Новчани дуг

Питање:
Поштовани Оци
Молим вас да ми дате одговор на питање да ли је Хришћански тражити од дужника да нам врати новац који нам дугује. Ми хришћани сваки дан у молитви Оче наш, понављамо „…Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…“. Конкретно продао сам пријатељу телефон пре пар месеци а он се никако не сети да ми врати дуг а колико видим има да врати јер иде на море и приуштава себи нека задовољства. Ја лично нисам гладан али сам новац за нови телефон узео из породичног стека, одн. од новца који је намењен за ванредне ситуације (родитељи су ми старији а и мени је време да мало озбиљније размислим о смиривању одн. женидби)
Пеђа


Одговор:
Драги Пеђа, Мени изгледа да овај дуг није толико велики да га пријатељ не би могао платити, нити такав да његов губитак ти неби могао поднети. Економски гледано, ради се о принципу да треба платити купљено или вратити узето. Људски гледано, ради се о повреди пријатељског поверења. У суштини, тај пријатељ је сам себи одредио цену – колико вреди његово пријатељство или колико вреди његова реч. Ја не знам да ли постоји добар начин да се њему укаже на то, као и да ли то њега уопште интересује. Такође, не знам да ли он можда не помишља да је овим „изравнао“ неки други дуг или позајмицу из вашег досадашњег дружења? То је на теби да процениш, имајући у виду хришћанске принципе у којима је наш став и унутрашње расположење важније од трговине. Јер, мир у души, радост и љубав у Духу Светом се не постиже наплатом свих дугова, нити инсистирањем на њиховом изравнавању, већ одлуком да живимо по науци Јеванђеља, без обзира на мноштво око нас, које је одбацило истину, по оној Христовој: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе (не вас, него) Оца вашега који је на небесима“! (Мт. 5, 16) Поздрав, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *