Митарства.

Питање:
Поштовани пастиру, имам за вас једно питање које ме много интересује, тиче се митарстава. Данас у свету, нарочито у САД постоје научне институције (Near-Death Experience and Afterlife) које се баве проучавањем тих ствари које се тичу загробног живота, који чисто оперишу само са доказима по том питању никако са веровањем. Они поседују читаву комплетну евиденцију живота после смрти. Истражујуци питања клиничке смрти, ти научници су дошли до закључка да никаква митарства не постоје чим човек умре, чим свест напусти тело оно се аутоматски трансформира у другу духовну димензију. Људи који су били у стању клиничке смрти описивали су да су дошли до тачке са које више нема повратка у овај материјални свет, што значи да су прешли ту тачку остали би тамо, што значи да не би пролазили никаква митарства. Занима ме да ли са хришћанског гледишта митарства постоје можда само за понеке људе, а не за све. Са надом да ћете ми одговорити, срдачно вас поздрављам.
Вељко


Одговор:
Христос се роди, Вељко! То је врло амбициозна тврдња да су душе тих људи биле способне тачно да одреде да је то била “последња тачка повратка”, ништа мање ни то да ни овде није потребна вера да се верује тим људима шта они кажу. Такође је амбициозно да се ово назове науком, наравно, у том антихришћанском расположењу како је најчешће сусрећемо.
Једини проводник из оностраног била су искуства телесно умрлих људи и на основу њихових сведочења “наука” долази до једног или другог закључка. Још раније тим питањем бавио се и др Рајмонд Муди, и као резултат тог рада написао је популарну књигу “Живот после живота” (ако се не варам и код нас је била објављена крајем 70-тих) . Књига је разрађена на интервјуима с људима који су преживели такво искуство и лако се види да они сличне ствари говоре: рецимо, да долазе до једне одређене тачке или момента и да се после тога враћају. Неки га оспоравају али то не мења смисао овог нашег разговора. Чињеница је да су неки људи били мртви и да су поново оживели и за такве случајеве још увек чујемо преко средстава јавног информисања. Дакле, душа се вратила у тело.
Клиничка смрт је још увек интересантан феномен и велики изазов за медицину и тешко је давати ране закључке. Чињеница да су ти људи враћени у тело (нису умрли) објашњава зашто они нису прешли ту одређену “тачку” о којој је реч, јер да јесу они не би сада живели, нити би ми овим секуларним путевима имали та сведочанства. Опет, ово питање нема неке тесне везе са митарствима, а мислим да је са јаком намером баш због њих постављено. Да ли је права смрт прелазак те поменуте тачке можемо само да нагађамо, али у контесту овог вашег питања изгледа да јесте, што значи да после ње нема повратка. Али то и даље нама не говори да је душа прескочила сву теологију о загробном животу и тако открила велику превару о митарствима. “О маловерни…” – колико пута је Господ рекао? Овде је рећ о нечем другом: Црква учи да душа умрлог хришћанина иде на поклоњења Богу, трећи, девети дан, и после њега наступају “митарства” до четрдесетог дана, а по навршетку овог периода душа и по трећи пут иде пред свог Творца, и пред њим се обзањује њена животна жеља и циљеви – “праведан суд”, или како преп. Јустин Целијски каже: “узима се у обзир целокупно морално стање у тренутку смрти: сва садржина душе са којом је она ушла у загробан свет”. На основу овога св. Макарије Александријски потврђује установљену праксу од, како он каже, “светих отаца”, да треба да се служе у трећи, девети и четрдесети дан “приношења” која ми данас знамо као парастосе (који су скраћена заупокојена јутрења) , али, нажалост, са све мањом праксом милостиње што је Златоусти тако наглашавао (погледати 42. беседу, на Евандјеље по Јовану, као и на посланицу Тимотеју) . Рани хришћани су уз молитве Цркве за своје блиске раздавали и милостињу – помагали Цркви и сиротињи, и о томе сведочи Синаксар месопусне суботе (данас се то ради тако што се свештеници исмевају и осликавају као отимачи, или као благовесници смрти) .
Ипак, живот и дешавања у оностраном мере се нашом реалношћу, тј. законима постојања света и човека који је подлежан нормама физичког и опипљивог, а знамо да у загробном шивоту један дан може да буде “хиљада година”. За Земаљску Цркву битно је оно што она може да пренесе својим чедима земаљским језиком, а то и јесте испуњавање њене земаљске мисије – Домостроја спасења човека и света. Ако је Логос “постао тело”, то нама говори колико је Богу важно да се нама преносе истине земаљским речником и појмовима, као и законима. Дакле, Црква учи да треба узносити молитве за “уснуле телом” у трећи, девети и четрдесети дан, и то је факт који морамо да поштујемо. Нажалост, чује се да по неким местима постоји “пракса” (реч која често арогантно крије незнање, а посебно у овом случају) да се парастоси служе у седми дан по упокојењу, што је сасвим погрешно и грубо нарушавање православне теологије о истинама загробног живота. По учењу св. Макарија, душа до трећег дана обично борави око омиљених места и Анђео је “ублажава” молитвама Цркве; земаљски чланови моле небеске чланове да је прихвате и заштите до првог поклоњена Богу (дакле, и даље се продужава то литургичко заједничарење, јер Литургија спаја онтолошко са опипљивим) . То поклоњење се врши у трећи дан по свеславном примеру Васкрсења Богочовека, где после тога иде на познавање небеских тајни, показивање духовног стања осталих душа и Славе Божије. У девети дан по другом поклањању опет се служи парастос, и душа пролази кроз суд, или боље рећи кроз један духовни процес препознавања те душе: ко је она? Шта је она изабрала и колико је својих талената умножила а колико закопала, или још једноставније – ко је она као личност? То кажемо зато што по св. Григорију Двојеслову знамо да се у земаљском животу душа формира као личност и она постаје добра или зла. Пред нама је питање: Шта је то што једна душа има заједничког са Богом и колико је та веза јака – толико јака да не постоји ништа што је може од Њега отргнути. Дакле – “религио” – веза, или заједница са Богом! Насупрот томе, “клеветник” (у преводу ђаво) ће се трудити да покаже све оно што је душа урадила, а њему је својствено, а ништа мање и оно што није јер га ми случајно не називамо “дијаволос” – клеветник. То је један процес који Господ у свом Евандјељу назива судом, или како га св. Оци (Аеропагит, Кирило, Макарије Александријски, Јефрем Сиријски, Кирило Јерусалимски, Златоуст, Василије и Теодора, и други) називају митарствима. Митарства нису ништа ново, него се само тако објашњава тај процес по искуству св. Василија Новог и Теодоре, што је изложено на основу једног виђења, за мене много убедљивијег неголи искуства пацијената који су прошли кроз клиничку смрт (али у оба случаја тражи се вера) . Ако верујемо искуству тих поменутих људи ја још више верујем искуству Цркве, које се ни у чему не разликује од овог врло ограниченог опита, јер очигледно је да нису прошли кроз цео процес смрти која остаје као завршница у оностраном. Хоћу да кажем да се дошло до једног момента или “тачке” до које је нада на овоземаљски живот још увек постојала и зато су враћени у страдајућа и болесна тела (мада ти људи нису желели да се врате) .
Мој одговор је следећи: Душе не пролазе одмах кроз “митарства”, јер, као што видесмо, то се дешава после деветог дана, и зато је објашњиво да ти људи нису могли да неким својим искуством преживе овај привремени суд. Блазена Теодора изгледа да је просла ту “тачку” или “онострани моменат”, када је могла да види пут душе и некако да покуша да то објасни овим сиромашним земаљским језиком; а постоји још већа логичка могућност да је Божјим промислом све тако видела (буквално) са циљем да би могла да нам пренесе да тамо заиста постоји суд и јавно препознавање душе. Душа није комплетна лицност – човек, и зато је човек мртав у сталном ишчекивању Другог Доласка, и физичка мучења не могу да се уклопе у богословље о човеку (о томе сведоче и свети оци) . Шта ће бити после другог Доласка и какво ће то бити Ново Небо и Нова Земља за нас је још увек велика есхатолоска тајна, тј. “тајна будућег века”.
Праведан суд Божји постоји за све.
Са поштовањем, о. Љубо

Comments are closed.