Литургија за упокојене

Питање:
Помаже Бог! У цркви сам видела да је суботом Литургија за упокојене. Можете ли ми објаснити о каквој се Литургији ради и како се она одвија, и све што је битно за њу. Хвала
Милица


Одговор:
Драга Милице, Црква је је одвојила неколико субота за помињање наших умрлих, и оне су у нашем народу познате као задушњице. Неке су везане за оба Триода – Велики пост и Послепасхални период, а неке су као димитријевска субота везане за фиксни календар. У суботу месопусну као и у другу, трећу и четврту Великог поста врше се заупокојене службе. У уторак Томине недеље исто се служи заупокојена Литургија, са изласком на гробље, да се мртвима јави блага вест о васкрслом Господу. Такђе се служи заупокојена Литургија у субуту пред Свету Тројицу.
Заупокојена Литургија се служи и пред опелом, и чланови породице упокојеног се причешћују. То се обично ради по наруџбини јер парохијски ожењени свештеник није обавезан да служи Литургију сваки дан (постоје канонски разлози) .
Литургија је Литургија, и њена се суштина не мења, осим неких додатака. Битно је да се на свакој Литургији помињу умрли, и на Проскомидији ваде честице за њих, на којој ми тако мистички спајамо Небеску са Земаљском Црквом. Дакле, ми се увек молимо за умрле, само у овом случају Црква је увела обавезу, за оне слабије, да приме као послушање, да треба да се молитвено сете својих умрлих. У те дане раније је Црква прописала давања милостиње за наше упокојене (по старом јеврејском искуству) , али се то касније свело само на нахрањивање гладних и сиромашних на гробљима, а у наше савременије дане под утицајем незнабожачких обичаја то се развило у један обичај или ритуал, који носи сасвим други карактер, и то јела и пића, или рецимо пушење цигарета за оне умрле који то више тамо немају. Тих обичаја има и на претек.
Важно је да се побринемо да искоренимо многа сујеверја која су утицајем локалног незнабожачког искуства форимрале одређене ритуале, који се често показују на нашим сахранама. Једно од најјачих средстава је управо одлучније указивање на Типик, како он уређује да се молимо за наше упокојене а не локални обичаји. Сигурно је да је то посао локалних свештеника који због деликатности момента, а и финасијских разлога очигледно избегавају пастирску «конфронтацију» са породицама. Нема сумње да не би било мудро да се управо у овим моментима жалости оптерећују породице са нечим «новим», али зато је проповед у храму најбоља могућност за учење, као и необавезни лични контакти и разговори. Спољшње посебности заупокојене Литургије су једва приметне. На сугубој јектенији (она после Еванђеља) , а до «јектеније оглашених», убацује се кратка јектенија литије са молитвом, или «за умрле». На «Великом входу», када се преносе наши дарови са предложења на жртвеник – св. престо, свештеник после помињања архијерја и осталих, додаје и помињање душе умрлог тог и тог. После заамвонске молитве, служи се парастос (а неки практикују после отпуста) , а за време отпуста убацује се и помињање имена душе (или душа) , са молитвом да је усели «у рајска насеља».
Ово су те појединости које су везане за заупокојену Литургију а да ваља да се на њих укаже.
У Христу Ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *