НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » КРШТЕЊСКО БОГОСЛОВЉЕ

КРШТЕЊСКО БОГОСЛОВЉЕ

<p claАНДРЕАС ТЕОДОРУ
КРШТЕЊСКО БОГОСЛОВЉЕ[1]
 
Постоји нека нова еклисиолошка теорија, сагласно којој тамо где се врши Крштење у име Свете Тројице, постоји и истинита Црква, која у себе укључује и инославне.
Очигледно је да се уз помоћ те теорије, која је искоришћена ради екуменистичких циљева, шире границе Саборне Цркве, под чијим окриљем, као под кровом, може себи наћи места довољно хришћана, независно од њихових богословских ставова и нарочито од њиховог еклисиолошког обличја. Постоји одређена аналогија са злогласном протестантском теоријом грана (Branch Theory) о примању у Цркву.
У почетку наравно није баш јасно, и теорија се чини правилном. У суштини, исповедање вере у Свету Тројицу је неопходно за саздавање Цркве онолико колико је неопходно и за човеково спасење.
Чији је тај догмат? Природно, он припада истини. Оној истини која се у чистоти и неповређености предаје у окриљу Православне Саборне Христове Цркве. Да ли има силу све ово и за инославље? Без сумње – не.
 
* * * * *
 
Хајде да погледамо ово аналитички.
У догмату православне вере о Светој Тројици сустичу се три основне поставке: природа, ипостас и божанске енергије.
Суштина у потпуности надилази ум, она је непристипна и непојмива. А ипостаси представљају богодоличне различитости у Божанству, саме личности, које изражавају начин превечног постојања Божанства. Њихова ипостасна својства су личносна, несмешива и несаопштива.
И божанске енергије представљају одговарајуће богодоличне различитости у Божанству, које не чине просту природу Бога, из које оне од вечности исходе, као њено природно достојање (богатство). Енергије су заједничке и саопштитељне, посредством којих се недокучива божанска природа изражава у својим разноврсним спољњим пројавама, стварању, откривењу и искупљењу. Енергије су нетварне, као што је и божанска благодат, са којом су оне истоветне.
Исповедањем ова три обележја саздаје се истинити догмат о Светој Тројици, чије прихватање је неопходно за спасење. Очигледно да и најмање изопачавање једног или неколико ових обележја лишава човека спасења.
 
* * * * *
 
Али, шта се догађа са инославнима? Да ли су они правилно примили главну основу вере? Наравно – не. Колико папизам, толико и основни огранци протестантизма изопачују две животно важне чињенице: ипостасни однос Лица и њихових божанских енергија, упадајући тиме у ужасну јерес која их одсеца од тела истинске Христове Цркве.
Прво што унакажују у вери у Тројичног Бога је Filioque. То је лажно учење које се односи на чин и узајамни односи Божанских Ипостаси.
Сагласно православној вери, Отац је нерођен, извор Божанства, из Кога предвечно произлазе два друга Лица Свете Тројице: Син – кроз рођење и Свети Дух – кроз исхођење.
Сагласно римокатоличком учењу Filioque (и од Сина), Свети Дух не исходи само од Оца, већ и од Сина (ἐκ τοῦ Υἱοῦ). На тај начин се унижава достојанство Оца, као јединог извора Божанства Свете Тројице. Уводи се двоначалије, мешају се ипостасна својства и чин ипостаси, унижава се дело и истина трећег Лица Свете Тројице.
Друго – нетварне божанске енергије. Управо њих инославни одбацују.
Како сматрају римокатолици, једна таква разлика разара простоту Божанске природе, уносећи сложеност у њу. То је, међутим, заблуда. Ипостаси поседују богодоличну различитост, без икаквог нарушавања простоте Божанске природе. У истој мери се то (нарушавање) не догађа ни приликом разликовања нетварних божанских енергија.
Римокатолици прихватају божанске енергије не као нетварне, већ као тварне. По њиховим мишљењу тварна је била и Таворска божанска светлост, као што је тварна и благодат, коју Бог (како они сматрају), ствара да би имао општење са спољашњим светом и да би осветио човека.
Зар инославни са таквим ставовима могу бити укључени у саборно пространство Цркве. Да ли Православна Саборна Црква може то да прихвати и исповеда?
Да би крштење у име Свете Тројице било стварно и делотворно, потребно је, пре свега, правилно исповедање вере у Тројединог Бога. У противном, оно (исповедање вере) представља пуко лелујање ваздуха.
Све ово има значај и за Крштење. Оно мора бити истинско и реално да би присајединило човека истинској Христовој Цркви. Уз помоћ Крштења човек са себе скида прљавштину прародитељског преступа (првородни грех), чисти се од греха и духовно обнавља. Он одмах постаје члан Цркве, припаја се мистичком Христовом Телу и задобија праведност након Причешћа, и кроз друге свете Тајне прима божанску благодат искупљења.
Међутим, да би Крштење присајединило човека Цркви, мора да испуни одређене основне услове:
а) треба да се обави у границама Саборне Христове Цркве;
б) мора да се врши у име Пресвете Тројице кроз три погружења у освећеној води и
в) мора да се изврши од стране канонског епископа или свештеника.
 
Логично и исправно је када неко постави питање: да ли инославно крштење задовољава горенаведене захтеве? Свакако да не.
Пре свега, оно се не врши у окриљу Цркве, коју је саздао Господ. Њој у принципу не припадају инославне „цркве“ и хришћанске вероисповести. Сагласно догматској акривији (ἀκρίβεια – тј. тачности) крштење јеретика је неделотворно и лажно.
Ова последња карактеристика наравно није апсолутна. Због следећих услова (од којих је главни то што се врши у име Свете Тројице) такво крштење има неки значај. У његовој основи, сагласно икономији (οἰκονομία) крштење јеретика може постати прихватљиво у принципу, али само у оним случајевима када јеретици улазе у окриље Православне Цркве. Међутим, од овог става па до става да се инославно крштење сматра a priori за пуноважно, а уједно и да прибраја Цркви – постоји огромно растојање.
Крштење јеретика има недостатак још и због једног веома важног разлога. Код нас, да би Крштење постало пуноважно, неопходно је да се врши кроз три погружења у свету воду јер симболише Гроб и Васкрсење Господње. Инославни (римокатолици и протестанти) су нарушили ову одредбу, вршећи крштење обливањем или кропљењем.
Да, такво крштење вршило се и древној цркви. Међутим, то је био изузетак, вршило се у случају нужде, када није било могуће погружавати у воду (крштење тешко болесних који су због своје немоћи били приковани за постељу). То је било Крштење по икономији. Али увођење таквог крштења у Цркву у виду канонске норме и одлуке није дозвољиво и, у целини, доводи до разарања Свете Тајне.
 
* * * * *
 
Крштењско богословље (Baptismal Theology) у сагласности са оним што смо рекли горе још нема елементе да заслужи одбацивање, ако је крштење које припаја Цркве канонско, ако се врши у границама Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве.
Као што канонско крштење припаја Цркви, за коју и саздаје Њено историјско тело (људе, тј. чланове), тако и света Тајна Евхаристије, када се врши исправно, исто тако припаја Цркви као евхаристијској заједници са епископом, изражавајући чврсто јединство Тела Христово, вере, љубави и њену богостваралачку динамику.
Крштењско богословље постаје сумњиво и неприхватљиво када оно, прескачући конфесионалне баријере, уводи у Једну, Свету, Саборну Цркву јеретике и инославне у достојанству њених законитих чланова само зато што они врше крштење у име Свете Тројице, иако немају ништа заједничко у свом осталом еклисиолошком обличју, у зловерју, јереси, заблудама која их растржу.
Заиста, како се може папизам са мноштвом његових јеретичких тријадолошких и еклисиолошких разлика (Filioque, одрицање нетварности божанских енергија, папска непогрешивост и примат), да не говоримо о доминантној еклисиолошкој карактеристици – охолости, световном духу и склоности ка обновљенству – сматрати истинском Црквом, коју је на земљи основао Христос?
Како може протестантизам са својим прекомерним индивидуализмом, уз одсуство схватања догмата о саборности, уз одсуство црквеног ауторитета и граница, са учењем о „невидљивој“ и „апстрактној“ Цркви са својим разграњавањем и рашлањавањем, да задобије истинско склониште под кровом Свете Христове Цркве? Само из разлога што врши крштење у име Свете Тројице? Зар је то суштина?
Ми православни веома ценимо догмат вере о Цркви. Зато и када чујемо оно што се исповеда у свештеном Симболу вере: „у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“, себе осењујемо знамењем Крста.
То изражава нашу крајње префињену осетљивост и живу веру у Цркву, коју је основао Христос на земљи ради спасења човека од греха, коју у пуној мери оваплоћује Православље. Ову нашу веру ми објављујемо увек и свуда. Они који је крију или одбијају да је исповеде нису православни.
Нажалост, веома је жалосна појава да одређени део православних не изражава храбро и потпуно своје еклисиолошко обличје. То се данас уочава у екуменистичким круговима међухришћанског света, где се догађа умањивање значаја догмата, слабљење црквених традиција и несвојевремено и лакомислено учење о сједињењу „цркава“.
Интересантно је, колико има православних који учествују на екуменистичким скуповима и неустрашиво изражавају своје еклисиолошко обличје? Који одбацују фундаментални протестантски принцип “теорије грана“, која представља суштину еклисиологије „Светског савета цркава“?
Треба бити веома опрезан и према теорији крштењског богословља која се недавно појавила. Очигледно је да та теорија потиче из протестантске еклисиологије. Тенденција ка ширењу граница историјске Цркве усмерена је на то да се у Њој прикрију и они хришћани који су се од Ње одвојили.
Ако се тако нешто догоди, то ће бити велика претња за Православље, које верује да је оно једина истинита Христова Црква на земљи.
Постоји опасност и због још једног веома важног разлога. Ако допустимо да је канонска основа за јединство само „крштење у име Свете Тројице“ и да се сви, који макар по спољашњој форми томе одговарају, налазе у границама Цркве, онда се аутоматски разарају конфесионалне баријере, које раздвајају „цркве“. Међуконфесионално општење у светим Тајнама (intercommunion) је нешто што се већ догађа, и такво „уједињење цркава“, без обзира на сва противљења, онда постаје реалност.
Али, можемо ли ми прихватити овако нешто?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Објављено у часопису „Ὀρθόδοξη Μαρτυρία“, бр. 51/1997, стр. 11-15.

 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић

Извор:
ПРАВОСЛАВНЫЙ АПОЛОГЕТ

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *