МОНАХ КАЛИСТ

 

МОНАХ КАЛИСТ
 

ДИО I
МЛАДОСТ

 
Као дете желео сам да имам коња вранца, чистокрвног арабера, дуге гриве, са белом звездом на челу. Маштао сам како га лепог и разиграног јашем селом и џамбасим, или га упрегнутог у чезе терам по вашарима, све пред очима људи који ми завиде. У сновима сам виђао његове кратке живахне уши, снажан врат, бујну гриву, миловао његово топло тело прекривено црном длаком која се пресијавала, чуо рзање и врисак, и видео себе поносног на њему, у седлу окованом сјајним украсима. Молио сам Бога да мојим родитељима, браћи и сестрама да здравље, а мени доброг коња.
Моји родитељи су били на великим мукама, јер сам тукао сеоску децу и свађао се са браћом и сестрама. Једном сам, у љутини и бесу, ударио неку девојчицу која од тога умало није умрла. Неопрезно сам се завлачио међу коње и бикове и чинио многе опасне несташлуке.
У том времену постили смо све постове. Родитељи су били побожни, особито мајка. Сваке недеље смо ишли у цркву. Носећи најмлађе дете у наручју, мајка је тада љубила врата цркве, затим иконе. Ми, старија деца, чинили смо исто што и она. Свештеника сам поштовао и плашио сам га се као Бога. Једном сам смогао снаге и дрхтећи упитао га: „Оче, је л’ да нећеш ти да усмртиш моју мајку? Је л’ да она неће да умре?“.
По завршетку основне школе, у нашем селу Каонику, родитељи су одлучили да наставим учење у гимназији. Надали су се да ћу тако постати образованији и свеснији и да ћу се уразумити и смирити међу мени непознатим и туђим људима. Пристао сам јер ионако ми је била потајна жеља да се школовањем уздигнем изнад других и да будем бољи од мојих сељана.
Кад сам дошао у Крушевац у гимназију, желео сам да постанем виђен и уважен човек, као што је свештеник, или учитељ, или виши државни чиновник. Свештеник ми се највише допадао зато што у цркви, пред народом, пева и држи проповеди, и што га људи поздрављају, клањају му се и љубе у руку.
Становао сам код неког кафеџије у малој соби уз шталу. Ту су људи свраћали на сат-два, да се одморе, испрезали су коње, а амове остављали у моју собу. Док су се кириџије, господа и богати сељаци гостили печењем и ракијом у кафани, у мојој соби је мирисало на мокру кожу, коњски зној, прашину; увек је неко галамио, или певао, лупао, улазио, излазио.
Тврдо сам био одлучио и зарекао се да завршим школу. Али ми није било лако, јер сам поред учења морао још да вучем воду кафеџији, да храним његове свиње и живину, да цепам дрва куварици. Све је то било предвиђено договором између оца и кафеџије и урачунато као надокнада за мој боравак у тој соби. Слободно време тако рећи нисам ни имао. Сумњао сам, оправдано, у свога оца, да се намерно тако споразумео са кафеџијом, надајући се и верујући да ће учење и тежак рад да ме уразуме, поправе и смире.
Отац ми је давао нешто пара, за џепарац, а једном у петнаест дана доносио је пилиће, јаја, сир, пекмез, сарме. Говорио ми је: „Учи, ако желиш да живиш добро. Ако нећеш, код мене те чека посао: копаћеш или ћеш радити као воденичар, и бићеш бео, прашњав и уморан. Бирај!“
Учио сам углавном увече, при слабом светлу жиже; преко дана нисам могао да стигнем од школе и посла. Уз то, ометали су ме непознати људи, мени туђи. Зазирао сам од њихових сумњичавих погледа без љубави. Осећао сам радост само када бих, за време распуста, одлазио кући у село. Тамо ми је све било познато и драго, па сам постајао слободан и срећан.
Храну ми је спремала кафанска куварица; била је једра, млада и веома лепа жена; једино сам њу у Крушевцу волео. Посебно су ми остале у сећању њене беле и бујне груди и очи црне и крупне. Обилазио сам око ње, само да јој будем у близини, и гледао је издалека док је радила. Ноћу сам је сањао. Желео сам до јој се што више приближим и да се спријатељимо. Радо сам је слушао кад је говорила и са одушевљењем сам радио све што ми је наређивала. Али сам доживео нешто, веома ружно, што дуго нисам могао да заборавим.
Једном сам је, неочекивано, затекао на скровитом месту са газдиним сином, који је био старији од мене. Љубили су се. Видела ме је и одмах кренула ка мени. Очи су јој севнуле од беса и љутине. Уплашио сам се и потрчао брзо у своју собу, молећи Бога да ме избави из невоље. Али помоћи није било. Утрчала је за мном и за собом затворила врата.
Образи су јој били зајапурени, усне још црвене од пољубаца, коса разбарушена, а дојке се њихале испод танке блузе, на брзину закопчане. Мирисала је на љубав, била је још опијена миловањем. Прекинута у заносу љубави, и у страху да ћу другима испричати о њеном греху девојачком, приближавала ми се сикћући као змија. Стајао сам преплашен у ћошку собе. и гледао је, такву, стрепећи шта ће се догодити. Зграбила ме за косу и оборила на земљу. Била је јача од мене дечачића.
Тукла ме дуго, вриштећи: „Ископаћу ти те модре и дрске очи! Нећеш ти више гледати оно што није за гледање! Отроваћу те. ђубре мало! Цркаваћеш лагано, а од твог смрада згрозиће се град Крушевац!“
Притискала ми је коленима груди и трбух и шамарала ме бесомучно. Запамтио сам њен бес и мржњу, и очи којима ме је пробадала као ножевима. Остао сам на поду дуго, измрцварен и скоро у несвести.
To ми се десило на самом крају другог разреда гимназије. Преплашила ме страшно. Био сам сигуран да ће ме отровати храном или на неки други начин убити кад јој се укаже прилика. Са тим уверењем остао сам у граду само још неколико дана, до свршетка школске године, затим сам покупио своје ствари и књиге и побегао у село.
Оцу и мајци сам рекао да сам увидео да нисам способан за школовање, да не волим град и да више нећу, ни један дан, да живим у Крушевцу.
Сељаци су ми се подсмевали и препричавали како нисам способан за учење из књига, него да сам рођењем предодређен да будем воденичар, свињар или коњушар. Подсмехе сам дуго трпео ћутећи, и размишљао шта даље да радим. На крају сам донео одлуку: у селу нипошто нећу заувек да останем!
У петнаестој години упознао саш неког доктора из Ражња, који је говорио: „У овом народу пред сваком кућом су венци љуте паприке. To значи да је народ здрав. Сви иду у цркву, моле се. To значи да верују у Бога, а не верују доктору. За мене овде посла нема!“ Рекао ми је још да зна за једну организацију која припрема људе за ослобођење Старе Србије и Македоније од Турака, и да су тој организацији потребни млади људи баш као што сам ја. Обећао ми је, ако приступим, да ћу имати добру храну, одело, коначиште, па и у школу бих могао да идем, ако то будем хтео. а за рат би ме обучавали најбољи стручњаци.
Ја сам у том његовом предлогу слутио прилику да напустим село, па сам о томе почео да мислим и дању и ноћу. To није била редовна војска, већ нарочите јединице за обављање деликатних и тајних задатака, за које су били потребни смели и храбри људи. Нисам могао брзо да се одлучим за одлазак јер сам знао да ми родитељи неће дати благослов за ту врсту војевања, а без благослова родитељског никуда ми се није ишло. О томе како ће мени бити нисам мислио; осећао сам се снажним, и хтео сам да одем заувек из села.
У то време волео сам да читам романе, али и књиге о хришћанском истинитом животу, које сам узимао из цркве. Нарочито сам радо читао житија светих. Заволео сам био светог Атанасија Атонског који је зидао цркве, светог Јована Дамаскина, светог Саву српског, и друге. Моја дужност је била, поред рада у воденици, да сваког дана, пре спавања, породици окупљеној на молитву, прочитам по једну главу из Еванђеља и нешто из посланица Апостолских. У соби, у којој се обављала молитва, сваки укућанин је имао своје место, са ћилимчетом на којем је клечао.
Тих дана, док сам грозничаво размишљао о одласку у војску, остајао сам увече на молитви дуже од осталих. Они су одлазили на спавање, а ја сам клечао пред славском иконом, све док осетим мир, сигурност и умиљење у срцу. Ујутру, пошто бих се обукао, обуо и умио, опет сам се враћао молитви. Молио сам да ми се открије и покаже шта да радим: да ли да идем у војску, или да чекам неку другу, бољу прилику за одлазак од куће.
Једне ноћи, кад сам заспао после дуге молитве, пробудио ме снажан глас, из непосредне близине, овим речима: „Добривоје, изађи и види!“ Глас је био јасан, помало заповеднички. Остао сам краће време лежећи на кревету и размишљајући ко би то могао да ме зове усред ноћи. У први мах сам помислио да можда неко од браће збија шалу са мном. Устао сам и погледао под кревет, испод стола и иза завесе. Пошто никог нисам нашао, збуњен и у недоумици окретао сам се једно време по соби, затим сам изашао напоље. При изласку сам се осврнуо и погледао сестру; спавала је дубоким сном. Било ми је јасно да она није чула глас.
На степеништу испред куће одједном сам угледао некакав чунак који се из средине нашег дворишта дизао ка небу. Чунак се дизао вертикално према небу до висине облака, затим се нагињао и у хоризонтали скретао ка југу, а затим се губио у даљини. Био је пречника око пола метра, a сјајан као поцинкован плех. Уплашио сам се од тог виђења и збунио; нисам веровао својим очима. У том сам опет чуо онај глас: „Видиш ли, Добривоје?“ „Видим“, рекао сам усиљеним гласом. „А знаш ли шта значи то што видиш?“ Гледао сам чунак, чуо глас, а ни једно ни друго нисам схватао. „Како бих могао да знам? Одакле ми такво знање?“ Одговорио сам полугласно, истовремено покушавајући да видим с ким говорим. Затим ми је глас рекао: „To значи да ћеш бити послат у даљине, да ћеш прећи многе државе, а вратићеш се кад будеш исцељен од рана, потпуно здрав“.
Које даљине? Какве ране? мислио сам.
Кад сам поново подигао главу изнад дворишта, виђење је нестало.
Остао сам још кратко време напољу и, уверен да се више ништа не дешава, ушао у собу у којој је спавала моја сестра и даље дубоко и мирно. Био сам узбуђен и дисао сам убрзано; осећао сам свежину ноћи у плућима. Сео сам на кревет у намери да се смирим. Дуго сам размишљао о гласу у виђењу. Трудио сам се да нађем неко објашњење.
Гледао сам икону светог Николе, и крст и Еванђеље на столу прекривеном белим чаршавом, и по ко зна који пут се питао: Како може човек да чује глас, а да не види оног ко му говори? Како ја могу да видим нешто што није природно и што не може да се објасни разумом? Да ли стварно постоји неки други свет, анђели, живот после смрти, Бог?
При тим мислима примећивао сам, и осећао, да се моја свест убрзано мења: отварало се нешто у мени, указивале су ми се веће ширине, висине и дубине, сазревао сам… Брзо је нестајао дечак Добривоје, а рађао се зрео, млад и снажан човек.
Осетио сам жељу да некоме испричам своје виђење; али сам закључио да ми нико не би веровао, да би ме прогласили и лажовом, можда и лудим човеком. Тек неколико недеља касније отишао сам у манастир светога Романа, код Јефрема монаха, кога сам волео, и испричао му све у детаље. Слушао ме је пажљиво, размишљао, полугласно расуђивао, сумњичаво вртео главом, и на крају ми рекао: „He знам тачно, Добривоје, шта би то могло да буде и шта значи… Изгледа мало невероватно. По свом предосећању ако судим, није то за тебе добро. Сачувај виђење са себе. И ћути!“
Тада сам био заљубљен у Радмилу Мирочевић, ћерку отправника возова. О њој сам мислио увек, при раду, на молитви. У сновима сам је виђао насмејану и лепу; пео сам се на таван, или сам бежао у шуму и сатима сам на коленима клечао и молио се Богу да ми је да за жену. Трудио сам се да и она мене заволи као што сам ја њу волео. Одустао сам био и од намере да одем у војску; чак ми је била спласнула жеља да напустим село. Хтео сам само да будем у њеној близини, да је гледам, осећам и мислим о њој. Није ми било тешко да радим у воденици, нити да се за њу молим сатима клечећи; мислећи на њу био сам срећан. Била је то љубав дубока, слатка, болна, тужна и лепа.
Једног дана требало је из наше водениде да се однесе брашно кући њенога оца. Пријавио сам се добровољно да то ја учиним, иако је то био посао нашег слуге. Горео сам од жеље за њом и користио сам сваку прилику да је видим. Радовао сам се док сам товарио брашно на кола. Упрегао сам коње и одјурио к њој галопом.
Затекао сам је саму у кући. Позвала ме је да седнем и послужила слатким од грожђа и хладном водом. Била је према мени љубазна и трудила се да ми угоди. Осмелио сам се убрзо да јој кажем да је одавно волим и да бих, више од свега, желео да се нас двоје узмемо и да ми она постане жена.
У први мах она се зачудила мојим речима, поцрвенела је и оборила очи, и није знала шта да ми одговори. Касније се осмелила и упитала ме:
„Да ли се ти шалиш са мном, Добривоје, или говориш озбиљно?“ Одговорио сам јој да је то сушта истина и да сам одавно намеравао да јој све кажем. Двоумила се мало, па је и она рекла да ме воли и да би пристала да се уда за мене, али не зна шта да ми каже јер не жели да буде сељанка, да копа. Спремно сам одговорио да нисам заувек прекинуо школовање, да ћу завршити школу ако она то буде желела.
Нисам је лагао, знао сам да то стварно могу, а био сам уверен да бих за њу учинио и много више од тога.
Био сам пресрећан, као никад пре тога у животу, и смирен као човек коме је велика жеља остварена. Споразумели смо се да никоме ништа не говоримо, да не објављујемо да смо заручени све до пунолетства, док не будемо могли да се узмемо. Пољубили смо се. Златник, који сам био спремио пре поласка, дао сам јој као потврду нашег тајног договора. Она је мени дала чарапе и пешкир.
Мајци сам ипак све испричао. Њој сам веровао и мислио сам да ће она одобрити мој избор и сачувати тајну. Нисам тада знао да је моја породица већ имала друге памере са мном. Наиме, мој стриц није имао деце и хтели су да ме даду њему као посинка, да с њим живим и наследим његову имовину. Моје обећање Радмили покварило је њихове рачуне. Кад је стрина чула шта сам учинио, кукала је да сам полудео чим сам заручио варошанку која неће доћи у село.
Убеђивали су ме данима и ноћима и на крају су ме убедили да она није за мене. Натерали су ме дајој вратим поклон. Био сам очајан. Молио сам мајку да то учини уместо мене, али она није хтела. „Ти си је заручио, ти личио мораш заруке да поништиш! Врати јој њено, а златник јој остави!“
Морао сам да их послушам: узјахао сам коња и отишао. Затекао сам Радмилу на чесми у дворишту, прала је посуђе. Обрадовала се кад ме је видела. Одмах је оставила посао, потрчала к мени и прихватила ми коња. Али ја нисам смео ни да је погледам. Нисам знао шта да јој кажем, седео сам на коњу као да сам био залеђен. Ипак сам смогао снаге и, не устајући из седла, рекао да сам добро размислио и тврдо одлучио да прекинем наш договор. Њој су одмах грунуле сузе на очи. „Како ћу ја сад, и шта да радим. Добривоје? Све сам рекла мајци!“ Бледела је и дрхтала. Мени се срце стегло и у грлу се скупљао плач. Молио сам Бога да се земља отвори и да у њу пропаднем. „Ради како знаш и умеш“, одговорио сам не гледајући је. Бацио сам њене дарове на земљу, окренуо сам коња и побегао.
Више од месец дана крио сам се и од Радмиле и од људи. Било ме стид. Никоме у очи нисам смео да погледам.
Радмилу сам видео тек после два месеца; био је празник или недеља. Црква је била пуна људи: био сам за певницом са другим појцима. Уједном тренутку, за време свете литургије, погледао сам у народ и спазио је. Гледала је широм отворених очију право у мене и плакала.
И данас. после седамдесет и више година, у грудима ме нешто заболи кад се сетим своје љубави и неправде коју сам том дивном створењу учинио. Волео сам Радмилу, молио сам се даноноћно за њу, Бог ми је услишио молитву и дао ми је, као птицу, у руке, а ја сам погазио Божју милост и девојачко срце.
Тада сам одлучио да одем у Ражањ оном доктору и да му кажем да прихватам његов предлог да приступим тајној организацији за ослобођење Србије. Он ме је убрзо одвео пешадијском мајору Танкосићу, главном организатору и инструктору.
Благослов од родитеља за одлазак у комите нисам добио. То је била моја прва велика грешка; своје најрођеније нисам послушао.
По сваку цену сам хтео некуда да одем. Привукле су ме и приче о јуначком животу комита, о борби српског народа за слободу, о освети Косова, Лазара, Милоша. Осетио сам да је дошао тренутак да се остваре дечачки снови о јунаштву и стицању непролазне славе. У народу је расла жеља за ослобођење свих Срба из ропства. Преношене су од ува до ува, приче о страшним злочинима муслимана над хришћанским живљем, о томе како муче, отимају, бешчасте.
Ко би могао толико понижење да трпи?! У нама је све врило од жеље за осветом. Кад коњ зарже, говорило му се: на Косово!
Код Танкосића смо научили, тачно и најкраће речено, како убити што више људи, а остати жив. Учио нас је да вешто рукујемо бомбама, пиштољем, ножем; да се рвемо, прикрадамо, успостављамо везу, откривамо непријатеља. Могао сам да преполовим цигарету метком из пиштоља на удаљености докле је оком видим, из десет покушаја, скоро свих десет пута.
Научио нас је да мрзимо Турке, и сваког непријатеља, горе него ђавола, а да за свој народ положимо живот ако треба. До сржи смо били прожети мржњом, а опијени идеалима слободе. Можда сам био на погрешном путу и на погрешном месту, али истину говорим кад кажем да је тако било. Мислим да сваки човек мора, и треба, да се бори против непријатеља, али сам дубоко уверен у то да не сме да мрзи човека, већ оно зло које је у њему. Пет стотина година смо подносили ислам, и желели смо свим силама и средствима да се ослободимо ропства азијатског. Не верујем да је тада то било могућно без мржње и великих идеала о слободи.
Танкосић је узимао нас младе јер је знао да је за комитске послове неопходна мржња, као и слепа послушност. Зрели људи никад не би смели, нити би пристали да чине све оно што смо тада ми чинили.
Гаврило Принцип је био физички слаб, сувоњав; Танкосић га је као таквог отпустио. И Чабриновић је био с нама; били смо другови. Гаврило је био поносит младић. Повредило га је било што је одбачен, као што би и свако од нас био повређен. Да би свима, па и Танкосићу, доказао да вреди, прихватио се да изврши атентат. Сада, као и онда, мислим да је то учинио мушки и срчано, у свему тачно онако као смо били научени: стао је на папучу кола и пуцао, сталожено, директно у цара, затим у царицу. И на суду се добро држао, према договору, и страдао је јуначки. Од тада до данас спомињем га у молитвама.
Чабриновић је бацио бомбу из даљине. Речено комитски, он се понео као кукавица, плашљивко и неспретњаковић. Но, о таквим стварима је тешко судити. И њега спомињем у својим молитвама.
Мајор Танкосић је био страшан човек, змија над змијама. За њега је непријатељ био исто што и прашина; увек га је гледао само без главе! Нас, своје људе, волео је и био добар према нама. Али за непријатеље је био гори од најљуће отровнице, гори од сатане! Много је држао до себе; био је горд и самоуверен, као да је био већи од врховног арханђела Божјег. Сигуран је био у оно што каже, сигуран у успех онога што је смислио да уради, и увек је некако успевао да међу непријатеље унесе пометњу и ужас.
Када је 1912. године почео рат ми смо били потпуно спремни за окршај. Деловали смо око Новог Пазара, Тутина, Грачанице, Суве Реке. Нас је директно подржавао Београд!
Турску границу смо прешли код Тутина. Обучени смо били у лепа грађанска одела, са шеширима на глави, као да смо пошли у прошњу девојака. Главно оружје су нам биле бомбе – четвртасте српске бомбе, пиштољи и ножеви. На турској територији смо имали везе међу хришћанским живљем. У мојој групи било нас је двадесет и петорица; сви смо се вешто убацили у турску позадину.
Добро увежбани, неприметно смо се приближавали турским логорима, а у тачно одређено време сви смо, нас двадесет и петорица, бацали по пет-шест бомби у гомилу неприпремљених војника. За кратко време све је било готово. Затим смо вешто и брзо нестајали, састајали се на одређеним местима, поново се приближавали неком другом логору…
Осам месеци смо међу Турцима сејали страх и ужас; за њих смо били невидљиви, као сабласти, а опаснији од зверова. За нама је ишла регуларна српска војска, која се, потискујући Турке, кретала према Куманову и Македонији.
Знао сам скоро о сваком злу које су Турци нанели моме народу; то ми је било оправдање, и пред собом и пред другима, за немилосрдну борбу. Нисам налазио оправдање ни за потурчене Србе, који су нам, у већини, били непријатељи као и Турци. Знао сам да смо браћа, али и то да су им срца отрована ђавољим семеном Мухамедовим. Виђао сам их у џамијама кад су се молили Богу, у тежњи за сједињењем са вишњом силом. Међутим, знао сам да је њихова тадашња молитва била упућена Богу да благослови робовање мене Србина њима мухамеданцима.
Слушао сам Танкосићева упутства и вежбао савесно и упорно, да бих био достојан учесник предстојеће славе. Али ме обузимао немир док сам слушао јауке људи после бачених бомби; тада је у мени замирало одушевљење. Кад сам остајао сам, углавном ноћу, дрхтурило ми је срце и у мени се будило нешто што ме присиљавало да грчевито размишљам о себи и исправности својих дела.
Не знам да ли ономе који гине нешто значи страда ли од куршума, ножа, бомбе, или му се ломи врат голим рукама; верујем да за њега то није тако битно. Али поуздано знам да је и те како важно за онога који убија како то дело чини! Ми нисмо бирали средства; једино је било важно убити!
Заиста је велика мржња била усађена у моје срце и у моју савест од стране Танкосића; и верујем да зато нисам могао разборито да мислим.
Снови су ми пак казивали супротно од онога што су говорили Танкосић и моји другови, па и моја родољубива свест. Мучили су ме страшним знамењима и симболима, као што су моја дела мучила моје непријатеље.
Сањао сам да се провлачим кроз тамне тунеле, дубоко под земљом. Притискало ме нешто и гурало ме доле, у мрак, таквом силом као да ми је на леђа била натоварена земаљска кугла. Истовремено сам осећао неприродан и несвакидашњи страх и зебњу од којих ми се јежила кожа и цвокотали ми зуби, а срце се стезало као да ће препукнути. Сатима сам у сну кркљао и викао. Чим бих се пробудио, скакао сам с лежаја и падао на колена, дизао руке к небу и дрхтећи, испуњен стравом и ужасом, молио сам Господа Исуса Христа да ме спаси. Кад бих се колико-толико смирио, сео бих на лежај и ћутао, неспособан да мислим или било шта да урадим. Напет и од страха изоштрених чула, слушао сам и осећао око себе ледено мртвачко црнило; оно ме је обавијало и додиривало моје тело и будило у њему језу. Знао сам, више слутио, да су ме туђи бол, туђи ужас, туђа смрт, које сам ја проузроковао, сустигли и да ме муче као проклетство. Тек после пакленских мука и дуге молитве, смиривале су ме сузе; читав поток суза истицао је из мојих очију, и са њима је из мене истицала патња. Пуштао сам их да слободно теку низ лице и падају ми на шаке притиснуте на груди, као да су сузе могле са руку да сперу њихова дела…
Снови су ми указивали да треба да променим своје понашање и делање. Али ми разум није прихватао мисао да треба да одустанем од борбе. Млад и неразборит, резоновао сам овако: прадедови моји још од Косова, од пре пет стотина година, шаљу ме у бој; сви људи које знам, шаљу ме у бој; ја хоћу да се борим! Одакле онда у мени ти снови, то црнило, страх, стезање срца – мени који нисам кукавица?! Касније ми се открило, тиме сам се и тешио, да ме све то сналази зато што нисам добио благослов својих родитеља за одлазак у комите.
Зато сам више пута у току дана, а ноћу понајвише, на коленима молио Бога за спас, иако тада још нисам био уверен да Он и постоји.
Кад сам се једном сусрео са мајком, она ми је рекла: „Сине, ти не браниш себе и нас, већ нападаш на људе као вук на овце. Са тобом и око тебе није цео твој народ, ви сте појединци. Веруј ми: није добро то што радиш! Носите отров, да га попијете у случају да вас непријатељ ухвати. То је, синко, смртни грех; не смеш ти себи да одузимаш живот, ниси га сам себи ни дао!“ Тада сам донекле схватио и било ми је мало јасније одакле у мени онолики страх и мора.
Кад је српска војска ушла у Македонију, нас непунолетне добровољце вратили су кућама. Био сам пресрећан кад сам угледао своје село и породицу. Грлио сам их све по реду и плакао сам од радости што се опет видимо. Падох на колена и, кајући се горко, од родитеља испросих опроштај што сам без њиховог благослова отишао у комите.
Брзо заборавих своје муке; код куће сам се осећао лак, био сам весео и смирен. Ослобођено напетости и грча, цело моје биће је блистало. Непрекидно сам певушио. Радовао сам се када бих чуо о успесима наше војске. Мала Србија, коју називају европском општином, туче турску царевину. Ослободила је свој народ, отела је Турцима Скадар и вратила га Србима у Црној Гори, Бугарима је ослободила Једрене, Грцима Пелагонију!
Турска је била осиромашила српски народ по сваком питању, изузев у вери и моралу. Зато је, да би се стање поправило, у време пре првог рата, жена у Србији рађала све док је утроба за то била способна; за насилно прекидање трудноће, кад би се вештачки уништио плод, кажњавало се затвором. Прво мушко чедо није подлегало војној обавези. Син првенац је помагао родитељима у подизању млађе браће и сестара.
Домаћин куће био је и старешина, и економ, и на један посебан начин свештеник породице. Живело се у кућама чатмарама покривеним шиндром, у земуницама, вајатима, колибама. Мало је било кућа са креветима, спавало се на земљаном поду, на асурама, рогозинама, или на кожама и слами, уз огњишта, ногу окренутих ка ватришту. Оџаклије су биле усред куће, на ватри и ту су преко целе ноћи горели пањеви, главње, иверје. Хлеб се месио углавном од кукурузног брашна, а јели су се пасуљ, кромпир, купус, сир, сурутка, сушено месо, сланина, пастрма. Од времена кнеза Милана Обреновића, скоро свака српска кућа имала је пастрму.
Школе су биле при манастирима и црквама; монаси су учили децу писмености. Ко би се определио да буде свештеник, морао је две године да проведе у манастиру, да се научи честитом и побожном животу, да се описмени и оспособи да самостално врши службу и води црквене књиге.
Народ је био сложан; људи су се испомагали у својој сиротињи. Родбина, старији, кумови, девојке, жене, поштовани су као светиња. Кад би коме био потребан кум, бирао га је међу часним и поштеним људима. Узимао је онога који је радан, уважаван и поштован од већине. Одлазио би том човеку, пао на колена пред њим и рекао: „Кумим те Богом и светим Јованом, крштавај ми и венчавај децу, донеси ми срећу у кућу.“ Кад би овај пристао, он би устао са земље и љубио би кума у руку, па у груди.
Кум је поштован као светац. Зато је најчешће и биран у другом селу, да не би у честим сусретима долазило до нежељених речи. Кумом је почињало свако весеље у кући, њему је припадала највећа част. Кад би он долазио, сви укућани, од деце до најстаријих, љубили би га у руку и у груди, у срце био он и врло млад човек.
Приликом женидбе и удадбе, старији су се преко људи распитивали о девојци, о младожењи и пријатељима, о девојачком руху и даровима. Мушкарци су се уздржавали од општења са женама у време трајања поста и женине трудноће, а понеки све док дете доји, а дојило је до две пуне године живота. Свирало се у гајде и свирале. Крвне освете у Србији, међу Србима, није било; тај подмукли и нељудски обичај српска хришћанска душа није могла да прими.
Чували су се људи сваког греха и плашили га се, као самог ђавола. Били су уверени да су у ропству азијатском провели пет стотина година због својих грехова и непоштовања Божјих заповести. Зато су се, поред редовна четири поста, уздржавали од хране, пића, полног општења и ружних речи или мисли, још по недељу дана пред празник неког свеца, да би добили од Бога неопходну помоћ.
Мучен вековима од Турака, српски народ је постао свестан да се може спасти само Божјом милошћу, слогом и међусобном љубављу, па је зато био религиозан и моралан, вичан молитви и трпљењу, као мало који народ у свету.
По селима је било и лудих људи. Болнице за њих није било; чувала их је и о њима се бринула породица, или су вођени у манастире на молитве и исцељење. У односима међу људима изнад свега се ценило поштење, исправан живот и рад. Лопову је име било лопов, нераднику нерадник, блуднику блудник. Девојке су носиле дуге хаљине, чланак на нози се није видео од одеће. Велика срамота и укор, резил, брука, за породицу и родбину, па и за цело село, било је ако девојка роди. Зато се, кад је сушна година, шапутало и говорило од ува до ува да је то због тога што се девојка окопилила, а дете сакрила у неки пањ или у шупље дрво у шуми; суша ће потрајати све док копилче не разнесу звери, птице, мрави и црви. Исто се причало и кад окиша: треба сачекати да дете иструли и воде га однесу па ће се време смирити.
Хајдука је било мало; крили су се по шумама, крали су ноћу стоку, или пресретали људе на путевима и пљачкали. Народ их је називао лоповима. Некима од њих била је уцењена глава на преко педесет дуката. Међутим, с њима су се, углавном, обрачунавали жандари; народ је нерадо учествовао у томе, знало се да то није добро. Неког хајдука, Антонија, убио је сељак и за то дело добио новчану награду. Касније, рађала су му се деца сулуда и богаљаста. Народ је на таквим примерима сазнавао, схватао, да Богу није по вољи ако човек убије човека, био он и хајдук, лопов.
До 1912. године коцкари су деловали јавно. За свој „рад“ на вашарима, пијацама и по кафанама, плаћали су држави порез. На почетку сваког јавног скупа добошар је опомињао народ да пази, и обавештавао је колико је коцкара присутно. Жандари су били дужни да штите оне који покажу коцкарску легитимацију. Али ако неко ухвати коцкара да вара, и посвађа се с њим, и чак га убије кад жандар није присутан, није одговарао суду за своје дело.
Волели смо своју земљу, свога краља и владу. Држава није пљачкала свој народ. Осамдесет одсто становништва у Србији били су сељаци. У том времену није било великих разлика између богаташа и сиротиње. Ненормалне разлике међу људима појавиле су се тек између два светска рата, са настанком Југославије.
Људи су поштовали просјаке и сиромашне. Сматрали су их Христовом браћом, анђелима, па је свако радо давао потребитом. Не памти се да је у српском народу неки човек умро од глади. Кад би се огласила црквена звона, људи би код кућа и у пољима престајали са сваким радом. Стајали су и, окренути ка цркви, крстили се и погнутих глава молили Богу, све док су се звона чула. А када је свештеник наилазио, сви су остављали посао и излазили пред њега да затраже и добију благослов. Кад грми и кад је невреме, људи су се уклањали од човека за кога су знали да је псовао Бога, да не би у његовој близини страдали.
Моја породица је била богата; поред земље, имали смо воденицу. Отац је давао брашно сиромашнима и помагао им да обраде земљу. Међутим, једном му се десило да је отерао неку сиротицу. Давао јој је брашно два-три пута, а онда је одбио, рекавши јој да треба да ради и да тако заради хлеб за себе и своју децу. Муж те сиротице, Мида, био је код неког газде слуга. Живели су у колиби са ситном децом. Због деце жена није могла да ради, а мужевљева зарада није била довољна да се прехране. Кад је отац, касније, чуо како они живе, покајао се, и до самртног часа га је то пекло; па и на самрти је то исповедио свештенику као свој велики грех.
Мајка је волела људе, помагала им у немаштини или несрећи, и туговала кад се некоме деси какво зло. Сећам се сиромаха Јефте, који је у селу био пример човека нерадника. Његово царство је долазило, благостање настајало, са зрењем дудиња. Хранио се опалим дудињама и лежао у хладу. Тада он ни за какве паре не би хтео ништа да ради. Мајка није могла, од туге, да гледа како гладује и мучи се једући само дудиње па му је нудила храну. Али он незарађен хлеб није хтео да прими; одбијао је милостињу царски, надмено. Безброј пута га је она молила да макар нешто мало уради како би зарадио за јело кад већ неће да прими милостињу. Једва би га кадикад умолила да насече дрва, па да доручкује. И тада, кад је пристајао, чинио је то само зато да би њој помогао, угодио јој и отарасио је се. Моја мајка је била милостива жена. Радовала се и била срећна кад јој се пружи прилика да помогне човеку у невољи.
У време мога боравка у селу, радио сам код куће, у пољу и у воденици. Сви ратници су се вратили из борби са Турцима, Бугарима и Арнаутима. Покопали смо били мртве и жалили их. Рањеницима су се зацељивале ране.
Предах је трајао кратко време. Осећала се ратна нервоза и само се о предстојећем рату говорило. Знали смо да смо трн у оку Аустроугарској царевини и Бугарима, и да нас они неће дуго оставити на миру. Сваки дан преживљавали смо као последњи дан пред растанак.
Био сам се сасвим одморио и опоравио, и физички и душевно, од српскотурског рата. Шалио сам се са девојкама, понеку бих помиловао и пољубио у образ, користећи њену болећивост због извесног скорог растанка.
Након што је Гаврило Принцип, на Видовдан 1914. године, убио цара Фердинанда и царицу Софију, и пошто је истекао ултиматум Аустроугарске Србији, почео је рат. Моја два старија брата одмах по мобилизацији узјахали су коње и отишли, а ја сам остао код куће, био сам малолетан за мобилизацију. Одлучио сам зато да кренем у рат као добровољац. Мислио сам: куд иде српска војска и сав народ, морам и ја. Обучен сам за рат, борио сам се, па како да седим код куће док други бране отаџбину?!
Јасна ми је била разлика између тога што ћу се сада борити као народни војник, који брани себе и свој народ, и оне врсте ратовања кад сам био комита. Нисам осећао грижу савести што сам намеравао да опет будем тамо где ћу морати некога да убијем; снови су ми били мирни, чисти и окрепљујући. Страшно сам био огорчен на Швабе. Тек што смо отерали Турке и осетили слободу, а они нам не дају да предахнемо, нападају нас у нади да ће нас, исцрпљене претходним борбама, брзо и лако покорити. До нас су допирали гласови да непријатељи наши, а било их је и међу Словенима, нашим комшијама, наздрављају и испијају чаше – часу коначног уништења српског народа и Србије.
Велика је била тада наша жеља за слободом, и велика вера у сопствену снагу наше војске.
Браћа су одвела обадва наша коња, па сам молио оца да и мени купи једнога. Он је, међутим, хтео да ме пошаље у пешадију. Нисам на то пристао; молио сам га и говорио да ћу без коња пре погинути. Једва је после дугих молби пристао да ми испуни жељу. Заједно смо отишли у Свилајнац и купили путастог алата са звездом на челу. Сам сам му прегледао копита, груди, сапи, зубе, да бих утврдио да је то заиста добар коњ, за правог коњаника.
У војску сам примљен као добровољац у Табановцу, тамо где се улива Дрина у Саву, и одмах сам ступио у борбу. Рата се нисам плашио, већ сам га био осетио као комита. Већ код првих окршаја официри су ме приметили, заволели су ме јер сам био млад а вешт и храбар војник. Тукли смо Швабе на Церу, Колубари, око Београда, по целој Србији. Наша браћа Словени: Чеси, Словенци, Хрвати и Срби из Босне и Војводине, нису желели да се боре против нас, и они који су успели дезертирали су из аустроугарске војске и предавали се. Желели су да ми победимо. Зато сам и волео да Швабу, који нашу браћу силом тера на нас, у трку с коња ошинем сабљом преко груди. Тада сам видео како је страшна коњица кад гони војску у бекству: за Аустријанце ми коњаници били смо страшни суд и казна Божја.
При јуришу, у селу Копљари код Аранђеловца, баш кад сам испалио последњи метак из карабина и исукао сабљу, куршум је погодио мога коња директно у срце. Пао је као покошен, а ја сам полетео преко њега са сабљом у руци и пао десетак метара даље. Пошто сам тада остао без коња, прекомандовали су ме у пешадију, у дванаести пешадијски пук.
У предасима, молио сам се Богу да заштити наш мали народ и помогне нам у нашој праведној борби за слободу. Понекад сам остајао на молитви по целу ноћ. Молио сам се за Србију већим жаром и преданије него за Радмилу Мирочевић, моју прву љубав. Те молитве давале су ми снагу и смелост. Узимао сам машинску пушку и бомбе, налазио најпогодније време и место за напад, заобилазио непријатеља или му се привлачио пузећи, и нападао, не гледајући на број противника…
Пошто смо полупали Поћорека и његову војску осрамотили пред светом, из војске сам отпуштен у децембу 1914. године, као малолетни добровољац. Као добар борац, одликован сам са шест одликовања. Али само кратко време био сам у селу као слободан човек; убрзо су почеле нове битке, победе и порази.
Пунолетан сам постао 1915. године. Нас, рођених 1896. године, у српској војсци било је око тридесет и шест хиљада. Те 1915. године, у месецу августу, почели смо да се повлачимо преко Косова ка Албанији.
Када смо напуштали своју државу, тужан, забринут и утучен, осећао сам да ми прети велико зло, да је ситуација озбиљна, први пут откада ратујем.
Гонио нас је непријатељ ухрањен, наоружан, добро обучен, али свирепији од звери. Није желео да нас најури или зароби, већ је као звер био жедан наше крви и журио је да нас што пре уништи и тако заувек избрише српско име између Дунава и Јадранског мора.
Сачекивали смо их, по нас двадесетак у заштитници и тако их задржавали док главнина наше војске одмакне, онда смо се и ми повлачили. Био сам добар стрелац, али никад нисам волео да узмем човека на нишан и да га одстрелим као дивљач. Али морало се због војске која се повлачила. Пуцао сам из машинске пушке у хиљаде људи. Мислим да су многи пали од моје руке.
Уморени даноноћним пешачењем, једном смо тако легли у сламу да се одморимо. Било је то у близини Новог Пазара. Заспао сам брзо. Пробудила ме пуцњава. Ђипио сам из сламе и онако бунован угледао Швабе у стрељачком строју. Пуцали су као у лову на зечеве.
Када су ме опазили онако у слами и поспаног, насмејали су се. Од мојих другова ни трага; наша војска је била отишла, док сам ја тврдо спавао, ушушкан у сламу. Уплашио сам се и грчевито смишљао шта да урадим. Угледао сам у близини дубоку јаругу, са дрвећем по њеној ивици. Пружио сам дуг и лаган корак ка јарузи, непрестано гледајући Швабе; приближавали су ми се уперених пушака, смешкајући се. Били су сигурни да су ме уловили, и чекали прави тренутак да ме одстреле, као јелена.
Коракнуо сам још два пута. И ја сам њих гледао са смешком, као да нисмо непријатељи, већ да се играмо војника и рата. Направио сам још један корак и одједном се бацио поглавушке у јаругу.
Проломио се плотун; на мене су опали лишће и гранчице. Котрљао сам се низ стрмину неких педесетак метара, онда сам ђипио на ноге и потрчао низ поток. Најгоре ми је било кад су почели да ме гађају бацачем. Мине су експлодирале час иза, час испред мене. Једва сам се некако спасао.
Кад сам стигао војску, питао сам своје другове:
„Зашто ме, бре, не пробудисте кад сте пошли?!“
„Јеси ли ти ратник? Треба неко да те буди, а?!“
Били су ме већ отписали. Мислили су да сам погинуо.
Из Косовске Митровице стигли смо у Зур, у Албанији; затим смо преко Пишкопеје наставили пут до Струге. Из Струге смо пошли за Битољ са намером да одатле пређемо у Солун. Међутим, грчка војска нам то није дозволила. Из Битоља смо се вратили у Ђавато, где смо се сукобили и тукли са Бугарима. Онда смо преко Охрида стигли поново у Стругу; и ту смо се око два дана борили са Бугарима.
Тада се у Охриду десило нешто о чему је тешко говорити без суза. Неки пробугарски оријентисани мештани су нас издали. Одали су Бугарима где смо сакрили четири стотине и педесет српских ђака. Бугари су их опколили, похватали и поклали све до једнога!
У Охриду и данас постоји гробље где су сахрањени ти ђаци. Али права истина о њиховом страдању никад се није сазнала.
После смо опет прешли у Албанију, у место Ћефазан. Ту смо уништили топове, запалили кола, поклали волове. Коње, који су вукли кола и топове, повели смо са собом. Кренули смо тада на дуг и неизвестан пут преко планина. Око нас није било дрвећа, ни траве, само го камен, сив, хладан. Ни снега није било. Јели смо жив пасуљ, пиринач, брашно. Брашно је упадало у душник и гушило нас. Многи су помрли од глади. Преживели су само вештији, који су успевали да се домогну хлеба. Ко да поброји све пострадале? Испружени на голом камену, исцрпљени, мршави, смрзнути, изговарали су све тише и тише: хлеба, хлеба, хлеба… Гасили су се са том жељом у срцу и у очима.
У децембу, 1915. године, стигли смо у равницу елбасанску. Ту је било дрва, па смо заложили ватру и први пут, после многих дана, скували смо пасуљ. Елбасан је најлепше место које сам у свом дотадашњем животу видео. Све је ту било лепо и удешено: ред лимуна, ред помаранџи, ред маслина – па опет ред лимуна и тако у недоглед… Задржали смо се мало у месту званом Мали Београд, где је некада живео Јован Владимир, и онда наставили даље.
На том нашем путу сачекивали су нас Албанци са запетим пушкама, иза сваког камена и жљеба. Кога год су могли, убијали су. Узимали су нам оружје, скидали до гола и остављали непокопане, као мрцине. Многи наши војници су тако настрадали. Нису нас нападали кад смо били у већим групама, нису смели да ступе у борбу отворено. Немам речи да опишем те људе, нити начина да искажем своје утиске о њима. Били су свирепи и похлепни. А кад смо кога ухватили и мало га притегли, љубио нам је ноге, претварао се у прашину, само да спасе себи живот.
На том путу мислили смо само на то како да преживимо, и ко ће кога и како да убије. Ни Богу се нисмо молили за спас и помоћ. Остављен на милост и немилост непријатељу, уздао сам се само у себе и своје другове.
Али у најтежим мукама сећао сам се свог виђења, оног у дворишту, и гласа који ми је рекао да ћу ићи далеко на југ, да ћу видети многе земље и да ћу се вратити кући кад излечим ране. Нарочито сам се сећао онога дела говора о мом повратку кући. То ме је храбрило и давало ми извесну наду да ћу преживети рат.
Били смо уверени да је наша домовина, Србија, пропала, и да ћемо бити доживотни емигранти. Осећали смо се јадно, као најнесрећнији људи на кугли земаљској. Само оне који су остали код куће, жене, децу и старце широм Србије, и Црногорце који су капитулирали, замишљали смо несрећнијима од нас, као робље швапско и бугарско. Лакше је нама, који бар нисмо робови, тешили смо се. И добро смо знали да се тој српској несрећи радују наши суседи и браћа по крви, а највише, веровали смо, Фрања Јосиф и Папа римски.
Убрзо смо кренули ка Каваји и Фијери. Прешли смо три реке: Шкумбу, Семену и Војушу, и дошли у Валону. Одатле смо пошли право за острво Видо, морем. Путовали смо италијанским бродовима.
Од тридесет и шест хиљада, рођених 1896. године, колико нас је кренуло на пут преко Албаније, остало је шест хиљада, и то само три хиљаде способних. Више нас је помрло од глади него што је погинуло од Бугара и Арнаута.
Хиљаде мајки и очева, сестара и браће, туговало је за настрадалима даноноћно. И ми који смо преживели жалили смо их, али и радовали се спасењу, ослобођени патњи. Од Крушевца до Валоне преживео сам са три тајина и мало пројиног брашна.
Од острва Вида, на санитетској лађи са исцртаним црвеним крстовима, кренули смо за Бизерту. Путовали смо двадесет седам дана, морем, потом возом у Сиди Абдалу, у болницу.
Тек када смо се мало опоравили, они који су веровали у Бога почели су да се моле и да се надају спасењу. Говорили су нам да спасења нема без искушења, нити васкрсења без смрти. Држали су нам говоре, храбрили нас.
Подстакнут од свештеника, говорио сам и ја војсци. Не сећам се тачно шта сам све тада казао, али знам да је било речи о нашем сигурном повратку кући, о победи и слави. Кад сам завршио, свештеник је упитао:
„Јеси ли ти баш сигуран да ћеш се вратити кући?“
„Да, сигуран сам! Вратићу се и бићу здравији него што сам у овом тренутку.“
Кад сам то рекао, уздао сам се у своје виђење. Почео сам у њега све више да верујем.
У Сиди Абдали остао сам неких четири месеца; опорављао сам се и узгред помагао рањеницима. Затим, истим путем, вратио сам се натраг у Бизерту, одатле сам отишао у дубину Африке, у место звано Лазуаз. Ту сам обучаван за борбу у новим условима и са новим оружјем, око месец дана.
Кад смо видели савезничку војску, њихову опрему и наоружање, тек тада је међу нама почело да се гласно говори о повратку у Србију, мада нам је ипак било тешко да поверујемо у то јер смо знали да се јака сила налазила тамо. О повратку су писале наше новине, штампане на српском језику, ћирилицом.
У Сиди Абдали, у Африци, те 1916. године, једном су нас извели из касарни и одвели у другу зграду, пред неку собу, и наредили да прођемо кроз њу полако, у реду један по један. Видели смо две жене на болесничким креветима; биле су парализоване и полусвесне. Лекари су их открили до изнад појаса, а официри нам наредили да их пажљиво погледамо.
Несрећнице, нису имале ни меса ни коже између ногу; штрчала је само прљава жута кост, а испод ње, у доњем стомаку, видела се црева. Као маљем ударени, ошамућени и занемели, били смо згранути до тада невиђеним призором. Ширио се смрад, несношљив и грозан. Рекли су нам да ће оне умрети најдуже за четрдесет осам сати.
Затим су нас одвели у другу собу. Исти нас је смрад запахнуо. Тамо су нам показали мушкарца коме су одсекли оног несрећника. И за њега су рекли да ће ускоро умрети.
Пуковник нам је потом рекао: „Код нас у Србији ове болести скоро и нема. У овој земљи можете и ви овако да прођете, јер је овде ова болест честа. Ако се Бога не бојите, кад чините блуд, бојте се сифилиса!“
Али ми смо били млади људи, па је рђаво расположење од свега тога у нама кратко трајало. У Лазуазу је била подофицирска школа којом је управљао пуковник Томић. Имао је младу и веома лепу жену. Шепурили смо се пред њом и били смо срећни кад би нас погледала. Она је била једина жена Српкиња коју смо имали прилике да гледамо после дуготрајних патњи. Снага нам се враћала, са њом се пробудиле и жеље. Заборавили смо сифилистичаре, и сви смо сањали младу пуковниковицу. Мирисала је на наша поља и ливаде кад цвета трава, багрем, јоргован. Црна коса уплетена у плетенице, очи, њене беле груди, будиле су у нама наду и жељу за животом. У њој смо видели нашу непреболну Србију, наше родитеље, браћу, сестре. Волели смо је више него што се воли лепа жена.
У Бизерти још ништа нисам био чуо о комунистима. Тек 1917. године сазнао сам да се у Солуну побунила једна руска дивизија, комунистичка. Французи су разоружали војнике и ставили их у логор, међу жице. Стицајем околности, касније сам био одређен да их чувам. То је било у пољу Микри, а чувао сам их око два месеца. Слушао сам их кад су нам говорили да не треба да ратујемо и проливамо крв за богаташе и зеленаше, да радници, сељаци и пролетери, у свим земљама, треба да се договоре и да сложно одложе оружје, и да се ослободе власти буржуја. Мислио сам да је заиста лепо то што су они говорили, свиђало ми се то. Али сам истовремено био свестан и знао сам да Шваба и Бугарин неће да одложе оружје док не поробе и опљачкају нас Србе, а да ми морамо оружјем да се боримо и да победимо, ако желимо да се вратимо на своја огњишта и да ослободимо своју домовину.
Док сам чувао побуњене Русе, срео сам два српска монаха из Свете Горе. Један од њих се звао Вићентије Јовић, и био је јеромонах, старешина неког манастира у Србији.
Пре тога сусрета неколико сам година гледао смрти у очи, гладан, смрзнут, или директно у сукобу са људима: ножем, пушком, па и голим рукама. Гонили су нас, уништавали, радовали се нашој несрећи, као да смо били криви већ тиме што смо живи. Многи моји познаници и другови, заслугом бесног и злог човека, завршили су живот у страшним мукама. Веровао сам да може да се савлада и највеће зло, али људску злобу изгледа да је немогуће уништити. Био сам уверен да је са почетком рата ишчезло добро из човека, а да је завладао закон јачега и опште грамзивости.
Док сам стајао по страни и слушао тих и смирен говор двојице монаха, Светогораца, и видео љубав и топлину у њиховим очима и доброту у општењу и смирености у понашању, просто нисам могао да поверујем да још постоје на свету такви људи, без лукавства и мржње. Били су ми некако нестварни, необични, иако сам још од ране младости добро познавао монахе. У њиховом присуству и мене је обузела топлина и радосно ми је куцало срце; као да сам заборавио на рат и на оно што ме још чека, спустио сам мисли у себе, заронио сам у дубину свога бића и намах се сетио Бога и свога виђења пред рат. Први пут сам јасно рекао себи: Добривоје, прешао си многе државе, стигао у далеку земљу на југу, то ти је доказ да је виђење истинито. Што се рана тиче, знао сам да нам борбе тек предстоје.
Тада сам у трену сагледао свој протекли живот, и дубоко осетио да постоји над нама нека вишња сила, која ме је све више уверавала да постоји Бог.
Монаси су се враћали из Париза, где су били завршили теолошке студије. Вићентије Јовић ми је поклонио „Добротољубље“ штампано на руском језику. Као стражар, док сам чувао дивизију руских комуниста у Микри, пољу солунском, из те књиге сам читао мистична искуства православних светитеља. Кад су отишли оставили су ми и друге књиге. Читао сам их од исхода до захода сунца, и уз лампу преко целе ноћи. Руски сам боље разумевао него старословенски. Ипак „Добротољубље“ нисам могао потпуно да разумем, није ми све било јасно.
Кад сам се сасвим опоравио од пута преко Албаније, послат сам на Солунски фронт, у Могленске планине; распоређен сам био у II чету, II батаљон, XII пешадијски пук, „Пук цара Лазара“.
У прво време био сам у месту званом Кравички поток. Наши и бугарски ровови били су удаљени једни од других највише седамдесетак метара. Нападали смо повремено једни друге, стално се чаркали, опробавали се, дању и ноћу. Све је било у реду док они нису набавили однекуд рововско оружје звано мерзер. Тада су нам дојадили, и ојадили нас. Тражили су нас тим проклетим топом насумице, и често нас налазили. Наша артиљерија није могла да уништи њихов мерзер, били смо преблизу једни другима, па је постојала велика опасност да туче и по нама.
Као да се данас збива, сећам се догађаја кад сам на објавници, између два рова, био на стражи. У земљи, а одозго прекривена деблима дрвећа, џакчићима песка и маскирана травом, објавница је имала три пушкарнице: леву, десну и средњу, да бих из ње могао да се браним у случају напада. Била је ноћ, око једанаест, или је прошла поноћ, не сећам се тачно, неки ме глас позвао по имену и рекао ми: „Бежи, Добривоје, погинућеш!“
Тргао сам се, предосећање ме је натерало да брзо истрчим из објавнице и утрчим у спроводницу. Није прошло ни петнаестак секунди, а зрно мерзерско пало је у објавницу. Зрно је пробило кров објавнице, преломило клупу на којој сам сепео, забило се у под један метар у дубину, и експлодирало. Од детонације сам пао и лупио главом о зид спроводнице; задобио сам врло јак потрес, иако сам имао шлем. Онако ошамућен, помислио сам био да сам тешко рањен. Али чим сам отворио очи и устао, знао сам да сам читав. Тако сам се, захваљујући непознатом гласу, спасао сигурне смрти.
Године 1917. водиле су се велике борбе између нас и Бугара и Шваба, на Облој чуки, на планини Кожух. Тукли смо се топовима и лаким оружјем, а излазили смо често и из ровова и борили се прса у прса. Увек сам осећао страх кад је требало да изађем из заклона и кренем у јуриш, на цеви пушака и митраљеза, на бомбе и бајонете. Али у самом окршају страх је из мене сасвим нестајао.
Гинули су крај мене моји најдражи пријатељи, земљаци, комшије; нисам био сигуран да ће ми најбољи друг до краја дана остати жив. Али нисам очајавао, захватио ме чудан мир, равнодушност, у присуству блиске смрти, али смрт ме није потресала као у првим данима рата.
Тада сам, након прочитаних књига, био прилично упознат за хришћанском истином. Сећао сам се и речи оних комуниста које сам чувао у Микри, пољу солунском. Осећао сам бесмисао рата и покушавао сам да се смирим, а да не мрзим људе против којих сам се борио. Покушавао сам да препознам зло које је изазвало хаос међу људима и да к њему усмерим своју мржњу. Утврдио сам да људи нису били у рововима по својој вољи, да су тамо присилно, да изврше вољу и заповести својих нечовечних владара. Желео сам у потпуности да разумем разлоге за мржњу између зараћених страна, али ми то није баш полазило за руком. Помишљао сам шта да учиним да бисмо се помирили, али нисам знао шта ја као јединка да предузмем да престане међусобно убијање и да се вратимо кућама.
Једном, док сам тако размишљао, тројица Бугара су изашла из рова и дошла на извор, удаљен од мене педесетак метара. Били су безбрижни и очигледно срећни што су на сунцу и ваздуху; нису ни слутили да смо ми у близини. По навици, подигао сам пушку и нанишанио у њих. Гледајући низ цев, видео сам их како се смеју и причају, машући рукама. Био сам добар стрелац, могао сам сву тројицу лако да усмртим. Али сам их пустио да се напију воде, а потом опалио из пушке неколико пута у стену изнад њихових глава. Уплашили су се и бацили се на земљу; затим су се, као хрчци, бауљајући, увукли у свој ров. Нисам могао да убијем те људе, који су били радосни, и који су за неколико тренутака заборавили да су ту где влада смрт.
Кад сам касније мислио о том свом поступку, осетио сам у себи радост и рађање необичне благости, миља. Данима сам био испуњентим лепим осећањем. Дичио сам се у себи и тврдо веровао да сам учинио добро пред Богом и пред људима; али сам био свестан да сам прекршио ратно правило.
Добро смо били заклоњени од митраљеза и топова, али нам је много јада задавао онај проклети мерзер. Пробијало је зрно рововске таванице као од шале, а експлозија је дизала у ваздух и по седморицу – осморицу, кидајући их на комаде. Наша команда је морала да одлучи да се рововско оружје уништи бомбама; друкчије нисмо могли да се ослободимо тог зла.
Старешине су тражиле добровољца за извршење акције. Ћутали смо, размишљали, оклевали. Сви смо ми били добри и искусни борци, али се никоме није ишло кроз кишу куршума ка бугарским рововима. Баш тада док смо се колебали, пало је зрно у ров до нашег рова, и усмртило петорицу мојих добрих другова. Уздрхтао сам; желудац ми се скупио од муке. Био сам свестан да сваког од нас чека таква смрт. Знао сам да тај топ мора да се уништи, али се нисам пријавио одмах, нешто од страха, а више због уверења да није у реду да човек сам крене да убија и свети своје пријатеље. И поред свега нисам мрзео Бугаре, али сам знао да морамо нешто да учинимо, да их онемогућимо да нас и даље масовно убијају.
Ћутао сам, и остали су ћутали, али сам знао да ја имам највише искуства у тим вештинама око прикрадања непријатељу и бацања бомби, што сам био научио као комита код мајора Танкосића. Знали су то и они, гледали су ме… Тада сам помислио на своје виђење у дворишту и на глас који ми је говорио: вратићеш се кући излечен од рана… Одмах сам одлучио; жеља да уништим мерзер потпуно ме обузела, нисам могао да издржим а да се не јавим за акцију.
Око четири часа по подне кренуо сам да уништим мерзер. Понео сам шест бомби и пиштољ. Од наших ровова пружала се камена стена висока око пола метра, слична грудобрану, укосо до самих бугарских ровова. Привлачио сам се пажљиво, донекле њоме скривен; ослушкивао сам паљбу из лаких оружја, да бих знао на шта је усмерена бугарска пажња. Страха у мени није било, ни оклевања и несигурности; био сам усмерен само на очување живота и на уништење мерзера. Кретао сам се полагано приљубљен уз земљу.
Допузао сам на око пет метара испред буграских ровова; извадио сам бомбе из торбице и одшрафио их; остао сам у том положају, скривен иза већег камена, све док мерзер није опалио; након експлозије открио сам тачно место где се, налазио. Пуцњи са бугарске стране сасвим су престали, очекивали су ефекат свога топа. Искористио сам тај тренутак. Нагло сам устао и потрчао ка рову. Из блиске близине брзо сам убацио свих шест бомби. Након прве чули су се јауци и кукњава; после шесте бомбе све се било утишало.
При повлачењу Бугари су ме опазили; почели су да туку митраљезима и бомбама. Једна експлозија пребацила ме је преко камена иза којег сам таман хтео да се сакријем. Изгубио сам свест.
Сигурно бих погинуо да ме експлозија није бацила иза камена; тамо сам био од Бугара заклоњен. Бомба ми је сломила леву ногу изнад чланка, пробила лобању иза ува, а од потреса ми је пукла бубна опна. Митраљез ме погодио у десни кук и у груди; један куршум се зауставио у левом плућном крилу. Десна рука остала ми је пребачена преко ивице камена, незаклоњена. Касније су ми другови причали да су је Бугари гађали из пушака. И ту сам имао среће, само су је једном погодили повише лакта.
Лежао сам онесвешћен, био сам у агонији до осам часова увече. Кад се смрачило, дошли су болничари по мене и тада су видели да сам жив. Ставили су ме у шаторско крило и довукли до наших ровова. Онда су ме одвезли у неку варош између Ђевђелије и Солуна, мислим да се зове Ветеркоп. Тек тамо сам се освестио и сазнао да сам уништио мерзер.
Причали су ми другови да је командир /пре рата је био учитељ у Белим Водама код Трстеника/, плакао кад ме је видео у ранама и онесвешћеног. Знао је он колико су ми значиле моје књиге па их је све ставио уз мене на носила, и наредио војницима да их сачувају и да ми их дају кад дођем свести.
Пошто су ме превили, Енглези су ме из Ветеркопа пребацили у Солун у болницу регента Александра. Ту сам био два дана, затим сам француском лађом кренуо за Алжир. Не сећам се колико сам дана путовао морем.
У Алжиру сам први пут у животу видео лифт; било је то у болници. Сећам се да је изнад крова зграде, у којој је била болница, пролазио воз. Чудило ме је како болница може да се налази испод железничке пруге.
Лечили су ме француски лекари. Прво су ми очистили лобању иза ува, оперисали уво и извадили ситне комаде гелера из руке и тела. Били су пажљиви и савесни; учинили су све што је било у њиховој моћи. Снимили су ми плућа рентгеном и утврдили да се у њима налази куршум, у близини срца. Рекли су ми: „Да бисмо извадили куршум, морамо да сечемо грудни кош. Ако то учинимо, треба да знаш да ћеш до краја живота остати неспособан. А ако куршум остане унутра, мораћеш увек да лежиш на десној страни кад спаваш и, уопште, мораш да се пазиш, да куршум постепено сиђе испод срца и да ти не смета. Одлучи сам!“
Размишљао сам и одлучио да ме не оперишу. Операције десног кука и лакта трајале су дуго и биле су болне. Десна рука ми је била укочена после операције, у њој су остали ситни комади експлозивних зрна. Ране су ми све у свему брзо зарастале.
У болници сам читао своје књиге; један ме је рањеник зато звао свештеником. Док сам читао житија св. Јована Дамаскина, често сам у себи понављао једну његову молитву која ми се веома свидела. Мислио сам: зликовци су св. Јовану Дамаскину одсекли руку, и он је молио свету Богородицу да му руку врати. Обећао јој да ће испевати песму о њеној милости и да ће целог живота радити на добро цркве, и она му је молитву услишила. Зашто не бих и ја учинио исто? Дуго сам се молио и обећавао да ћу зидати цркве, или да ћу помагати зидање цркава, и да ћу давати милостињу сиромашнима. Много су ми у тим тешким временима помагале моје књиге. Читао сам их, гутао њихове поруке, и потпуно разумевао смисао тих речи.
Опорављао сам се брзо; устајао сам и кретао се; али ми је сметала укоченост десне руке, стално сам мислио како да је оспособим. Након извесног времена, болничар ме одвео у једну просторију и наредио ми да седнем на столицу која је била причвршћена уз неку чудну машину. Затим ми је укочену руку положио у неко коританце на тој машини и чврсто ју је увезао каишима. Другу руку и тело причврстио ми је каишима за столицу. Мирно сам га посматрао док је радио, не знајући шта намерава да ми учини. Он је у мене гледао пријатељски, смешио ми се.
Пошто ме добро увезао, притиснуо је неко дугме, а машина је одједном почела да ради; оно коританце ми је савијало и исправљало укочену руку, она је крцкала и пуцала.
Мајко моја, како ме то болело! Кукао сам из све снаге, болничар је певао што је могао гласније. Упишао сам се!
Никад више у близину те собе нисам хтео да дођем! Убеђивали су ме и лекари и болничари да издржим терапију, да ће се рука тако сасвим разгибати, али ја нисам хтео ни да их слушам. Бежао сам и крио се; плашио сам се да ме не преваре или да ме силом опет не ставе у ону машину.
Силно сам желео да ми рука оздрави, па сам се непрестано молио Богородици; уз то сам руку масирао, савијао је, парио, шта јој све нисам радио само да је оспособим. Машина је можда само започела, али све остало сам довршио сам, како сам знао и умео. Лечење је потрајало мало дуже, али ме није болело.
Неких седам месеци сам провео у болници у Алжиру. При крају лечења, преко Црвеног крста из Женеве, добио сам писмо од своје породице из Србије. Обавестили су ме да су Бугари обесили мог најстаријег брата у селу Гаглову код Каоника, зато што је срушио железнички мост код Ђуниса. А оца и сестру Бугари су, тражећи новац, толико тукли да су их полумртве однели у болницу у Ниш да се лече, али да нема наде у оздрављење.
Обузела ме таква јарост да сам одскочио од пода до плафона. Крв ми је јурнула у лице, а нека страшна, мени до тада непозната снага, пробудила се у телу. Нисам више осећао ране! Жалио сам за братом и желео сам да га осветим. Желео сам да истог часа јурнем на Бугаре и њихове ровове.
Био сам потпуно заборавио на еванђељску поруку: „Не суди да ти не би било суђено“ и „Воли непријатеље своје“. Одмах сам затражио да ме из Алжира, из болнице, пребаце у Солун. Међутим, војна комисија ме прегледала и огласила неспособним за борбу. Одредили су ме да будем болничар у болници регента Александра. Кад су ми то саопштили, рекао сам: „Ја хоћу одмах да идем у своју јединицу! Ако ми не дозволите, утећи ћу!“ Тако сам их приволео да учине оно што сам ја хтео.
Први и последњи пут у животу радовао сам се што ме је мајор Танкосић обучио вештини ратовања; пољубио бих га, да је био ту. Као никад до тада, жељно сам очекивао окршаје са Бугарима. И осећао сам да, негде у даљини, и мој други брат тако мисли и да се већ свети.
Тада сам обавештен да сам за уништени мерзер одликован Орденом белог орла с мачевима, III реда.
Као што рекох, приволео сам био војну комисију да ми одобри повратак у јединицу. Међутим, нисам могао да прочитам шта је било уписано у моју војну књижицу, јер је писало на француском. Касније сам сазнао да је тамо стајало да могу да учествујем у борби, али у неким лакшим акцијама и под условом да не носим пушку о десном рамену.
Кад сам стигао у своју јединицу, командир се обрадовао, загрлио ме и пољубио, као да смо били најрођенији. У српској војсци, тог времена, није се чуло ни запамтило да је претпостављени старешина загрлио свога војника. Али он је мене заиста волео и радовао се што сам жив и што смо опет заједно. На његово питање да ли сам способан да се борим, рекао сам: „Дајте ми бомбе!“
Дали су ми немачки коњички карабин. Немци су га звали манлихер; био је лак за ношење; калибар му је одговарао француској муницији, али меци нису могли да уђу у шаржер, тако да сам стављао по један метак у цев. Прихватио сам га јер ми није ни био тако важан. Сву наду сам полагао у бомбе и пиштољ. Испробао сам да нишаним десном руком, да бих видео јесам ли исти после рањавања. Био сам способан као и раније; цигарету на удаљености док је око види, ломио сам зрном из пиштоља из десет покушаја скоро свих десет пута.
Из болнице сам дошао августа 1918, а већ 14. септембра почела је офанзива за пробој Солунског фронта. Имали смо око шест стотина топова, плус бацаче и остало оружје. Бугари и Аустријанци имали су, вероватно, још бар толико.
Два дана и две ноћи тукле су хиљаде разноразних топова. У тој „бубњарској ватри“, прашина и магла од дима дизале су се у небо окружујући површину од око десет километара. У полутами, која је мирисала на барут и дим, грмело је, пуцало, севала ватра, чули урлици, јауци и запомагања. У сталној напетости и страху, у једном тренутку сам помислио да ћу полудети. Да је била борба прса у прса, или да смо се тукли из ровова, некако се и не бих плашио, овако гранате су падале свуда око мене, земља је прштала: нисам знао где да се сакријем, нити које је место сигурно. Могао сам сваког часа да будем разнет на комаде и да постанем крвава прашина. Кад више нисам знао шта бих, клекнуо сам, руке и главу подигао к небу и завапио:
„Свети оче Николаје, славо моја, спаси ме одавде, молим те. Ако преживим, упалићу ти свећу, од чистог воска, десет килограма тешку. Молим те и кунем ти се!“ /Слагао сам га. Упалио сам свећу од два килограма. Нисам могао да нађем више воска, а нисам имао ни довољно пара/. Молио сам и светог Арханђела Михаила: „Свети Арханђеле Михаило, ти си близу Бога, замоли га да ме спасе“.
Сутрадан су нас, пешадију, повукли у позадину, да се одморимо и смиримо. Али смо се, убрзо, чим је престала артиљеријска паљба, вратили на положај. Тамо је све горело: земља, дрвеће, трава, ровови, лешеви. Ишли смо кроз смрад, дим и ватру. Бугари и Швабе, на положају испред нас, били су већ изгинули. Само на Слоновом уву, како се звала огромна громада тестерастог камена, било је живих, јер су стенама били добро заклоњени од топова. Кад смо им се приближили, припуцали су и јурнули на нас.
Из позадине су нас тукли митраљезима, па нисмо могли никако да им приђемо. На свом положају били су добро утврђени и заштићени. Пошто нисмо могли, нити смо хтели да одуговлачимо са пробојем њихове одбране, морали смо брзо нешто да смислимо. Команда је одабрала мене и још двојицу; наредили су нам да пронађемо место са којег бисмо могли неопажени да се попнемо на стене. Задатак смо извршили успешно. Наша војска могла је да крене у напад.
Бугари су се огорчено бранили. Ушли смо, на крају, у борбу прса у прса. Ми Срби најбоље смо тобџије на свету, али су Бугари страшни борци на нож. Зато нам је било веома тешко да се боримо са њима у непосредној близини.
Био сам добро припремљен за борбу. Био је тренутак да се светим за брата, оца и сестру. Имао сам пуну торбу бомби и много метака за пиштољ. Сви смо желели да потучемо Бугаре и да се вратимо у своју земљу. Били смо вешти и храбри војници; јуришали смо и борили се као змајеви. Нисам жалио себе. Видео сам пред собом само: освету и пут за Србију.
Кроз дим и прашину опазио сам једног Бугарина; ишао је према мени. Нисам више имао ни једну бомбу, пиштољ је био празан, пушка такође. Бугарин је био близу, нисам имао времена да убацим метак у цев. На моју срећу, и његова је пушка била празна. Јурнули смо истовремено један према другоме; бајонети су нам се укрстили, пушке се судариле и одлетеле увис. Ухватили смо се у коштац.
Два дана и две ноћи тукле су хиљаде разноразних топова. У тој „бубњарској ватри“. прашина и магла од дима дизале су се у небо окружујући површину од око десет километара. У полутами, која је мирисала на барут тачно, знам само да сам осетио да је од мене јачи. Нисам му се дао, а њему се, изгледа, журило да ме што пре обори, а онда докрајчи ножем.
Наједном се крај мога ува проломио јак пуцањ. Бугарин је одмах клону и пао пред моје ноге; видео сам му смрскану главу. Гледао сам у њега, збуњен, и тада сам осетио на лицу неку житку масу; клизила је низ чело на лице, и претила да ми затвори очи. Обрисао сам се руком, шака ми је била пуна његовог мозга и крви.
Окренуо сам се и видео свога командира; у руци му је био пиштољ. Рекао ми је: „Убриши се. Убриши лице, Добривоје“. Из џепа сам извукао крпу, коју сам користио као марамицу, обрисао се и бацио је на земљу. Командир ми је дао неколико бомби, затим сам напунио пиштољ и карабин и кренуо напред.
Наши су већ стигли на Слоново уво и сасвим су очистили положај од Бугара. Затекли смо три овце, тек су биле одране и још вруће, сир у кантама, паприку. Нису нас очекивали тако брзо. Јурили смо их још километар-два, потом је Тимочка дивизија наставила да их гони. Ми, Шумадинци, били смо у том рату незаменљиви за пробијање фронта, а Тимочани су били ненадмашни у гоњењу непријатеља у бекству.
Након два дана стигли смо у село Конопљиште. То је било прво село у које сам ушао после многих година.
Старешине су ме јавно похвалиле што сам добровољно дошао из болнице и борио се, иако сам био рањен. Предложен сам за Златну медаљу Обилића.
После тога нисам неко време учествовао у директним фронталним борбама. Да не причам којом смо брзином напредовали. Тек кад смо дошли у Банат, у село Враљево, данас Милошево, борио сам се са Мађарима. Иако су знали да смо ми Срби страшни у биткама, Мађари су се храбро борили, али смо их у једној шуми, руком засађених јасенова, брзо разбили. Затим смо преко Арада стигли у Темишвар.
У Темишвару су ми уручена одликовања: Орден белог орла с мачевима, III реда, Златна медаља Обилића и неколико мањих одликовања. У том сам рату добио десет одликовања, плус Албанску споменицу коју сам касније примио.
У Темишвару смо остали целе те зиме. Молили смо старешине да нас пусте кућама, било нам је доста ратовања. Кукови су ме болели; били су нажуљани и модри од опасача о којем су годинама висиле бомбе и пиштољ. „Подмазаћемо пушке и оставити их на сигурно место. Кад затреба, позовите. Бићемо одмах на месту које нам одредите“, говорили смо. Нису нас слушали.
Одмарајући се, и даље сам читао моје књиге. Носио сам их од Солуна, кроз све битке, и чувао их као велику драгоценост. Једне ноћи сам се пробудио из сна и онако бунован угледао крај себе две духовне прилике; чуо сам: „Е, сад је дошло време да идеш кући, Добривоје“. Истог тренутка су нестале. Примио сам тада то виђење као нешто најнормалније, већ сам се био привикао на свакојака чуда. И стварно је било онако као што ми је речено: убрзо сам био отпуштен и отишао сам кући.
Тако се завршило моје војевање у српско-турском и првом светском рату. Многи су хтели да нас униште, да затру српски народ. Ми, војници, учинили смо колико смо могли, оно што смо морали и што нам је било дужност. Потукли смо тиране и злотворе, ослободили јужнословенске народе вековног ропства, и створили Југославију.
Са мном се збило тачно оно што ми је речено и показано у виђењу оне ноћи у дворишту. Отишао сам на југ, видео многе земље, вратио се кући излечен од рана.
Прво сам се вратио у своје село Каоник, затим сам отишао у Ниш у болницу да видим оца и сестру. Бугари су их толико претукли да им је кожа на леђима била црна и гнојава; очева десна рука била је укочена. Кости најстаријег брата, кога су Бугари обесили, сахранио сам на нашем каоничком гробљу. Отац и сестра убрзо су умрли, и њих сам сахранио.
Поред свакодневне смрти другова током девет дугих година рата, био сам суочен и са умирањем својих најмилијих. Прошло је тада кроз мене много бола, страха, сумњи, разочарања, наде. Глава ми је била препуна незаборавних успомена. За младог човека, какав сам тада био, ти догађаји имали су великог утацаја на будући живот.
У то време човек није морао да буде видовит па да зна да ће рата опет бити. Ја сам у то био сигуран, јер сам добро упамтио људе против којих сам годинама ратовао. Знао сам да ћемо се опет срести. Рат ништа битно није решио нити исправио. Многе царевине су пропале, нове државе су настале, али у људима се ништа у суштини није променило. Било је на претек патњи и мука, али се то брзо заборави, мисли се погорде а похлепа ојачау човеку. Има нечег проклетог и незаситог у нама људима, у онима који су побеснели од богатства, нерада, власти и славе, а који завађају народе и започињу ратове. Да би одједном, брзо, решио проблеме и задовољио жеље за славом и богатством, човек не мисли на своју или туђу муку, ни о могућности личне пропасти и погибије. А разлог за рат је лако наћи при оваквом, ондашњем и данашњем, устројству државе.
Немци и Бугари су нас са таквом мржњом гонили и борили се против нас и многе јаде нам задали, да им никад нећу моћи да заборавим и опростим. Ако је та мржња у њима постојала у току првог рата, зар ће после пораза нестати? Знао сам: још више ће нас мрзети! Турске хоџе су нам из неких својих књига читали да ће за двадесет-тридесет година опет избити светски рат; у „Добротољубљу“ исто је то писало; свети Нил мироточиви говорио је о првом и другом рату. Веровао сам да ће до сукоба светских размера доћи. Нисам знао дан и годину, али сумње у мени није било.
 
***
 
По повратку из рата имао сам двадесет и четири године; куршум у плућима ми није сметао; и друге ране нисам осећао. Био сам млад, здрав, богат, одликован, јунак, и као такав ја сам за девојке био најбоља прилика.
У селу је била девојка, Лепосава; неодољиво ме подсећала на жену пуковника Томића, која нам је лепотом враћала веру у живот, нама рањеницима у Сиди Абдали. Била је млада, црне косе и очију; била је и богата. Привлачила ме, желео сам је. Али је била горда, а мени је било доста дрскости и гордости у рату. И друге лепе и богате девојке у селу и околини биле су као она; нисам их зато подносио. Мислиле су да богати припадају само богатима; било је то неписано правило, обичај, ред. И одрасли у селу, кад је у питању била моја женидба, расуђивали су на исти начин.
Међутим, цело моје биће тежило је чистоти, искрености и топлини несебичне љубави. Јежио сам се при сусрету са њиховим надменим погледима, и гадио се њихових рачуница, које су безобзирно истицали изнад љубави мушкарца и жене.
Међутим, у селу је била и Милунка, кротка, смирена, пуна девичанског стида; била је сиромашна девојка, често је од моје сестре позајмљивала хаљину кад је ишла на вашар. Улазила је у наш дом с благим осмехом, тихо и лако као да није додиривала земљу; говорила је мирним и меканим гласом; у крупним очима имала је љубави за све на што би спуштала поглед. Вукло ме је нешто к њој, био сам срећан кад је видим. Мислио сам: кад решим да се женим, њоме ћу се оженити.
На жалост, изненада је тешко оболела од галопирајуће туберкулозе.
Тако рећи на самом самртном часу, позвала ме к себи. Отишао сам, сео на кревет крај ње, она је узела моју руку и ставила је на груди. Гледала ме топло црним, од ватре и бола грозничавим очима, затим је рекла:
„Знам, Добривоје, да ћеш бити свештеник или монах. Гледала сам те у цркви како се с вером молиш, зато тако мислим. Тебе сам, Добривоје, увек волела. Једино тебе волим“.
Шапутала је, а сузе су извирале из њених отворених очију и текле низ увеле образе и сливале се на бели јастук прекривен расутом њеном црном косом. „Ускоро ћу умрети… Молим те, немој да ме заборавиш“. Рекао сам јој да и ја њу волим, и да намеравам да се њом оженим. Гледао сам је, туга ми је пунила груди. Једва сам се уздржао да не зарадим. За оцем и сестром нисам ни сузу пролио, огуглао сам био на смрт у рату, али сада предамном је умирала моја љубав, будућност, део живота, и то ме је уздрмало.
„Приметила сам да ме радо гледаш“, рекла је. „Однекуд нешто ми говори, знам некако, ти се никад нећеш оженити… Преклињем те: моли се Богу за мене, за моју душу. Не знам колико сам грешна; не знам шта бива са човеком кад умре. Сећај ме се, Добривоје. И моли се“. Тог дана је умрла.
Моја младост је пролазила посред смрти српског народа, мојих другова, девојака и моје породице. Велика животна снага и воља за животом одржали су ме усправног, и нисам постао малодушан и очајан.
Отац је умро, настарији брат обешен, остало је нас тројица браће, мушке чељади у кући. Један је отишао у државну службу, на железницу, мени као најстаријем остало је да будем глава породице. Мајку сам питао за савете у свим пословима домаћинства, иако сам већ био зрео човек.
Иако млад, силом прилика знао сам за вредност људског живота и колико човеку мало помаже материјално богатство, а шта му значи љубав људска. Бринуо сам о себи и својој породици, али сам исто тако бринуо и о другим људима. Помагао сам издашно сиротињу; и мајка је то одобравала, била је побожна и милостива. Али ја нисам био задовољан јер смо давали само вишак од онога што смо имали; желео сам да дам много више. Хтео сам са сиромасима и немоћнима да делим хлеб, постељу, земљу, кућу, да се у свему изједначимо. То сам желео, али сам знао да се то, у овако уређеном животу породице и људи у свету, не може да оствари и зато сам туговао.
У време моје туге за преминулима и бобре да се надокнади уништено и опљачкано, збио се необичан догађај у мојој породици, који никад нисам успео да разумем и себи да објасним, нити сам могао да га избришем из сећања. Наиме, мој покојни брат оставио је девојчицу од три године; њена мајка умрла је на порођају. Била је бистро, мило и паметно дете. Али је често туговала за мајком, плакала и тражила да је види. Говорили смо јој да је мајка жива и да ће доћи. На њено питање где је и зашто тако дуго не долази, одговарали смо да је горе, код Бога, и да ће је она сигурно видети.
Девојчица је знала Оченаш и Богородице Дјево, а о Богу – да нас је створио и да је милостив. Како нас је разумела, и наше приче о њеној мајци, не знам. Али једне вечери, у први сумрак, дотрчала је к нама из баште, веселија него икад, насмејана и раздрагана. Викала је: „Видела сам маму! Видела сам маму!“
Рекла нам је да је била с мајком… Отишла је у башту и клечећи испод крушке молила Господа Исуса Христа да јој пошаље, одозго, мајку само за часак. И он јој је услишио молбу. Мајка је дошла.
Описивала нам је своју мајку детаљно; очи, боју косе, каква јој је марама, одело; запазила је и да има посекотину на бради, и то је било тачно. „Грлиле смо се и љубиле, мама ми је рекла да не плачем више за њом јер ћемо се нас две опет видети.“
Сви смо били побожни, али у њену причу нисмо веровали. Све је било брзо заборављено; али ја сам и даље мислио на то. Доживео сам свакаква чуда, па ми ни ова прича није звучала као илузија. Може ли дете да зна како му изгледа мајка, ако је никад, ни на слици, није видело? Зашто је била раздрагана и радосна, а обично је тужна кад јој се спомене мајка или кад мисли о њој? Одбацивао сам могућност да је све било баш онако као у причи – нисам то могао да прихватим. Али ми је срце горело радошћу док сам је слушао, као да је све била истина. Дуго сам о томе размишљао, а сећање је заувек остало.
Тих дана био сам пред животном одлуком; био сам у недоумици шта да радим, па су ме мучиле разне мисли. Нисам могао да се одлучим и јасно себи да кажем: ти ћеш, Добривоје, од сад и заувек ово да радиш и то и то да будеш. Имао сам више могућности: да будем сељак; да одем у војску и да будем командир; да довршим школу и да будем чиновник или свештеник; или да се замонашим.
Сеоска црква је била удаљена од моје куће два-три километра. Те 1920. године поклонио сам био црквењаку пласт сена; он ми је заузврат дао кључеве од цркве. Одлазио сам тамо скоро сваке ноћи и молио светог Јована Дамаскина и Атанасија Александријског, патријарха, да ми помогну да се определим и да ми открију вољу Божју.
У то време у манастиру Свети Наум Охридски догађала су се многа чуда; приче о тим чудима кружиле су у народу. И Светом Науму сам се молио да ме прими у свој манастир, уколико ми је суђено да будем монах.
Мајка је уочила моје ноћне одласке од куће. Помислила је да можда спавам код неке девојке, и није јој било право јер је била строго морална жена. А сумњала је јер сам ја, и поред свега што сам преживео, волео да се шалим и да задиркујем девојке, да их питам хоће ли да се удају за мене. Али ми ни на крај памети није било да неку од њих обешчастим.
Једне вечери мајка је пошла за мном. Ишао сам поред реке, затим кроз шуму и стигао до цркве. Кад сам дошао до улаза, управо је почела да пада киша. Брзо сам откључао врата и утрчао унутра. Тек што сам се био спремио за молитву, чула се лупа на вратима. Помислио сам да је црквењак, јер нико други ноћу не би дошао у цркву. Али ушла је моја мајка, отресла кишу са себе, погледала ме у очи и рекла: „Еј куку мени јадној, остадох без још једног сина!“ Окренула се онда према икони Свете Богородице на олтару, поклонила се дубоко и прошаптала: „Ја сам мислила, Пресвета, да ће ми он затворити очи, а ти ми га узе.“
Насмејао сам се у себи и у шали рекао: „То ће ти бар бити лако, мајко. Затворићеш их сама, ево овако.“ И прстима руку себи сам затворио капке на очима.
Погледала ме тврдо и продорно; била је озбиљна; бледа и некако утучена. „Немој, Добривоје, срце да ми једеш“, рекла је и одмах изашла из цркве.
Пошао сам за њом; до куће нисмо проговорили ни речи. Не знам шта је сутрадан испричала укућанима, али су ме они гледали с посебним поштовањем и озбиљношћу, као да више нисам био њихов, ни човек као што су они.
Док сам ја мучио муку шта да радим, Србијом и Југославијом славила се победа над непријатељем и нова држава. Превише је у том слављу било заноса, хвале и гордости. Понашали смо се као да је заувек побеђено зло, а на земљи завладао вечити мир. Као да се одједном заборавило на Немца, Швабу, Бугарина, као да више није било масона, теозофа и Папе римског. Нисмо били свесни да најпоносније зло, унутра у нама, није ни такнуто, камоли побеђено. Пре свега гордост, за њом похлепа, и све друго ружно у нама, подигло је главу: грабило је власт, земљу, куће, накит. О правди и сиротињи нико није мислио! То ме је болело, желео сам да делим и добро и зло са људима са којима сам живео, као што сам и у рату то чинио.
Дечачких снова о лепом животу тада више није било у мени; све што сам доживео још увек је било свеже у мојој свести. Осетио сам прави рат, најахао се коња, испуцао безброј метака, секао сабљом, китио се одликовањима. Чиме сам могао да улепшам визију будућег живота? Једино сам могао да очекујем поново међусобно клање и убијање! Зар да стварам децу, да гледам како их злотвор на ножеве набија; или жену и кћери како силује? Зар да опет крвавим руке, да сањам тешке снове, и да ноћу дрхтим од страха због гриже савести? О свему сам томе размишљао данима и ноћима, и био заиста на великим мукама.
Желео сам да живим истинитим животом, у слози и у љубави са свима; једино такав живот био је достојан човека. Зато сам молио Бога и све свеце да ме избаве из људског зверињака.
Усмеравао сам себе на науку Божију, и тако одвајао мисли од свакодневице и обичних брига. Ум ми је са радошћу прихватао све што је писало у Светом Писму, упијао сам у себе речи Божије и од тога бивао срећан. За само један дан учио сам напамет по неколико псалама.
Тада ми се често јављао глас и говорио ми: „Добривоје, ноћас ће код тебе да сврате шверцери дувана“. „Добривоје, сад ће ти доћи тај и тај, да ти тражи то и то“. И многе друге ствари ми је говорио. У мени је врило, тражио сам начине да се определим како да живим: по људским или по Божијим законима.
Једне вечери сам се молио у присуству мајке; седела је на троношцу и прела. Узео сам био Свето писмо, отворио га, зауставио се мало на еванђељима, а затим сам почео да читам псалам сто грећи. Тада сам зачуо страховиту грмљавину; као да је долазила споља, одозго, као са тавана; грмело је као да се кућа руши. Мајка је седела и мирно прела; видео сам да она ништа није чула. Прибрао сам се и наставио са читањем псалама. Затим сам се дуго молио. Помислио сам да је грмљавина била неки знак.
Те ноћи сам обећао светом Науму да ћу, ако ми помогне да се определим, манастиру који носи његово име приложити колико вреди један бик.
Неколико дана после тога догађаја, један побожан човек из мог села предложио ми да идемо у цркву у Гњилану, чуо је од неких чобана да је ова црква велика светиња. Био је сиромашан човек и није имао пара да оде сам. Одлучио сам да одмах кренемо на пут.
Кад смо стигли у Гњилане, ушли смо у цркву и целивали иконе, затим смо остали у молитви. Није прошло много времена кад сам приметио да се икона свете Богородице на олтару њише лево-десно. Помислио сам, у првом тренутку, да је земљотрес, али сам одмах увидео да се ништа друго у цркви није њихало, сем те иконе. Обузела ме језа од страха и узбуђења. Гледао сам у икону као опчињен све док се није умирила.
Обојица смо исто видели; узбуђени и одушевљени, договорили смо се да одмах одемо у манастир светог Наума крај Охрида.
Кад смо били око сат хода до манастира, почела је да пада јака киша. Ишли смо као у заносу; нисмо осећали ни кишу ни хладноћу. Били смо озарени, приближавали смо се великој светињи. Кад сам, из даљине, угледао манастирске зграде и кубе цркве, осетио сам велико узбуђење у пожурио да што пре стигнемо.
У цркви је било неколико људи који су се, у тишини, молили. Чим сам ушао, осетио сам да ме обасјала и прожела необична, пријатна светлост. Срце ми се у тренутку испунило слатком лепотом: загрцнуо сам се од радости и среће. Не могу речи да искажу то осећање; био сам пун и цео. Као да је Дух Свети у виду голуба белог слетео на моје раме и испунио ме божанском лепотом.
Било ми је јасно да ме је он, свети Наум, довео себи. Испунио ми молбу и показао будући живот. Сетио сам се обећања. „Хвала ти много, свети Науме. Што сам обећао, то ћу испунити“, рекао сам.
Од свршетка рата до мог доласка у манастир светог Наума, 1920. године, прошло је свега три месеца.
У манастиру су, поред осталих, била и два руска монаха, нас тридесет и седам искушеника и седамдесет и пет слугу. Манастир је имао око две хиљаде хектара земље, која се користила као ораница, и за пашњаке. Земљу су радили сељаци, у наполицу, и слуге. Имали смо хиљаду и четири стотине оваца, сто педесет свиња, сто двадесет говеда, седамдесет и пет товарних коња, шест бивола, петнаест магараца. Манастиру је припадала обала Охридског језера у дужини од око два километра, и ту се ловила риба. Мреже су биле дугачке по пет стотина метара, а високе осам. Монаси су из Србије у Македонију донели две хиљаде садница шљиве маџарке, и за то су од државе добили награду.
Умолио сам игумана да ми дозволи да останем неколико дана у манастиру, међу монасима, да се молим и размишљам. Поступали су са мном лепо првих седам дана: гостили ме, причали о свом животу. Али кад год бих игуману поменуо своју намеру да се замонашим, одговарао ми је да ја не могу да будем монах. „Горд си, имаш одликовања, учио си школу, богат си.“ Причао сам им о својим сновима, о гласу који ми се јављао, о својим виђењима, као и да сам се одрекао светскога живота; да знам подоста о вери, да сам прочитао многе потребне књиге; да имам у срцу пламену жељу да се посветим Богу. „Горд си, горд, Добривоје. Оштар си и плаховит човек. Како и када мислиш да се смириш? Како ћеш ми бити послушан? Како ти можеш да будеш сиромах? Како ћеш живети целомудрено и одвојено од светске таштине кад си такав?“, понављао је игуман.
На крају су ме ипак прихватили, и дозволили су ми да покушам да променим свој живот. После седам дана проведених код њих у гостима, приступио сам братству манастира као искушеник. Кад сам потписао, рекао сам игуману:
„Предајем себе у твоје руке, оче. Слушаћу те у свему, без поговора. Ако ми сад кажеш да скочим одавде са трећег спрата кроз прозор у језеро, скочићу!“
„Дужност нам је да ти омогућимо да покушаш да постанеш монах. Видећемо да ли од тебе може да се направи нешто добро… За почетак, даћу ти лакши посао. Овде се ради!“
Потом су ме монаси одвели у једну собу и наредили ми да се свучем. Носио сам ново, чисто, испеглано одело. Свукао сам прво сако, сложио га и пажљиво ставио на столицу. Међутим, они су га узели, изгужвали и бацили у прашину. Исто су учинили са пантолонама. И ципеле су изломили и бацили. Шешир су газили, добро га изгужвали и испрљали, па ми га таквог ставили на главу.
Обукли су ме у одело од сељачког сукна; било је исцепано и у закрпама разних боја, и прешироко за мене. Уместо ципела, дали су ми ђонове од говеђе коже; преко прстију и иза пета причврстили су их опутом и каишима. да ми не спадају с ногу. Личио сам на страшило.
Нисам се противио, нити сам било шта рекао, иако ми је било жао лепог и чистог одела. У почетку сам се чудио што то раде. Али сам се убрзо сетио да сам одлучио да променим живот из основа, и да зато треба да препустим њима да ме воде, према свом искуству и знању. Мирно сам поднео све, веровао сам да они чине баш оно што је за мене најбоље.
Старешина ми је затим наредио да истерам свиње из обора и да их чувам на ливади. У обору је било сто и педесет свиња, све младих назимица, цурица. Пре него што сам их пустио, помислио сам: чим их ослободим обора, разбежаће се куд која, нећу моћи да их сакупим. Размишљао сам шта да радим и како да се снађем, и досетио сам се: скинуо сам штрангу са дирека и привезао сам је за један штап. Направио сам јаку и дугачку камџију, не бих ли колико-толико умирио свиње.
Упутио сам се да отворим пролаз, кад сам иза себе чуо жамор гласова. Окренуо сам се и видео монахе, слуге и сељаке; сви су се били начетили на прозорима конака и на огради у дворишту, да би видели шта ћу урадити и како ћу се снаћи. Баш кад сам хтио да пустим свиње, почели су да вичу:
„Свињар! Џуџа! Уа, свињар! За то је само добар: свиње да чува! За ништа боље није!“
Стао сам мирно, поклонио се и рекао им гласно: „Тако је, оци и браћо! У праву сте: ни за шта боље нисам.“
Говорио сам тако, и клањао им се, а у мени је режало самољубље и сујета; лице ми је горело од стида, срџбе и љутине. Понос и самовољност пробудили су се у мени, желео сам да их опсујем и вратим им истом мером. Прсиле ми се груди, чело се дизало, очи се пуниле пркосом. Савладао сам се крајњим напором воље. Савијао сам се и клањао им се, а они су викали:
„Угурсузе! Баксузе! Несрећо једна! Видиш ли какав си? Грдило од човека!“
Њихове речи, погрдне, погађале су ме у само срце; тукле ме као камење. Брзо сам пустио свиње и потрчао за њима, само да се што пре склоним од оних који су ми се ругали.
Чувао сам стоку сваки дан и терао је на продају у Охрид. Људи су се окретали за мном и чудили се мом великом и шареном оделу. Стидео сам се; нисам честито смео да им погледам у очи. Али сам ћутао јуначки и смиривао се; знао сам да морам у свему да слушам игумана, све док се не отарасим својеглавости и док себе не очистим од сујете и самољубља, да моје биће схвати да је човек нешто више од одела и спољашњег изгледа.
Дању сам се трудио око стоке, а ноћу се молио; мало сам спавао. Радио сам оно што ми се каже, јео што ми се да, мислио сам о Богу и свом спасењу. Свакога дана у срцу су ми расли лепота, умиљење и снага. Није ми био тежак никакав посао. Чинило ми се да сам лак, безбрижан и слободан као птица.
Заувек сам се ослободио брига о хлебу, породици, имању. За мене је, тада, заиста, почео нови живот.
После извесног времена замолио сам игумана да ми одреди неки други посао. Желео сам да будем ближе цркви и молитви.
„Биће ти како желиш, Добривоје. Добићеш други задатак, али знај и упамти: требало је да сачекаш да те преместим кад ја будем оценио да је за то дошло време“, рекао ми је.
У манастиру је било лудака; родбина их је доводила да их чувамо и да се молимо за њихово исцељеље. Игуман ме одредио да чувам двојицу. Да сам знао да ће то зло да ме снађе, ћутао би као риба и надаље чувао свиње.
По цео дан сам их водио око манастира и по ливадама, везане. Руке сам им везивао иза леђа, а водио сам их на дугачком конопцу, као говеда; носио сам и дугачак штап. Онако обучен, у широко и искрпљено одело, изгужваног и прљавог шешира, необријан, у пратњи лудака, био сам права мета за подсмех монаха.
Требало је добро пазити јер сам лако могао да настарадам. Понекад сам био принуђен да их ударим; због тога ми је било тешко, јер ти несвесни људи ни за шта нису били криви. Ноћу сам их везивао за шипке на прозорима да бих могао на миру да спавам. Али они су се често ослобађали, вешто као да их је сам ђаво дрешио. Очекивао сам сваког часа да ми скоче за гушу и да ме придаве. Срећа моја што сам био лак на сну /то сам стекао у рату/, иначе бих сигурно страдао.
Многе дане провео сам с њима. Помишљао сам да замолим игумана, да заплачем пред њим ако треба, само да ме ослободи тог задужења. Али, поучен претходним искуством, чекао сам, јер сам се плашио да ми не одреди нешто још горе. Зато сам одлучио да издржим до краја. Вукао сам лудаке свуда са собом, и дању и ноћу, и јуначки трпео подсмехе. Најжалије ми је било што нисам могао да се молим како сам желео и могао.
Присуствовао сам многим исцељењима лудих људи у манастиру св. Наума. Лечили су их монаси молитвом, освећеним уљем, гладовањем. Молио сам се и ја Богу да врати разум овој двојици, али сам још био духовно неискусан и нисам имао благодати и силе да им помогнем.
Године 1921. за епископа је постављен Николај Велимировић. Упознао сам га у првом рату, на Солунском фронту, па ми је лакнуло кад сам чуо за постављење. Мало сам се био посилио због тог познанства, па сам, првом приликом, рекао игуману да ја нисам дошао у манастир да чувам свиње и лудаке, већ да се усавршавам, смирујем и Богу да се молим.
„Нека опет буде по твојој вољи, а не по мојој, Добривоје. Нећеш више да чуваш лудаке“, рекао је игуман.
Док ми је говорио, осетио сам мирис ракије. Било ми је чудно, изгледало ми је недолично да он, игуман, пије ракију. Учио нас је да је алкохол велико зло, да морамо увек да будемо трезни, а он пије! Ђаво ми тада не даде да останем миран, на могадох да ћутим па му рекох:
„Оче игумане, могу ли од тебе да добијем мало ракије?“
„3ашто да не?“, одговорио је.
Узео сам пљоску и накренуо је. Дуго сам је држао на уснама правећи се да пијем, затим сам му је вратио и рекао:
„Ух, што је добра ова твоја ракија, оче! Ух, што је слатка!“
Он је ћутао, а ја сам поновио неколико пута: ух, што је слатка, све док он није схватио да му се подсмевам. Погледао ме мирно, а мало потом ми је рекао:
„Узми ону грабуљу, Добривоје“.
Узео сам грабуљу и стао пред њим мирно. Гледао сам у земљу и помало се плашио шта ме чека. Били смо на обали Дрима.
„Скидај панталоне, Добривоје“, рекао је.
Скинуо сам пантолоне.
„А сад сиђи у Дрим и грабуљом покрени жабокречину да иде низводу. Треба очистити реку, зар не видиш да је прљава!“
Сишао сам у воду и грабуљом терао жабокречину од обале у матицу. Он је седео, гледао ме, пијуцкао ракију и ћутао. После неког времена, упитао ме:
„Каква је моја ракија, Добривоје?“
„Слатка!“, одговорио сам.
„Кад је слатка, онда ради то мало брже“.
Питао ме неколико пута исто, а ја сам увек одговарао: слатка! Очистио сам десну обалу, затим сам прешао да чистим леву. Вода је била хладна. Ноге су ми се прво зацрвенеле, као жар, затим помодреле; мало после осетио сам да ми трну.
Али нисам хтео да престанем да се инатим и да му пркосим. Мислио сам да ће пре њему да досади да ми наређује, него мени да се смрзавам. Али убрзо сам ипак увидео да могу и да настрадам ако још останем у води. Кад ме је опет упитао каква је ракија, одговорио сам: горка!
„Кад је горка, можеш да изађеш.“
На моју, и на његову несрећу, кад сам излазио нагазио сам на парче разбијене флаше и дубоко расекао стопало. Крв је у млазу шикнула из посекотине. Расцепио сам кошуљу и брзо завио ногу. Игуман се био уплашио од толико крви, па ми је помогао да се превијем. Говорио је:
„Нисам мислио, синко, да ће наше прегањање овако да се заврши. А да сам знао, не бих те дирао.“
„Ништа то није, оче. Проћи ће“, шапутао сам кроз стиснуте зубе. Био сам љут на њега, али сам и знао да сам ја крив више него он. Нисам смео да му се подсмевам, али зар је он смео да пије ракију!
Игуман је одржао реч: убрзо ме је ослободио чувања лудака. Чим ми је рана зарасла одређен сам да идем у испосницу Свети Заум. Испосницу је саградио ћесар Гргур, брат Вука Бранковића 1361. године. У испосници је живео монах Симеон Милосављевић, кога су сви звали Жути Ђаво. Замонашио се у неком манастиру код Крагујевца. Кад су утврдили да је наопак и луд, и да никад неће постати добар монах, послали су га у Македонију, у ову испосницу.
Баш кад сам тамо пошао, пред мене је истрчао један од оне двојице лудака које сам чувао. У трку је зграбио мотку и млатнуо ме њоме преко леђа тако јако да сам се стропоштао на земљу. Хитро сам скочио да бих се заштитио од следећег ударца. Уто су дотрчали монаси и савладали га.
Игуман је стајао и гледао шта се збива. Његов поглед као да ми је говорио: „То ти је, синко, зато што си сам тражио да те ослободим лудака. Опет ниси хтео да чекаш моју вољу и реч.“ Иако сам знао да је у праву, и даље сам био љут на њега. Гледао сам га и у себи мислио: „Платићеш ти, игумане, моју муку, кад-тад!“
Симеон, звани Жути Ђаво, волео је да муштра и туче искушенике. Тамо су искушенике слали пред крај искушеништва, да се прекале и смире. За онога ко издржи месец дана код Жутог Ђавола, сматрало се да је оспособљен да поднесе све муке и искушења и да је зрео да буде монах.
Био сам обавезан да га у свему слушам, као игумана.
Јели смо два пута у седам дана, и то четвртком и недељом. Оброк нам је био четиристо грама хлеба, струк празилука и шачица живог пасуља. Со нисмо употребљавали.
Све што ми је Симеон рекао да урадим, извршавао сам, без поговора. По цео божји дан ишао је за мном и заповедао ми: уради ово, уради оно. Наређивао ми је: „Добривоје, узми онај камен, подигни га на раме, носи га полако до језера и баци га.“ Узимао сам камен, доносио га до обале, и кад сам хтео да га бацим, викнуо би: „Стој! Нисам ти рекао да га бациш, само дотле да га донесеш, па да га на исто место вратиш котрљајући га.“ Враћао сам камен без речи. Камен је био тежак преко четрдесет килограма. Затим ми је наређивао да почистим двориште. Кад бих почистио и сакупио лишће на гомилу, наређивао је да га однесем и бацим ујезеро. Кад бих донео ђубре до језера, викао је да га вратим и спустим на исто место одакле сам га понео. Кад бих то урадио, наређивао је да га растурим и разбацам по дворишту, затим опет да чистим. И тако по вас дан.
Одлучио сам да га у свему и до краја слушам, иако сам осећао у себи жељу да му се противим. Значи да сам још увек био сујетан и самовољан. Хтео сам да се ослободим тог осећања, знао сам да се такав човек лако погорди, па не може да воли друге, самим тим ни да буде добар монах. Али Симеон није био монах који би на основу свога искуства или знања могао од мене да направи смиреног човека. Уживао је да мучи друге и био уверен да је он изнад свих нас. Чим сам га видео, то ми је било јасно. Зато сам се трудио, на своју руку и по својој памети, да се поправим и усавршим.
Говорио ми је: „Слушаш ти мене само да те не бијем. Али бићу те! Ух, што ћу слатко да те бијем! Спремам ти се. Добро се за тебе спремам!“ И стално тако, идући за мном: „Ух, што ћу да те бијем. Ух, што ћу слатко да те бијем.“ Био је то зао човек.
Ћутао сам и радио шта је хтео, али сам мислио: „Е нећеш ме тући, па да си сто пута Жути Ђаво! У рату ме нико није тукао, нећеш ни ти! Запамтиће Жути Ђаво Добривоја, неће Добривоје Жутог Ђавола!“
Није ми било лакше кад сам четвртком и недељом ишао у Свети Наум по храну. Тамо су ми се ругали монаси. Знали су да ми је Жути Ђаво наредио да се што пре вратим, па су ме задржавали, а он ме онда грдио и муштрао. Не знам где ми је било теже, у манастиру или код Симеона монаха. Кад сам се враћао у испосницу, преко поља, дизао бих руке к небу и из свег гласа запомагао: Господе Исусе Христе, молим те, спаси ме што пре из овог пакла!
Прошло је петнаестак дана како сам дошао, а Симеон још није покушао да ме бије. Само је и даље измишљао послове да ме малтретира. Једног четвртка наредио ми је:
„Иди у кухињу и скувај нам пасуљ!“
То ме зачудило, до тада смо јели само некувану храну. Послушао сам га и отишао у чађаву собицу. Тамо сам нашао бакрачић, некалаисан, толико прљав да из њега ни свиње не би јеле. Рибао сам га, трљао и прао пепелом, песком и водом, све док га нисам донекле очистио. Плашио сам се да се не отрујемо ако будемо јели пасуљ скуван у чистом бакру. Жутом Ђаволу то није сметало.
„Кувај као што сам ти рекао!“, одговорио је кад сам му то споменуо.
Заложио сам ватру, сипао воду и пасуљ у бакрачић који је висио о веригама над огњиштем. Кад је пасуљ био готово куван, дошао је Симеон и упитао ме:
„Је л’ готов?“
„Није. али ће брзо“, одговорио сам. „А јеси ли га добро посолио?“ „Чиме да га посолим, кад знаш да немамо соли?“ „А… нема соли! Лако ћемо за то. Не брини! Сад ћу ја да га посолим, биће баш како ваља!“
Узео је дрвену кашику, захватио пепео и жар испод бакрачића и то све изручио у пасуљ. Чвркнула је жеравица, у пасуљу се подигла пена.
„Ето видиш да имамо соли“. рекао је.
Кад је пасуљ био куван, сели смо за сто. Повадио сам угљевље из пасуља и почео да срчем дрвеном кашиком. Нико ми неће веровати да истину говорим ако кажем да ми је тај пасуљ био сладак као шећер! За петнаестак дана јели смо само четири пута, и то готово ништа. После таквог гладовања, куван пасуљ је сладак, ма и посољен пепелом!
У кухињи сам био нашао неку стару ножагу; њом сам секао хлеб на комадиће и јео га уз пасуљ. Уживао сам!
При крају ручка, Жути Ђаво је устао и рекао:
„Спреми се, Добривоје, решио сам да те бијем. Запамтићеш данашњи дан по Симеону монаху! Прво ћу да те бијем, потом ћу да наставим са ручком.“
Устао сам од стола и пустио га да ми се приближи, онда сам зграбио нож, замахнуо према његовом стомаку и дрекнуо из све снаге:
„Сад ћу да те пробуразим, дрипче!“
У првом тренутку се збунио, онда се хитро тргао и склонио стомак што даље од моје руке и ножа. Кад су нам се очи сусреле, још више се уплашио и суљајући леђима о зид опрезно се повлачио ка вратима; чим је био ван домака ножа, јурнуо је као метак и побегао у своју собу.
Мало касније изашао је из испоснице и отишао на језеро. Бродом „Корзика“ одвезао се право у Охрид. Гледајући за њим, у себи сам се смејао јер се Жути Ђаво у тренутку променио, од надменог човека постао је кукавица и као дете отишао да се жали.
Убрзо сам добио позив од владике да му се јавим.
Кад сам стигао, са Николајем је био и Симеон. Владика је рекао:
„Добро дошао, брате Добривоје! Реци ти мени, поштено, шта је то било између вас двојице? Брат Симеон ми исприча да си покушао да га убијеш, да си ножем хтео да га распориш!“
„Истина је то, преосвећени“, одговорио сам.
„Како, како…“ чудио се Николај.
„Као Милош Мурата! Од учкура до грла бијела!“
Владика се насмеја, али се брзо прибра и рече:
„Зар да убијеш човека? Није ли те страх од Бога?“
„Ја сам хтео да убијем рђу од човека, преосвећени“, рекао сам.
Затим сам му испричао све о Жутом Ђаволу, и како сам га слушао, и како ме мучио, и како је хтео да ме бије.
Владика се онда обрати Симеону:
„Оче Симеоне, јеси ли ти размишљао о томе да ли си за монаха? Ако ниси, размисли… А сад, опростите један другоме овде преда мном, па идите у испосницу с миром.“
На те речи, Жути Ђаво скочи вриштећи:
„Владико, ја не смем да живим с њим у испосници! Разбојник је он, заклаће ме!“
„Добро де, брате Симеоне, смири се… Кад је између вас таква ствар, онда нека Добривоје иде у Свети Наум, а ти остани у испосници“, рекао је владика.
Како ми је било наређено, тако сам и учинио. Монаси су ме дочекали с подсмехом.
„Ево нашег делије! Није могао да издржи! Наишао на чврсто, и уплашио се! Побегао!“
Викнуо сам:
„Бабе сте ви! Дозволили сте да вас рђа од човека мучи и понижава. Ућутите! Покријте се ушима!“
Поднео сам многа искушења у манастиру, а трпео сам их зато да бих се смирио. Овладао сам поприлично својим телом и могао да му заповедам. Топлина и благост испуњавали су ме и чинили ме сигурним; у моме срцу живела је велика љубав за Бога и људе.
Епископ Николај Велимировић узео ме код себе, да му помажем и да га служим. Био је наш најобразованији епископ у то време. До данас бољег нисмо добили, мислим да још дуго нећемо имати таквог. Био је велики духовник, енглески ђак, човек за кога је знао скоро цео свет.
У првим данима искушеништва пожелео сам да одем у самоћу, у пустињу, да бих се посветио и Богу и себи. Та намера је сазревала у мени и јачала; чекао сам тренутак да се замонашим, па да одмах кренем у планину. Зато сам се учио молитви, као и исправном животу, из књига и од монаха, нарочито од епископа Николаја.
Слушао сам га без поговора, с вољом и од срца. У току дана сам слагао духовне књиге у пакете, адресирао их и слао на пошту. Увече, у његовој соби, у његовом присуству, читао сам псалме и молитве, а тек потом одлазио на починак. Он је и даље остајао да ради. Дуго је ноћу, у његовој соби, било упаљено светло. А кад сам устајао рано, видео сам опет светло и чуо његове кораке и кашаљ.
За мене неискусног, он је био чудан човек, невероватан. Гледао је човека мало погнуте главе; очима је продирао у саму душу. Сви смо, без разлике, били свесни да он зна нашу мисао и пре него што чује одговор на постављено питање. Био сам свакодневно с њим и увидео сам да он, из своје собе, заиста зна шта се догађа у манастиру, у граду, и даље.
Сећам се једном кад су начелник Округа охридског и председник Црквеног суда, са још двојицом државних службеника, хтели да оду у неко погранично место. Председник Црквеног суда, као побожан човек, дошао је код владике за благослов. Али Николај није хтео да га благослови. Молио га је тај човек, љутио се на њега, али је све било узалуд. На крају, владика је рекао:
„Мислиш ли, оче, да ти не дајем благослов због тога што те мрзим?“
„Не знам зашто ме не пушташ, владико. Али ја хоћу да идем! Иде ми се. Зашто ми не даш благослов?“
„Послушај ти свога владику, не иди никуда без благослова и не запиткуј много“, рекао је Николај.
„Ја ћу онда отићи, благословио ти мене или не“, рекао је, сео у кола краљевих службеника и отишао.
Шта се збило касније? На путу, у близини албанске границе, сачекали су их кочаци, Албанци, убили шофера а њима узели све вредно и одвели их у планину. Пошто се краљеви службеници нису вратили у одређено време, заинтересовала се за њих државна власт, и тако се брзо сазнала истина. Лично је краљ Александар интервенисао код албанског краља Зогуа и тражио од њега да одмах врати његове службенике. Владика ми је причао да је краљ Александар рекао Зогуу овако: „Уколико ми у року од три дана не вратиш моје људе живе, окупираћу вас! Досадили су ми ваши разбојници!“ После два дана дошли су код нас у манастир чиновници, начелник и председник Црквеног суда. Председник Суда био је сав у модрицама. Дошао је код владике потиштен и скрушен, поклонио му се дубоко и замолио га за благослов.
„Нека те Бог благослови, оче. А шта је то са тобом било? Зашто си такав?“, питао га је Николај.
„Убише душу у мени проклети кочаци! Само су мене тукли, иако им ништа нисам скривио.“
„Шта сад мислиш, оче: зашто ти нисам хтео да дам благослов, и зашто су само баш тебе тукли?“ питао је владика.
„Све ми је јасно, преосвећени! Никад више ми се неће десити да одем на пут без благослова!“
Улетео сам и ја у разговор, само да пецнем председника јер је био горд човек.
„Одрастао си човек, паметан си, председник си Црквеног суда, оче. Зашто би ти слушао владику?“
„Ћути, Добривоје. шта ти о томе знаш!“, викнуо је на мене владика.
Било је очигледно, у то сам био сигуран, да је Николај знао како ће се они провести на путу. Иако је он своју прозорљивост крио, уверио сам се у њу по многим догађајима које сам својим очима гледао. Размишљао сам о тој његовој особини и питао се: „Како може да зна шта се догађа напољу, а ја не могу? Како он зна шта ја мислим, а ја не знам шта он мисли?“
Посматрао сам га и пратио сваки његов корак и покрет, у намери да видим и схватим какав је он човек. Желео сам да будем исто као он, али нисам знао како то да постигнем. Мислио сам да он зна неки тајни пут и начин за постизање духовних дубина, и да то крије од нас.
Знао сам шта једе, како се моли, где спава, али нисам знао шта ради ноћу кад остане сам у својој соби. Приметио сам да се једна даска на његовима вратима расушила, и да се један чвор одвојио и био готов да испадне. Синула ми је идеја: ево како ћу видети шта ноћу ради!
Сутрадан је владика отишао послом у град; избио сам чвор и пажљиво га очистио; са његове спољне стране забо сам ексерчић и вратио чвор на његово место у дасци; добро је стајао, а лако га је било извадити.
Тог дана радио сам свакодневне послове, а увече, кад се он вратио, читао сам псалме и молили смо се. После сам отишао у своју собу, свукао се и легао у кревет. Кад су се светла у ходницима угасила, извукао сам се из кревета и пажљиво, на прстима, пришао вратима владичине собе.
Чучнуо сам и опрезно извукао чвор; кроз отвор је шикнуо танки млаз светлости у ходник. Али сам се спетљао; ексерчић је, ваљда, био мали, па нисам могао добро да га ухватим; испустио сам га и чвор је лупнуо о под. Врата су се отворила. Пре него што сам могао да се приберем, над собом сам угледао огромну главу Николајеву.
Одскочио сам и потрчао низ степенице. Препознао ме. Викао је за мном, звао ме да се вратим и обећавао ми да неће било шта нажао да ми учини. Али ја нисам смео да се вратим. Стидео сам се. Мало сам се и плашио да ме у љутини не удари, знао сам да је преке нарави.
Нисам смео у очи да му погледам. Ноћ сам провео у дворишту. Сутрадан сам се опет крио од њега; нисам се усуђивао да уђем у зграду. Следеће ноћи сакрио сам се добро у једном ћошку митрополије и ту заспао. Око поноћи неко ме ухватио за косу. У мраку нисам видео ко је. Тек кад сам чуо глас, знао сам да је Николај.
„Не бој се Добривоје. Иди у своју собу и спавај“, рекао је. Увео ме у собу, сачекао да легнем, покрио ме као да сам дете, и тек тада отишао. Био сам збуњен и чудило ме што ми није рекао ниједну прекорну реч.
Сутрадан, рано ујутру, позвао ме и наредио ми да из шупе у његову собу донесем ногаре и даске за кревет. Претходно сам их добро опрао. Док сам склапао кревет, он је позвао кувара и саопштио му:
„Филипе, од сад па док те не позовем, слободан си. Плата ти иде као кад радиш.“
Отпустио је кувара, а кад смо остали сами, рекао ми:
„Ти хоћеш да будеш монах, Добривоје. Ако си мушкарац, спреми се за јуначки подвиг!“
„Ту сам, владико. Преживео сам рат, глад; лудаке сам чувао, Жутог Ђавола трпео, па и тај подвиг, о којем говориш, ваљда ћу извршити“, рекао сам.
„Лако је, Добривоје, с људима се борити и трпети кад се мора. Али сад ћеш се са собом ухватити у коштац; своју вољу ћеш испробати и очеличити. Имај ово на уму: пред својим телом милијарде људи дрхће, мазе га, покоравају му се. Спреми се!“
„Овде сам, владико. Наређуј!“
Мислио сам тада да не постоји напор који не бих могао да издржим. Био сам млад, јак, прекаљен и самоуверен, а помало и поносан што ћу доживети нешто непознато и велико, и што ћу се доказати пред самим владиком.
Од раног јутра владика ми је забранио да пијем воду и да било шта једем. Тог дана смо паковали књиге, адресирали пакете и слали их на пошту, а увече смо се молили Богу. Прво смо се по триста пута поклонили пред иконама, затим смо певали Светој Богородици, на крају смо клекнули да се молимо. У соби смо имали часовник који је откуцавао на сваких четврт часа.
Пуна два часа молили смо се на коленима пред иконама, на пиротском ћилиму. Он је вешто подвио десну ногу, па му није сметало клечање; није се помицао. Мене су, пак, болела колена, зато сам морао да се ослањам на руке, да чучим, да се окрећем на једну па на другу страну. Пошто сам био иза њега, није видео шта радим. Онда смо устали и два часа се молили стојећи, безгласно. „Умно се моли, не крећи језиком, синко. Бог зна наше мисли. Пост нема значаја без молитве; чак би могао да нам нашкоди“, рекао ми је.
Хлеб и воду нисмо окусили целог дана и наредне ноћи. Наставили смо и сутрадан. Трпео сам глад и жеђ; радио сам, молио се и ћутао. Трећега дана ми је било веома тешко. Подносио сам лакше глад јер сам се на њу био навикао, али ме је жеђ страшно мучила. Свест ми се у појединим тренуцима мутила, осећао сам муку у желуцу. Увече нисам могао дуго да издржим на молитви, раније сам легао; Николај је остао сам на молитви. Ујутру, кад сам се пробудио, затекао сам га да се и даље моли. Бог зна кад је и колико је тај човек спавао.
Четвртог дана тело ме пекло као да је било запаљено; осећао сам ватру у себи. Нарочито су ме болеле зацељене ране. Око рана на ногама, на рукама и на грудима, носио сам велике модрице; биле су непријатне за гледање. И са тим модрицама се нешто догађало. Болела ме леђа, и глава, стална мука ми је била у желуцу, срце се узнемирило. Одлазио сам често до прозора и удисао свеж ваздух; као хладну изворску воду пио сам га.
Петог дана почео сам да смрдим. Уснице су се лепиле једна за другу, биле су слане, на језику се јавила, у великој количини, слуз сасвим слична гноју, коју сам често испљувавао.
Седмог дана доживео сам преображај; вратило ми се руменило у образе, скоро су престали болови. Али сам био нервозан и нисам могао да спавам; дрхтао сам, био сам страшно жедан. Тада сам први пут осетио да нисам у стању да се даље борим. Храбрио сам се разним мислима, јуначио се, заинатио се, али ми ништа није помогло. На крају сам одлучио да спакујем своје ствари и да побегнем од Николаја.
Слагао сам га да излазим напоље ради себе. Чим сам прошао кроз врата, јурнуо сам у своју собу и спаковао се на брзину. Кад сам се окренуо да изађем, угледао сам га како стоји у отвореним вратима. Ухватио ме за рамена, окренуо и наредио да се распакујем. Био сам збуњен, нисам знао шта да радим и како да га се ослободим. Молио сам га понизно да ме пусти да одем, или да ми дозволи да једем и пијем, али ме он очигледно није ни слушао. Кад сам видео да немам куд, сузе су ме запекле у очима, умало нисам заплакао од муке. Није за то марио, узео ме за уво, као основца, и повео у своју собу.
„Бабо једна! Ти ли си тај који хоће да буде монах?! Пун си прљавштине у телу и крви, са тим ти желиш да постигнеш нешто велико, да постанеш светлост! Зар не осећаш да у теби ђубре сагорева и да сав смрдиш! Ако желиш добро себи, и ако желиш да у овом животу на земљи видиш царство Божје, седи, ради свој посао, и моли се како ти кажем!“
До једанаестог дана није ми ни једном дозволио да изађем. Тада сам опет одлучио да бежим. Смислио сам био како да излетим из собе и побегнем куд ме ноге носе. Али кад сам кренуо опет ме је Николај зауставио на вратима.
Закукако сам из свег гласа; тресао сам се од муке. Молио сам га као оца рођеног да ме пусти. Говорио сам му да ће црева да ми се залепе од глади и жеђи, и да ћу сигурно умрети. Ни кукање ни преклињање нису ми помогли.
Мало после, дао ми је флашу и наредио да је добро оперем и донесем воде. Зграбио сам флашу и отрчао, што сам брже могао, на чесму, отворио славину до краја, потурио уста и слатко се нагутао воде. Онда сам опрао флашу, напуно је водом и донео у собу. Владика ме упитао:
„Јеси ли довољно пио?“
„Јесам, преосвећени.“
„Добро, ако си. А сад ћу те, синко, питати нешто. Размисли добро шта ћеш ми казати, не мораш одмах да ми одговориш, можеш и кроз један сат. Реци: зашто си хтео да ме уходиш? Ако ми кажеш истину, бићеш ми ученик, ђак. Ако ме слажеш, отераћу те!“
„Није ми потребно дуго да размишљам, владико. Оно што бих ти рекао касније, могу ти рећи одмах. Хтео сам да видим шта ради владика кад је сам у соби!“
„Па, синко, ових дана си био са мном у соби и видео си шта радим. Немаш више разлога да вириш кроз чвор.“
Опет сам молио да ме пусти да живим као други монаси; мислио сам да стварно више не могу да издржим без хране и пића. Ратовао сам, гладовао, прошао многе земље и видео чудеса, али ми се чинило да је ово изнад мојих снага. Али ме није пустио. Рекао је:
„Кад ти се свест замути, даћу ти мало воде. Ако на сваки сат или два будеш узимао по гутљај, престаће ти вртоглавица.“
А он није ни погледао флашу; ни кап воде није окусио! Није се могло видети да ли трпи; молио се свакодневно, и даље као првог дана. Трудио сам се колико сам могао, али ми је молитва била слаба јер сам стално мислио да ли ћу жив дочекати следећи дан, и смишљајући разне начине како да утекнем од њега. Он је знао шта смерам, и увек ме спречавао. Дању је био крај врата, а ноћу је мој кревет стављао попречке уз врата, да не бих побегао док спава. Пошту смо примали кроз прозорче, на исти начин смо је слали.
Издржао сам још пет дана без хране и са мало воде. Укупно шеснаест дана смо гладовали. Седамнаестог дана чули смо моторе и кроз прозор видели аутомобиле. Владика ми је тада рекао:
„Ево, долазе нам гости, Добривоје. Радуј се. Да није њих, наставили бисмо овако до тридесет пуних дана.“
Изашао је из собе, умио се, обукао свечано одело и дочекао госте. Позвао је Филипа кувара и одмах га послао да донесе пастрмке, вино и друго што је потребно за ручак. Такође, наредио је кувару да за нас двојицу спреми „нашу храну“.
Кад смо сели за сто и почели да ручамо, гости су јели пастрмке, а нас двојица редак качамак. Кувар је знао каква је то „наша храна“, очигледно је имао слична искуства. Морали смо да једемо качамак, јер би нам се смучило од јаке хране после дугог гладовања. Тог дана смо јели мало, сутрадан мало више, трећега дана био сам сит.
Чим сам се уз помоћ хране мало вратио у живот, био сам лак и оран за сваки посао, и чвршће воље него раније. Модрице су ми са тела нестале, као да никад нису постојале, ране нисам осећао као да их никад није било. Гладовањем сам очистио крв, а крв је очистила тело од болести и рана. Тада сам схватио шта је гладовање. Радовао сам се што сам колико-толико издржао све те дане, и зарекао сам се да ћу убудуће бити аскета и да ћу гладовати често.
У госте су нам дошли двојица министара; били су пали у немилост код краља Александра. Николај је васпитавао краљеве синове, Петра и Ђорђа, па је имао велики утицај на двор. Они су то знали и дошли су да га замоле да се за њих заузме код краља. Владика имје рекао: „Не бих вас бранио, да сам чуо нешто рђаво о вама. Не бојте се. Биће све у реду.“
У то време у манастиру светог Наума произведени су у монашки чин двојица сељака. Један од њих, Драгољуб Радовановић, из села Бошњана, био је болестан од туберкулозе; лекари су му рекли да ће умрети најкасније за двадесет дана. Био је побожан човек, дошао је да умре у манастиру и да се сахрани крај цркве. Није се уздржавао у храни, и по речима руских монаха због тога се разболео. Руси су му предложили да се лечи овако: да му очитају молитву јелеосвећења, затим да гладује двадесет дана, без јела и пића. Ако то издржи, обећали су му сигурно оздрављење. Тај човек није имао куд, све је већ био испробао, па је прихватио њихов предлог. Пошто није могао сам да се уздржи од хране, везали су му руке. Цео дан су га чували, а ујутру и увече читали му молитве за здравље. Ноћивао је такође с монасима. Издржао је глад и жеђ свих двадесет дана. Намучио се био доста, али је истрајао до краја. Није био ни нешто нарочито омршао; за то време порасла му је брада, мало је друкчије изгледао. Двадесетог дана, кад је већ истицао рок, некако је преварио монахе и утрчао у кухињу, тамо је на столу било нешто хране. Онако везаних руку, набио је главу у чанак и појео пасуљ. Кад су Руси сазнали шта је учинио, нису му замерили, већ су му одвезали руке и умили га. Рекли су му: „Од данас једи колико хоћеш. Оздравио си! Али ако се убудуће не уздржаваш, знај да ћеш се опет разболети, можда и горе.“
Драгољуб је оздравио, одрекао се света и заувек остао у манастиру. Касније је постао јеромонах, па игуман. За њим су дошле његова жена и две ћерке; и оне су се замонашиле.
Драгољуб и тај други сељак замонашили су се мало пре мене. Њих двојица стајали су у дворишту и са владиком разговарали, кад сам ја наишао. Пошао сам ка владици да му пољубим руку, као што је ред, а он ми је наредио да прво пољубим тек замонашену браћу. Морао сам да га послушам, био сам тада искушеник, иако ми није било пријатно да то урадим. Кад сам пошао да пољубим руку Драгољубу, он је заблистао од среће што је дочекао да му ја, писмен човек и ратник са одликовањима, одајем такво поштовање. Смејала му се од задовољства коса на глави и лице и брада; топио се човек од радости. Пољубио сам га у руку и пошао према владици. Али ми је он наредио да и другоме брату укажем исту част. Опет сам морао да га послушам! И овај је заблистао. Приближујући му се, мислио сам: „Смеј се ти, смеј. Показаћу ти ја кол’ко си велики човек и већи од мене. Горди се ти и дичи се, видећеш како ћеш проћи!“
Узео сам његову десну руку и чврсто је стегао; уместо да пољубим, угризао сам његову надланицу из све снаге. Слатко сам га цапнуо! Јаукнуо је од бола.
Владика је затим узео монахову руку и кад је видео дубок отисак зуба и мало крви, окренуо се и рекао ми: „Горд си ти и сујетан човек, Добривоје! Ни за још осам година код мене ти нећеш постати монах!“
„Ако, преосвећени. Овај је добио оно што заслужује. А ти знај да има још епархија осим твоје!“
Брзо сам схватио шта Бог од човека тражи и какав човек треба да буде да би му угодио. У то време много сам се молио и добио од Бога велику благодат, тиме и извесну слободу у понашању. Осећао сам у себи толику снагу да сам том силином духовно владао свим људима око себе. Никога се нисам бојао, иако сам био само искушеник, почетник. Владика је тачно знао какав сам, и мислим да ме је ценио више него друге. Знао је да сам намерно ујео за руку надувеног новајлију, знао је зашто сам то учинио.
Сутрадан је владика пошао у жениски манастир и повео ме са собом. Чим смо стигли, окупиле су се монахиње. Послужиле су нас водом и шећером. Стајао сам уз владику, причао више него што треба, и мало се шепурио и правио важан пред монахињама. Одједном, владика ме ошамарио. Посрнуо сам од ударца, и поцрвенео од срамоте и бруке.
Монахиње су се збуниле и нису знале шта би, како да се понашају; гледале су ме помало са жаљењем. Ћутао сам, али сам у себи пожелео да се отвори земља и да у њу пропаднем да не бих више подносио срамоту.
Издржао сам некако до краја да будем срдачан у разговору, а црвенило ми никако није силазило с лица. Кад смо се враћали у манастир, целим путем сам ћутао, реч нисам хтео да кажем Николају. Знао сам да је он кушао моје смирење и ломио моје самољубље, али ми то знање није помогло да све одмах заборавим и да му опростим. Није ми било тешко што ме је ударио и нанео ми физички бол, већ што је то учинио пред монахињама. Спопала ме велика мука, био сам колико љут на њега, толико тужан, не знајући како да се према њему понашам.
У том расположењу смо стигли у манастир. Онако нерасположен отишао сам право у своју собу. Није прошло много времена, кад ме позвао један монах, кога сам волео, да изађем напоље. Стајао је насред дворишта. Чим сам му пришао, ошамарио ме тако јако да сам у трену угледао све звезде. Не схватајући зашто то чини, нити се трудећи да то сазнам, у магновењу сам му окренуо и други образ. Није ме ударио други пут. Нисам био љут, нити сам осетио срамоту. И баш кад сам хтео да га упитам, зашто је то учинио, спазио сам монахе, свештенике, слуге, свуда око нас, на прозорима и иза зидова.
Тако су владика, игуман и остали, проверавали моје смирење; хтели су да виде колико су ме напустили гордост и самољубље.
После подне, идући у кухињу, прошао сам поред владике; седео је на доксату краљевог одељка. Благонаклоно ме је погледао, насмејао се и позвао ме. Рекао ми је:
„Добривоје, иди одмах игуману и кажи му да ти спреми одело за монашење. А ти се окупај, очешљај, уреди се… Време је да збациш заувек са себе то своје шарено одело!“
Приликом пострига, владика је питао оце и вернике, била их пуна црква, да ли сам достојан да будем монах. Сви су у један глас одговорили:
„Достојан је!“ Тако сам постао монах. Добривоје Милуновић постао је Калист Милуновић.
Кад је свечани чин био завршен, а ја већ обучен у монашку одећу, Симеон Милосављевић, звани Жути Ђаво, пришао је владици Николају, унео му се у лице и просиктао:
„Ђаволе црни! Разбојника си произвео у монаха!“
Владика је смирено одговорио:
„Питао сам и оце и браћу да ли је Добривоје достојан монашког чина. Сви рекоше да јесте. Тебе сви зову Ђаво Жути, а ти мени кажеш да сам ја Ђаво Црни. Расуди сам да ли си у праву, и да ли треба веровати теби једноме или овим људима?!“
 

   

Један коментар

  1. Poštovani!
    Zahvaljujem vam se na ovoj divnoj knjizi (monah kalist),pročitao sam je u jednom dahu!
    Htjeo bih da vas upitam za mišljenje ,ako bi znali da me posavetujete!
    Naime moja famijlija stotinama godina slavi svetog Đorđa 06. maja!
    Ja sam se odselio sa porodičnog imanja i sa svojom porodicom slavim,a brat je ostao i živi sa ocem!Kada sam se oženio 2003. otac me blagosiljao da nastavim da slavim i oni svi dolaze kod nas na slavu!
    Na poslednjoj slavi smo ja i brat dosli na misao da bi bilo lijepo kada se i on oženi da dolazimo jedan drugom na slavu!Naime neznam da li bi bilo moguće da on počne da slavi Đurđic pošto je to slava vezana za istog sveca?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *