Питање:
Поштовани оци! Најпонизније вас молим за помоћ јер сам у великој невољи, не знам шта да радим ни како да мислим. Послао сам вам два мејла с молбом за помоћ. Ово питање не морате да објављујете на вашем сајту, уколико сматрате да од њега нико не би имао духовне користи, али вас молим да ми помогнете да нађем мир да бих могао да живим нормално. Надам се да ћете смоћи снаге бар да прочитате ово писмо и да ће вам Бог дати мудрости да ми помогнете. Опростите на опширности, али морам се детаљније изразити да би боље сагледали шта ми се дешава. Имао сам невољних ситуација са девојкама које сам „волео“, и поред великог труда, ни са једном од тих девојака – нисам био. Помислио сам да нисам за брак чим толико немам среће. После последњег покушаја, који је био пре три године, морао сам да почнем да радим (породица ми је 10 година у тешком стању кредита) како бих помогао родитељима. Радио сам на крајње несрећном месту као и околини, запао у очај, и тешку депресију, није ми било до живота. Једина утеха ми је била скори долазак антихриста и крај света, а самим тим и крај моје агоније. Читао сам апокалиптичну литературу и живео ишчекивајући крај. Због тешке ситуације у кући, нисам ни помишљао да оснујем породицу нити сам размишљао у том правцу, сматрао сам да није нормално стварати породицу да би са њом бежао од антихриста, боље је бити сам… Кад сам изгубио посао и престао да помажем родитељима, који су часни и поштени људи, то ме је додатно мучило, па сам упао у период од око 3–4 месеца, које је било чисто очајање. Био сам изолован и депресиван живећи у страху шта ће бити са кредитима, шта ће бити са мојим родитељима, шта ако им упропастимо живот. Чак смо продавали и кућу за смешан новац и били спремни да постанемо бескућници само да други људи не би страдали због нас. У тим тренуцима ослонац ми је била једино молитва. Молио сам се јако често, а Богу хвала и за молитве монаха, који су ми много помогли. Дешавала су се чуда и нисмо чак закаснили ни са једном ратом, не знам како, али тако је. Пошто ми се свидео тај мир и благодат, коју сам осетио неколико пута, почео сам да маштам о одлазку у пустињу, или пећину само да бих остао у том стању духовне радости. Читао сам житија великих подвижника и хтео да будем као и они, чак сам доспео до стања да мислим да ја већ то и јесам само још да ето постанем монах и моја светачка каријера би могла да започне, могао бих да помажем другим људима и да стекнем славу у Богу… Моного сам фантазирао и замишљао себе у манастиру, иако ми је духовник неколико пута рекао да ја нисам за то због колебљивости (цитирао је одговор Светог владике Николаја из Мисионарских писама да ко се само колеба није за манастир и да треба да се труди за брак) . Погрешно сам га разумео и хтео на силу да кренем, мислио сам кад Бог види мој труд помоћи ће ми да постанем монах. Међутим када ми је мој духовни отац, видевши моју упорност, допустио да размислим о томе (јер сам до тада само причао о томе, како бих га натерао да ме охрабри) , позвао ме је да дођем и испробам живот у манастиру. Тада сам осетио страх, ужас и велики немир. То ме је толико збунило а нисам знао због чега. То нисам чак ни рекао свом духовнику да не би опет почео да ме одвраћа од те намере. Мучећи се дошао сам до закључка да сам више фантазирао него што сам био решен. Јер сам се увек молио Богу да ако треба да будем монах – монах, ако треба да се женим – да се женим… и накрају сам схватио да ја нисам за манастир. Мало ми је била повређена сујета и пропатио сам због тога, али сам био почео да се опорављам и да живим како могу, трудећи се да испуњавам дневне обавезе. Временом сам почео да схватам многе заблуде и јереси, којих нисам био свестан. Мислио сам да је једино монаштво Богу драго, и да су само велики људи за то, а да сви остали, који се жене и удају су мали. Мислио сам да сам издао Бога и да сам испао слаб и бедан што нисам постао монах. Чак сам мислио да никада нећу бити срећан у свету и да сам осуђен на пропаст и мучење. Међутим полако сам отклањао једну по једну мисао и стекао мир и велику радост у живљењу као обичан, мали човек. Хвала Богу вратила ми се жеља за животом, дошао сам до тога да желим да дан траје 96 сати, чак ми се тако допала једна девојка да сам помислио да је женим, што је за мене велики успех. Али, тиме што ми се свидела та девојка, помислио сам да вређам Бога. А онда ме је спопао такав немир и празнина, нисам могао да радим, постао сам безвољан и малодушан. Појавиле су се помисли да је Бог ипак љут на мене и да морам да патим. Тако сам ушао у искушење, које до данас траје. Мисли се смењују огромном брзином и углавном сам испуњен великим страховима, празнином и муком. Мисли које ме муче се увек своде на то да ли сам Бога изневерио, да ли ће да одступи од мене, да ли имам призив, који газим и одбијам, да ли ме Бог тера да направим прави избор кроз помисли да треба да будем у манастиру (иако непрестано молим Бога да будем обичан породични човек и као такав да му служим) . Дешава се да услед снажних притисака и непрестане исцрпљености од изнемоглости почнем да се мирим са идејом одласка, али знам да пре неког времена нисам то ни помишљао већ био срећан у ономе где јесам. Плашим се да сам лоше одабрао и да тиме изгубио Царство небеско и љубав Бога. Мислио сам да окрећем леђа Богу тиме што не желим нигде да идем него желим да будем што мањи и небитнији (али да волим Бога и да испуњавам Божије законе) . Сваку мисао морам да осветлим и разрешим иначе би ме уништила. О свим искушењима бих могао да пишем до сутра, а и сами ти напади, по Божијем допуштењу, јако дуго трају. Због тога сам несигуран, на измаку сам снага и губим жељу за животом. Исповедио сам своје грешке и фантазирања, посећивао места где су чудотворне иконе и молио за помоћ да ме напусте такве помисли. Долазило је до олакшања, али убрзо потом помисли су се враћале и поново покретана борба, која ме пустоши. Молим Бога да му служим као обичан, нормалан човек и да све предам забораву да бих могао нормално да функционишем, јер понекад је притисак тако јак да помислим да ћу завршити на психијатрији. Христа ради молим вас помозите ми и опростите на опширности, али верујте цело ово писмо проживим у току дана барем 50 пута, а то је тако напорно и тешко. Шта је ово што ми се дешава и како да се изборим и постанем обичан и нормалан породични човек?
milos
Одговор:
Драги брате, ово о чему пишеш су помисли, које свакога од нас спопадају због телесних страсти, које су у нама и којих нисмо успели да се ослободимо. Као што каже о. Серафим Роуз, у томе им помаже наша околина, околни свет, који данас креће у рат против нас, Хришћана, незадрживо и са бесом невиђеним у историји Цркве, убеђујући нас да је православна вера „фанатична“, да „не иде у корак са временом“, и да нам преостаје само да одбацимо високи идеал сједињења и сливања читавог нашег живота са Светим Православљем, те да уместо тога треба да се „прилагодимо“ свету, који нас окружује и да „пронађемо заједнички језик“ са другим исповедањима и философијама. Наше Православље је сада мало острво окружено светом, који почива на потпуно супротним принципима, а ти принципи се свакодневно мењају на горе, све више нас отуђујући од света. http: //borbazaveru.info/content/view/3917/1/ О. Димитрије каже: „Живимо у стању најсуровијег рата, у коме вољно или не, учествује свако. Овај рат воде духови таме против људи. Најсуровији злочини, најмрскији пороци о којима све чешће слушамо, јесу пројава тајног, разорног деловања демона. Немарна безбрижност у овом рату значи само брзу погибију. Управо о том рату говори апостол Павле: „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12) . Веровали ми у то или не, ђаво заиста као „лав ричући ходи“ (1 Петр. 5, 8) тражећи кога да прогута. „Човекоубица од почетка“ (Јн. 8, 45) мрзи човека јер је човек створен по образу и подобију Божијем и што, без обзира на најчудовишније падове, може задобити изгубљену благодат. Та могућност покајања, помирења са Богом, посебно мучи демоне, јер представља разобличавање њихове гордости – главне препреке за спасење.“ http: //svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PlodoviNemarnostiSiskin.htm Пишеш о „духовној радости коју си осетио неколико пута“, нарочито онда када си „полако отклањао једну по једну мисао и тако стекао мир и велику радост“. Душа која жели да служи Богу осећа радост због тога што види љубав Божију и има наду на избаљење од свих зала. Али непријатељ ђаво, одмах затрпава такве богоугодне мисли својим помислима сугеришући их нашем уму као какве рекламе. Тако безброј мисли пролећу свакодневно кроз наш ум, смућују га и збуњују, говорећи да је веома важно да се „расправи“ са сваком од помисли, лажући га да је то живот, који му је од Бога дан и варајући га говорећи да је то уствари његов крст. Кажеш да „сваку мисао мораш да осветлиш и разрешиш иначе би те уништила“! А како би изгледао човек, који би гледао све рекламе које му дођу пред очи, покушавајући да „осветли и разреши“ сав могући рекламни материјал свакодневно сервиран преко радија, ТВ, новина, уличних постера и огласа? Свако од нас зна да је то немогуће па стога и не покушава да раскринка сваку рекламу на коју наиђе, већ их просто и једноставно одбацује идући за својим послом и својим сопственим мислима. Тако треба радити и у овом случају. Само тако можеш стећи мир и радост, као што и сам кажеш – „отклањајући полако, једну по једну мисао.“ Одакле код тебе толики „притисак“ помисли, стална борба са њима, пустош и безвољност? Мислим да је то од таштине, која те наводи на маштање, као бег од реалности. http: //svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro134.htm У Добротољубљу имамо лепо описан начин на који непријатељ обмањује човека: 8. Помисао таштине је најтананија. Она се јавља онима који живе исправно и почиње да разглашава њихове подвиге. Она им скупља похвале од људи, представља како вичу демони који се изгоне, како се исцељују жене, како се гомиле народа гурају да би се дотакле њихове одеће. Она им, најзад, предсказује свештенички чин, и ка њиховим вратима доводи оне који их траже и који их, због отказивања, и против њихове воље одводе везане. Пробудивши на такав начин у њима празну наду, оне одлазе, препуштајући их искушењима демона гордости, или демона туге, који им одмах наводи помисли које су супротне тој нади. 7. Демон унинија, који се још назива „подневним“ демоном (Пс. 90, 6) , тежи је од свих других. Он монаху приступа око четвртог часа (тј. око десет изјутра) и окреће се око његове душе све до осмога часа (два по подне) . У почетку га наводи да са незадовољством примети да се сунце врло споро креће, или као да се уопште не креће, и као да дан траје педесет часова. Затим га подстиче да често гледа у прозор и да чак излази из келије како би погледао на сунце, или да би сазнао колико је још остало до девет часова, при чему неће заборавити да му дошапне да погледа лево и десно не би ли угледао неког од братије. Затим он код њега изазива омразу према месту [на коме живи], према самом начину живота, и према ручном раду, додајући му да је пресушила љубав код братије и да нема никога ко би га утешио. Чак и случај да га неко увреди, ђаво употребљава да би код њега у тај час изазвао што веће нерасположење. Затим га наводи на жељу за другим местом, у коме се лакше долази до неопходног, или му предлаже радове и посао који је мање тежак али је кориснији. Уз то додаје да угађање Богу не зависи од места и да је могуће клањати се Богу на сваком месту. Са тиме повезује и сећање на рођаке и на раније изобиље, и одмах пророкује дуг живот, изображавајући напоре подвижништва. Једноставно, користи сва лукавства како би монах, најзад, оставио келију и побегао са попришта. За тим демоном не долази одмах други. Ко се буде борио и победио, после подвига ће осетити мирно стање и душа ће му се препунити неизрецивом радошћу. http: //svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro163.htm Оци нам такође саветују како да се ослободимо оваквог „притиска“ борбе са помислима: http: //svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro134.htm Стој (умом својим) пред срцем својим и пази на чула своја. Ако код тебе сећање буде мировало, видећеш лопове који покушавају да га покраду. Онај који строго пази на помисли, упознаће оне који хоће да уђу и да га оскрнаве. 11. Уколико се о заповестима бринеш са горућим срцем, схватићеш на које начине те смућују они који производе метеж (у твојим помислима) , уносећи у тебе малодушност… Они смућују ум како би маштао и остао празан. Они који су познали њихову подмуклост остају неузнемирени, узносећи Богу благодарност за место које им је дао да у стрпљењу проводе своје дане. Јер, стрпљење, храброст и љубав према труду и зноју јесу захвални, а лењост, малодушност и љубав према покоју траже место на коме се могу прославити. Њихова чула, услед славе коју им многи [указују], постају немоћна и плен страсти их угњетава. Они губе скривено (поучавање) због расејаности ума и благостања (у свему) . 12. Свети је још рекао: „На ум који хоће да се попне на крст пре него што се чула успокоје од немоћи (тј. од болести страстима) , наилази гнев Божији, зато што је започео дело које превазилази његове силе, и што најпре није исцелио своја чула“. 13. Ако ти се срце колеба, и не знаш како да га укротиш, (схвати) да ти је делатност таква да га наводи на колебање, хтео ти то или не хтео. Таква је противприродност Адамова. 14. Ако је твоје срце свом својом природом омрзнуло грех и одстранило се од онога (демона) који га рађа, ако си пред себе ставио вечне муке са знањем, ако си се одвојио од свега што вуче ка греху, ако се са разумом молиш свом Саздатељу да буде са тобом, ничим га не жалостећи, већ плачући пред Њим и говорећи: „Дело Твоје милости јесте да ме избави, јер ја без Твоје помоћи нисам у стању да избегнем из руку мојих непријатеља“, и ако при томе пазиш на своје срце како не би ожалостио онога ко те учи по Богу – онда чиниш оно што одговара Исусовој природи. Јер, човек који све испуни, али не стекне послушање, смирење и трпљење, скренуће у оно што је против природе. Ти, међутим, предај све срце своје на послушност Богу, молећи му се и говорећи: „Господе, ја сам пред Тобом. Удостој ме познања Твоје воље. Јер, ја сам не знам шта ми је корисно. Ти се противи непријатељима мојим, јер ја не схватам њихову подмуклост“. И Христос неће дозволити да у било чему заблудиш, уколико будеш чинио оно што је по Његовој природи. Међутим, Он се неће побринути о теби ако му се свецело не предаш на послушање, већ испуниш само једну заповест.“ Поздравља те о. Срба