НАСЛОВНА » Мишљења на савремене теме, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Књига „Угледање на Христа“?

Књига „Угледање на Христа“?

Питање:
Помаже Бог! Молим Вас да ме упутите да ли је књига Томе Кемпијског „Угледање на Христа“ корисна за читање пошто постоји несклад у предговору и мишљењу Св. Игњатија Брјанцанинова.
Свако Вам добро од Господа, П.С. Опростите што користим латиницу, јер нисам у могућности да пишем ћирилицом.
Милан


Одговор:
Драги Милане, мислим да је свака књига корисна за читање само у том случају када смо добро испекли православље у нашем религиозном схватању, као и у његовом реалном литургичком упражњавању. Онај који је са светим оцима много пута „прочешљао“ Библију, и који сваког дана задовољава потражњу Цркве да барем по једну главу из оба завета прочита, и ту праксу уведе у своје дневно молитвенио правило, сигуран сам да се неће саблазнити књигом Томе Кемпијског. Исто тако и писањима Блеза Паскала, Еманула Канта, Хегела, Декарта или Германа Хесе и др., јер сви они у својим делима имају понешто добро и корисно. Корисно је да се познају и друге религије и упореде са евнађелским истинама, и то правилним и студиозним изучавањима можемо само још више да утврдимо нашу слабу веру. Зар нису кападокијски оци и Златоусти (и многи други) одлично познавали античку философију и многобожачку социологију и донекле их користили у својим делима? Али ако слабо или површно познајемо Правосалвље, а још више ако нисмо уопште прочитали Библију и тумачили је онако како су је тумачили хришћани првих векова, ми не смемо ни да помислимо да читамо хрићшанске писце ренесансе, који су погрешно трасирали курс њихове цркве, и који су чак успели да затрују и православну мисао тзв. утицајем теологије оправдања и сатисфакције, као и теологијом егоцентризма. Оно је узрок те западне хладоће наспрам источне топлине и искрености почев од религијозних у завршници са социјалним поимањима животом. Мислим да само добро оправосалвљени богослови могу да читају њихова дела управо због тог откривања њихових грешака и заблуда, а никако не смемо да се надамо да кроз њих можемо да дођемо до благодатне православне таинствености или мистицизма. Св. Палама и православни исихазам открива колико смо удаљени од западне духовности неког „жртвоприношења себе“ за „удовољење“ Бога које се донекле нуди и код Томе Кемпијског. Наспрам те теологојие Православна Црква у беди и муци, страдању и исповедништву, развија богословље старчества, што је отприлике „приземно“ враћање на разумевање хришћанских идеала првих векова хришћанства. Све еванђелске истине су утврђене на седам васељенских сабора и било је потребно да се у последњем миленијуму стално подвлачи потреба за молитвеним и моралним подвизима – нечим што у хришћанству не сме да буде апстрактно и филозофски заплетено, него суштина живота сваког човека који исповеда да је Христов. Наша вера треба да буде жива а она не може никако другачије да се оживотворава осим путем једноставног еванђелског подвига који мора да буде прост и јасан, исто онако како је Господ учио – „рибарским језиком“. Бојим се да многи добијају комплекс од јасних и простих идеала Христових, у том духу да рецимо реч богословље радије ће да замене са речју теологија, јер их ово „логија“ некако прави више важним, научним, узвишеним. А суштина Христове науке тако је једноставна! Мој прост одговор је овај: да, корисна је али само за оне који су јаки у вери и чврсто стоје на путу исповедања светог Православља. За оне који не знају своју веру или је само традицијски преживљавају такве књиге уопште нису препоручљиве, и зато је објашњива бојазан и строга опрезност многих светих отаца када су говорили де се јеретика треба клонити и њихове књиге палити. То је због тога што им је свака душа била драгоцена док се данас на све то гледа из неког другог угла са мање бриге и бојазни, често и потпуним неинтересовањем. Ваш оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *