МОСПАТА и РПЗЦ

Питање:
Помаже Бог драги оче. Хтео сам да Вам поставим једно питање које је у вези са сједињењем двеју Цркава, које сматрам једним делом: МОСПАТА и РПЗЦ. Колико видим и колико сам наилазио на интернету видим да постоји отпор том сједињењу. Ја нисам упућен на ту тему, па бих Вас молио да нам кажете о чему се ради, који је разлог зашто постоји отпор томе? Наводе екуменизам и сергијанизам, али колико ја схватам то је продрло у све Цркве, и неке владике су у томе, али то никако не значи да је благодат одступила од Тела Христовог. То би онда значило да су врата пакла савладала Цркву Христову. Има отпора на обе стране, како у Русији тако и у Расејању. Знам да је Епископ Марко из Немачке, духовни син Аве Јустина, а њега највише нападају да је он за сједињење које наводно није истинско. Ако би могли да нам укратко појасните ту тему.
Станоје


Одговор:
Бог се јави дрги Станоје! Тешко је да се овде нешто каже укратко, посебно ако се осврнемо на ту чињеницу да данас у Цркви све бруји од питања екуменизма, а последње време и унијатизма, и то у неком истом пакету, мада неприродном. Кажем неприродном зато што римокатоличка црква није члан ССЦ.
Питање «сргијанизма» јесте врло просто, а у исто време много сложено. Одакле таква контрадикторност? Ако погледамо у историју Цркве, типови сергијанизма нису се појавили само са проблем Руске цркве, него много раније. Необориво је да су се државне власти свих времена грубо мешале у Цркву и наносиле јој велику штету. Опет, по Светим Оцима, духовни живот почиње онда када се објављује та борба, и ти напади често долазе и из нутра цркве, као тзв. људског естаблишмента. Она је света по свом реалном остваривању али није заштићена од оваквих падова својих водећих људи. «Сергијанизам» имао је теденције да створи преседан, нешто што је по својој природи сасвим туђе Цркви; да се принципима «овог света» очувају есхатолошки принципи Цркве. То је био и остаје апсурд, и такво спасење цркве није од Бога, него од Његовог противника, које није сасење него погубљење.
Ако погледамо у документацију рада комисија за сједињење, видећемо да се «сергијанизам» недвосимслено осуђује. Треба да се подвуче да нико не осуђује самог Митрополита због слабости, јер ко на то има право а да није сам осетио тежину крста, али нико ни на секунду не пада у сумњу да тај начин спасавања Цркве јесте безуман, што су нажалост неки у виском црквеним службма управо то потрђивали. «Сегијанизам» није проблем за Руску цркву а екуменизам јесте, и то више озбиљан него што многи то сада виде, и нажалост, још увек је способан недај Боже да направи раскол великих размера и еклисиолошки легализује неку нову Цркву типа мисије РЗПЦ.
Разни су прилази према питању екуменизма и једно које Руска црква највише упражњава јесте та међуцрквена билатералност. Богата Црква, богата и држава, и Патријарх сам по свом посту хиротесије поред духовне има велику политичку моћ, попут оне у Ватикану (то је факат који сам за себе говори и није му потребно препознавање са стране) . Руска Црква је више изложена интересовању јаких, и тог духа надмудривању, па отуда су чести сусрети, и то билатерлано понашање које бележе преса на разне начине са разним мотивима тумаче се и описују. Обично је највише издвојено питање «ко се са киме сликао, и где», и у томе се огледа духовна способност људи, који указују на то као саму издају вере. Екуманизам има за задатак да створи једну светску цркву на принципима људске слободе и демократије, али у недостаку слободе личности која је дата у Богочовеку Исусу Христу. То тело би само по себи требало да носи неку мистичност, и она је апокалиптичка и антихршћанска, и Православна Црква са својим суштинским ношењем не може сама по себи да буде део тог тела, јер је антитело тој антихристовој замисли. Зато је Руска црква увек подвлачила да не постоји то «сакраментално екуменисање», него само билатерлано или нажалост политичко.
РЗПЦ је уживала потпуну слободу и у њој је осудила екуманизам, док је у Отаџбини стара гарда аминовала «интернационалу», а посебно лојалистичко-харизматички порицала јавно сведочење слободног дела Руске цркве о новомученицима. Како је познати загранични богослов Помазански сведочио, РЗПЦ је носила своју мисију, пре свега сведочење о злу у поробљеној Цркви у Русији; о светим свештеномученицима и новомученицима, где су се нажалост и неке слободне цркве оглушиле о то исповедање у слободи, и пређутале истину, и тако понеле још тежи грех од оног који су носили неки ахијереји под јармом безбожничке власти. Питање самог чланства РЗПЦ у до тада познатаом оснивчком телу «Лиге Цркава» (Koinonia ton Ekklesion) овог ССЦ јесте јасно: она је била чланица као наседница Сверуске цркве, и тек по приступу МП у ССЦ, она демостративно напушта поменуто тело, али не као протест програму него чланству саме МП.
Природним развојом овог новог тела ССЦ цркава поред политичких порука почиње да ствара и «своју теологију», из које издвајамо «теорију грана» а још више «инеркомјунио», што ствара буђење правосалвне савести и диже на ноге новије Оце Цркве, из којих посебно издвајамо преп. Јустина Ђелијског и његове драгоцене радове – сведочења против ове немани; а ништа мање ни блажењејшег митрополита Филарета Вознесењског, који у потпуној слободи и чистој савести пише своје «ожалошћене посланице» источним патријарсима, поводом ћутања о тој новој теологоји. Одмах затим сазива се историјски Сабор слободних архијереја бивше велике Руске Цркве и осуђује ту обнародавану теологију ССЦ која сада претендује и на само звање тела Цркве. Упркос многи инцидентима, и те неуређене или јасно неопредељене икономијске толернације истих, морамо да признамо да се превиђа јасна истина да ни једна помесна црква није исповедала «теорију грана» нити «итеркомјунио», или тзв. «сакраментални» екуманизам. Инцидент у Равени само потврђује ово што говорим, а то је да се патријарх Вартоломеј оградио сазнајног причешћивања католика – дакле, није смогао снаге да то јавно исповеда (кривио је свог ђакона) ; исто тако то збивање је испровоцирало рекције на највећем академском нивоу (протојереја Теодора Зизиса, професора универзитета у Споуну) . На тим јасним основама РЗПЦ са својим измирењем са Црквом у Русији не може да подпадне под ту своју личну анатему јер не постоји сакраментално екуменистичко исповедање које је јектенија анатеме обухватала и произносила. Ако би се та анатема разумела тако да је она покривала цркве по територији (мада то није могоће због јуридистичке инстанце јер она носи само помесни карактер) , онда би она покривала и исповеднику величину о. Јустина Поповића. Напротив, РЗПЦ уложила је огроман труд у преводу, цитирању и публиковању Авиних дела на руски и енглески језик, и у својој перодици га просто величала као великог православног богослова и савременог исповедника. Друго, она би једноставно прекинула литургичко општење са СПЦ, или Јерусалимом. Ако се боље прати тематика критике екуменизма као учења, РЗПЦ се савршено подудара са учењем о. Јустина, и синхронизовано заједничким методама сведоче против њега иако се, узгред буди речено, преп. Јустин хранио Хлебом Живота са канонског антимниса свог епископа који је био у саставу Сабора архијереја СПЦ, и тиме литургички исповедао њихову веру. Како Устав РЗПЦ тако и њен оснивач и авва Митрополит Антоније Храповицки, исто тако и митрополит Анастасије, сведоче да ова црква никада није себе објавила телом ван тела Руске цркве. Први параграф њеног Устава то непобитно говори. Поред напасања своје изгнане пастве она је себи поставила за циљ да сведочи о новомученицима, и о злу богоборачке власти у Русији (неки су јој замерали да је то била политичка делатност) , до тог момента када дођу времена те физичке слободе, самим тим «слободног кретања» на «Сверуски сабор», на којем је она спремна да «положи рачуне» своје канонске и пастирске делатности. Ово су историјски, еклисиолошки и академски факти постојања РЗПЦ.
Да ли је сада време идеално за ово сједињење – нема сумње да није! Да ли је екуменизам нова препрека за сједињење? Оци најновијег Сабора РЗПЦ имали су скоро исто мишљење да ниједна помесна црква не исповеда сакраментални екуменизам – «теорију грана нити «интеркомјунио», узимајући у обзир да је исповедање литургички чин. Ако је реч о том билатералном општењу општепозната чињеница је да је оно постојало, и то још у временима Хомјакова.
Постоје противници том молитвеном једиству а да при том нису изнесени јачи еклисиолошки противаргументи осим једноставног осуђивања прошлости данашњег Патријарха Руске цркве. Постоје групе ту и тамо, и оне нису у стању да покрену неки већи раскол, али плаши опасност одласка једног манастира из ове јурисдикције. Како је он био у јурисдикцији СПЦ сестринство прети враћањем у исту, што само сведочи да није у питању екуменизам колико тешко суочавање са неким члановима јерархије МП који су имали мрачну политичку прошлост (добро документовану) .
Јавља се историјско питање: да ли је РЗПЦ победилац? Без сумње, јесте, итекако! У слободи путем подвига она даје Божије сасуде у неким њеним новојављеним светима, и они као такви имају право да сведоче о новомученицима, да их канонизују; и то у то време када их је цела нација порицала да постоје. Сведоци смо победе зато што су недавно два првојерарха на тлу недавне «црвене импреије», мученичком крвљу орошеном, поставили камен темељац храму посвећеном цару мученику (Спас на крови) , и замученом за Христа народу. Појављивањем Првојерарха РЗПЦ на тлу Отаџбине јесте то доношење и потврђивање своје мисије, и победа те историјске правде, као и оне еклисиолошке, исто онако како су стари мученици извојевали победу над војно гордим и охолим Римом. Одједном МП узима речник РЗПЦ и пишу службе новим светитељима и мученицима, и сведоче народу оно што су до недавно изричито порицали.
Из Свезаграничног сабора, пастирских састанака и смпозијума, откривено је да за РЗПЦ није толико проблем екуменизам, наравно овакав како се у данашњој, чак умирућој форми намеће, него већ прихваћени модернизам и рушење канонског права појединих помесних цркава, чије последице озбиљно нарушавају црквено једиство. Њој уопште није проблем да ускрати благослов неком иноверном да ступи у олатар, или недај Боже да служи, колико је за њу велики проблем, и новина, саслуживање са новокалендарцима (мада је постојао случај румунске новокаледнарске епархије у под омофором РЗПЦ) . А да не говорим о онима који су променили пасхалију. Управо се ово питање подизало и остајало на дневном реду обостраних комисија за сједињење, и става једне Руске цркве према овим неканоским радњама које су поделиле Правосалвну Цркву.
Напади на архиеп. Марка постоје, и то од оних људи који га уопште не познају. Вредно је да се напомене, да је он по послушању према Синоду и то још под преседништвом митрополита Виталија, отпутаовао за Београд да уреди ситуацију у вези насталих проблема око позајмице свештеника СПЦ црквеној општини РЗПЦ у Бари. После протесне ноте из Москве (ружне уцене за МПЦ) , СПЦ објављује прекидање евхаристијског јединства са РЗПЦ. На седници Синода СПЦ, под преседништвом патријарха Павла на којем је и архиепископ Марко присуствовао, стављено му је до знања да ће СПЦ прекине литургичко општење са РЗПЦ уколико ова не направи покушаје да искористи нове токове у Русији и не обнови литургичко једиство са Црквом у Отаџбини (дакле преиначили су, т.ј. ублажили своју прву одлуку) . За људе богословског образовања и подвижничког живота ове речи су велике, а посебно после истих сигнала из Јерусалима. Били смо сви много забринути! Пред Сабором архијереја РЗПЦ остало је да се реши, да потврде новије посланице митрополита Виталија да су све помесне цркве изгубиле благодат, или пак да га смене и потраже канонске начине да продуже своје евхаристијско јединство са осталим Правосалвљем, ма какво да је оно данас. РЗПЦ није имала канонске основе на «повељама» Карловачког сабора нити митрополита Антонија, да пође у неко ново канонско устројство које би се сукобило са жељом тих отаца – Више Црквене Управе, а потоњег Сабора архијереја РЗПЦ. А та жеља је увек била недвосмислена: враћање у Русију.
Христу Ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *