Кремација

Питање:
Помаже Бог, пре свега неизмерно хвала на вашем труду и душекорисним одговорима, који ми много значе да пронађем прави пут до Господа. Хтео бих да питам следеће: Недавно сам прочитао да се наша Црква противи кремирању покојника. Настојатељ манастира Липље, игуман Стефан, је рекао: „Немамо благослов да служимо опело људима, који пристану на кремирање. Прави Хришћанин није господар свога тела, пошто није ни његов творац.“ Шта се у том случају дешава са донаторима органа, који по мени чине племенито дело? Шта ће бити са њима, када дође време васкрсења? Опростите, ако је моје питање неумесно.
Недељко


Одговор:
Драги Недељко, поклањање и завештавање органа, ако то спасава нечији живот, јесте израз љубави према ближњем. Ако неко може да положи свој живот за своје ближње – а треба (упореди: „Пастир добри живот свој полаже за овце.“ Јн. 10, 11. и „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ Јн. 10, 13.) , онда може и да поклони неки орган. Спаљивање мртвих је, у крајњем смислу, непоштовање према телу. Јер, наше тело није само некаква привремена „амбалажа“ за вечну душу, које се као безвредно паковање баца на ђубре или спаљује, него је и оно дар од Бога, позвано кроз васкрсење и преображење на живот вечни. Није лепо не понашати се с поштовањем према дару од Бога. Бог је уредио, из љубави према нама, да се тело привремено растане са душом. То је Његов дар и Његов промисао. Треба, дакле, оставити Богу да Он промишља о томе, а не узимати ствар у своје руке, правити се паметнији и спаљивати тај дар. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *