НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » КОНСТАНТИНОПОЉСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЊЕНИ ОДНОСИ СА РУСКОМ И БУГАРСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ЦРКВОМ У ПЕРИОДУ ОД 1917. ДО 1950.

КОНСТАНТИНОПОЉСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЊЕНИ ОДНОСИ СА РУСКОМ И БУГАРСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ЦРКВОМ У ПЕРИОДУ ОД 1917. ДО 1950.

Професор МИХАИЛ Шкаровски

КОНСТАНТИНОПОЉСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЊЕНИ ОДНОСИ СА РУСКОМ
И БУГАРСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ЦРКВОМ
У ПЕРИОДУ ОД 1917. ДО 1950.

 
Константинопољска Православна Црква у периоду 1917-1939.
 
Прва половина XX века је за Константинопољску Патријаршију била време тешких искушења, реформи и озбиљних сукоба са другим Помесним Православним Црквама и световним властима низа држава. Неко време је био угрожен и сам опстанак Патријаршије. Али је ипак, на крају, Васељенска Патријаршија не само опстала, већ и значајно проширила свој утицај. У свему томе битну улогу су имали односи са Московском Патријаршијом и руском православом емиграцијом у Турској.
 
До тренутка револуционарних дешавања 1917. г. и завршетка Првог светског рата, Константинопољска Патријаршија је била једна од значајнијих и утицајнијих у православном свету. У њен састав је улазило 40 епархија смештених на територији Османског царства, са више од 2 милиона људи (укључујући и 30 у Малој Азији). На патријаршијском престолу је био Герман V (у свету Георгије Кавакопулос) који је хиротонисан у епископа 1867. г., а за Патријарха изабран са 63 године 28.јануара/10. фебруара 1913. г. (после смрти Патријарха Јоакима III, 13. новембра 1912. г.). Према мишљењу грчких историчара, Герман V се током свог патријарховања све време дистанцирао од духа и слова четири устава Патријаршије који су усвојени 1860. г. Био је присталица пређашњег система управе Константинопољском Патријаршијом, који је познат под називом „герондизам“. Према том систему, стални чланови Синода – неколико најстаријих митрополита- геронда, чували су печат Патријаршије и за усвајање било ког документа била је потребна њихова сагласност, потписи и отисак печата. Патријарх Герман је такође бирао чланове Светог Синода према личном нахођењу, а не на основу списка епископа који је предаван на основу статута.[1]
 
Године 1913. у сукобу са руским монасима-имјаславцима, на Светој Гори Атосу, Патријарх Герман V је подржао Свети Синод Руске Цркве и помогао да се иселе имјаславци са Атоса. У време Првог светског рата Патријарх је јавно био протурски орјентисан. У вези са тим у руској штампи су се цитирале следеће чињенице: „Грчки патријарх се у Константинопољу обратио посланицом свим грчким митрополитима у Турској, и дао налог да се сваке недеље у време службе моле за здравље султана и за победу Турске над Русијом. Патријарх је поклонио хиљаду пари чизама за турске војнике.“[2]
 
Најбитнији проблем са којим се сучелио Патријарх Герман V у време Првог светског рата било је насилно исељавање грчког становништва из западног дела Мале Азије. Године 1915. око 774 хиљаде Грка је послато у унутрашњост Османског царства (пре свега у Анадолију), са циљем да бесплатно раде у такозваним „радним одредима“. До краја 1918. г. 250 хиљада ових људи је страдало због тешких услова живота и рада. Због тога се Константинопољска Патријаршија више пута обраћала Високој Порти, али без резултата. Ипак, формиран је Централни одбор Патријаршије за помоћ исељеном грчком становништву на чије чело је у октобру 1918. г. дошао Еноски митрополит Јоаким, који је био опозиција Патријарху Герману V.[3]
 
У јесен 1917. г. Константинопољски Патријарх је посебним граматама поздравио обнову Патријаршије у Русији и лично честитао изабраном Московском Патријарху Тихону (Балавину). У част тог догађаја је 21. новембра у московском Троицком подворју наступио с поздравним говором архимандрит Јаков као представник Васељенске Патријаршије.[4] У априлу 1918. г. Патријарх Тихон је у свом писму Герману V изнео своје мишљење о могућности увођења у литургијску праксу новог календарског рачунања времена у Црквама Православног Истока и Русије, а 28. маја је послао Константинопољском Патријарху обавештење о гоњењима која су почела против Цркве.[5]
 
Ускоро после тога Патријарх Герман V је био принуђен да се повуче због протеста православних Грка против његове компромисне политике у односу на турске власти. Петог октобра 1918. г. за време Великог входа у току литургије у храму Патријаршије зачули су се повици: „Доле!“. Осетивши се лоше, Патријарх се обратио народу са молбом да се смири, а затим је преко митрополита Пруског обећао да ће се повући са престола. То се догодило 12/25. октобра 1918. године (у децембру 1920. г. Владика је умро).[6] Истог тог дана на место једногласно је за мјестобљуститеља престола изабран митрополит Пруски Доротеј (Мамелис), који је остао на тој дужности до своје смрти.
 
Разлог те дугогодишње (трогодишње) упражњености Константинопољске катедре је био у томе што је влада Грчке, на челу са премијером Елефтериосом Венизелосом планирала да битно прошири државне границе на рачун малоазијских земаља Османске империје насељених грчким становништвом (односно територије старе Византијске империје) и бојала се да новоизабрани Патријарх може да буде про турски орјентисан (у складу са усвојеном предратном праксом, одлуку о избору је ратификовао султан). После оставке Е. Венизелоса, нова грчка влада, изабрана 1. новембра 1920. г, много мање се оријентисала на освајања земаља Мале Азије и изразила је жељу да на патријарашки трон врати Германа V. Али су чланови Константинопољског Синода, на челу са митрополитом Доротејем, нису сагласили са новом политиком Грчке и нису подржали иницијативу за поновни избор Владике Германа.[7]
 
До тренутка избора митрополита Доротеја за мјестобљуститеља патријарашког престола Османско царство је већ доживело пораз у Првом светском рату, Истанбул је заузела војска земаља Антанте (углавном енглеска), па се неколико година опет звао Константинопољ. Његово ослобађање је пробудило наду хришћанског становништва у поновно учвршћивање Православља на обалама Босфора. Двадесет првог јануара 1919. г., будући под заштитом грчко-иритског пука, митрополит Доротеј је укинуо часове турског језика у грчким школама у граду. Шеснаестог марта је у константинопољским храмовима објављена прокламација о „Уједињењу са Грчком“, после чега су Патријаршија и локални Грци, надајући се подршци енглеске војске, одбили да убудуће признају султанску владавину. У то време је у Константинопољу живело око 150 хиљада православних Грка (данас их има свега око 2 хиљаде). После одбијања Грка да учествују у новембарским изборима, раскид односа са турским властима је био потпун. Тако је, у суштини, Константинопољска Патријаршија организовала политичку заверу против Османског царства.
 
У жељи да задобије подршку свих нетурских снага у региону Патријаршија је почела активно да се повезује са другим конфесијама. Тако је у јануару 1919. г. у Константинопољу одржана грчко-јерменска конференција са циљем да се координира делатност ове две групе становника града. Двадесет осмог марта исте године митрополит Доротеј је писао архиепископу Кентерберијском: „Молимо Вас да одлучно подржите британску владу… у напорима које чини да истера Турке (из Истанбула). Васкрсавање Хришћанства на Блиском Истоку и обнова храма Свете Софије не могу се достићи никаквим другим средствима сем овог потпуног и апсолутног изгнања“.[8]
 
Нада да ће на куполи главног хришћанског храма Византијске империје – цркви Свете Софије, бити „постављен крст“ ,тада се чинило, да је врло близу остварења. Двадесетог марта 1919. г. у интервјуу дописнику „Вашингтон Поста“ старешина Хеладске Цркве, митрополит Мелетије (Метаксакис) „искрено и са ентузијазмом“ је изјавио: „На прву службу у храму Св. Софије у Константинопољу биће позвани не само представници разних јурисдикција Православне Цркве – Грчке, Руске, Румунске, Српске, Сиријске, Бугарске и тд., већ и римски епископ (тј. Папа), затим разне Источне Цркве и све Протестантске Цркве Хришћанског света“.[9] Те године је грчки свештеник војног пука успео чак да одслужи прву за последњих 465 година паузе службу у цркви Свете Софије.[10]
 
У лето 1919. г. митрополит Кесаријски Николај је у име Васељенске Патријаршије прихватио позив организационог одбора Свесветског хришћанског конгреса да у оквиру покрета „Вера и устројство“ учествује у организацији и на припремном састанку (конференцији) у Женеви. При том је Владика Николај изјавио да Патријаршија „пружа руку помоћи трудбеницима који се труде на истом пољу и у истом винограду Господњем“.[11]
 
Митрополит Доротеј је и јануару 1920. г. у вези успостављања у то време односа Патријаршије са Шведском Евангелистичко Лутеранском Црквом, као и у вези са посетама Константинопољу представника Епископске Цркве САД-а, издао окружну посланицу „Црквама Христовим посвуда“ у којој је стајало:“…потребно је обновити и учврстити љубав међу Црквама које једна другој нису туђе, већ су родне и блиске у Христу, „сунаследнице и супричаснице обећања Божијег у Христу“… Ово пријатељство и међусобно благонаклони односи, према нашем мишљењу, могу да се испоље на следећи начин: 1) прихватањем јединственог календара, са истовременим празновањем великих хришћанских празника у свим Црквама; 2) размењивањем братских поздрава на велике црквене празнике, као и у другим важним приликама; 3) ближим односима представника разних Цркава који су свуда распоређени; 4) комуникацијом богословских школа и представника богословске науке, као и разменом објављених богословских радова и црквене периодике сваке од Цркава; 5) слањем студената једне Цркве у школе друге Цркве; 6) сазивањем свехришћанских конференција с циљем разматрања питања која су од општег значаја за све Цркве; 7) непристрасним и историјски заснованим проучавањем догматских разлика на катедрама и у штампаним радовима; 8) исказивањем међусобног поштовања према традицијама и обичајима у разним Црквама; 9) међусобном помоћи у пружању на коришћење капела и гробаља за погреб у туђини умрлих представника других вероисповести; 10) регулисањем питања о мешовитим браковима међу представницима различитих вероисповести…“.[12]
 
Мјестобљуститељ престола Васељенске Патријаршије је предлагао и да се формира Лига Цркава – удружење свих хришћанских Цркава, ради узајамне помоћи, сарадње и достизања јединства. Назив предложене организације је позајмљен од Лиге Нација која је формирана после завршетка Првог светског рата, али су циљеви били црквени – за добробит Цркава и њихово јединство пред лицем спољашњег непријатељског света. Мада су сличан предлог за формирање удружења Цркава ради заједничке делатности у сфери моралних и социјалних проблема савременог хришћанског света изражавали и православни делегати на Женевској конференцији 1920. г., планирана организација ипак није била формирана.[13]
 
На припремни састанак Светског хришћанског конгреса у оквиру покрета „Вера и устројство“ који је одржан 12-20. августа 1920. г. у Женеви, послата је Константинопољска делегација на челу са митрополитом Селевкијским, Германом (Стринопулосом) који је од 9-12. августа учествовао као посматрач и у припремном састанку покрета „Живот и рад“. Васељенска Патријаршија је исте те године први пут послала своју делегацију на Ламбетску конференцију у Лондону коју је организовала Англиканска Црква.[14]
 
Митрополит Доситеј се такође бавио проблемом избеглица, исламизацијом православних Грка, насиља над њима од стране Турака, служењем Грка у турској војсци. Уз његову помоћ се 1919. г. појавио „Свештеничко удружење“ који је имао задатак да побољша услове за клир и да изврши црквене реформе. Штампана гласила савеза су били часописи „Препород“ (излазио од 1919-1922) и „Нови пастир“ (1919-1923). Формирано је низ комисија: за црквене промене, за календарска питања, питање приближавања другим Црквама и др.[15] У складу са Севрским мировним уговором који је потписан у августу 1920. г. између земаља Антанте и Османског царства, Константинопољ је проглашен слободним градом под међународном контролом.
 
У марту 1921. г. делегација Константинопољске Патријаршије, на челу са митрополитом Доротејем, кренула је у Лондон ради учешћа на међународној конференцији, на којој је разматрана судбина Османске империје. Ту се Владика Доротеј сусрео са министром иностраних послова Велике Британије, лордом Курзоном, са краљем Џорџом V и архиепископом Кенерберијским, али је 19. марта изненада преминуо од последица болести дисајних путева, са срчаним компликацијама – баш у тренутку кад је требало да добије почасну титулу Заменика председника Светског Конгреса за пријатељство у целом свету преко Цркава.[16] Од 21. марта Чувар Константинопољског трона био је у току од око осам месеци митрополит Кесаријски, Николај. Треба напоменути да је у августу 1921. г. међународни Севрски уговор оставио Турцима контролу над Константинопољем, мада је заштитио права религиозних и националних мањина.
 
Двадесет петог новембра/8. децембра 1921. г. за Васељенског Патријарха је проглашен, без обзира на већину гласова архијереја које је добио митрополит Герман (Каравангелис), бивши старешина Хеладске Цркве, архиепископ Мелетије (у свету Емануил Метаксакис), – активни присталица анти-турског политичког правца свога ујака, премијера Грчке, Е.Ванизелоса, борац за идеју панхеленизма, енергични модерниста и црквени реформатор. Родио се 21. септембра 1871. г. у селу Парсас на Криту, 1889. г. је почео да похађа богословију Светог Синода Јерусалимске Цркве, 1892. г. примио монаштво и рукоположен у јерођакона. По завршетку богословије, 1900-1908. о. Мелетије је служио као секретар Светог Синода Јерусалимске Цркве, а 1910. г. је хиротонисан у епископа и именован за митрополита Китиона (на Кипру), а у фебруару 1918. г. изабран за митрополита Атинског – Првојерарха Хеладске Цркве, али је на тој дужности био кратко. Седамнаестог новембра 1920. г. је свргнут „због неканонске делатности“, фактички је рашчињен до чина обичног монаха и затворен у манастир св. Дионисија Стротадског на острву Закинтос, одакле је касније отпутовао у САД.[17]
 
Митрополит Герман се сећао доласка Владике Мелетија на Константинопољски патријаршијски престо: „Мој избор 1921. г. на Васељенски престо је био несумњив. Од 17 гласова, 16 је било за мене. Тада ми је један од мојих световних пријатеља понудио 10 000 лира, ако се одрекнем престола у име Мелетија Метаксакиса. Ја сам, наравно, са негодовањем и одвратношћу одбио ту понуду. Ипак, ноћ пре избора ме је неочекивано посетила делегација од три човека, чланови „Лиге Народне Одбране“. Они су ме са жаром убеђивали, да повучем своју кандидатуру у корист Мелетија Метаксакиса. Чланови делегације су рекли да Мелетије може да унесе 100 000 долара за потребе патријаршије, а пошто је у веома пријатељским односима са протестантским епископима у Енглеској и Америци, може бити од користи у међународним пословима. Зато национални интереси захтевају да за патријарха буде изабран Мелетије Метаскакис. То је била жеља и Елевтерија Венизелоса. Размишљао сам о том предлогу целу ноћ. У патријаршији је владао финансијски хаос. Атинска влада је престала да шаље новчану помоћ а других прихода није било. Редовну плату нису давали већ девет месеци. Добротворне организације патријаршије су биле у критичном стању. Из тих разлога и зарад добробити народа, ја сам прихватио тај предлог…“.[18]
 
После одустајања митрополита Германа 6. децембра 1921. г., прихваћен је предлог Константинопољског Синода да се одложи избор Патријарха. Упркос томе, ускоро су архијереји који су гласали за одлагање избора били замењени другима и после два дана владика Мелетије је ипак изабран, добивши 16 гласова. Једна од најутицајнијих снага која га је подржавала, била је организација „Амина“ („Одбрана“), основана 1920. године у Константинопољу од стране грчких официра, а која је иступала за независност грчког дела Мале Азије. Нови Патријарх, Мелетије IV је стигао из САД у окупирани од стране војске Антанте Истанбул бродом који је пловио под жутом византијском заставом са црним орлом. Пре поласка, 22. децембра, срео се са америчким председником Хардингом и замолио за заштиту Грка који живе у Османској империји од притисака Турака, а на путу из Америке у Константинопољ посетио је Лондон и Париз где се састао са премијерима Лојд-Џорџем и Поенкареом, са циљем да добије њихову подршку за стварање грчког краљевства у западном делу Мале Азије. Турска влада је уложила протест против овог избора.[19]
 
Тридесетог децембра 1921. године већина архијереја Константинопољске Патријаршије (7 од 12 чланова Светог Синода и око 60 епископа из нових области Грчке), којима је председавао митрополит Кизички, Константин, састали су се у Солуну и објавили да је „избор Метаксакиса извршен са очигледним кршењем светих канона“, па су предложили да се изврши „истински канонски избор Константинопољског Патријарха“.[20] Они су о тој одлуци обавестили остале источне Патријархе (Александријског, Антиохијског и Јерусалимског), који су подржали ту одлуку.. Два члана Синода су се 25. децембра у Атини срела са тадашњим премијером Грчке, Гунарисом, упозоривши га на опасности које прете због избора митрополита Мелетија. Али без обзира на неслагање осталих Првосвештеника Владика Мелетије је ипак постао Васељенски Патријарх. У својој беседи на устоличењу, 22. јануара 1922. г., он је на следећи начин описао наставак својих делатности: „Ја предајем себе на службу Цркви, да са њеног главног престола допринесем развоју, колико је то могуће, приснијих пријатељских односа са неправославним хришћанским црквама Истока и Запада, у циљу промовисања њиховог уједињења.“[21]
 
Своју првосвештеничку делатност Патријарх Мелетије је почео покушајима да битно прошири зону утицаја Константинопољске Патријаршије. Крајем 1921. г. он је, искористивши тежак положај у коме се нашла Руска Православна Црква, дао Светом Синоду Хеладске Цркве „право“ да под своју управу узме грчке парохије Северне Америке, које су се раније налазиле у оквиру Московске Патријаршије, без сагласности њиховог свештеноначалија. И ускоро потом, 1. марта 1922. г., Патријарх Мелетије је пребацио грчку архиепископију Америке (основану 11. маја 1921. г.) под своју управу (касније су се из Северноамеричке руске епархије издвојиле и друге неруске парохије и оснивале епархије у оквиру Православних Цркава својих народа). Једанаестог августа 1922. г. у Њујорку, на II Сабору свештенства и мирјана грчке архиепископије у Америци, разрађен је нови устав који јој је доделио админстративну аутономију. Осниване су нове епархије – Сан Франциска, Чикага и Бостона. Њихови архијереји, заједно са Архиепископом њујоршким, требало је да чине Архијерејски Синод. У складу са новим уставом, Сабор свештенства и мирјана је имао право да бира три кандидата за водеће катедре, Архијерејски Синод је од њих бирао једног, а Патријарх је одобравао кандидата; само је Архиепископа њујоршког требало да бира и именује Патријарх. Владика Мелетије је усвојио тај устав, али је исти важио кратко.
 
Упоредо са превођењем под своју управу грчке архиепископије Америке и других заједница грчке дијаспоре (које је предао Патријарх Јоаким III у складу са Томосом 1908. г. под управу Хеладске Цркве), Константинопољски Свети Синод је 1. марта 1922. г. донео одлуку да целокупна православна дијаспора и све православне парохије и епархије које се налазе изван граница држава у којима постоје Помесне Православне Цркве (што је посебно лоше утицало на положај парохија Руске Православне Цркве ван граница СССР) „обавезно и искључиво буду потчињене њему“.[22] Ове активности су биле засноване на погрешном тумачењу 28. канона IV Васељенског Сабора који, наводно, даје право Константинопољу да под своју управу прими све „варварске земље“. Тако се појавило ново, раније непостојеће учење о посебним управним правима Константинопољског Патријарха.
 
Владика Мелетије је сличне идеје гајио и пре свог избора за Патријарха. У пролеће 1921. г. у САД изнео их је српском епископу Николају (Велимировићу). У свом извештају Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве од 26. јуна 1921. г. епископ Николај саопштава следеће: „Став Грка ми је најбоље објаснио митрополит Атински, Мелетије Метаксакис, који је тренутно у изгнанству у Америци… Митролполит Мелетије сматра, да према канонским правилима врховни надзор на Црквом у Америци треба да припада патријарху Константинопољском. Он се позива на канон 28. IV Васељенског сабора, према коме све цркве у земљама „варварским“ припадају управи Патријарха Константинопољског. Ова управа, према његовом мишљењу, била би пре почасна и реално би деловала само у случајевима апелације неке од незадовољних страна“.[23]
 
Пре тога нико овако широко није тумачио 28. канон IV Васељенског Сабора. И ниједан Константинопољски Патријарх пре Владике Мелетија није покушавао да замени превасходство по части превасходством власти или да замени саборност Цркве тезом о врховном суду Константинопоља у случају обраћања неке незадовољне стране у црквеном спору. Како је исправно приметио српски свештеник Србољуб Милетић, – први пут у историји је Патријарх покушао да поведе Константинопољску Цркву у потпуно неканонски и скандалозан административни поход на друге земље и на туђу паству.[24]
 
Петог априла 1922. г. Патријарх Мелетије је у Великој Британији основао Тијатирску митрополију, на чије чело је поставио присталицу својих реформи, митрополита Германа (Стринопулоса) са титулом егзарха Западне и Централне Европе (у то време је у земљи било свега 4 грчке заједнице о којима се раније бринула Хеладска Црква), после чега је Константинопољ почео да оспорава право митрополита Евлогија (Георгијевског) да управља руским парохијама у Западној Европи. Истог тог месеца Владика Мелетије се обратио архиепископу Алеутском и Северноамеричком Александру (Немоловском) и другим архијерејима Руске Православне Цркве у Северној Америци са предлогом да пређу под управу Константинопољске Патријаршије. Архипастири су размотрили ово обраћање на конференцији 7. маја и одлучно га одбили. Ускоро, 11. маја, Патријарх Мелетије је именовао грчког архиепископа Родостолонског Александра за свог егзарха у Северној и Јужној Америци. У турским и грчким земљама основане су још четири нове епархије: Бриуљска, Пергамска, Мосхонисијска и Александропољска, а три старе – Меленикоска, Боденска и Могленска су преименоване у Сидирокастријску, Едеску и Флоринску.
 
Осим тога, нови Патријарх је значајно учврстио (сада у новој улози) своје везе са англиканцима, које су и раније биле блиске. Тако је 17. децембра 1921. г. грчки амбасадор у Вашингтону обавестио префектуру у Солуну да је Владика Мелетије „у одори учествовао у англиканској служби, клањао се са англиканцима на молитви, љубио њихов престо, проповедао и најзад и благосиљао присутне“.[25] 28. јула 1922. г., на инсистирање Мелетија IV, Константинопољски Синод је формирао комисију за проверу законитости англиканских епископских хиротонија. После извештаја комисије, Свети Синод је донео потврђујућу одлуку: „Православни богослови, који су научно размотрили ово питање, једногласно су закључили, да су англиканска рукоположења сасвим законита… црквена пракса не даје никаквог повода за закључак да је Православна Црква икад званично довела у сумњу законитост англиканских рукоположења и да је прописивала поновно рукоположење англиканског свештенства“.[26]
 
За то време нагло се погоршала војна ситуација за Грчку, која је од 1919. г. водила тежак рат са Турском, новом државом која се појавила на остацима Османске империје (која је добила велику војну помоћ од Совјетске Русије). У септембру 1921. г. грчка армија која је наступала у Анадолији заустављена је код реке Сакарија, а у августу 1922. г. је претрпела потпуни пораз, што је резултирало правом катастрофом за грчко становништво Мале Азије. Био је, на пример, један случај 9. септембра 1922. г., када је турска војска после тешког боја заузела Измир (Смирну). У граду је у то време живело око 400 хиљада Грка, многи од њих били су избеглице. Према сведочанству америчког конзула у Измиру, Џорџа Хортона, свештеномученику, митрополиту Смиринском, Хризостому „предложено је да се склони у француски конзулат и да добије оружану пратњу маринаца, али је он одбио, рекавши да је његова обавеза да остане са својом паством… Сурови Турци су тукли свеца, ископали му очи, вукли га за браду улицом, одсекли му руку која их је благосиљала и на крају устрелили. Почело је зверско мучење грчког, јерменског и уопште хришћанског становништва града, муке и насиље над хришћанима су трајали неколико дана. Цео грчки и јерменски рејон је био спаљен“. Као резултат репресије погинуло је око 250 хиљада хришћана. Сведоци тих мучења су биле команде око 40 бродова земаља Антанте и обалска стража француске, енглеске и јерменске армије.[27] До 18. септембра 1922. г. грчка армија је потпуно напустила територију Турске.
 
У Малој Азији су заједно са својом паством трагично погинули, сем Владике Хризостома, још и митрополити Кидонијски Григорије (Орологос), Мосхонисијски Амвросије (Плианфидис) и многи други јерарси и клир. Православни манастири и храмови су разрушени и опљачкани. Од сурове репресије са територије Турске је у Грчку избегло око милион и по људи. Грчка заједница – отприлике 125 хиљада људи – очувана је једино у Константинопољу, а и то само захваљујући заштити земаља Антанте.[28] У августу-септембру 1922. г. бојећи се поновног Смирнинског покоља, из града је почело да одлази по три хиљаде људи дневно, а остатак становништва је спасла, пре свега, енглеска војска.
 
Због пораза Грчке и Константинопољска Патријаршија је запала у тешку ситуацију. По завршетку рата Патријаршија је изгубила свих 30 својих епархија у Малој Азији. Од 54 епархије Патријаршије, смештене на територији Европе, после Балканских ратова и Првог светског рата 49 епархија је ушло у састава других Православних Цркава, пре свега у Хеладску. На тај начин, од постојећих на почетку ХХ века 84 епархије Васељенске Патријаршије, под њеном управом у Турској је остало свега 58: Константинопољска, Деркоска, Халкидонска, Принкипоска и Имвроско-Тенедоска (тј. фактички – Истанбул и околина).[29] У овим епархијама је било 10 манастира и неколико духовних школа, најпознатија од њих је било богословски институт (школа) на острву Халка крај Истанбула. Осим тога, у оквиру Васељенске Патријаршије остало је и пет епархија на Додеканеском архипелагу који се налази у Егејском мору и који је до 1945. г. припадао Италији: Родоска, епархија острва Кос, Лероско-Калимноско-Астипалејска и Карпатоско-Касоска.
 
Истовремено се покренуло питање и самог опстанка Константинопољске Патријаршије на територији Турске. Власти ове земљу су одбијале да признају Мелетија за Патријарха, јер он није био турски држављанин, па самим тим, према налогу султана Османске империје од 1856. г. није ни могао бити биран. Сам Патријарх Мелетије је изјављивао да он не признаје такве налоге као обавезујуће, јер их дају муслимански освајачи.[30]
 
15. септембра 1922. г. митрополит Конијски, Прокопије, под чијом управом су биле све парохије у Анадолији, као и још двојица епископа и двојица свештеника, одвојили су се од Контстантинопољске Патријаршије и формирали свој Синод Турске Православне Цркве (у то време је у Анадолији живело око 50 хиљада Караманлида – православних Грка који говоре турски или говоре и турски и грчки). Стварни лидер овог сепаратистичког покрета постао је свештеник из града Кескина у Анадолији, који је говорио турски, „папа“ Евтимије (Ефтимиос Каракисаридис). Он се залагао за миран суживот хришћана и муслимана и за касније потурчавање православних. Чланови новог Синода су имали активну подршку владе Мустафе Кемала, због чега је Патријарх Мелетије сматрао непотребним њихово забрањивање. Он је предложио да се сазда аутономна Турска Црква која би била под управом Васељенске Патријаршије и којој је обећао увођење турског језика као богослужбеног, али је био одбијен. У пролеће 1923. г. члан расколничког Синода, свештеник „Папа“ Евтимије, уз помоћ турске владе, окупирао је храм Панагија Кататиани у Истанбулу. Почетком јуна месеца, старешина овог храма, Дамианос Дамианидес, организовао је групу која се пробила у зграду Патријаршије и захтевала да се Мелетије IV одмах одрекне престола. Патријарх је на ове активности реаговао тако што је одлучио од Цркве њихове вође. Поменути покрет је опстао до почетка 1930-их година и престао да постоји после масовне сеобе православног становништва из Анадолије.[31]
 
У октобру 1922. г. Патријарх Мелетије је у интервјуу италијанским новинама „Ориенто Модерно“ приметио да, ако Патријаршија не буде могла слободно да функционише у Турској, мораће је преместити на Свету Гору Атос. Истог тог месеца, Свети Синод је два пута разматрао питање премештаја Патријаршије ван граница Турске, али одлука није била донета.[32]
 
Четвртог јануара 1923. г. турска делегација је званично затражила од чланова Међународне конференције у Лозани да се Константинопољска Патријаршија измести ван граница Турске (на Атос), због њеног непријатељског односа према турској влади у време прошлог рата. У супротном, Турци су претили депортовањем свих Грка из Истанбула. Председник подкомисије за размену становништва између Грчке и Турске, Италијан Г.М.Монтана, претпоставио је да „склањање патријарха неће бити превисока цена за достизање споразума“. Ипак, представници Велике Британије, Француске и САД су се успротивили томе, налазећи утицај Ватикана у овом предлогу. Француска делегација је предложила компромисно решење – да Патријаршија остане у Истанбулу, али да јој се одузме политичка власт коју раније није имала. Грчка делегација је подржала овај француски предлог.[33]
 
Истог дана је председник Синода руских архијереја у иностранству, митрополит Антоније (Храповицки) написао своје обраћање у заштиту Константинопољске Патријаршије учесницима Конференције у Лозани:“Ми овај израз (наша апостолска вера) примењујемо на судбину Константинопољског престола зато што, према учењу Цркве Христове, која је изречена у одлукама седам васељенских сабора које признају како православни тако и римокатолици, Константинопољски престо није само једна од црквених области, слична осталима; он је саставни део Православне цркве која се налази по целом свету… Посебно је важно истаћи чињеницу да само ова Патријаршија има право да прима молбе са жалбама епископа који сматрају да су оштећени од стране помесних сабора… Из овог последњег реченог следи да Патријарх Константинопољски представља за православне свих земаља врховног судију.“[34] [35]
 
Десетог јануара 1923. г. председник војно-територијалне комисије Конференције у Лозани, лорд Курзон је, добивши подршку низа православних земаља, као одговор на захтеве турске делегације, изјавио да би уклањање Патријаршије из Истанбула било шок за савест целог цивилизованог света. Грчки премијер, Е. Венизелос, предложио је турској делегацији да узме у обзир изјаву Курзона, обећавши са своје стране, да ће уложити све напоре да са Константинопољског престола буде уклоњен Патријарх Мелетије који је свој углед у очима Турака изгубио подршком коју је давао грчкој партији. Као резултат овога, вођа турске делегације, паша Исмет Инени, сложио се да Патријаршија у Истанбулу остане, под условом да престане да се бави политичком делатношћу и да Патријарх Мелетије буде уклоњен (овај се под утицајем Венизелоса сложио, али је тражио одлагање свог одласка док не буду постигнути мировни споразуми).[36]
 
Чак и у овим тешким условима Патријарх Мелетије је наставио своју реформаторску и освајачку делатност. Он се 1922. г. обратио старешини аутономне Финске Православне Цркве Московске Патријаршије, архиепископу Серафиму (Лукјанову), с предлогом да се рукоположи свештеник обновљенаца – Финац Герман Аав у чин викарног епископа и прими аутокефалност од Константинопоља. Архиепископ Серафим је одговорио одбијањем. Али, без обзира на то, о.Герман Аав је под притиском финских власти изабран за викара, а 8. јула 1922. г. је, без обзира на протесте управног архијереја и без претходног монашког пострига, био хиротонисан у Константинопољу од стране Патријарха Мелетија у епископа Сортавалског.[37] Шестог јуна 1923. г. Финска Православна Црква је кршењем канона била примљена под управу Константинопољске Патријаршије, дата јој је и аутономија, иако је Црква већ поседовала исту од 11. фебруара 1921. г. у складу са одлуком Московске Патријаршије.
 
На почетку 1923. г. Мелетије IV је покушао да убеди управника парохијама Руске Православне Цркве у Западној Европи, митрополита Евлогија (Георгијевског), његов клир и паству, да пређу под управу Константинопољске Патријаршије, односно митрополита Тијатирског Германа, егзарха Западне и Централне Европе. У одговору од 28. марта 1923. г. Владика Евлогије је одбио овај предлог.
 
Четвртог марта 1923. г. Константинопољски Синод је дао Чешкој Православној Цркви (која је била под управом Српске Патријаршије) аутономију у оквиру своје јурисдикције. Истог дана је Мелетије IV хиротонисао чешког архимандрита Саватија (Врабеца) у епископа и удостојио га звања архиепископа Прашког и Чешког. Седмог јула 1923. г. Патријарх Мелетије је у Константинопољу уручио архиепископу Таљинском и Естонском Александру (Паулусу) Томос о примању Православне Цркве Естоније под управу Константинопољске Патријаршије, као посебног аутономног црквеног округа „Естонска православна митрополија“; архиепископ Александар је узведен у чин митрополита Таљинског и Естонског. Московска Патријаршија није признала овај неканонски прелаз.
 
У писму од 24. августа 1923. г. Патријарху Тихону, митрополит Антоније (Храповицки) је ситуацију описао на следећи начин: „Ове године је још више постало јасно да је неопходно постојање Више Црквене Власти у иностранству, јер неке аутокефалне цркве почињу да шире своја права на Руске Православне Цркве и имовину, као што је то урадио Васељенски Патријарх са Пољском, Естонијом, Летонијом и Финском, па чак и са Кинеском Духовном Мисијом, Јерусалимски Патријарх са нашом Мисијом и имовином Палестинског Друштва и тд. Руски Архијерејски Синод чува права Руске Православне Цркве. Осим тога, он помаже другим аутокефалним црквама у заустављању јеретичког новаторства неких старешина аутокефалних цркава.[38] Што се тиче „јеретичких новина“, најпре су, 24. априла 1923г., Патријарх Мелетије и његов Синод донели одлуку о препоруци руским јерарсима да се уздрже од комуникације са обновљеничком групом под називом „Жива црква“: „Обавестити представника Васељенског Патријарха у Москви, да Велика Црква не само да неће послати на суд свог представника, већ препоручује и руским јерарсима да се уздрже од учешћа у истом, јер Православље гледа на Патријарха Московског и Руског као на исповедника.“[39] Ипак, кроз неколико месеци је Константинопољска Патријаршија признала Синод који су основали обновљенци. Године 1926. чланови Синода обновљенаца су у писму Патријарху Мелетију (Метаксакису), који је заузео Александријски престо, писали следеће: „Свети Синод се са захвалношћу у срцу сећа моралне подршке коју је Ваша Светост, као Константинопољски Патријарх, пружила Светом Синоду, ступивши у канонски контакт са њим као јединим законским органом Руске Православне Цркве.“[40]
 
Од 10. маја до 8. јуна 1923. г. у Истанбулу је на иницијативу Патријарха Мелетија, који је био и председавајући, био одржан такозвани „Свеправославни скуп“ (који се у литератури често назива конгресом) у саставу од свега 9 чланова: 6 архијереја, 1 архимандрит и 2 мирјанина који су представљали Константинопољску Цркву (3 човека), Кипарску (1), Хеладску (1), Румунску (1) и Српску Цркву (2 човека).[41] Остале Помесне Православне Цркве, пре свега Антиохијска, Јерусалимска и Александријска Патријаршија, одлучиле су да не учествују на скупу. На неким заседањима је присуствовао и члан заграничног Руског Архијерејског Синода, Кишињовски архиепископ Анастасије (Грибановски) и Алеутски и Северноамерички архиепископ Александар (Немоловски), а у раду овог скупа су учествовали и англиканци: епископ Чарлс Гор и протопресвитер Бекстон.
 
Основна пажња скупа је била усмерена на календарске реформе. Као резултат дискусије одлучено је да се препоручи привремено прихватање „новојулијанског“ календара српског астронома професора М. Миланковића (непокретни црквени празници су се прослављали по грегоријанском календару, а Васкршњи празници – по јулијанском). Владика Анастасије је иступао као руководилац опозиције против радикалних реформи које је предложила Константинопољска Патријаршија, – осим промена календара, на састанку су разматрана питања о праву на други брак свештеника, о ожењеним епископима, о одрицању од покретног круга црквених празника, седмодневног распореда дана, скраћивању богослужења, ублажавању постова, дозволи за клир да носи световну одећу, да се шишају и брију браде итд. Разматрано је и питање уједињења са Англиканском Црквом. После излагања архиепископа одбијен је већи део предвиђених промена.[42]
 
На првој седници од 10. маја, Владика Анастасије је изјавио да нема „конкретне инструкције од руских карловачких јерарха по питању календара.“ Када се на шестом заседању разматрало питање другог брака за свештенство, ахриепископ Анастасије је приметио да црквени канони јасно забрањују други брак код клира, у чему га је подржао архиепископ Алексанадар (Немоловски). После ове седнице, Владика Анастасије је напустио конгрес. Осим увођења новог календара, на скупу су донете и друге одредбе: 1. Дозвољено је свештеницима и ђаконима да се жене после рукоположења; 2. Свештеницима и ђаконима удовцима је дозвољен други брак; 3. Помесне Цркве су позване да обележавају дане светаца у радне дане, до доношења новог календара у коме ће се свеци празновати само недељом, да би се смањио број празника; 4. Константинопољска Патријаршија је добила задатак да узме на себе сазивање Васељенског Сабора на коме ће се решавати спорна питања. На скупу је одржано свега 11 седница, али потпис архиепископа Анастасија стоји само на прва четири. На десетој седници, 6. јуна, сви учесници скупа су се сложили око непризнавања одлуке која је донета у Москви од стране Сабора Обновљенаца о лишавању чина Патријарха Тихона и изјавили су да „целокупно Православље њега сматра исповедником“.
 
Епископ Никон (Рилицки) који се касније налазио под управом заграничне Руске православне Цркве је писао: „Најважније одредбе сабора су биле одлуке о преласку на нови стил и дозвола другог брака за свештенство. Александријска, Антиохијска и Јерусалимска Црква нису учествовале на сабору, сматрајући да његово одржавање није у правом тренутку (а Мелетија – неканонским узурпатором). Они су одбили одлуке овог сабора као, према речима Александријског Патријарха, „противне пракси, предању и учењу Свете Мајке Цркве које су предложене као, наводно, лаке модификације, а које су, вероватно, изазване захтевима новог догмата садашњице“ (Повеља Антиохијском патријарху од 23.јуна 1923. г.). Представници Руске Заграничне Цркве (архиепископи Анастасије и Александар), као и Архијерејски Сабор, били су у потпуности против ових реформи.“[43] Митрополит Антоније (Храповицки) је назвао измене календара „неразумним и бесциљним уступком масонству и папизму.“[44]
 
Десетог јула у писму архиепископу Финском Серафиму (Лукоанову), Патријарх Мелетије је лажно саопштио, да је, наводно, прихваћен нови календар „уз сагласност и посредством одлуке свих Православних Цркава“. На исти начин је у почетку био уведен у заблуду и Московских Патријарх Тихон.[45] Затим је архиепископ Анастасије (Грибановски) послао Патријарху телеграм из Константинопоља о томе, да нису баш све Православне Цркве прихватиле нови календар.[46]
 
Тек 25. јула 1923. г. Константинопољски Синод се обратио Помесним Православним Црквама изјавом, да очекује од њих „одобрење од свих“ одлуке о реформи црквеног календара, да би се објавила „одлука (Свеправославног) Конгреса као одлука Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Али већина Цркава није прихватила реформу.[47] Као одговор на повељу Васељенског Патријарха од 12. марта 1924. г. о увођењу у црквену употребу новојулијанског календара, Патријарх Московски и Руски Тихон је одговорио да се испоставило да је немогуће у Руску Цркву увести нови стил, јер се народ томе одлучно супротставио.[48]
 
У годинама које су следиле одмах после конгреса, нови календар су увеле само три Помесне Православне Цркве: Константинопољска, Хеладска (под јаким притиском владе) и Румунска. У осталима се то није догодило због бојазни од немира и раскола, као и због јаке негативне реакције верника. Прелазак на нови стил је доживљен као весник намере Константинопоља да се зближи са Западом, а на штету вековног литургијског јединства Помесних Православних Цркава. Нови календар који је увођен под политичким притиском и противно пређашњим саборским одлукама, изазвао је у низу земаља расколе и уличне сукобе који су погодили и самог Патријарха Мелетија.[49]
 
Положај Константинопољског Патријарха је отежан и пре завршетка „Свеправославног скупа“. Првог јуна 1923. г. присталице свештеника П. Евтимија, као и верници огорчени због календарске реформе, организовали су митинг који се завршио нападом на Патријаршију у циљу свргнућа Мелетија IV и његовог протеривања из Константинопоља. Нападачи су уништили просторије Патријаршије, а самом Патријарху нанели телесне повреде или, како је јављала црквена штампа, – „увредили су га делом“.[50] Турска полиција је пасивно посматрала нереде, а ред је био поново успостављен тек по доласку француске војне полиције. После ових напада и захтева турске владе да се Патријаршија премести ван граница Турске, Патријарх Мелетијее је на седници Синода поставио питање премештаја Патријаршије. Он је тада послао телеграм свом ујаку, премијеру Грчке Е.Венизелосу у Лозану, тражећи савет, а као одговор добио предлог да напусти престо Патријаршије. Према сведочењима очевидаца, овај предлог је разљутио Патријарха, али је 1. јула, под изговором о лошем здравственом стању и неопходном лечењу, привремено напустио Истанбул и настанио се на Атосу. Као своју замену оставио је митрополита Кесаријског Николаја.[51] Двадесет четвртог јула 1923. г. у Лозани је потписан мировни споразум између Грчке, Велике Британије, Француске, Италије, Јапана и Румуније, са једне стране, и Турске, са друге стране. Према том споразуму у састав Турске су улазиле Источна Тракија, егејска обала Мале Азије, Турска Јерменија, острва Имврос и Тенедос, на тај начин се Грчка одрекла свих својих освојених територија, осим Западне Тракије и неких острва. Грчко становништво скоро из целе земље је подлегло репатријацији у историјску домовину; с друге стране, у Анадолију је требало да се доселе Турци који су живели у балканским земљама (око 350 хиљада). У складу са овим споразумом око 1,6 милиона Грка је било исељено у своју историјску домовину, која се после пораза у рату налазила у врло тешкој ситуацији и није била способна да им помогне материјално. У току ове принудне селидбе страдало је од глади, хладноће и болести 300 хиљада избеглица.[52] На тај начин је Константинопољска Патријаршија остала без скоро целокупне своје пастве.
 
Другог октобра 1923. г., сат времена пре почетка евакуације савезничке војске из Истанбула, члан Синода Турске Православне Цркве, о.“Папа“ Евтимије, у пратњи својих присталица и турске полиције, ушао је у зграду Синода у Фанару за време седнице и поставио ултиматум присутним архијерејима (после 1923. г., када је Заједнички одбор мирјана и свештенства био укинут, мирјани нису директно учествовали у управљању Патријаршијом) да у року од 10 минута одузму функцију Патријарху Мелетију. Без обзира на јако противљење два од осам чланова Синода, тај захтев је извршен, после чега је шест чланова Синода чија су се седишта налазила ван граница Турске, заједно са Мјестобљуститељом, митрополитом Николајем, били фактички истерани из резиденције Патријаршије. Али је и после тога о. „Папа“ Евтимије изјавио да он неће отићи из Фанара док не буде изабрано седам чланова Синода које је он предложио и нови Васељенски Патријарх. Скоро сви његови захтеви, сем избора Патријарха, су били испуњени, и свештеник се вратио у Анкару као представник Фанара (на тој позицији је остао кратко).[53]
 
Дванаестог октобра је грчка влада послала архиепископа Атинског Хризостома (Пападопулоса) код Патријарха Мелетија у Солун, са предлогом да се одрекне престола. Владика Мелетије је хтео да привремено пресели седиште Патријаршије у Солун, али су се грчке власти плашиле да турска влада после тога никада више неће дозволити враћање истог у Истанбул. Под великим притиском, Владика Мелетије је 20. октобра потписао званични документ у коме се одриче престола Патријарха.[54] Кроз неколико дана, 29. октобра, била је проглашена Турска република; на тајном гласању у Великој Народној Скупштини Турске за правог председника државе једногласно је изабран Мустафа Кемал који је добио почасно звање Ататурк (то јест отац Турака). После напуштања Константинопољског престола, Владика Мелетије се нашао у Александрији, где је уз подршку Енглеза 1925. г. био проглашен другим кандидатом за престо Александријске Патријаршије. У то време се Египат налазио под британском управом, а египатска влада је имала право да усвоји кандидатуру једног од два предложена кандидата за престо Александријске Патријаршије. Влада у Каиру је целу годину одлагала доношење одлуке, али је 20. маја 1926. г. под притиском енглеских власти ипак усвојила кандидатуру Владике Мелетија за Александријског Патријарха. Преминуо је 28. јула 1935. године и сахрањен у Каиру.[55]
 
Осамнаестог октобра 1923. године митрополит Кизикијски Калиник је послао свим обласним архијерејима обавештење о предстојећем избору Патријарха. Пошто је Заједнички одбор већ био распуштен, а општи акти нису више важили, у овим изборима нису више учествовали представници мирјана. Осим тога, турски полицајац, који је пратио рад Патријаршије у Фанару, предао је налог помоћника губернатора Истанбула, Таретина, у складу са којим су у изборима за Патријарха могли учествовати само турски држављани који исповедају своју религију у Турској.[56]
 
Шестог децембра исте године за новог Константинопољског Патријарха изабран је духовни син бившег Патријарха Германа V митрополит Халкидински Григорије (Зервудакис), у патријараштву Григорије VII. Турска влада најпре није признала ове изборе, јер у мировном споразуму из Лозане, у условима за размену муслиманског и православног становништва, било је наведено да репатријацији подлежу само истанбулски Грци и Турци из Северне Тракије, а Грк је сматран становником Истанбула само ако се доселио пре 1918. г. Владика Григорије се преселио у Константинопољ 1918. г. и на тај начин је подлегао репатријацији. Турске власти су изјавиле да, ако Патријарх не оде добровољно, онда ће бити избачен из земље. Као одговор на ово, грчка влада је поднела жалбу Хашком арбитражном суду.
 
Седмог децембра свештеник „Папа“ Евтимије, кога нису пустили у салу где се заседало, са својим штићеником, митрополитом Родополиским Кирилом и присталицама, пробио се у Фанар у пратњи 40 наоружаних Турака. Освајачи су истерали оданде све присутне и изјавили да неће отићи док се Григорије VII, кога су оптужили да ради у интересу Грчке, не одрекне од престола и не буде изабран „законски“ Патријарх. После два дана из Анкаре је од турских власти, које су имале обавезе према Споразуму из Лозане, ипак стигла наредба да се Фанар ослободи и освајаче су избацили оданде уз помоћ полиције. На тај начин је резиденција Патријаршије ипак враћена Григорију VII.[57]
 
Један од првих корака новог Патријарха је било објављивање 19. фебруара 1924. г. да је“Папа“ Евтимије лишен чина и да му је забрањено свештено служење. Истина, Евтимије се није потчинио томе, већ је реаговао тако што је у јулу 1924. г. упао у цркву Панагеје Кататиани у Гелату. Другог априла 1926. г. он је отео још једну истанбулску цркву – храм Спаситеља у Галати, али је утицај расколника већ битно ослабио.[58]
 
Двадесет седмог фебруара/ 12. марта (према неким другим изворима 23. фебруара) 1924. нови Патријарх и његов Синод су званично увели новојулијански календар у Константинопољској Патријаршији. Празновање Васкрса и са њим повезаних празника је привремено, до тренутка одржавања Васељенског Сабора, остављено према старој пасхалији. Прама неким подацима, Григорије VII лично је био против измена, али је био принуђен да уступи пред притисцима владе Грчке, од које је у потпуности материјално зависио. Тако је једанпут Патријарх директно изјавио Светом Синоду „на жалост, измену календара је наметнула грчка влада“.[59]
 
Као одговор на обавештење Григорија VII, Московски Патријарх Тихон је обавестио Константинопољског Патријарха да, иако је добио повељу о увођењу новог стила од 10. марта, ипак се испоставило да је у Руској Цркви немогуће увести тај стил због одлучног неслагања народа.[60]
 
Истог тог месеца Патријарх Григорије VII је пренео под своју управу све парохије смештене у Аустралији (које су раније биле под управом Хеладске Цркве) и основао митрополију Аустралијску и Новозеландску, коју је до 1929. г. водио митрополит Христофор (Книтис). Његова основна брига је била организација помоћи грчким избеглицама из Мале Азије у Грчкој. Друго значајно дело Григорија VII је свенародно објављивање енциклике посвећене регулисању проблема дела Македоније и Фракије, такозваних „нових територија“ које су припојене Грчкој 1912-1913. године и стварању тамо нових привремених епархија.[61]
 
Положај Патријарха у сопственој земљи је био врло несигуран. У марту 1924. г. турска влада је, истеривањем калифа и укидањем калифата, у Народној Скупштини предложила пројект закона (који на сву срећу није прихваћен) о протеривању из Турске високих хришћанских јерарха, који је предвиђао ликвидацију Васељенске и Јерменско-Грегоријанске Патријаршије. Планирана је конфискација целокупне њихове имовине у корист државе. Влада је такође налагала, под претњом затварања, одузимање од хришћанских школа крстова и икона, па је 36 школа које се нису повиновале наредби заиста и затворено. У штампи је Васељенски Патријарх директно оптуживан за сарадњу са грчком владом, неко време је претња да ће бити депортован била врло реална, мада је на крају ипак превладало мишљење умерених чланова турске владе који нису желели да прекрше Споразум из Лозане. Седамнаестог децембра 1923. г. министар правде је прогласио избор Григорија VII важећим.[62]
 
У овим условима обновљенички Синод у СССР-у 18. априла 1924. г. је наложио: „Из разлога прогона васељенског патријарха Григорија VII од стране кемалиста, као и његовог тешког материјалног стања, потребно је пружити му гостопримство, као чуваоцу интереса Руске Православне Цркве у сва времена и на основу сагласности петорице (Тројицки, Смидовић, Галкин, Красиков и Тучков) пружити му право да слободно изабере место свог боравку међу следећим градовима: Новоросијск, Одеса, Кијев, Петроград и чак Москва, са потпуним издржавањем, како Његове Светости Григорија VII, тако и целокупне његове пратње, под условом да буде легализован Синод и све одлуке (обновљеничког) сабора 1923. године, којим је удаљен са престола Патријарх Тихон.“[63]
 
Шестог маја је у свом говору пред Константинопољским Синодом, очигледно делимично из захвалности, Григорије VII позвао Патријарха Тихона да се добровољно одрекне звања Патријарха и одмах напусти Црквену Управу. Истог тог дана је Синод донео одлуку да се у Москву у циљу истраге црквеног сукоба пошаље комисија која би се у свом раду „оријентисала на црквене токове, верне влади СССР-а“, тј. обновљенаца, и дата је изјава у корист одрицања Патријарха и укидања Патријаршије у Русији.[64] Према неким сведочанствима, на одлуку Константинопољског Синода су утицале тенденциозне информације блиског обновљенцима представника Васељенског Патријарха у СССР, архимандрита Василија (Димопуло).
 
Првог јуна у новинама „Известија“ објављено је саопштење које је још више закомпликовало ситуацију: „Московски представник васељенског патријарха, архимандрит Василије Димопуло, саопштио је представнику РОСТ-а следеће: „Управо сам добио саопштење из Константинопоља да је Константинопољски патријаршијски синод којим је председавао Васељенски патријарх Григорије VII донео одлуку да се Патријарху Тихону одузме право управљања Руском Православном Црквом, јер сноси кривицу за црквене немире. Ова одлука је донета на заседању синода уз учешће Васељенског Патријарха 6. маја и донета је једногласно.“ Према речима архимандрита Василија, ова одлука је резултат многобројних саветовања са источним патријарсима и посебно са српским патријархом. Истовремено константинопољски патријарх шаље у Москву комисију састављену од ауторитативних познатих источних патријарха у циљу упознавања са дејствима Руске Православне Цркве…Васељенски патријарх је такође признао (обновљенички) руски синод за званични главни орган Руске Православне Цркве и забранио богослужење јерарсима који су побегли из Русије у емиграцију, на челу са Антонијем (Храповицким). Сви ти јерарси предати су црквеном суду.“[65]
 
Шестог јуна Патријарх Тихон је добио писмо архимандрита Василија (Димопуло) са приложеним изводима из записника седница Константинопољског Синода од 1. јануара, 17. и 30. априла и 6. маја 1924. године из којих је следило да је Григорије VII „проучивши прецизно ток руске црквености и неслагања и поделе које су се дешавале, у циљу смиривања и прекидања тренутних аномалија“, одлучио да у Москву пошаље, узимајући у обзир посебност ситуације и примере из прошлости, „посебну мисију која је опуномоћена да проучава и делује на лицу места, на основу и у границама одређених инструкција које су у складу са духом и предањем Цркве.“ У инструкцији члановима комисије Григорије VII је изразио жељу, да Патријарх Тихон „ради уједињења раскола и ради пастве, жртвује Себе тако што ће одмах напустити управљање Црквом, како то доликује истинском и љубвеобилном пастиру који се брине о спасу многих и да би бар привремено била укинута Патријаршија која се појавила у потпуно ненормалним условима, на почетку грађанског рата, као препрека успостављању мира и јединства.“[66]
 
У свом одговору Григорију VII од 18. јуна, Патријарх Тихон је основано одбио те неумесне савете: „Ми смо врло збуњени и зачуђени што се… старешина Константинопољке Цркве, без икаквог претходног контакта са Нама, као законским представником и старешином Руске Православне Цркве, меша у унутрашњи живот и рад аутокефалне Руске Цркве. Свети Сабори (види 2. и 3. Правило II Васељенског Сабора и др.) су увек Константинопољском епископу признавали само почасно првенство, али нису признавали и не признају првенство власти или првенство уопште…Народ није са схизматицима, већ са својим законским и православним Патријархом. Ако дозволите, изражавамо сумњу у меру коју предлаже Ваша Светост, да Црква оде у мировање – тј. да се Ја удаљим од управљања Црквом и чак у привремено гашење саме патријаршије у Русији. Неће то донети мир Светој Цркви, већ изродити нове нереде, донети нову жалост ионако многострадалним архипастирима и пастирима који су верни Нама …“[67] После овог писма, Патријарх Григорије VII није послао у Москву никакву мисију, али је фактички прекинуо комуникацију са Патријархом Тихоном и касније водио преписку само са Синодом обновљенаца. Под утицајем Константинопољске Патријаршије, обновљенце су признале и друге Источне Патријаршије.
 
Осмог маја 1924. г. митрополит Антоније (Храповицки), који се налазио у посети Атосу, добио је писмо од Патријарха Григорија VII у коме је стајало да без његове сагласности и дозволе Владика не може напустити Свету Гору. Овако чудна забрана је вероватно била изазвана из бојазни Константинопоља да ће ауторитативни глас руског митрополита изазвати опозицију црквеним реформама у другим Источним Патријаршијама у које се спремао да отпутује митрополит. Владика Антоније је у писму с поштовањем замолио да му дају дозволу да оде на Исток, а затим је, не дочекавши одговор, обавестио Патријарха Григорија да његова виза истиче 14. јуна и отишао у Александрију.
 
Истовремено је Григорије VII захтевао од руских архиепископа Анастасија (Грибановског) и Александра (Немоловског), који су боравили у Константинопољу, да престану да иступају против совјетске власти, да не спомињу Патријарха Тихона и „дао им савет да признају бољшевике“. Пошто је добио категорично негативан одговор, он је организовао истрагу и забранио свештенослужитељима да обављају богослужења.[68] Двадесет четвртог маја Константинопољски Патријарх је написао и руководству Српске Православне Цркве допис са протестом против дозволе да на њеној канонској територији врше своју делатност руски загранични црквени органи, али је добио негативан одговор (2. децембра је Српски Архијерејски Сабор, размотривши ово питање, донео одлуку у којој је речено да је постојање Руске Заграничне Управе канонски правилно и потребно).[69] А после три дана, 27. маја, Патријарх Григорије VII је издао опште саопштење у коме је објавио сазивање Свеправославног Сабора 1925. г. у част 1600-годишњице I Васељенског Сабора.
 
Седамнаестог фебруара 1925. г. митрополит Антоније се обратио новом Константинопољском Патријарху „Тужним писмом“ протканим осећањем велике горчине, у којем је штитио Светог Патријарха Тихона и истицао штетност реформаторства Васељенске Патријаршије: „…због физичке немогућности нашег Руског Патријарха да се чује његов глас, ја, скромни митрополит Кијевски…имам тешку, али неизбежну дужност, да као његов син напоменем Вашој Светости, да су Ваши претходници – Кир Мелетије и Кир Григорије VII вршили незаконита дејства… Од своје младости па до дана данашњег ја сам свој глас подизао само да хвалим имена Источних, па наравно и Васељенских Патријарха, усмено и писмено… речју и делом сам се представљао као филохелен и поштовалац велике идеје. Ипак, ја нисам паписта и одлично знам да је сем великих епископа Црквених тамо било и много других, па и унутрашњих непријатеља Цркве, јеретика и чак јересиараха… Два претходника Ваше Светости су били наклоњени баш том путу непослушања Св.Цркви и канонима… још од одржавања несрећног Свеправославног конгреса, бивши Патријарх Мелетије (који је овај назив дао скупу од 4-6 архијереја и неколико свештеника и мирјана, без учешћа на њему три Источна Патријарха) – значи од одржавања тог неправославног конгреса, започет је тај вандализам против Цркве који је пројектовао много онога што забрањује Црква страшним проклетством, као што су на пример ожењени архијереји, други брак клира, укидање постова…“[70]
 
Пошто је имао велики ауторитет у целом православном свету, Владика Антоније је и касније отворено иступао против реформаторства Васељенских Патријарха. Касније, 1936. г. Српски Патријарх Варнава се овако изразио о овој делатности Првојерарха РПЗЦ: „Кад је почетком послератних година талас модернизма запљуснуо све Источне Цркве, тај талас се разбио о стену митрополита Антонија.“[71]
 
Али су се покушаји Константинопољских Патријарха да наметну своје реформе и мешање у рад других помесних Православних Цркава наставиле и касније. Тако је у јулу 1924. г. митрополит Евлогије (Георијевски) одбио предлог Григорија VII да пређе под његову управу. Петнаестог априла 1924. г. Васељенски Патријарх је основао митрополију Мађараску и Централне Европе са седиштем у Будимпешти, мада је тамо већ био српски епископ. До новембра месеца под управом Константинопољског Патријарха су већ постојали Западноевропских егзархат на челу са митрополитом Тијатирским Германом, епархија епископа Париског Григорија и основан у октобру месецу на основу Мађарске митрополије – Централно-европски егзархат на челу са митрополитом Германом (Каравангелисом), који је имао седиште у Бечу, али који је очувао под својом управом Мађарску, Аустрију и Италију (овај егзархат је укинут после смрти Владике Германа 1935. г.).[72]
 
Под притиском финске владе Патријарх Григорије је дозволио Финској Православној Цркви да прими западну пасхалију. После тога су почела гоњења присталица старог стила у Валаамском и Коњевском манастиру. Двадесет седмог новембра 1923. г. Патријарх Тихон (после ослобађања из затвореништва) и Свети Синод Руске Цркве су после извештаја архиепископа Серафима (Лукјанова) одлучили: „Пошто је Свети Патријарх Тихон ступио на дужност старешине Руске Православне Цркве, разлог због којег је Константинопољски патријарх сматрао да је потребно привремено пребацивање управе над Финском Црквом под његову управу сада отпада и Финска епархија треба да се врати под вођство патријарха Сверуског.“[73] Ову одлуку су у Фанару . Ускоро су финске власти насилно лишиле архиепископа Серафима управе Црквом.
 
У писму валаамском јеромонаху Поликарпу од 27. јануара 1925. г. митрополит Антоније (Храповицки) пише: „Добио сам ваше тужне вести и много сам ожалошћен због суровости грчких архипастира, а Германа сматрам обичним мирјанином… Јасно је да је у Константинопољску патријаршију ушла јеретичка хорда…Док се радило само о новинама које се директно не противе канонима, сећате се да сам Вам саветовао послушање, а сада у име Бога светујем: да се не повинујете лажном епископу Герману и срамно преминулом патријарху Григорију VII, који је својим радом погубио патријаршију, јер су његовог, за сада још невиног, наследника Турци истерали из Константинопоља. Ја сам већ молио за патријаршију и светог Константина VI и још ћу молити, ако и он не скрене са православног пута, а Вама саветујем да се чврсто држите свог јединог пута спасења и све истрпите: растурање заједнице, прогон и сва лишавања у име свете вере.“[74]
 
У једном другом писму из тог времена, митрополит Антоније је истицао: „Још незаконитије и суровије су се понашали покојни патријарх Григорије VII и његов Синод према Финској епархији и њеном архиепископу (Серафиму (Лукјанову)). Управо је Васељенски патријарх рукоположио у његове викаре свештеника Аава (без икаквог пострига у монаштво или чак у расу) и не само без његове сагласности као архиепископа, већ и насупрот његовом неслагању; овим поступком је покојни патријарх потро основни црквени канон – шесто правило I Васељенског Сабора (и многих других)… И тако, овај сумњиви епископ Герман, у цивилном оделу, обријан и ошишан, шета улицама града, православни се саблажњавају, иноверни злорадствују, а поштовани архиепископ, најљуће увређен од стране свог сабрата, животари у прогонству, у тесној манастирској келији на пустом острву бурног Ладошког језера.“[75]
 
Не обазирући се на протесте Патријарха Тихона које се обратио митрополиту Дионисију (Валединском) дописом од 5. јуна 1924. године и изразио своју збуњеност усвајањем акта о избору митрополита Варшавског и Пољског од стране Константинопољске Патријаршије,[76] Григорије VII је три дана пре своје смрти потписао Томос од 13. новембра 1924. г. о признавању аутокефалности Православне Цркве у Пољској. Као основу за овај Томос Константинопољска Патријаршија је узела тврдњу да уређење црквених послова, наводно, треба да се подудара са политичким и друштвеним облицима уређења. У ноћи између 16. и 17. новембра Григорије VII, који на престолу Патријаршије није провео ни целу годину, преминуо је. Кроз месец дана – 17. децембра 1924. године на Васељенски престо је изабран митрополит Деркојски, Константин (Арабоглу), који је постао Патријарх Константин VI. Ови избори су поново заоштрили односе између Турске и Грчке. У складу са договором из Лозане, за Патријарха је могао бити изабран само грађанин Истанбула, а нови Патријарх, мада је и био држављанин Турске, живео је на другом месту, па је стога потпадао под депортовање у Грчку. Одмах после избора, турка влада је захтевала да он буде удаљен.
 
Тридесетог јануара 1925. године, без обзира на протесте грчког парламента, Константин VI је прогнан из земље, а кад је покушао да се врати у Турску – нису га пустили; тако је он на патријаршијском престолу превео само 43 дана. Као избеглица, Константин VI се настанио у згради Солунске епархије где су га посећивале хиљаде верника. Одатле се Патријарх обратио Лиги Народа са молбом да реши његов проблем, што је грчке власти довело у тешку ситуацију. Атински архиепископ је послао протестно писмо свим старешинама хришћанских деноминација у Европи и Америци, али то није помогло. Чак је турска власт после тога захтевала да из земље буду истерани и остали архијереји Константинопољске Патријаршије који су имали статус рапатријаната. Четвртог фебруара је турски премијер у свом говору, као одговор на протестну ноту грчке владе, а поводом прогона Патријарха из земље, изјавио да је Турску немогуће уплашити и да је питање Патријарха унутрашње питање суверене државе. Двадесет петог фебруара је вали (градоначелник) Истанбула, Сулејман Сами Беј обавестио Свети Синод који је заседао у Фанару да ће издејствовати за њихове чланове статус нерепатријаната, ако признају рашчињење Константина VI и изаберу новог Патријарха. Тако је касније и било, 11 миторполита – чланова Синода, су избегли репатријацију.[77]
 
У априлу 1925. г. су се преговори између турске и грчке владе у вези скидања с престола Патријарха Константина VI завршили постигнутим договором. Грчке власти су се обратиле молбом педесет осморици миторополита Патријаршије да признају скидање с престола Патријарха (већина њих је од 1912. године боравила у Грчкој). Двадесет другог маја је и сам Константин VI обавестио грчку владу да се он одриче места Патријарха и послао одговарајућу молбу Синоду. У тексту је стајало: „Сматрајући да ће до сада нечувено прогонство нас са престола изазвати дезорганизацију у древној Контантнинопољској патријаршији, чији је статус утврђен на светим Васељенским саборима, донели смо одлуку која је позната целој нашој јерархији, којом смо ми покушали да донесемо мир у институцију Васељенске патријаршије, како је указано у нашем меморандуму Лиги Народа.“[78] Преминуо је бивши Патријарх 28. новембра 1930. године.
 
Тринаестог јула 1925. г., иако су „Папа“ Евтимије Даминаидис и његови следбеници покушали да утичу на турску владу, да узме учешћа у изборима новог Првосветитеља, на престо Патријаршије је без мешања са стране изабран 85-годишњи митрополит Никејски, Василије (Георгиадис), који је постао Патријарх Василије III. Са чином митрополита Анкиалоског (1894-1909) он је преживео уништење свог катедралног града у току Македонског устанка 1906. године. Одмах после избора, 22. јула, Патријарх Василије III је послао писмо архиепископу Кентерберијском, Рандалу, у коме пише: „… ми ћемо учинити све што од нас зависи да боље учврстимо везе које вежу нашу љубав у Христу, које су важне не само за наше Цркве, већ и за цело дело исконског зближавања и блаженог уједињења свих Хришћанских Цркава.[79]
 
Нови Патријарх није тако јавно, као његов претходник, подржавао обновљенце, трудећи се да заузме неутралнију тачку гледишта и углавном се уздржавао од директног мешања у унутарцрквену борбу у СССР, али је ипак чувао контакт са расколницима. Двадесет првог јула Синод обновљенаца је послао телеграм са честитком у част ступања Василија III на престо. Патријарх је телеграмом захвалио на честиткама и изразио наду у „смирење и уједињење Свете братске Руске Цркве.“ Већ 30. јула је Синод послао Владики Василију позив да посети Москву и председава на предстојећем обновљеничком Сабору. У одговору је Патријарх поновио позив на мир и решавање раскола и, захваливши се на позиву, одбио да допутује, рекавши, да „према нашем мишљењу, наше лично присуство на Вашем Сабору и није тако неопходно.“[80]
 
У октобру 1925. г. представник Константинопољског Патријарха, архимандрит Василије (Димопуло) је ипак учествовао у раду такозваног „Трећег помесног сабора на територији СССР.“ Подршка обновљеничком расколу од стране Источних Патријарха је представљала опасност и за цело Православље. Најпре ја за 1925. годину у Јерусалиму, а потом за 1926. годину у Атини било планирано сазивање VIII Васељенског Сабора, који је у случају одржавања, како праведно примећује протојереј Владислав Ципин, „могао да се претвори у лажни сабор, својим потчињавањем вољи обновљенаца и Источним епископима присталицама обновљенаца.“[81]
 
У време припреме за сазивање планираног Сабора, 30. марта 1926. године, митрополит Антоније (Храповицки) је написао писмо свим старешинама Православних Цркава, протестујући против позивања на тај Сабор обновљеничких „епископа“. У одговору на ово писмо, Патријарх Василије III је навео да су позвани сви делови Руске Цркве, укључујући и Мјестобљуститеља Патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), и на Сабору ће бити решено питање ко је у праву у овом црквеном спору. Дванаестог октобра је митрополит Антоније послао писмо на Атос, јеросхимонаху Теодосију: „Не брините због наше спремности да идемо на Константинопољски сабор. Наравно, никаквог сабора неће ни бити, али ако буде и ако одемо, као што је св.Флавијан доспео на разбојнички сабор, онда ћемо наравно сачувати веру, а одступнике ћемо анатемисати. Али, све док они не кажу последњу реч, док цела Црква не васељенском сабору не понови проклетство патријахра Јеремије, све до тада треба сачувати комуникацију, да сами себе не лишимо спасења, да оцеђујући комарца не прогутамо камилу.“[82]
 
VIII Васељенски Сабор заиста није одржан. Још 5. маја 1926. године Патријарх Василије III је обавестио обновљенички Синод да се Сабор који је планиран за Тројицу 1926. г. на Светој Гори Атос одлаже, зато што је потребно најпре одржати Свеправославни Предсаборни састанак.[83] Углавном због потребе припреме овог састанка почео је да излази Патријаршијски билтен „Orthodoxia“ („Православље“), који је редовно излазио од 1926. до 1963. године (обновљен је 1994. г.). А бивши Константинопољски Патријарх Мелетије је у свом писму послатом митрополиту Антонију (Храповицком) од 27. јула 1927. године писао: „Територијални епископи не треба да имају власт над црквама ван своје територије и не треба да мешају цркве… На основу тог правила, Ви као епископ Руске цркве немате права да се мешате у епископску управу ван граница ваших цркава“, прећутавши, да поменуто друго правило Другог Васељенског Сабора забрањује епископима свих Цркава узурпирање туђих територија, и да Константинопољска Црква није изузетак.[84]
 
Симпатије Константинопољског Патријарха према обновљенцима су се показале и касније. Седмог децембра 1927. године Василије III је писао Заменику Патријаршијског Местобљуститеља, митрополиту Сергију (Старогородском), као одговор на допис од 20. септембра: „Вест, да је и Ваша ситуација везана за односе са цивилном влашћу добро разрешена, што даје могућност несметаном раду Св.Цркве и црквеним потребама, представља за нас велико задовољство. Надамо се да ће овај добар правац допринети користи Свете Руске Цркве – целокупне и јединствене Руске Цркве, али никако не једног Њеног дела, како је сада подељена. Како то обично бива у изузетним приликама, одговорност за прошлост подједнако пада на многе и нико не може да је пребаци са једнога на другога.“ Истог дана је Патријарх послао писмо обновљеничком Синоду са обавештењем о добијању дописа од митрополита Сергија у вези озакоњивања дела Цркве на чијем челу се налазио и са израженом надом на помирење завађених страна и сазивање заједничког Сабора.[85]
 
Исте године Константинопољски Патријарх је подржао митрополита Евлогија (Георгијевског) у конфликту са Руским Архијерејским Синодом у Сремским Карловцима који је 26. јануара 1927. г. донео одлуку да се Владика Евлогије преда епископском суду, а претходно му је забрањено да врши богослужење (8. септембра је била донета одлука суда у складу са којом је привремена забрана за митрополита претворена у сталну). Када се Западно-Европски митрополит обратио Патријарху Василију III и изложио „спор“, овај је као одговор написао: „Нама нимало није тешко да одлучно изјавимо да је донесена против Вас забрана, као и било која друга делатност такозваног Архијерејског Заграничног Синода канонски незаконита и према томе нама никакву црквену снагу, јер и само постојање овог самозваног скупа као органа управе је канонски непотребно и не једанпут је законска власт издавала указе и налоге да је неопходно његово распуштање и прекидање његове безвредне и штетне делатности.“[86]
 
Архијерејски Сабор РПЗЦ је реаговао циркуларним писмом од 6. септембра 1927. г. у коме се у многоме исправно примећује: „Са дубоким жаљењем смо принуђени да изјавимо да наша Руска Црква у дане страдања под игом бољшевичке владавине трпи од Константинопољске Патријаршије гоњења и притиске, не мање од оних које трпи од „Живе Цркве“, од обновљенаца и других расколника… Константинопољска Патријаршија кршећи отворено Свете каноне, без икаквог односа са Сверуском Црквеном Влашћу и чак не обазирући се на протесте наших јерарха, отцепљује од наше Цркве многе области – Пољску, Финску, Естонску; покушава да отцепи и друге Њене делове – руске епархије у Америци и Западној Европи; даје благослов за отцепљење од наше Цркве и аутокефалност Пољске, Украјинске и Грузијске Цркве. Али је још ужасније следеће: када се унутар наше Цркве појаве расколничке заједнице – „Жива Црква“, обновљенци и други, онда Константинопољска Патријаршија ступа у контакт са тим полтронима безбожне совјетске власти, признаје расколнички сабор 1923. године који је осудио Светог Патријарха Тихона на лишавање чина и монаштва, сложи се да пошаље свог представника у Москву с циљем мешања у питања наше Цркве и чак предлаже нашем Патријарху да оде са свог престола и упразни саму патријаршију… У многим Православним Црквама се под појачаним утицајем Константинопољске Патријаршије насилним мерама уводи нови календар, који свуда изазива страшне немире и поделе међу верницима. Не ограничивши се тиме, Константинопољска Патријаршија је одлучила, не обазирући се на Свете каноне и праксу свете Цркве, да принудно уведе у Финској нову пасхалију…У октобру и новембру ове године у Москви се одржава расколнички сабор обновљенаца. Константинопољски Патријарх Василије и Александријски Мелетије су се сложили да узму учешћа у овом неблагодатном скупу.[87] На тај начин Константинопољска Патријаршија представља саучесницу „Живе Цркве“ и обновљенаца у Русији, као и прекршиоцем Светих канона о Васкрсу (Пасхи), кривцем за немире и расколе у свим Православним Црквама:“[88]
 
У августу 1927. године је делегат Константинопољске Патријаршије, митрополит Тијатирски Герман, узео учешћа у првој светској екуменистичкој конференцији „Вера и црквено уређење“ у Лозани и током рада конференције постао председавајући православне групе делегата у коју су спадали и митрополит Евлогије (Георгијевски), затим протојереј Сергиј Булгаков, професори Н.Глубоковски и Н.Арсењев. На овој конференцији је било и неколико приватних сусрета (под вођством Софијског митрополита Стефана), на којима се разговарало о положају страдалне Руске Цркве: њеном гоњењу и могућностима помоћи од стране братских хришћанских Цркава.[89]
 
Четвртог септембра 1928. г. сачињен је споразум између Хеладске и Константинопољске Цркве који се тицао 36 епархија Васељенске Патријаршије које су се после Лозанског споразума нашле на територији Грчке. У складу са актима Патријаршије и Синода, епархије „нових територија“ (Епира, Јужне Македоније, Западне Тракије и већине острва Егејског архипелага) су формално остале под управом Константинопољске Патријаршије, а ушле у састав Хеладске Цркве (тј. нашле су се под административном управом Хеладске Цркве), а у складу са већ усвојеним државним законом Грчке бр. 3615 од 15. јула 1928. године.[90]
 
Пријатељски односи и лична преписка Патријарха Василија III и његовог бившег ученика, архиепископа Атинског Хризостома (Пападопулоса) је допринела успеху преговора. У споразуму који је озакоњен од стране грчке владе, решено је неколико питања: 1. на који начин митрополити „нових територија“ треба да учествују на седницама Светог Синода Хеладске Цркве и других административних установа; 2. на који начин се они бирају и право Патријарха да предлаже кандидате и усваја кандидатуре; 3. положај Патријарха као највише црквене судске инстанце чије одлуке не подлежу апелацији; 4. обавеза Хеладске Цркве да обавештава Патријарха када се катедре „нових територија“ ослобађају, и када се оне попуњавају да се у Константинопољ шаљу протоколи о избору нових митрополита, њихово исповедање вере и заклетве на верност Васељенском Патријарху, као и обавеза обавештавања о учешћу митрополита на седницама Хеладског Синода; 5. обавеза митрополита „нових територија“ да шаљу годишњи извештај Патријарху и да помињу његово име на службама; 6. очување потпуне канонске власти Патријарха над ставропигијалним манастирима „нових територија“ (тј. Атос је остао под његовом директном управом). Двадесет осмог маја 1929. г. архиепископ Хризостом је писао Владики Василију III да се Хеладски Синод слаже са свим његовим условима који се тичу митрополита „нових територија“ уз једну исправку – у време богослужења морају уз Патријарха да помињу и Свети Синод Хеладске Цркве. На крају је та исправка била прихваћена.[91]
 
Године 1928. Василије III је потпуно уобличио претензије Константинопољске Патријаршије на јурисдикцију над свим православним заједницама и епархијама ван територија Помесних Цркава. Ипак, ове претензије је прихватила само Александријска Црква, која је заузврат добила од Фанара признавање њених права управе над свим православним заједницама у Африци, па тако, фактички, и над Хеладском Црквом, која је при именовању свога клира за парохије у иностранству почела привремено да их предаје под управу Константинопољске Патријаршије.
 
У време Василија III Патријаршија је и даље трпела притиске од стране турске владе која није признавала њен васељенски карактер, као и од стране „Папе“ Евтима (углавном због проблема права на имовину разних парохија, поготово Перске). Ово је довело до делимичне изолације Патријаршије све до потписивања споразума о пријатељским односима између Турске и Грчке 1930. године. До краја 1920. године турска влада је затворила све православне митрополије Мале Азије, а митрополити који су остали без својих епархија су живели у згради Патријаршије у својству титуларних јерарха, тако да је Патријаршија трпела велике финансијске потешкоће. Треба поменути такође да је у време Патријарха Василија почело да се штампа званично издање Константинопољске Патријаршије „Православље“ („Ортодоксија“).[92]
 
Владика Василије III је преминуо 29. септембра 1929. године, а 7. октобра исте године чланови Константинопољског Синода су изабрали за новог Патријарха митрополита Деркоског Фотија (у свету Димитроса Маниатиса). Године 1930. премијер Грчке Е. Венизелос је званично посетио Истанбул и срео се са Патријархом Фотијем II. То је била прва посета председника грчке владе Фанару. После потписивања поменутог споразума о пријатељским односима Турске и Грчке, турска влада је у септембру 1931. г. званично признала васељенски карактер Константинопољске Патријаршије и послала Фотију II лични документ у коме је било наведено његово званично звање. Да би смирио немире који су поделили његову америчку паству на два табора – монархисте и венизелисте (присталице Венизелоса), Патријарх Фотије је у августу 1930. г. именовао митрополита острва Крфа, Атинагору (Спиру, будућег Патријарха) за егзарха Северне и Јужне Америке. Архиепископ Њујоршки Александар и његова два викара су иступили против покушаја Патријаршије да измени аутономност Америчког егзархата, али је њихов отпор сломљен, а они су потписали исправку статута егзархата, подчинивши га Константинопољу. Ускоро је архиепископ Александар пребачен на острво Крф.[93]
 
Године 1930. Патријарх Фотије II је сазвао на Атосу у Ватопедском манастиру Синод ради припреме Свеправославног Сабора. На тим седницама су Константинопољску Патријаршију представљали митрополит Трапезунтски Хрисант (Филипидис) и митрополит Сардски Герман (Атанасиадис); једна од најважнијих тема о којима се разговарало, била је припрема терена за почетак преговора о проблему бугарске шизме. У то време је Патријарх отпочео и размену студената између Халкинске богословске школе и Српске, Румунске, Пољске Православне Цркве, као и са другим хришћанским конфесијама, пре свега са англиканском.[94]
 
Фотије II је у почетку био врло опрезан што се тиче увођења новина у Цркви. Тако митрополит Антоније (Храповицки) у својим писмима од 8. фебруара и 15. марта 1930. године пише атинском јеросхимонаху Теодосију (Харитонову): „Патр. Фотије жели да га сматрају конзервативним. Писали су ми о њему да је најбољи од савремених јерарха у Цариграду: на мој поздрав је одговорио тек недавно, јер се моје прво писмо изгубило, није стигло до њега. О томе ме је обавестио о.А(рхим.) Кирик; па сам ја поновио, а он одговорио в(рло) љубазно и црквено… Ваш Патријарх као да под утицајем дешавања скреће у десно, па можете да будете мирни. Ако се Русија ослободи од бољшевика и разговори о новом стилу ће престати.“[95]
 
Али, касније је Патријарх Фотије II, као и његови претходници, подржао обновљенички раскол у Руској Цркви, био је у потпуном евхаристијском односу са обновљенцима и врло наглашено се дистанцирао од Московске Патријаршије, али се није одлучио на јавни раскид односа са њом. Године 1931. је послао Синоду обновљенаца поздравну Божићну посланицу у којој изражава тугу због непостојања „смирења“ у Руској Цркви.[96]
 
Као што је већ речено, почетком 1920-их година, Константинопољска Патријаршија је упорно спроводила идеју да њој обавезно буде потчињена васцела православна дијаспора, што је врло негативно утицало на положај заграничних парохија Руске Православне Цркве. У писму од 30. маја 1931. г. Патријарх Фотије II пише Српском Патријарху Варнави о томе да Константинопољска Патријаршија има заједничко мишљење „по питању канонског положаја православних црквених заједница и колонија у дијаспори и ван граница православних аутокефалних цркава, да све те црквене заједнице, без обзира на националност, треба да буду потчињени нашем Светом престолу.“[97]
 
Петог фебруара 1931. г. код Патријарха Фотија II у Истанбул је допутовао митрополит Евлогије (Георгијевски) у пратњи секретара Епархијске управе Западноевропске епархије Руске Цркве, Т.А.Аметистова. После учешћа са архиепископом Кентеберијским на молебну у Лондону за многострадалну Руску Цркву, Владики Евлогију је по наредби Заменика Мјестобљуститеља Патријаршијског престола, митрополита Сергија, од 1. јуна 1930. године било одузето управљање Руском Црквом у Западној Европи и нашао се у врло незгодној ситуацији. Тако да се он без писмене дозволе обратио Васељенском Патријарху са молбом да његову епархију прими у своју јурисдикцију На другом заседању је овим поводом Константинопољски Синод донео резолуцију: западноевропске руске парохије су примане под управу Васељенске Патријаршије, уз очување унутрашње самосталности, као посебна руска православна црквена организација, а митр. Евлогије је именован за Патријарховог егзарха, паралелно са постојећим у Лондону егзархом грчких парохија у Европи, митрополитом Германом. Седамнаестог фебруара 1931. године Патријарх Фотије је потписао одговарајући Томос у коме се помиње привремени карактер Руске православне егзархије Васељенске Патријаршије у Европи.[98]
 
Мало после тога – 30. априла 1931. г. била је донесена одлука Заменика Патријаршијског Мјестобљуститеља и Привременог Светог Синода о предмету митрополита Евлогија који је заједно са свим свештенослужитељима који су били са њим у црквеним односима предат суду архијереја, и забрањено му је вршење свештенослужења до саборног суда или до покајања и лишен је права располагања црквеном имовином.[99]
 
Поступак Патријарха Фотија II је изазвао и протестну ноту митрополита Сергија (Страгородског) од 6. јуна 1931. г. у којој се оспорава канонска исправност припајања руских цркава Западне Европе Константинопољској Патријаршији. У свом одговору од 25. јуна Фотије II је обећао да ће руске парохије остати у тренутном статусу само до тренутка обнове јединства Руске Цркве и сазивања Сабора Православних Цркава, али је одбио да ослободи митрополита Евлогија из своје јурисдикције, потпуно фактички оправдавајући тако своју отмицу дела Московске Патријаршије: „Од стране наше Велике Христове Цркве било би неумесно и недопустиво даље отезање да се умешамо у овај проблем у складу са својим дугом и правом и као канонски судија у овој области, где је православном народу претила бура и да као они којима је поверена брига о потребама Православних Цркава свуда…“ Нови дописи које је митрополит Сергије послао 15. октобра 1931. г. и 1933. г. у којима се аргументовано доказује канонска неисправност примедби Патријарха Фотија, остали су без одговора.[100]
 
Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве, митрополит Антоније, такође је реаговао врло негативно. У писмима грофу Ј.П.Грабе од 27. фебруара и 16. марта 1931. г. он је с негодовањем писао: „Евлогијанска епопеја је чак и мене запрепастила невероватним непоштовањем према руској заједници. Ти глупани уопште не разумеју да било какве активности васељенског Патријарха ван своје дијецезе имају снагу не већу од оне коју би имале активности неке куварице, а да Свет.Фотије има исто толико права да призна Евлогијевски Егзархат колико и Матрена Сидорова, његова куварица. А новинарски идиоти пишу: „М(итр) Е(влогије) је учврстио свој положај, оснажио га… Атински простаци и дан данас уображавају да је Патр.Фотије, прогласивши Евлогија егзархом, потчинио себи сву Европу, па се они брину да он, Евлогије, мени не учини неке нове непријатности користећи права егзарха (?).“[101]
 
Неканонске активности Константинопољске Патријаршије су навеле Заменика Патријарашког Мјестобљуститеља Московске Патријаршије да 30. септембра 1931. г. одбије учешће у догматској комисији у Лондону у вези питања обједињења са англиканцима, а потом и у Просиноду (Предсаборном састанку) на Атосу, о чему је митрополит Сергије 12. априла 1932. г. обавестио представника Константинопољске Патријаршије у Москви, архимандрита Василија (Димопуло), а 13. априла и Патријарха Фотија. После тога је и Српска Православна Црква, која је протестовала против примања митрополита Евлогија под Константинопољску управу, преко својих делегата (епископа Бачког Иринеја и Томочког Емилијана) замолила да Просинод заказан за 12. јуна 1932. године буде одложен (сличну молбу су имале и Јерусалимска и Хеладска Црква), са чим је Патријарх Фотије морао да се сложи.[102] На заказаном за 12. август 1932. г. Архијерејски Сабор РПЗЦ планирано је критичко разматрање одлуке Атинског Предсаборног скупа, али се испоставило да то није било потребно.[103]
 
Треба поменути да су 18. октобра 1931. г. пет православних јерарха (митрополити Тијатирски Герман, Тирски и Сидонски Теодосије, Тесалијски Поликарп, Патоски Леонтин и епископ Новосадски Иринеј), у присуству англиканских епископа и прелата одржали у лондонској цркви Константинопољске Патријаршије литургију св. Јован Златоуста, после које је Владика Иринеј који је представљао Српску Цркву, одржао на руском језику ватрену проповед о страдањима и мученичком венцу Руске Цркве коју су из делова преводили на грчки језик.[104]
 
У лето 1935. г. митр. Евлогије је добио позив да допутује у Сремске Карловце од Српског Патријарха Варнаве, као председавајућег на планираном састанку руских заграничних архијереја по питању њиховог уједињења. Владика Евлогије је о том позиву обавестио Константинопољског Патријарха, па је у датим околностима Фотије II у одговору од 30. септембра дао своју сагласност на путовање свог егзарха: „Као што знате Ви, Ваша Еминенцијо, и сви остали, ми смо дубоко потиштени и ожалошћени судбином Свете сестринске Цркве Руске и осећајући да је та жалост још порасла због тужне слике која руши силу и славу Свете Руске Цркве пред лицем како православног тако и свег хришћанског света, међусобне свађе и поделе њених јерарха које наносе штету и чарима које поседује Света Православна Црква, па стога не можемо да не благословимо од све душе сваки напор који је усмерен на обнову мира и јединства и да се не прикључимо молитви ка Господу, пружајући и свој томе допринос.
 
Па услед тога с радошћу обилно приносимо Вашој драгој Еминенцији, према синодалном одређењу, наш благослов Вашег путовања у Југославију због наведеног светог циља… А што се тиче посебно тврдњи о постојању наше делатности са циљем, и најмањим, да присвојимо наслеђе Свете Руске Цркве која је упала у проблеме или имовину парохија – тј. тврдњи које су измишљене и шире се без страха Божјег, ми, одвраћајући своје лице, као одговор на те нечасне мисли можемо речи само једно, да је наша Велика Црква, као мајка пуна љубави, често кроз историју отварала и поклањала својој деци блага, па чак била и лишавана истих од њих самих, али никада није дирала, нити желела да се у своју корист дирне у њихова блага.“[105]
 
Ипак, управо је чињеница припадности руске Западноевропске егзархије Константинопољској Патријаршији постала главни разлог неуспеха помирења и уједињења. На ту чињеницу красноречиво је скренуо пажњу сам митрополит Евлогије у свом писму Патријарху Фотију II, у коме подробно описује Архијерејски састанак из новембра 1935. г.: „Наши епископи из неког разлога желе мене да истргну из управе Ваше Светости, али ја и моја паства се нећемо сложити са тим, јер у отачком покровитељству видимо једини ослонац свог канонског постојања.“[106]
 
Међутим и положај Константинопољске Патријаршије је био и даље компликован. Трећег децембра 1934. г. турски парламент (Велика народна скупштина) је забранила ношење религиозне одеће свештенству свих деноминација, осим њиховим вођама, ван места исповедања култа. У јуну 1935. г. закон је ступио на снагу за православно свештенство, иако је изазвао велико незадовољство Патријарха Фотија.[107] У Грчкој је ово изазвало буру протеста; вице председник лиге грчко-турског пријатељства је дао оставку. Само су енергичне мере које је предузео премијер Е. Венизелос оставиле могућност да се избегне раскид односа између две земље.
 
У лето 1935. године турске власти су одлучиле да претворе храм Свете Софије од џамије у музеј. Петог јуна исте године влада је доставила Великој народној скупштини на усвајање закон о религиозној својини, који је све конфесије поставио у зависан положај пред влашћу и учинио да њихови руководиоци сносе одговорност пред државом. У циљу надзора у области религиозне и културне својине, као и социјалних установа у заједницама, планирано је оснивање Службе религиозне својине. При том се својина немуслиманских организација предавала на управљање изборним одборима парохија. Куповати или продавати својину се могло само уз сагласност Службе. Године 1936-1937. ова Служба је чак покушала да именује своје управнике у свакој од заједница, али због интервенције грчке владе ова мера је поништена. Парохијски одбори који су били изабрани 1928. г. су очували реалну контролу над црквеном својином до краја 1940-их година, уз прећутну сагласност турске владе (тек 1949. г. права православних заједница на имовину су била званично призната).[108]
 
Двадесет деветог децембра 1935. г. преминуо је Патријарх Фотије II. Сутрадан после његове смрти у Фанар је дошао шеф полиције Истанбула и почео да испитује који су кандидати за Патријарха, одговорили су му, да у Синоду има 13 чланова и сваки од њих може бити кандидат. Највероватнији наследник Патријарха Фотија био је митрополит Халкидонски Максим (Вапорцис) за ког су своје гласове желели да дају седам чланова Синода. Али је његова кандидатура била неприхватљива за турске власти, јер је митрополит Максим био један од главних противника закона од 3. децембра 1934. г. Истовремено је од грчке владе у Фанар стигао телеграм са препоруком да се изабере митрополит Имвросијски Јаков. Владика Максим је у одговору, уз подршку седам чланова Синода, изјавио да ни грчка, ни турска влада немају права да се мешају у изборе. Шеснаестог јануара 1936. г. на дан избора Константинопољског Патријарха испред Фанара се скупила огромна гомила која је захтевала да се изабере митрополит Имвросијски. Али је већина чланова Синода, ипак, (вероватно под притиском турских власти) гласала за митрополита Ираклијског Венијамина (Киријаку) који је постао Патријарх Венијамин I. Турска влада је одмах признала те изборе и 18. јануара је спроведена интронизација Патријарха. Владика Венијамин се родио 1871. г., 1891. г. је завршио Духовну Академију и до 1899. г. радио као учитељ у граду Магнезија (Грчка). Од 1912. г. је служио као митрополит Родоски, 1914-1925. г. као митрополит Филипољски, 1925-1933. г. као митрополит Никејски и од 1933. г. као митрополит Ираклијски.[109]
 
У време Венијамина I продужена је политика присвајања туђих епархија од стране Константинопољске Патријаршије (истина, 12. априла 1937. г., после дугих преговора, призната је аутокефалност Албанске Православне Цркве). Тако је 1936. г. после убиства митрополита Ришког (Помера), Летонска Православна Црква, без сагласности Московске Патријаршије, прешла под управу Константинопољског Патријарха. Двадесет деветог марта 1936. г. митрополит Тијатирски Герман је предводио хиротонију у епископе и доделу чина митрополита Ришког и Летонског Августина (Петерсона), који до тада био гарнизонски свештеник у Даугавиплсу. Године 1938. у Америци је од 37 парохија које су напустиле унијатство основана епархија Карпатско-Руска под управом Васељенске Патријаршије, а која и данас постоји. Наредбом од 29. децембра 1939. г. Патријарх Венијамин је оставио Западноевропски егзархат као аутономни руски егзархат у крилу Васељенске Патријаршије.
 
Године 1938. св. архиепископ Јован (Максимович) у извештају Другом Сабору свих заграничних цркава Руске Православне Цркве је у многоме био у праву говорећи: „Не ограничавајући се у својим тежњама да потчине себи делове Русије, Константинопољски патријарси су почели да говоре, да је припајање Кијева Московској патријаршији неканонско и да ранија Јужно-руска Кијевска митрополија треба да буде под управом Константинопољског престола… Следећи логичан корак Васељенског патријарха ће бити да објави да је цела Русија под управом Константинопоља… Другим речима, Васељенска патријаршија, која теоретски обухвата целу васељену, али практично има власт само над неколико епархија, а у на другим местима само врши површни надзор и за то добија неки приход, која је код своје куће гоњена од стране владе и коју не подржава ниједна државна власт у иностранству, изгубивши свој значај као држалац истине и која је сама постала извор подела, а коју је у исто то време захватило невероватно властољубље – јадан је призор који подсећа на најгоре периоде у историји Константинопољске катедре.“[110]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Нанакис А. История Вселенского Константинопольского Патриархата в XX столетии // Православная Церковь в Восточной Европе XX век. Киев, 2010. С. 30-31, 40.
  2. Миссионерский сборник. Рязань. 1914. № 12. С. 987.
  3. Нанакис А. Указ. соч. С. 31-32.
  4. Акты Святейшего Тихона, Патриарха Московского и всея России, позднейшие документы и переписка о каноническом преемстве высшей церковной власти. 1917-1943 / Сост. М.Е. Губонин. М., 1994. С. 58-59, 324.
  5. Там же. С. 129-133.
  6. Герман V, Патриарх Константинопольский // Православная энциклопедия. Т. XI. М., 2006. С. 263.
  7. Священник Сергий Говорун. Дорофей (Маммелис), митрополит // Православная энциклопедия. Т. XVI. М., 2007. С. 24-25.
  8. Мосс В. Православная Церковь на перепутье (1917-1999). СПб., 2001. С. 82, 86.
  9. The Washington Post. 8.04.1919.
  10. Греция // Православная энциклопедия. Т. II. М., 2006. С. 386.
  11. Мосс В. Указ. соч. С. 82.
  12. Православие и экуменизм. Документы и материалы 1902-1998. М., 1999. С. 69-70.
  13. Там же. С. 76.
  14. Священник Сергий Говорун. Указ. соч. С. 25.
  15. Там же. С. 24-25.
  16. Мосс В. Указ. соч. С. 87.
  17. Там же. С. 92.
  18. Там же. С. 92-93; Delimbasis A.D. Pascha of the Lord, Creation, Renewal, and Apostasy. Athens, 1985. P. 662.
  19. Нанакис А. Указ. соч. С. 34-37.
  20. Священник Димитрий Успенский. Знамение над Афинами // Старый стиль лучше новых двух. Что такое календарная реформа. М., 2004. С. 134.
  21. New York Times. 1.01.1922.
  22. Протоиерей Владислав Цыпин. История Русской Церкви 1917-1997. М., 1997. С. 572.
  23. Епископ Николај Велимировић. Сабрана дела. Књ. 10. Хилместир, 1983. С. 467.
  24. Священник Срболюб Милетич. Мелетий (Метаксакис): митрополит, архиепископ, Папа и Патриарх // сайт: pravoslavie.ru
  25. Delimbasis A.D. Opt. cip. P. 661.
  26. Project Canterbury, Anglicanism and Orthodoxy.
  27. См.: Dobkin М. Smyrna 1922: the Destraction of a City. New York, 1971.
  28. Греция. С. 386.
  29. Bundesarchiv Berlin (BA), R 5101/23173. Bl. 41.
  30. Мосс В. Указ. соч. С. 94.
  31. Нанакис А. Указ. соч. С. 38-39; Ergene Т. Istikll harbinde Trk ortadokslari (The Turkish Orthodox in the War of Independence). Istanbul, 1951. P. 25-26.
  32. Oriento Moderno (Rome). 15.11.1922. P. 382-383.
  33. Мосс В. Указ. соч. С. 101; Great Britain, Parliamentary Papers, Lausanne Conference on Near Eastern Affairs, 1922-1923, Records of Proceedings and Draft Terms of Peace, Turkey. 1923. № 1. 1814. P. 336.
  34. Церковные ведомости. Сремски Карловцы. 1923. № 1, 2.
  35. Треба имати на уму да се Митрополит Антоније обратио једном политичком скупу са превасходном жељом да заштити Константинопољску Патријаршију и православне Грке од прогона турских власти, због чега је његова изјава више политички конотирана без, за ту сврху и прилику непотребних, па можда и штетних,еклисиолошких прецизирања (Прим. уред).
  36. Мосс В. Указ. соч. С. 101.
  37. Игумен Харитон Валаамский. К истории введения нового стиля на Валааме. Б/м, 1927. С. 115.
  38. Государственный архив Российской Федерации (ГАРФ), ф. 6343, оп. 1, д. 4, л. 177-186.
  39. Троицкий С.В. Что такое „Живая церковь“. Белград, 1927. С. 34-36.
  40. Епископ Триадицкий Фотий (Сиромахов). Роковой шаг по пути к отступлению // Православная Русь. 1994. № 1. С. 7-10, 15.
  41. Там же.
  42. Троицкий С.В. Будем вместе бороться с опасностью // Журнал Московской Патриархии (ЖМП). 1950. № 2. С. 37, 46-47; Јеромонах Сава (Јањић). Екуменизам и време апостасије. Призрен, 1995. С. 11
  43. Епископ Никон (Рилицкий). Епископ Никон (Рилицкий). Жизнеописание Блаженнейшего Антония, Митрополита Киевского и Галицкого. Нью-Йорк, 1961. Т. 10. С. 38.
  44. Монах Горазд. Quo vadis, Константинопольская Патриархия? // Православная Русь. Джорданвилл. 1992. № 2. С. 7.
  45. Церковные ведомости. 1923. № 19, 20.
  46. Мосс В. Указ. соч. С. 110.
  47. Якимчук И. Раскол в Элладской Православной Церкви в 20-м веке. Диссертация на соискание ученой степени кандидата богословия. Сергиев Посад. 1999. С. 69-70.
  48. Церковные ведомости. 1924. № 11, 12.
  49. Троицкий С.В. Будем вместе бороться с опасностью. С. 46.
  50. Церковные ведомости. 1923. № 19, 20; The Julian Calendar // Orthodox Life. Jordanville. 1995. № 5. P. 26.
  51. Мосс В. Указ. соч. С. 104; Pallis А.А. Greeks Abroad. Athens, 1953. P. 187.
  52. National Geographic. November 1925. P. 584.
  53. Нанакис А. Указ. соч. С. 39; Times. London. 3.10.1923, 6.10.1923, 21.11.1923.
  54. Горчаков К.М. Возбудители раскола. Париж, 1927. С. 29.
  55. Священник Срболюб Милетич. Указ. соч.
  56. Нанакис А. Указ. соч. С. 39.
  57. Oriente Moderno. 15.01.1924. P. 30.
  58. Нанакис А. Указ. соч. С. 40.
  59. Мосс В. Указ. соч. С. 109-110.
  60. Архиепископ Серафим (Соболев). О новом и старом стиле // Старый стиль лучше новых двух. Что такое календарная реформа. С. 112-113.
  61. Григорий VII, Патриарх Константинопольский // Православная энциклопедия. Т. XII. М., 2006. С. 604-605.
  62. Церковные ведомости. 1924. № 9-10.
  63. См.: Троицкий П. Патриарх Григорий VII и большевики. Париж, 1932.
  64. Российский государственный архив социально-политической истории (РГАСПИ), ф. 89, оп. 4, д. 89, л. 14.
  65. Известия. 1924. 1 июня.
  66. Акты Святейшего Тихона, Патриарха Московского и всея России. С. 322-324; Протоиерей Владислав Цыпин. Указ. соч. М., 1997. С. 112-113.
  67. Следственное дело Патриарха Тихона. М., 2000. С. 377; Русская Православная Церковь в советское время (1917-1991). Материалы и документы по истории отношений между государством и Церковью. Кн. 1. М., 1995. С. 210-211.
  68. Монах Горазд. Указ. соч. С. 8.
  69. Троицкий С.В. История самочинной карловацкой организации // Церковно-исторический вестник. Москва. 2001. № 8. С. 41.
  70. Епископ Никон (Рилицкий). Указ. соч. Т. 6. С. 164-165.
  71. Архиепископ Нафанаил (Львов). Беседы о Священном Писании и о вере и Церкви. Т. 5. Нью-Йорк, 1995. С. 5.
  72. Киш Э. Православная Церковь в Венгрии в XX столетии // Православная Церковь в Восточной Европе XX век. С. 209, 212; Мосс В. Указ. соч. С. 95.
  73. Акты Святейшего Тихона, Патриарха Московского и всея России. С. 304.
  74. Письма Блаженнейшего Митрополита Антония (Храповицкого). Джорданвилл, 1988. С. 164-165.
  75. Монах Горазд. Указ. соч. С. 7-8.
  76. Там же. С. 320-321.
  77. Нанакис А. Указ. соч. С. 41.
  78. Там же. С. 41-42.
  79. The Christian East. September 1925. P. 114-116.
  80. Кузнецов А.И. Обновленческий раскол в Русской Церкви // „Обновленческий“ раскол. Сост. И. Соловьев. М., 2002. С. 405-407, 409-410, 418, 430.
  81. Протоиерей Владислав Цыпин. Указ. соч. С. 113.
  82. Письма Блаженнейшего Митрополита Антония (Храповицкого). Джорданвилл, 1988. С. 195.
  83. Тульские Епархиальные Ведомости. 1926. № 5.
  84. ГАРФ, ф. 6991, оп. 1, д. 748, л. 24-25.
  85. Акты Святейшего Тихона, Патриарха Московского и всея России. С. 534-535.
  86. Митрополит Евлогий (Георгиевский). Путь моей жизни. Воспоминания Митрополита Евлогия (Георгиевского), изложенные по его рассказам Т. Манухиной. М., 1994. С. 564-565.
  87. Этот „Собор“ планировался, но не состоялся.
  88. Архиепископ Никон (Рилицкий). Указ. соч. Т. 7. С. 204-206.
  89. Православие и экуменизм. Документы и материалы 1902-1998. С. 76-84.
  90. Папатомас Г.Д. История Элладской Церкви в XX столетии // Православная Церковь в Восточной Европе XX век. С. 62, 74.
  91. A New Study of the Patriarchal and Synodical Act of 1928, by Metropolitan Demetrios of Sebasteia. электр. версия.
  92. Н.Е.Н. Василий III, Патриарх Константинопольский // Православная энциклопедия. Т. VII. М., 2004. С. 99; Нанакис А. Указ. соч. С. 42.
  93. Там же. С. 42-43; Нелюбов Б.А., Э.П.Г. Афинагор I, Патриарх Константинопольский // Православная энциклопедия. Т. IV. М., 2002. С. 85-86.
  94. Нанакис А. Указ. соч. С. 43.
  95. Письма Блаженнейшего Митрополита Антония (Храповицкого). С. 218-219.
  96. Вестник Священного Синода. Москва. 1931. № 1-2.
  97. ГАРФ, ф. 6991, оп. 1, д. 748, л. 24.
  98. Митрополит Евлогий (Георгиевский). Указ. соч. С. 570-574.
  99. ЖМП. 1931. № 6. С. 2-4.
  100. Там же. С. 1-2, 1931. № 7-8. С. 1-2, 1933. № 16-17. С. 3-4; Церковный вестник. Париж. 1931. № 7. С. 3-8; Протоиерей Владислав Цыпин. Указ. соч. С. 570.
  101. Письма Блаженнейшего Митрополита Антония (Храповицкого). С. 238-239.
  102. ЖМП. 1932. № 9-10. С. 1-2, № 11-12. С. 2-3; Троицкий С.В. История самочинной карловацкой организации. С. 57.
  103. ГАРФ, ф. 6343, оп. 1, д. 122, л. 1.
  104. Православие и экуменизм. Документы и материалы 1902-1998. С. 114-115.
  105. Митрополит Евлогий (Георгиевский). Указ. соч. С. 580-583.
  106. Там же. С. 588.
  107. Мосс В. Указ. соч. С. 196-197.
  108. Нанакис А. Указ. соч. С. 43-44.
  109. Вениамин I, Патриарх Константинопольский // Православная энциклопедия. Т. VII. М., 2004. С. 656.
  110. Мосс В. Указ. соч. С. 99.

 


Превод са руског:
Оливера Јеринић

Коректура:
Родољуб Лазић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *