НАСЛОВНА » Вера и Православље, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Неопходност Христовог страдања

Неопходност Христовог страдања

Питање:
Помаже Бог.
Имам недоумицу око тога да ли је заиста било неопходно да Христос пострада за нас? Зар није Бог могао да нам опрости и без тога?
Петар


Одговор:
Било је неопходно, драги Петре! А ево зашто.
Одлука или разлог за оваплоћење, да Слово прими тело и постане Богочовек била је потреба да „тело које је сагрешило да спасе себе“ – како каже св. Амросије Милански. „Да би побеђено победило“ – каже св. Дамаскин. Стварање човека био је процес љубави а не она „команда“ по којој је био створен свет. Такође и спасење човека је исто условљено Божијом присношћу која је покренута неизмерном љубављу према свима нама. Бог директно учествује у оба случаја, у стварању и у обнављању створеног (Новог Адама) . У Свом стварању као и у обнављању Адама Господ не врши „са стране“, или путем наредбе типа: „да поново буде човек“ – аналогно оној библијској „да буде светлотст…“.
Св. Атанасије Велики допушта то исто што ви кажете, да је можда Бог могао да каже једну реч и да нас преобрази из ове смрти у онај стари живот, али овај отац размишља тако да то није било “најкорисније за нас“. И није, јер би опет морао да се установи наш однос према Богу на неком новом послушању; на неком новом „дрвету живота“; на некој нити која ће и даље да нас учи да ми нисмо Бог. А посебно да нас учи да ми не смемо да рушимо ту животну везу са Њим када се руководимо погрешним покретима наше слободне воље. Ово питање је много комплексно, јер необожен човек путем оваплоћења, т.ј. први Адам, и даље има своју слободну вољу у односу на Бога, и сигурно је да би он на наки начин опет показао својевеољије према Њему. Док у оваплоћеном Богу ми имамо ту слободу да изаберемо, да будемо обожени кроз Оваплоћеног, али покретом разума и слободне воље, т. Ј. нашим слободним избором, да „сарађујемо Христу“ у Његовом остварењу Царства Небеског кроз Цркву која нам је за то дата. Дакле, Бог нас не приморава него ми бирамо, и у томе се чува наша слободна воља и интегритет човека. Наше тело је већ примило Бога, и оно је у Њему, и са Њим већ васкрсло, и са Њим више никада не може да пропадне. Данас је избор другачији: или ми желимо да будемо са Њим или не желимо? И човек има више могућности, јер Адам својим покајањем није одмах повратио Живот него је кроз сав „Закон и Пророке“ чекао Месију, док ми, у данашњој Цркви, првим покајањем враћамо се у вечни Живот. А то нам је Богоовалпоћење и љубав Божија омогућила. Кроз оваплоћење наше спасење је нама присно и ми нисмо пасивни у њему, него смо активни благодаћу Божијом и нашим хтењем. Том нашом жељом и љубављу према нашем Творцу. „У тајни богооваплоћења људско сазнање се сусреће са свим тајнама Божијим“- пише св. Јустин Нови, и тај однос је сада нов, а пре свега кроз то наше усиновљење кроз Цркву. Наш однос кроз Богооваплоћење је конкретан. Заснован је на обостраној љубави Бога и човека, и он је делатан, жив, динамичан, реалан…, а не под неком командом и дирекцијом, у којој је врло тешко определити слободу. Св. Теофилакт Орхидски, пастир изузетно обдарен Духом тумачења Евађеља, каже да је Њему било по вољи да сама побеђена природа ступи у борбу са противником и однесе победу. Ми смо жртве своје глупости а разумна смо бића, и зато Господ жели да ми лично учествујемо, јер је на крсту и даље пострадао Човек а не Бог, а суочивши се са страхом смрти, човек не би требао да прави те исте нелогичне грешке. Ако човек раније није познавао смрт сада је зна, а посебно Христовом објављеном бробом против ње. Господ није хтео да се према нама односи као неким роботима којих се не тиче ништа осим онда када нас „програмира“ (да неку команду) , а тај однос није могућ, јер би се нарушила слободна воља. Свесни смо пада, свесни смо наше добре воље, свесни смо Богооваплоћења и ове нове могућности која је ближа од „првоодноса“ приликом стварања човека.
Дакле, како каже свети Атанасије Велики: Оваплоћење кроз које се извршило наше спасење је било најразумљивије, и најцелисходније, и „најкорисније за нас“. И Зато је Господ Пермудар, па нам је оваквим како јесмо управо понудио овакав начин спасења. Ја бих рекао понудио а не „већ“ извршио, као неком командом. Оне је као Бог ултимативно извршио спасење човека, а од нас је да ли ће да га и прихватимо и у Цркви сарађујемо Христовом спасењу човека. Дакле, човек не може да буде пасиван када се ради о његовом богоуподобљењу што и јесте наше реално спасење.
У Христу Ваш
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *