НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » КУЛТУРА СОЦИЈАЛНОГ УМИРОТВОРЕЊА

КУЛТУРА СОЦИЈАЛНОГ УМИРОТВОРЕЊА

Архиепископ Јован (Шаховској)

КУЛТУРА СОЦИЈАЛНОГ
УМИРОТВОРЕЊА

(Из рада „Философија православног пастирства“)
 
1. Социјалне неједнакости нису и религиозне неједнакости… Постати таквим оне могу само у условима расцрковљености друштва, када се губи осјечање вјечног у лавиринту пролазног.
На свим путевима живота штитити Истину Бога-Љубави могуће је само ако сам пребиваш у љубави и миру. Других путева за заштиту истине Бога-Љубави, једноставно, нема. Не смије се уносити страст, својствену „политици“ (и друштвено допустиву у политичком моралном кодексу) – у разматрање ствари које су макар и привремене и земаљске. Мора постојати суштинска разлика у духу социолошких размишљања просто политичара и политичара црквеног, православног. Та разлика мора бити видљива свима. А ако је нико не види, то значи да је друштво постало потпуно расцрковљено, да је хришћанство изгубило своју со, да је отишло из друштвеног живота. У таквом случају Црква – Тијело Христово – постаје обично „друштво“, потчињено „духу времена“, који је у свим временима био један те исти дух материјалистичког метежа и узајамног људског непријатељства.
Како се Царство Божије рађа „унутар“ човјека, тако се и губи Оно унутар њега.
2. Савремено друшво има велику потребу за развијањем културе умиротворења воље. Али неће се сви сагласити са тиме, јер, авај, нису сви хришћани. Имајући то у виду, не може се имати повјерење (а ако и може, то само са великом резервом и опрезом) у глас учитеља у којем се чује злоба према човјеку. Такав учитељ мора сам да се учи. „Никога не раздражуј, – говори Црква ријечима преп. Исака Сирина, – и никада не мрзи човјека, ни због његове вјере, ни због злих дјела његових. А ако хоћеш некога да обратиш на истину, а ти тугуј због њега… и не распаљуј се на њега гнијевом, и нека не види он у теби признаке непријатељства. Јер, љубав не умије ни да се разгњевљује, ни да се раздражује, ни да прекоријева некога са страшћу„. То је – у духу реченог у гл. 10. од Јована. Од учитеља који немају Духа Христова треба бјежати. У најгорем случају – не учити се код њих.
3. „…Црква мора бити одвојена од државе“, – говоре једни вјерници. „Слободна од ње“, – изражавају се прецизније други. „Не трпајте Цркву у политику“, „Пустите нас да се спокојно молимо!“ – кличу трећи… Али, какво је значење термина „одвојена“? Ако је то значење које су му дали француски енциклопедисти и француска револуција – такво значење се мора одбацити, јер је то превише слабо и материјалистичко пимање. Хришћанин не може да не зна да Цркву нико ни од чега не може „одвојити“. Црква сама одваја од себе нераскајану душу. Она, пак, јесте Пуноћа (Еф. 1:23), у себе прима сву васељену са свим њеним букетима звијезда… у најмању руку је чудно, дакле, када неко говори како Цркву од нечега „одвајају“ руке некаквих тамо људи. Изван Цркве је само духовно стање душе, потчињене гријеху.
4. Једна је ствар када слободне човјечије душе које своје земаљско испитање проводе на попришту управљања државом и које гоне или одвајају земаљску, очима видљиву, правну форму Цркве од државне, у њихове руке дате форме… То је – могуће, и данас је таква ситуација постала готово свеопшта, али то „одвајање“ Цркве од државе је далеко од стварног одвајања и, уз присуство благодатних, енергичних и разумних дјелатника Цркве, може се претворити у много реалније (јер није основано на вањској присили) уњедравање Цркве у организам народа, и у боље оцрковљење државе.
Тако је било до Константина Великог – цијела три вијека.
5. Промисао мијења вид односа видљиве Цркве са државом у складу са датим духовним моментом у земљи, изабирајући и предлажући онај који је најбољи за вјечно спасење душа. Државни лијек Промисла, као и сваки лијек, не мора увијек да буде сладак… Али грешака у Промислу не може да буде.
Без обзира на ту, тако јасну, „политичку“ философију православља, често она остаје неразумљива. – Наравно, неразумљива је она за оне који не вјерују у Промисао; ипак, таквих је, нажалост, велика већина, и не само у друштву и држави, него и у вањској црквеној огради.
Из те философије се види да се о најбољем или најгорем односу Цркве према држави – и уопште о њиховим узајамним односима – може говорити само ако се у обзир узме дати историјски тренутак, ако се мисаоним погледом обухвате сви факти живота, ако се има у виду стварни карактер државе од које треба „одвајати“ или којој треба „присаједињавати“ Цркву, односно, ипак, и само, видљиву, привремену, пролазну, државно-правну страну Цркве.
6. Треба полазити од (за сваког вјерника неспорне) поставке да је држава, са својим кругом земаљских задатака, духовно потчињена Цркви, чији се задаци исто толико узвисују над задацима државним, колико небо над крововима кућа. Сложеност и свагдашња неразјашњеност питања „Цркве и политике“ потиче управо од неразумијевања тога, јер за људе, за које виши, вјечни (прави) живот не постоји, или, у сваком случају, није реалан, за људе који, заправо, неће Цркву да одвоје од државе (и од себе), него управо тај вјечни живот, – за те људе се питање Цркве ограничава питањем политике, када, у исто вријеме, за црквене вјернике – напротив – питање чак и апстрактне политике има црквено-морално значење.
7. Тешкоће не би биле тако оштро изражене, када би црквено друштво било и друштво црквено мислећих и црквено вјерујућих људи. Али данас Црква мора у своју ограду да прима многе који ка њој бјеже и крију се од животних тегоба, прилазе јој ради гајења успомена из дјетињства или ради националних, свакодневно-животних преживљавања… али који нису прожети свом важношћу савеза својега са Богом-Сведржитељем Исусом Христом. Како год ко да дође у Цркву, Црква-Мајка га прима са љубављу, али ако човјек, дошавши у Цркву, бивши окружен љубављу црквених пјесама и јеванђеоских поука, остане туђ Њој по духу, и ако јој се потчињава само вањски, он не припада Цркви. Он није јеретик, али он љуби Цркву својом љубављу, он ће Је штитити као своју светињу, али… он није у Цркви, зато што не живи у Христу, нема Христа као највећу и највишу вриједност својег срца.
И тај добри, крштени, у Цркви вјенчани човјек може да се лати пера и да пише о црквеним питањима (а о националним, могуће, пише он још чешће, дотичући се Цркве). Али у њему нема духа Цркве, нема светоотачког, јеванђеоског духа, нема праве „вјере дјела“. И он, баш он, као политичар, прави збрку у питањима црквене културе у свијету. Њега сматрају представником црквеног друштва, и он сам често себе таквим сматра… на тај начин се унижавају друштвени принципи Цркве – ограђивање од свијета који је туђ Христу, ограђивање, до којег је тако држала Црква у свим вијековима, које је самосазнање Цркве!
8. Треба градити ту ограду. Треба кристалисати стварну, светотајанствену црквену културу, која једино може да се супротстави свеопштој злоби и самообоготворењу који су се већ надвили над Русијом и над читавим свијетом културе. Хришћанска топло-хладност већ је два пута била избљувана из Уста Божијих и из православног исповиједања – пред лицем цијелог свијета: Византија се свалила пред исламом, Русија – пред интернациналом пентаграма… Мора се бити строжији према себи, мора се бити покајанији – послије свега тога. Треба се спасити Спаситељем. Ући, плоћу и крвљу, у Његово растрзано и оскрбљено Тијело Цркве.
9. Као одговор на „не трпајте Цркву у политику“ понекад се чује раздражени глас који почиње да оптужује рекавшег то за „љевичарење“, „револуционарно расположење“, „лукаву аполитичност“… не удубљујући се у дух терминологије онога који говори о немјешању Цркве са политиком, односно, игноришући његову душу или немајући у себи довољно префињености да би је разумио. „Не мијешајте Цркву у политику“ може рећи квијетиста, који не поима универзалност Цркве; то може рећи према Цркви равнодушан политичар, који жели слободније да се користи принципима макијавелизма; то може рећи човјек који просто протествује против политикантства, или, пак, онај који види начин на који свештенослужитељи могу да утичу на живот државе због своје спокојне непристрасности према политичкој грозници партије, у њиховој – не ванпартијности или „беспартијности“, него у њиховој надпартијности
А ако чак онај који то говори, говори то због својег „љевичарења“, истинско „десничарство“ онога који негодује (ако је он хришћанин) не смије да се користи методом презира или непријатељства према таквом човјеку. „И нека не види он у теби признака непријатељства„, – говори Црква.
10. Уопште, треба отворено признати могућност идеалистичких мотива код људи који мисле другачије. То узвисује општу културу разговора и води ка добронамјерности, која је одувијек представљала врата ка узајамном разумијевању. Такође, треба себе одвезати од саблажњујуће и греховне навике догматизовања – како својег мишљења, тако и уопште сваког у времену промјењивог мњења Цркве у овом или оном периоду историје. Црква не догматизује сва своја мњења. (Не смије се, на примјер, догматизовати као прецедент ни поклоњење св. Александра Невског и Светитеља Алексија Московског татарском кану, нити благослов преп. Сергија Радоњежског на бој против кана, мада је и једно и друго било по директним указима воље Божије…)
11. У Цркви су у свим вијековима постојали људи који су били одријешени од политичког стваралаштва. Они су били ћутљиви, али је њих било више. Они су нешто попут представника – у различитим, наравно, степенима – малоазијских првохришћанских црквених расположења која су се оформила за прва три вијека гоњења. То расположење није антидржавно; оно само оштро осазнаје ефемерност државе и просто хоће да се усредсреди на „једино за потребу“, на лично усавршавање. Када то постане животна философија човјека који усредсређује пажњу свог својег живота на префињену и укусну храну, или човјека који са цијелом својом главом урања у послове личног, новчаног обогаћења, или чак човјека који служи чистој умјетности, тада се приговори њему од стране друштва готово уопште не чују; њих не оптужују за то што се они „не интересују животом државе“, не окривљују их да су они „против државе“. Али када се човјек, у име усредсређивања свог духовног живота одрјешава од „срчаног“ интереса према државним политичким проблемима – многи бивају веома брзи да га прекоре, ако не и да га оптуже за… аполитичност.
Није само маса која не вјерује, него и она која вјерује, способна да прекоријева и не разумије Марију.
12. Није згорег да се зауставимо на примјеру црквених расположења која су се оформила у историји, јер ћемо тако разјаснити себи психологију савремених, несуштинских, фиктивних и лажних подјела у Цркви. „Малоазијско“ осјећање свијета читава три вијека било је супротстављено „римском“. Римски хришћани, који су живјели поред апарата власти најмоћније државе на свијету, и који су били васпитани на јуридистичким принципима и поретку римске државне културе, своју слободу нису видјели само у својем одвајању од вањског свијета, него и у овладавању тим вањским свијетом. У Цркви су се одмах оцртала два основна друштвена правца (не говоримо ни о нијансама, ни о екстремима): „малоазијски“, који је, иако се вањски и потчињавао држави прогонитеља, унутрашње бјежао од ње (било је, наравно, и вањско бјекство, тијесно повезано са процватом пустиножитељства на Истоку, али Исток је генерално отишао од државничког стваралаштва, поробљен њиме у лицу Рима), и „римски“ правац, који је асимиловао државу у организму Цркве, који је државу наквасао и овладао њеном стихијом.
Созерцавајуће хришћанство Истока до дан-данас се супротставља „практичном“ хришћанству Рима, које је прешло у живот западних народа.
13. Та два правца у Цркви су били братски и блиски у љубави, и водили су ка једном циљу – разним путевима. Оба та пута Црква је благословила – навјеки, и ниједан није анатемисан. Побједа је припала обома.
Унутрашње надвладавање паганског свијета било је завршено и учвршћено догматима Васељенских и Помјесних Сабора, светоотачким вјероучењем и најдубљим текстовима и постижењима духовне културе светих писаца Добротољубља, саздавањем моћне, непревазилазне философије одрицања од свијета, – која се није одрицала од природе свијета или од природе социјалних установа, него је одвлачила свој поглед и своју душу од гледања на њих и потпуно зарањала своје духовне очи у живот срца, тог новорођенчета бесмртности.
Вањска побједа се такође показала на страни хришћана. „Римско“ хришћанство замијенило је пагански Рим. Држава је на многе вијекове прешла у двориште или чак у ходник Цркве. Освајање се остварило упркос свим логичким, психолошким и механичким законима – мирно, органски, Духом Светим. То није било освајање, него преображење – унутрашњом силом вањски слабе Цркве.
14. Људи „малоазијског“ црквеног начина мишљења (ми га не називамо „апокалиптичким“, зато што се тај термин више приписује људима који су радикално изашли из историјске ефемерности свијета) никада се нису одушевљавали идејом црквене државе, мада су остајали тијесни и добри трудбеници државне културе. Имена најбољих од њих у историји ми не знамо, зато што најбољи од њих нису полемисали, нису устајали на државу секташким методом једног Толстоја. Они су се потчинили неопходностима државе, потчинили су се ћесару, послије својег потчињавања Богу, и налазили су за себе да је могуће умријети за своју земљу без икакве философије. То су били људи стварног Христовог Духа, захваљујући којима значај хришћанске државе не само да се није умањивао, него се најбоље оправдавао.
Други, „римски“ дио хришћанског друштва – представљен је дјелатницима-идеолозима и практичарима „хришћанске државе“. Као што знамо, он је постојао још од најранијих вијекова хришћанства, паралелно првом, и са њим је оформио јединствено историјско и културно лице хришћанског друштва. Унутар тих људи, који су ревно и праведно стремили да оцркове свијет, да га потчине Христовој правди и истини, било је својих под-праваца, која су се такође мирно уживјели и који су се стваралачки сједињавали, у којима није било страсти (напримејр, свети Владимир неће да казни зликовце, а епископи инсистирају на супротном као на његовој обавези, јер је њега Бог поставио да вањски руководи људима).
15. Сво Тијело Цркве мора да живи у хармонији свих својих органа, који имају различиту, унапријед одређену, намјену, сасвим не ради узајамне противрјечности, него баш ради хармоније.
16. Црква је у историји отворено и јасно благословила оба пута социјалног погледа и осјећања свијета, покривши и један и други ријечима јеванђеоске истине: „Ћесарево – Ћесару, Божије – Богу“. Црква је са великом радошћу благословила потпуни одлазак из социјалног живота, када се он вршио ради најтјеснијег једињења са Господом Богом, са Пресветом Тројицом (пустињаштво), а такође се радовала и приликом потпуног ангажовања душе у пословима државним, када се оно такође вршило у Име Оца и Сина и Светога Духа (царско помазање).
17. Оба пута сачувала су се у историји… „Римско“ расположење ума данас је заступљено (као и оно друго) не само људима „околоцрквеним“, него и – људима дубоко укоријењеним у молитвеној и моралној свијести Цркве. Ови посљедњи вјерују у остваривост „хришћанске државе“ као неког подобија Царства Божијег на земљи, када ће сва сила државе бити на страни правде и истине, и када ће између државе и Цркве полако почети да ишчезава граница у правном смислу. Тај државни православни идеализам, који у руској историји има добру традицију, на Западу се изражава у католичком систему црковности, у томистичкој философији државе, и у протестантском „хришћанском социјализму“.
Лаж, која се увијек мота око истине, предложила је од Христа отишавшим душама у свијету свој атеистички социјални оптимизам, искуство којег сада преживљава Русија.
18. Међусобном разумијевању хришћана између осталог смета и неодређеност самог термина „политика“. Једни ту ријеч схватају идеалистички (ако не аристотеловски), други – „реално“, у свој њеној нелијепој, макијавелистичкој и интрига пуној, користољубивој стварности. Једни хоће да преобразе, да „оцркове“ политику, пребивајући у њој, други сматрају тај посао узалудним и јаловим, једнаким вађењу воде из океана. Укратко, једни вјерују у културу хришћанске политике, други – не вјерују. И једни и други теже најбољем усклађивању живота земаљског са јеванђеоским, и најмањој профанацији социјалног хришћанства. Рекло би се, какво братољубље, какву добронамјерност према животном искуству ближњег би требало очекивати од хришћана једног и другог правца када се сретну!.. У стварности, пак, ми само чујмо узајамне оптужбе и сумњичења. А због чега? – Тврдимо: само од неразумијевања у љубави.
19. Било је вријеме, када је Црква сву људску енергију својих чеда трошила на заштиту својих душевних риза од догматских јереси. – Енергија воље хришћана налазила је за себе излаз у борби против лажеучитеља. Дух је побједио. Црква се тврдо утемељила на седам стубова – Сабора Православља. Рекло би се, настало је вријеме нарочите, посебне и напрегнуте борбе са гријехом, т.ј. борбе за остваривање, за спровођење у живот моралне, „животне“ стране чистих и истинитих догмата. А у историји се десило – друго. Умјесто да се устријеме на сотону и на седмоглави (седам смртних грјехова) гријех, хришћани су пошли путем најмањег отпора, устријемивши се један против другог, тражећи мисаоне гранчице у очима ближњих и не примјећујући у исто то вријеме брвна у очима својим.
Душевна надражајна енергија хришћана данас се не троши толико на борбу против гријеха у себи и у друштву, колико на борбу са мишљењима, која немају чак ни апстрактног догматичког значаја.
То догматизовање, како своје исправности, тако и туђе погрешности на пољу социјално-државног уређења и поретка јесте карактеристична црта савременог црквеног живота. То слаби борбу са безбожјем. То срозава културу вјере.
20. Социјално питање Цркве као друштва задобија неку догматску оштрину, какве до сада није било у историји.
„Јерес“ иде под знаком нетачног поимања социјалног положаја и политичког значаја Цркве… Расколи и подјеле имају одређени црквено-логички карактер.
Све то доказује да ми живимо у епохи „политичкој“. Као што је био вијек бронзани и камени, тако је данас вијек политички. Какав је онда задатак Цркве у том вијеку? Несумњиво, сљедећи, одговарајући стварном духу Православља: не бити поробљен политиком, него њу поробљавати. То значи – стајати над њом, стајати изнад сваке социјалне форме свијета, не везујући дубину својег битија ни за једну, него поробљавати својем духу сваку.
Душа социјалног живота пастира мора бити култура социјалног умиротворења.
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *