чега се у одлукама Халкидонског Сабора каже: „Престолу древног Рима су оци дали долично преимућство (πρεσβει̃α – старешинство); при томе се указује на мотив тог даровања: „јер је Рим био царски град“. Овакав политички разлог објашњава канонско уздизање на друго место Цариградског епископа: „Зато што је овај град (Цариград) Нови Рим“, гласи 3. канон II Васељенског Сабора, а одлука IV Васељенског Сабора објашњава да ће Цариград „бити узвишен у црквеним пословима исто као овај (Рим), јер има част да буде град цара и синклита и има једнака преимућства као и стари царски Рим“.
Тако да је, према канонима Православне Цркве, једини разлог црквеног уздизања како Рима, тако и Цариграда – политички значај тих градова. Али политички се услови мењају, и пошто „cessante causa, cessat effectus“ (кад нестане узрок, нестаје и последица), онда се може изменити и црквени положај ових градова. Тако је управо и учила сама Цариградска Црква. У њеним канонским зборницима, нпр. у проширеном, од њеног канонисте Аристина, Синопсису Стефана Ефеског постоји трактат који је очигледно припадао самом патријарху Фотију: „Онима који кажу да је први престо Рим“ (Атинска Синтагма IV, 409 – 415), где се доказује да Римски епископ може да буде лишен свог примарног положаја у Цркви, јер је Рим изгубио свој пређашњи значај главног града православног света. У другом грчком трактату[2] који је написан још пре Трулског Сабора и који се обично налази у грчким Номоканонима у L наслова, и преведен је у руским Крмчијама у XIV наслова, схолија за тзв. 28. канон Халкидонског Сабора заступа мишљење да је Цариградски престо назван у овом канону (словенски превод га не назива каноном) другим, зато што је тада престоница империје био Рим, а пошто је сада (после пада Западно-римске империје) Рим изгубио значај главног града православног света, а престоница империје је постао Цариград, онда треба да му припада и првенство. Али и Цариград је изгубио такав значај, претворивши се из града св. Константина – престонице Византијске империје у Истанбул – провинцијски град муслиманске државе, и власт Васељенског Сабора која је дала Цариградском епископу такав висок положај у Цркви може то и да измени, исто као што је Први Васељенски Сабор изменио положај епископа Мајке свих Цркава – Цркве Јерусалимске – потврдивши његово потчињење митрополиту Кесарије Палестинске када је Јерусалим изгубио свој политички значај и добио ново име – „Елија“.
Тако се фактичко првенство Цариградског патријарха у Православној Цркви никако не може сматрати ни канонски чврстим нити непроменљивим.
Други мотив за административно обједињење Православља под вођством Цариградског патријарха је за г. Карташова потреба за ауторитативним решењем свих спорова који настају између помесних Цркава. Али зар није залог ауторитативности одлука одређене инстанце њена беспристрасност. Има ли неке наде да ће инстанца коју г. Карташов пројектује бити непристрасна?
Морамо да приметимо да, како изгледа, и сам иницијатор такве инстанце нејасно замишља њену организацију и надлежност. Он час говори о „вођству“ и „административном примату Архиепископа цариградског“ и назива пројектовану инстанцу „извесним посланичким министарством црквених послова“, час је назива „апелационом инстанцом за ревизију и регулисање насталих спорова“, а час се нада да ће она бити „ауторитативна арбитража, нека врста изабраног (арбитражног) црквеног суда“.
Примену арбитражног суда у Цркви предвиђају и канони (нпр. 9. канон IV Васељенског Сабора, 17. канон Картагенског Сабора), и одлуке оваквог суда сматрају толико ауторитетним да не допуштају никакву апелацију против њих; али инстанцу коју г. Карташов пројектује никако не можемо назвати арбитражним судом. Арбитражни суд се састоји од судија које су изабрале саме стране, а инстанца коју пројектује г. Карташов ће се састојати од чланова Цариградског синода и делегираних епископа из својих Цркава; а састав Свеправославног Конгреса и Предсаборске комисије у Ватопеду који је својевремено организовала Цариградска Црква уверава нас да ће и у таквој инстанци бити обезбеђено „вођство“ Цариградског патријарха. Али, у овом случају, ни о каквој непристрасности ове инстанце не може бити ни говора.
Г. Карташов указује на наше „срамотне свађе и јуридикцијске распаде“. Заиста, последње деценије је таквих свађа и распада у Православној Цркви било можда више него икад. Али где је, у чему је главни узрок ове жалосне појаве? – Ни у чему другом него, да се изразимо модерном речју, у експанзији Цариградске Цркве која је отпочела у овој деценији; у папистичкој, антиканонској теорији (коју је она „Цариградска Црква“ измислила и упорно спроводи у живот) о потчињавању њој целе православне дијаспоре, о њеном искључивом праву да проглашава аутокефалност и да даје патријаршијске титуле предстојатељима других Цркава, као и да сазива међуцрквена Саветовања и Саборе.
Узмимо ради примера најбројнију Православну Цркву – Цркву Руску. „Изван граница пређашње државности која нам је давала спољашње формално јединство“ – пише г. Карташов – „ми смо са стидом открили унутар себе и показали целом свету распад наше цркве на међусобно непријатељске фракције“.
Међутим, није јасно пре свега зашто г. Карташов који је још одавно отишао „у Грке“ назива Руску Цркву „нашом“? А онда се не сме никако говорити о распаду Руске Цркве у оквирима данашње државности, јер тамо влада потпуно јединство. Такозвана „Катакомбна црква“ постоји само у машти карловчана-„анастасијеваца“. Заиста, једно време је том јединству претила тзв. „Жива црква“, али и то је било у значајној мери због подршке коју су јој указали фанариотски политичари који су желели да искористе тежак положај Руске Цркве. На заседањима Цариградског Синода почетком 1924. год. одлучено је да се у СССР пошаље специјална комисија која би преиспитала деловање патријарха Тихона, а патријарх Григорије VII у својој посланици од 6. VI 1924. год. захтева да се Руска Патријаршија затвори а патријарх Тихон одрекне управљања Руском Црквом и преда власт „Живој цркви“. Патријарх Василије III је 1926. год. позивао на тек пројектовани Васељенски Сабор „Живу цркву“, а Патријаршију није звао. У Припремну комисију, коју је 1930. год. организовао патријарх Фотије у Ватопеду, све Православне Цркве требалo je да пошаљу по два представника, док је најбројнија Руска Црква добила право да пошаље у ту комисију само једног представника, а и то у договору са „Живом црквом“, која је добила исто право. Наравно, ово право Руска Црква није искористила, а од „Живе цркве“ данас није остало ни трага.
Сва привремена одвајања од Руске Цркве њених делова ван државних граница (у Пољској, Финској, Лифландији, Курландији, Естонији, Западној Европи), која су се догодила углавном из политичких разлога, извршена су уз учешће и подршку од стране Цариградске Патријаршије; због тога, приликом решавања спорова који настају у вези са питањем црквене јурисдикције у православној дијаспори, једна од страна јесте Цариградска Црква, те, дакле, решавање ових спорова се никако не може препустити „вођству“ Цариградске Цркве, пошто правна аксиома гласи: „Nemo in sua re judex esse potest“ („Нико не може бити судија у сопственој правној ствари“).
Не треба заборавити ни оне потешкоће које би искусио административно-судски центар Православља који је пројектовао г. Карташов, ако би он био организован у Истанбулу (у муслиманској држави, међу муслиманским становништвом, чије се непријатељство према Цариградској Цркви у тако ужасним облицима недавно испољило), као ни сиромашан положај ове Цркве, скоро лишене своје пастве и подвргнуте различитим утицајима инославног света. Године 1923., када је било покренуто питање сазивања Свеправославног Сабора у Цариграду, сви остали Источни патријарси су, не без основе, били против овог плана. Уопште, ако би се постављало питање организовања неке општецрквене православне инстанце при некој аутокефалној Цркви, онда Цариградску Цркву треба прогласити за најмање погодну за такво организовање.
Један од аката експанзије Цариградске Цркве, која је почела 1923. год., био је и потчињавање њој „Западноевропског православног руског егзархата“, чији је члан г. Карташов, који сада предлаже да се овој Цркви додели врховна административно-судска власт и на тај начин прихвате њене папистичке тенденције. А да би поткопао поверење читалаца према будућој критици овог плана, он се труди да оцрни личност могућег аутора те критике, повезујући „учено подривање“ свих права и претензија Васељенске катедре“ од стране нашег, тобож „најмљеног пера“[3] са „циничним покушајем“… да се саберу Православне Цркве око данашње Москве“, разумевајући под „циничним покушајем“ позив Московске Патријаршије упућен представницима Православних Цркава на Саветовање 1948. год. у вези са питањима која забрињавају целу Православну Цркву, на које су се ове Цркве радо одазвале.
Наше „учено подривање“, које у ствари нема у виду права, колико папистичке тенденције Цариградске Цркве, уопште није повезано са Московским Саветовањем, и отпочело је не 1948. год., већ још 1923., када је панхелениста и масон, Цариградски патријарх Мелетије, почео да спроводи у живот своју новоизмишљену теорију о потчињавању Цариградској Цркви целе православне дијаспоре. Као „последњи мохиканац“, једини који је остао жив од канониста старе руске академске школе, сматрао сам и сматрам за свој свети дуг да разоткријем како ова теорија противречи догматском и канонском учењу Православне Цркве, као и да носи опасност по мир и јединство Православља. За лица која се интересују за ово болно питање наводим списак мојих радова на ову тему који су објављени далеко пре Саветовања 1948. године:
 
А. На руском језику:
1. О јурисдикцији Цариградског Патријарха ван граница аутокефалних Цркава („Руска мисао“, 1923, јун-август, 354-362).
2. Јурисдикција Цариградског Патријарха у области дијаспоре („Црквене Ведомости“, 1923, № 11-12, 16 -17).
3. „Испразна овосветска гордост“ и Црква (исто, 1924, № 17-24).
4. Разграничавање или раскол? (Париз 1932, стр. 112-129).
5. О питању права Цариградског Патријарха („Глас Литванске Епархије“, 1934, № 4-5).
6. Папистичке тежње код Грка (Париз, 1935).
 
Б. На српском језику:
 
7. Свеправославни Конгрес о другом браку свештеника („Хришћански живот“, 1923, № 7-8).
8. Црквене јурисдикције над православном дијаспором („Гласник Српске Православне Патријаршије“, 1932, изашао и као посебна књига, – Сремски Карловци, 1932, стр. 1-127).
9. Папистичке тежње код Грка (исто, 1935, № 5-6).
10. Цариградска црква као фактор аутокефалије („Архив за правне и др. науке“, 1937, јануар).
 
На крају чланка се г. Карташов позива на ауторитет митрополита Евлогија, богослова Т. А. Аметистова и проф. И. И. Соколова.
 
„Бог је умудрио приснопамјатног владику Евлогија да својевремено ступи на овај здрави и једини правилни пут“, пише он. А у ствари је Господ умудрио м. Евлогија да последњих година свог живота скрене с тог погрешног пута на који га је гурнуло његово „зломудро“, према изразу Патријарха Тихона, „окружење“ и да се сједини с Мајком-Црквом. Т. А. Аметистов био је познат не као „богослов“, већ као стручњак за бракоразводне послове, а проф. И. И. Соколов је „надахнуто и неумољиво проповедао“ не само „примат Цариградске цркве“, већ у својим последњим чланцима и материјалистичку идеологију.
 

* * *

Видети још:

 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. О Единстве Церкви, „Вестник Русского Западно-европейского Патриаршего Экзархата“, Париж, 1957, Н? 26.
  2. Грчки текст и словенски превод овог трактата је објавио проф. А. С. Павлов („Виз. Временик“, т. 4, 1897. г., стр. 147-154), а издање поновио Н. П. Рутковски („Seminarium Kondakovianum“, т. 3, 1929. г. , стр. 151-156). Према минхенском препису Номоканона XIV титула, ову схолију је издао кардинал Питра („Juris eccles. gr. hist. et mon.“ 2, 646-647).
  3. Напомена редакције Весника РЗЕПЕ : Ми не можемо да сакријемо наше крајње чуђење због тога што проф. А. В. Карташов приликом разматрања тако битних за цело Васељенско Православље проблема богословског и канонског карактера прибегава таквим „аргументима“. Са своје стране, сматрамо за свој дуг да посведочимо овде да проф. С. В. Тројицки као сарадник нашег органа никад није добио никакву новчану награду за свој труд, као и сви остали наши сарадници

 


Превод с руског: Биљана Вићентић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *