НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ

НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ

<p claЂАКОН ГЕОРГИЈЕ (ЈУРИЈ) МАКСИМОВ
НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ
 
Прослављени од Цркве Новомученици „од агарјана пострадали“ стоје унеколико засебно у низу других, древних и нових Мученика. Они нису били убијени од незнабожаца као Мученици првих векова, и нису их убијали џелати по заповести безбожника као у случају прослављеног хора Новомученика руских. Њих су убијали монотеисти. То још једном подсећа да је нерв сведочења хришћанског Мученика – не јављање јединобожја, већ исповедање Христа, истинитог Бога и истинитог човека.
У огромној већини случајева (око 90%) ови Светитељи су се или обратили или вратили из ислама (то јест у неком ранијем тренутку су се одрекли Христа). Они су непосредно, из сопственог искуства знали, неки много година, а неко и од самог детињства вероучење и религиозну праксу ислама. Тим је за нас важније и значајније њихово мишљење о тој религиозној традицији.
У устима Мученика налазимо најсуровије, најнепоштедније речи у вези са исламом, његовим пророком и загробним уделом муслимана. Њихова осуда религије полумесеца, изражена у једноставним и неизвештаченим речима и потписана сопственом крвљу много је страшнија и од најжешћих изјава православних полемичара и без икакве могућности жалбе.
То нећемо сусрести ни код Светог Григорија Паламе који је себи дозволио да позитивно оцени неке муслиманске обреде, ни код Преп. Јована Дамаскина који је у Корану налазио нешто сагласно са Јеванђељем. Чак ни код Преп. Максима Грка који је, без обзира на свој непомирљиви однос према оснивачу ислама, допуштао да је он у почетку био покретан добрим (управо са религиозне тачке гледишта!) побудама.
Ислам је сагласно тим Мученицима – „мрачна и нечиста вера“ (Св. Марко Хиоски (5/18 јун)), „лажно и мрско сујеверје“ (Св. Теодор Нови (17 фебруар./2 март), „страшна, погибељна заблуда“ (Св. Давид Аргветски (2/15 октобар)).
Мухамед је „обмањивач и ђаво у телу“ (Свештеномуч. Никита (4/17 април)), „непријатељ Христа Бога нашег и вере наше. Нико од људи није тако прогневио Бога као Мухамед. Ко се нада на њега и сматра га за пророка тај је погинуо“ (Преподобномуч. Јаков (1/13. новембар )).
„Он је богоборац и лажов. Својим измишљотинама и фантазијама себи је привукао прост и неписмен народ, збило се да проречено о њему да ће доћи да обмањује свет. (види Мт. 24:11)“ (Свети Јован Калфа (26 фебруар)).
„Бивши овде на земљи обиталиште сатане, он се и сада налази у загрљају свог оца ђавола. Вас ослепљене, који сте поверовали у њега као у пророка очекује иста мука са њим. Знајте да нико толико није прогневио Бога као ваш лажни пророк, који је толико душа повукао за собом у пропаст, где и ви, јадни, добровољно стремите. Заиста вам говорим: ако не оставите веру у лажног пророка који вас је обмануо и не постане хришћани, погинућете заувек и бићете предани горким вечним мукама у паклу“ (Преподобномуч. Јефтимије Нови (22 март/4 априла)).
Загробни удео муслимана – „сви који следују Мухамеду и верују у њега као у пророка погинуће“ (Свети Константин Агарјанин (2/15 јун)). „Ако не поверујете у Христа Бога као ја, погинућете за живот вечни и мучићете се у вечном пламену заједно са вашим Мухамедом“ (Преподобномуч. Лука (23 март/5 април)).
При свему овоме код ових Светитеља није било ни сенке мржње према муслиманима који су их мучили. „Тугујем због вас, ако не схватате ово“, говорио је својим мучитељима Свети Дамаскин (16/29 јануар)) након исповедања Христа. „Саветујем и вама да изађете из непроницљиве таме ваше лажне вере у Мухамеда и поверујете у истинску светлост Исуса Христа“, позивао је преподобномученик Макарије Нови (6/19 октобар)) своје џелате.
„Шта ти старче хоћеш од мене?“, питао је џелат Светог Кипријана Новог (5/18 јул)).
„Твоје спасење“, одговорио је Светитељ, „остави заблуду, одрекни се Мухамеда обмањивача, поверуј у Искупитеља рода људског, Исуса Христа. Крстивши се Светим Крштењем добићеш живот вечни“.
Са своје стране, преподобномуч Иларион (20 септембар/3 октобар)) обраћајући се судији који га је усвојио, саветовао је: „Много сам добра од тебе добио, не искључујући и то што си ме учинио својим сином и приближио двору. Не желим да останем незахвалан за твоју милост. Молим те: послушај мој савет, кренимо у Русију, где ћеш примити хришћанску веру и спасити душу своју. Ја ћу бити са тобом без одвајања и служити ти као оцу, до саме смрти. Боље од такве захвалности, која би је превазишла, ја не налазим“.
 
Горенаведене речи Мученика о исламу јесу истина стекнута сопственом крвљу и болом. Тешко се може објаснити тај став додавањем од стране састављача Житија. Једино је таква и могла бити позиција Мученика. Јер ако се можеш спасити као побожан муслиман, онда је њихов подвиг бесмислен. Он се у том случају лишава сваког смисла. Штавише у том случају се лишава смисла и сама хришћанска проповед, коју је заповедио Спаситељ у Својим последњим речима на земљи: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио“ (Мт. 28:19-20)
„Ево крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос. Који верују у Њега наследиће Царство Небеско, а који не верују биће осуђени на вечну муку!“ Овако је пред муслиманима изрекао неоспорну истину хришћанства Преподобномученик Агатангел Есфигменски (19 април/ 2 мај). То је трагична истина. Лако је предати се саблазни, погледавши на огроман број људи који су у последњих четрнаест векова умрли у исламу, који су искрено сматрали да су својим животом и смрћу послужили једином истинитом Богу. И толико оних који су искрено својим животом ради послушања Његовој вољи стремили да умноже добро у овом грешном свету. Зар су они осуђени, зар је немогуће да буду спасени, да достигну Царство Божије ради своје праведности и побожности?
Искуство Мученика говори – не! „Људима је ово немогуће„, говори Христос (Мт. 19:26). Ове речи постају пресуда целокупном нехришћанском религиозном човечанству. Оно што се догодило на Крсту је исувише озбиљно да би било могуће спасити се без тога. „Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник… Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се“ (Јн. 10:1,9). Да је могуће другачије – не би било хришћанства, не би било апостолске проповеди, не би било силаска Господњег у пакао ради благовести људима који су умрли до Њега.
Ово је страшна истина хришћанства. Она полаже огромну одговорност за душе свих непросвећених светлошћу Јеванђеља на саме хришћане. Проповедати васкрслог Господа њихова је директна заповест, садржана у последњој Христовој заповести: „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:15-16) Један бивши арапски муслиман, примивши Крштење, пре много година је рекао: „Када би сви хришћани били истински хришћани, ислама данас не би било“.
Често се чак и од православних чује чудно мишљење да је промисао Божији деловао кроз Мухамеда на Арапе јер је само у таквој форми било могуће предавање знања о монотеизму. Лажност оваквог става је потпуно очигледна јер не може постојати народ за кога је по природи укинута могућност усвајања Христове проповеди. Ми такође имамо у хору Светих које Црква поштује Арапе већ из 5. и 6. века. (преп. Јулијана Слепца например). Тим не мање желели би да наведемо речи тих истих Мученика у вези са овим мишљењем.
Када је калиф рекао: „Како се усуђујете да изговарате хулне речи на великог Мухамеда… и поричете га по безумљу вашем? Јер он је целу Персију и Арабију обратио од поклоњења огњу и привео једнобожју“, Свети Давид Аргветски је одговорио: „Иако вас је Мухамед и одвратио од служења огњу, није вас довео истинском богопознању. Зато вам и није могао дати спасења. Он је налик на лађу, која иако и није потонула насред мора, близу обале је нестала у таласима морским. Каква је корист од брода који није могао да дође до обале? Што се догодило са њим, догодиће се и са вама“.
 


Са руског превео:
Станоје Станковић

Извор:
Православие и Ислам“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *