Недоумица

Питање:
Помаже Бог! Имам извесну недоумицу која ме копка већ неко време па хтедох да вас замолим да ми помогнете и посаветујете. Наиме, отац ми често тражи новац. Он је пензионер и има какву-такву пензију. Углавном новац троши на храну која није баш за конзумацију у његовим годинама. Масно и слано. И то је неодговорно. Неодговорно јер ако му се, не дај Боже, нешто лоше деси, ко ће водити бригу о њему? Исти они од којих је он позајмљивао новац а били су против трошења истог на такву храну која може имати директан утицај на погоршање здравља. И кад му се каже, он се љути. Ако би се нешто лоше заиста и десило, мислим да бих подлегао роптању на њега. Како се, уопште, поставити према људима који имају низак праг толеранције по питању извесних ствари? Рећи им благо или прећутати? Али ако прећутим, конкретно, имам осећај да саучествујем у процесу лаганог али сигурног самоубијања. Шта је битније-„тренутни“ мир у кући постигнут ћутањем или „жалошћење“ али указивање на пропусте и могућност поправљања? Плашим се да би претерано указивање, а опет-шта је претерано, могло довести до повратка мог оца на његове старе страсти цигарете и алкохол. Да ли ја превише тражим с обзиром да је отац успео да остави исте, много јаче и непријатније по околину пороке или сам ја само горд и тврдица па то маскирам вођењем рачуна о њиховом здрављу? Мислим да нисам јер ми је заиста стало до родитеља. Хвала на вам на одговору и свако добро од Господа!
срђан


Одговор:
Драги брате, Потпуно сам свестан тешкоћа и понекад, компликоване ситуације у породичним односима. Ипак, мислим да је најважније поштовање према оцу и захвалност. Не знам да ли си ожењен, имаш ли децу? Знамо колико се родитељи труде, саветују децу, покушавају да их васпитају, наговоре да живе онако како је добро и корисно за њих. Ипак, деца их врло мало слушају. Посебно када се ради о храни. Рећи ћеш можда, да то није исто. Свакако. Твој отац није дете. Али ти јеси његово дете, и сети се само колико пута ти њега ниси послушао? Не говорим ово да би се прерачунавали, већ да имамо у виду љубав коју смо дужни чинити једни другима. Како родитељи деци, тако и деца родитељима. Колико год да мислимо да знамо како храна може имати директан утицај на погоршање здравља, ипак је то само претпоставка. Чињеница је да нико не може бити толико сигуран када, како, од чега и колико дуго ће боловати. Значи, стављени смо пред дилему: учинити оцу по вољи, или се придржавати хипотезе о евентуалном вођењу бриге о њему? При том, приписивати њему сву кривицу за било шта што би га снашло. Мислим да би ово друго било сурово. Хришћани јесу, и морају бити рационални, али нису и не могу бити рационалисти. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *