Милостиња

Питање:
Помаже Бог, оче. Имам једну недоумицу, па бих вас замолио да ми помогнете. Наиме, на много места у нашој православној литератури сам прочитао да је једна од наших највећих дужности, зарад спасења наше душе, давање милостиње. На шта се конкретно та милостиња односи, оче? На помен наших преминулих на проскомидији, на даривање иконе у храму приликом целивања, на давање пара просјацима? Још нешто бих вас замолио, оче, да ми протумачите. Свестан сам велике моћи која је цркви даривана од Бога и као хришћанин дајем списак имена својих преминулих рођака да се помену на проскомидији. Оно што не могу да сагледам својим грешним разумом јесте који је ефекат тих помена имена преминулих хришћана. Негде сам прочитао да на тај начин могу да се искупе греси преминулих, али опет, у Светом Јеванђељу по Луки пише: 25. А Авраам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш. 26. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.
Александар


Одговор:
Драги Александре, „Блажени милостиви јер ħе бити помиловани“ (Мт. 5, 7.) Бити милостив се не може само у једној ствари, а у другој бити шкрт или себичан. Милостив човек може бити само онај ко је милостив увек, свуда и у свакој прилици: на улици, у цркви, у породици, једном речју – свуда и у свакој прилици. Зато, „Овако говори Господ: судите право и будите милостиви и жалостиви један другом“ (Зах. 7, 9.) Када Господ од нас тражи да будемо милостиви један према другоме, колико више је он сам милостив према нама, и према нашим покојним? „Господ Бог ваш је милостив и жалостив и неħе одвратити лице од вас ако се обратите к њему“ (2. Днев. 30, 9.) Он сам каже да када човек „повиче к мени ја ħу га чути јер сам милостив“ (2. Мојс 22, 27.) Немогуħе је и Богу и човеку да буду милостиви и сажаљиви само према живима а не и према мртвима. Треба знати да није Господ тај који нас удаљује од себе, веħ се ми сами окреħемо од Бога, а Он не жели силом да нас враħа к себи, јер насиље и милост не иду заједно. Треба знати како нас грех онтолошки удаљује и одваја од Бога, а Господ жели све да спасе. Господ поштује слободну вољу и грешника и он зна коме како и када може помоħи. Наше је да се молимо и за живе и за мртве, јер су пред њим сви живи, јер Аврамов, Исаков и Јаковљев „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22, 32.) Због чега онда Бог није пребацио богаташа у рај, него му Аврам каже да је “ међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтјели одовуд к вама пријеħи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.“? (Лк. 16, 26.) Док је човек у овом свету и животу, он може чинити дела милости и спасити се. Када пређе у онај живот онда више нема могуħности за то, јер тамо нема гладних, жедних и несреħних. Тамо свако долази на оно место које је себи за живота овде припремио. Али зато ми, који смо овде, можемо чинити таква дела у њихово име и на тај начин им можемо помоħи. Ако су у паклу, њихове муке се могу ублажити. Нашим делима милости према покојнима, њихово стање се може променити на боље. То је оно што је нама познато. Више од тога нам је немогуħе израчунати, јер то није математика или трговина, где би се тачно знале цене улазница за рај. Када бисмо могли тако да тргујемо с Богом, онда ни Он ни ми небисмо били милостиви, веħ користољубиви трговци, који раде из личног интереса а не из љубави. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *