Литургија без Причешћа

Питање:
Помаже Бог, Не знам одакле да почнем. Али укратко. Преселила сам се са породицом из дијаспоре у Србију. Тренутно се налазим у епархији Банатској. Чим смо се преселили похитали смо прве недеље у цркву на Литургију. (У дијаспори смо имали предиван духовни живот.. предивне парохијане, свештенике који су опслуживали, муж и ја певали смо у црквеном хору) . Ја (у благословеном стању) и моја двогодишња ћеркица стале смо у ред за причест. Један од свештеника стајао је испред нас и запиткивао верне да ли су се исповедили. Онда се задржао на једној девојци, практично је извео из реда и неколико пута наваљујуци да ли се исповедила и како не може да се причести ако то није урадила итд. Ја сам ухватила себе, како покушавам у себи да нађем одговор ако дође до мене- шта да одговорим. (Да објасним да сам тек придошла и да још увек осећам благослов свештеника одакле сам живела и који нас је учио шта значи причест и сједињење са Христом. Данас сам опет са породицом отишла да Литургију. У исту, саборну цркву у Вршцу. Служио је Владика Никанор. Свештеници су се причестили у олтару, а када је дошао ред да се и народ причести деца су потрчала, у том реду била сам и ја са својом ћеркицом али је један од свештеника показао руком да се сви вратимо и рекао – нема Причешћа. Ја сам са једне стране у шоку а са друге слушам парохијане који се више не чуде томе. Питам се до кад ће се овом јадном народу испирати мозак.. и са политичке стране, и са духовне и сваком смислу. Господе уразуми нас, спаси нас, помилуј, опрости, Мени само сузе иду.
Наташа


Одговор:
Драга сестро Наташа, Разумем Твоје муке по доласку из дијаспоре у Отаџбину. Нажалост, у Српској православној цркви у Србији, а и изван ње, па и у дијаспори, од епархије до епархије, постоје разлике у црквеној дисциплини, па и у погледу вршења Свете литургије и осталих богослужења. Не знам у којој епархији дијаспоре си живела, али је очигледно да је и парохија у којој си ишла у цркву имала нека „своја“ правила у погледу исповести и причешћивања. Кад си дошла у Банат, из онога што пишеш, Ти се ниси јавила свом надлежном свештенику, како би од њега сазнала правила црквене дисциплине у том месту и тој епархији. Ти си, сасвим правилно, прве недеље по доласку пошла у цркву, на Свету литургију, у намери да се причестиш. Међутим, у Твом писму не наводиш да ли си се и причестила, односно да ли је и од Тебе тражено да се исповедиш. Можда си се у том тренутку и наљутила на свештеника. Мислим да би то било неправедно. Тамо у дијаспори Твој свештеник Те је добро познавао, одлазила си код њега на исповест, кад си за то осетила потребу и причешћивала си се, по његовом благослову, кад би дошла у цркву. Међутим, Ти си дошла у једну сасвим другу средину, где Те нико не познаје, у првом реду парохијски свештеници. Да би се могла причестити, требало је да се „легитимишеш“, да кажеш да си крштена, да си православна хришћанка, да ниси под епитимијом и да се исповедиш. То што Ти, како кажеш, „осећаш благослов свештеника одакле си живила“, не зна и свештеник који треба да Те причести. А он сноси одговорност пред Богом за оне које припушта Светом причешћу. Није Твој случај усамљен. Парохијски свештеници су пред великим искушењима. Многи верници имају своје духовнике у манастирима, који су чак у другој епархији, код њих се исповедају, а траже од свештеника да их причешћују. И ја сам био парох у дијаспори читавих 30 година. Наш Епископ је изричито наредио да се верници причешћују тамо где се и исповедају. Баш у жељи да се верницима помогне у достојном причешћивању.
Банатска епархија је у том погледу веома строга и захтева обавезну исповест пре причешћа. То није без разлога. У Банату су у време комунизма читава насеља била потпуно атезирана, много је некрштених Срба по селима и градовима, па је заиста неопходно да свештеници воде строго рачуна кога ће припустити Светом причешћу, а то је најпогодније кроз Свету тајну исповести. Тако је и у Русији. Можда си чула или читала, да је Владика Артемије чак захтевао да се верницима, који се исповеде, даде нека потврда, па је било говора и о печату на руку, као доказ да се верник исповедио. То није нипошто неко закерање, већ искључиво намера да верник живи у Цркви и да настоји да се што боље припреми за Свето причешће.
Ниси навела кад је био Твој следећи долазак у Саборну цркву у Вршцу, кад је свештеник рекао да нема причешћа. Недвослислено, он је ту погрешио. Али, пошто се у неким епархијама, а њихов број није мали, захтева обавезни пост пре Светог причешћа, он је поступио пема устаљеној пракси те еапрхије. Можда је Твој долазак био после трапаве седмице, кад је пост разрешен. У сваком случају, Литургија се служи искључиво ради причешћивања свештеника и верника и сваки пут кад свештеник са двери позове вернике да „са страхом Божјим, вером и љубављу приступе“ Светом причешћу, верници се могу причешћивати. Свештеник који је рекао „данас нема причешћа“ учинио је преступ црквених правила, па чак и ако му је тако наложио надлежни епископ. Не постоји Литургија без причешћа! Надам се, драга сестро Наташа, да си се до сада упознала са својим свештеником, да си схватила правила која постоје у тој парохији и епархији и да ћеш се тих правила држати. Исто онако како си се држала правила тамо у дијаспори. И сигуран сам, кад Твом садашњем надлежном свештенику изнесеш своје жеље у погледу чешћег причешћивања, да неће бити никаквих проблема да наставиш са хришћанским животом и навикама, стеченим у дијаспори.
Срећне Васкршње празнике и свако добро од Господа Твојој породици и Теби жели о. Душан

3 коментар(а)

  1. Molim vas recite mi kako da ispostujem poost Vaskrsnji a da napravim mrsne kolace za decu posto ja Vaskrs smatram praznikom dece kada postujem njihove zelje i trudim se da ih obradujem omiljenim kolacima…ja zadnju nedelju nejedem nista poa kako kolace da napravim molim vas pomozite mi…:(

  2. Поштована Светлана, колико ја разумем питате „како да убијете децу а да испоштујете веру“? То је просто немогуће. Чини се да сте збуњени изнад схватљивог јер не питате за одређену врсту колача нег тек – да буду мрсни! Данас, а ето на интернету сте, безброј је рецепата за посне а тако укусне колаче да никакве разлике нема јесу ли мрсни или нису. Васкрс није празник (само) деце већ свих и оних живих и чак оних умрлих и као такав једини је који је празник читавом људском роду и ћовку рођеног од Адама до ваше деце и оних који ће се тек родити. „Најукусније“ (односно најбоље за вашу децу) јесте оно што је мајка Јеврсоима, како је то народ спревао, прочла свом сину:

    „Марко сине, једини у мајке, не била ти моја рана клета… Немој сине, говорити … Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.“

  3. Библију или Свето Писмо чине 2 групе списа: књиге Старог Завјета и књиге Новог Завјета;

    Стари Завјет (када је било „око за око“ и „зуб за зуб“ (Левитска, гл. 34 ст. 19-20)) је потребно познавати да би се схватио разлог доласка Исуса Христа Сина Божијег на земљу – након чега настаје Хришћанство и Нови Завјет и вријеме када више нико не може рећи „оци једоше кисело грожђе а дјеци трну зубу“ (Језекиља, гл. 18 ст. 1-4 и 20-22), јер свако свој гријех носи и може га се ослободити преко познања и учешћа у Светим тајнама наше Свете Цркве.

    А да то није тако компликовано, како данашњи „фарисеји“ воле да изврну, види се по томе да након доласка, страдања и васкрсења Исуса Христа први свештеници/апостоли су били нешколовани рибари – за разлику од првих свештеника у Старом Завјету.

    Господе Исусе Христе помилуј свакога па на крају и мене.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *