НАСЛОВНА » Молитва и Богослужење, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Молитва, индивидуална делатност?

Молитва, индивидуална делатност?

Питање:
Поздрав. Зар не мислите да молитва и уопште зближавање са Господом не треба да буде индивидуална делатност? Зар огроман број људи не долази у цркву недељеом чисто да би били виђени од стране њихових суграђана? Зар не долазе само да би се утешили, т.ј. да би себе могли назвати „праведнима“ што би им дало још више воље и снаге да одлучују за себе шта би други требало да раде, носе или мисле? Зар нас наша вера не учи да не судимо другима јер ми сами нисмо безгрешни? Мислите ли да ово није мотив многих „верника“? Ко је прави верник, онај (или она) који се сам тихо моли у свом дому, или онај ко одстоји неколико сати у цркви сваке недеље?
Коста


Одговор:
Драги Коста, начин како је постављено питање условљава овакав одговор: Прави хришћанин је онај који одстоји „пар сати“ преко недеље у цркви, а још потпунији је: онај хришћанин који сваки дан храни и чува своју веру Црквом, зато што у њој постоје свакодневна богослужења која су мистична веза са Богом а и њено едукативно средство и мисија. Вероватно многи долазе у храм „да би се утешили“, барем по оном старозаветном искуству: „шест дана ради а седми посвети Господу Богу своме“. То је тај „Онтолошки“ или „урођени позив“ на који се често одговара пасивношћу – од те болне истине не бежим. Наравно да је суштина наше вере љубав и да она оставља суд Богу, и да је осуда један од најстаршнијих грехова јер се, буквално речено, посеже на Божије атрибутре – на Његову праведност и Судство. Изгледа да вас је неко добро повредио у цркви којој припадате па сте у разочарењу поставили овакво питање? Ако пролазите кроз та наметнута искушења ја заиста много жалим знајући да наш народ често каже „ђаво не спава“. То је космичка истина! Он не спава! Његов неуморни посао је да највише ради у Цркви: да браћу и сестре у Христу учини непријатељима; да међу њима пољуља љубав и поверење; да их узме као алат за свој рушулачки посао осталих богочежњивих људских душа. Црква (Еклезија) значи Заједница, или сабор верујућих људи сабраних око Христа, и све што непоменик и клеветник треба да уради то је да разједини оно што је Богом сабрано – то је основни и једини циљ нашег вечитог непријатеља – сатане. Ништа ново брате! Да ли је Госопод нас учио да ће да буде оваквих момената, и да не падамо у очајање, и то много пута у многим примерима и на многим местима? Зар није предат од свог најближег ученика као и од „његовог рода“, што је посебно нагласио Пилат (туђинац који је тражио начине да га поштеди) , и зар га се други ученик три пута не одрeче? Петар Га се одриче а остали ученици беже на све стране упркос Његовом пророчком упозорењу на то. То је права истина која се одигравала око Богочовека у оним задњим моментима пред Његово духовно и физичко истакање боли на крсту, а није нека историјска роматнична догодовштина. У том духу Црква истакањем „љубави и боли“ живи од својих првих дана и то је њена мисија јер је Христова. Ми данас желимо неког роматичарског Христа који не страда; који се поклонио на гори кушања изабравши овај свет и век, и којег је Петар својим крвавим ножем одбранио. О таквом Христу Еванђеље нигде не говори! Жалосно је колико данашњи хришћани уопште не размује учење свог Учитеља, и колико је њихово срце далеко од његових премудрих и пречистих и благодатних речи. Хришћанство је радионица са свим својим алатом, од тешког рада на све стране разбацаним, која често у крвавом зноју свог рада обнавља човека. Та испомоћна средства нису правилно сложена на полицу него увек сведоче тежак рад, тешку борбу и одрицања. Дакле, ничег роматнитчног и „лепо музејски сложеног“ нема у Цркви него све у њој пламса живим примерима и покретима, и емотивним реакцијама на добијено или изгубњено, поправљено или сломљено, иструлило или свеже обновљено и обојено. Црква није великолепни хор партитурног или византијског певања; ахијерејских сакоса и богато позлаћених јерејских фелона; нити је богато припремљена богословска трибина која елоквентно оправдава наше сујете и безверје; а још мање је програмирано давање благог осмеха између њених чалова само зато што се десило да се зову хришћани. Хришћанство није избор имена да његов следбеник није мухамеданац или јудаиста, или хиндуиста, него се у њему показује реалност духовног узраста у којем се њен члан као индивидуа налази у односу на човека поред њега. Човек поред нас – то живо богообразно биће је истина или лаж у којој данас један хришћанин живи. Човек поред нас је мерило наше близине са Богом. То је наша вера проста и сложена, и том истином спојена у једно – у богопознање: „јер ко не љуби остаје у смрти… (1 Јн. 3, 14) , и који не љуби брата свога којег види, како може љубити Бога којег није видео“ (1 Јн. 4, 20) . Ту опипљиву вежбу „кроз човека којег видимо“ не можемо ничим да заменимо да би заиста познали Бога, и о томе тако јако сведочи Свето Еванђеље. Свако друго „алтернативно средство“ Христоспознаје је узалудно или промашени покушај, а најпростије филозофски речено утопија. Хришћанске романтике у људској трагедији нема него се због ње Бог оваплотио и добровљно обрео на срамном крсту. У сваком међубратском лошем односу, или човеку поред нас, јесте понављање (репитиција) те људске трагедије, а ништа мање ни лично поновно распињање Богочовека који је из љубави за сваког понаоособ у Цркви умро. Евађелски Христови идеали су једино остварљиви у Зеједници људи коју су сабрани око Христа! И то у тој грађевини – цркви, у св. храму; у који се сабира жива Црква – сабор људи у убеђењу да верују у Христа. То убећење је ту, у Цркви (оба појма) истинито и плодно, или је оно на том истом месту разоткривено као велика самообмана и лаж. „Детектор“ те истине јесте поменута посланица св. Јована Богослова, да се Бог познаје једино кроз реално показивање љубави према било којем члану Цркве. У храму Божијем и око њега, ми себи доказјемо до које степенице смо као хришћани узрасли (по св. Јовану Лествичнику) ; у њему се радујемо или из те граћевине излазимо тужни у свесном одрицању од савршенства које је нама Господ понудио (као онај младић које је све заповести испунио али изгубио онај стари жар да и даље узраста према Богу) . Поред наведених речи посланице, кључни одговор на ваше питање су речи самог Богочовека: „Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 16) . И тим речима почње Благодарење = Литургија: ‘“Ти си нам даровао ове заједничке и сложне молитве…“. Глава Цркви је Христос, а сам појам цркве је Заједница, и зато са правом космичких ширина и дубина, и епископским искуством три века хришћанства св. Кипријан Картагенски каже да ван те Христове Заједнице нема спасења. Користећи наше евангељске таланте у духовном животу ми узрастамо до једног одређеног момента или степенице, и ту се дешавају важне ствари: или ми падамо у очајање (униније) попут овог еванђелског младића, или ми попут оног митара, смирено сазнајемо нашу огреховљену природу и њене слабости, и тражимо благодат Божију да се њоме некако из греха избавимо. То сваки члан Цркве треба да осећа и зна, и кроз ту призму самоосуде огледа сваког човека „ту поред нас“. Вама није дато да „пребирате“ по добрим и лошим плодовима, да тражите оправдање за издвајање и избегавање ношења православног хришћанског крста који сваким даном постаје све тежи и тежи, а понајвише због саблазни које се све чешће сусрећу у цркви. Саблазан у цркви ни то није ништа ново! Зар није св. Јован Златости почетком четвртог столећа хришћанства у својој проповеди народу тужио да „тако много међу њима има меса за огањ“? Индивидуализам ђаво не напада јер је он супротност појму Заједнице. Њему је довољно да убеди човека да му нико није потребан, и да сам може да се спасе, а светоотачко хришћанско искуство то назива прелешћу која сигурно води душу у духовну смт. Индивидуализам је напад на саборност, а у том духу и на Свету Тројицу, и на сабор свих светих Небеске Цркве, и упражњавањем њега сва се теологија о Богу и човеку мења, и проповеда нешто што никада није било од Бога, а то је: самоћа, очајање, егоцентризам који касније сигурно прелази у мржњу и остале доказане маније које се из ње рађају. (Са овим не смемо да бркамо монашко отшелништво по пустињама и свакојаким забитима, јер та њихова веза са Црквом је другачија и учвршћена је послушањем) . Не, никако! – нема индивидуалне молитве јер оне нису „блебетуше“ у својој клијети, у тој „нашој праведности“ затвореној према осталом свету, него се оне оверавају Заједницом. Многе почетнике у вери збуњује молитвено правило, које у самоћи и тиховању изгледа умирујуће и благодатно (и треба да буде) , јер они не знају да су то само моливе завршетка свог дана који је раније имао саборни карактер. Вечерње или јутарње молитвено правило које није скраћено јако одише саборношћу, јер се у њему молимо за све, и за непријатеље наше. Али ово молитвено правило је само завршетак Литургије – те већ проверене вере у ЗАЈЕДНИЦИ, било да је она одслужена тог дана или последњег васкрсног дана – недеље (тамо где се служи само недељом) . Брате, ваше је да зађете у Цркву и у свему имитирате Христа, па и оно што је Он преживео: исмевање, пљување, шамарање… Ако тога има у вашој цркви не окрећите леђа! Ако то све подносите Њега ради, ви се достојно Њега причешћујете и широким корацима корачате у Царство Бога Славе. Искрено Ваш оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *