Клупе у нашим Црквама?

Питање:
Мучи ме једно питање, па би желео одговор који би ме задовољио и био на правом месту. Ради се о овом: да ли је у реду што наше цркве у U.S.A имају клупе као што то имају и католичке те протестантске? Да ли је то нормално, и ако није постоји ли могућност да се то реши? Још нешто, црквама нам кружи тањир у који се стављају прилози, не целива се централна икона при уласку, попови нам имају сличне одоре као фратри (имају белу траку око врата) . Молим за мало опширнији одговор и унапред се захваљујем!
Копљаник


Одговор:
Утицај западног хришћанства на Православље одражава се у свим сферама и тај процес већ дуже траје.
За време турске окупације (ропства) Православа Црква трпи неку „доктриналну“ стагнацију, али зато је оно више него икада живо у Христу. Светоотачко искуство Цркве нас учи да када је у Цркви све „добро“ то постаје да буде опасно, и тада се јављају својемудровања, раздори и јереси. Цркву не могу да савладају „врата адова“ онда када највише страда, т.ј. када Она даје своје мученике и исповеднике за веру, али када се уљуљкана успава онда и њени удови „отрне“ и постају подлежни атрофирању. Ево једно дуже време како Црква физички не страда али се зато примећује нека духовна засићеност, која се понајвише пројављује у нетрпељивости, неповерењу и раздору. Такође се све више примећује неки формализам, свуда по свим помесним црквама. Ова времена постају много озбиљна.
Док се у савременој академској теологији ломе копља колико се мора „реформисати“ правословано богословље и тако удаљити од западне теологије, дотле у то исто време, и у тим истим круговима понајвише се поткрада тај западни формализам. Западни формализам (Мартин Лутер) још давно објавио је рат традиционализму: предању, симболици – свему ономе чега нема у Библији. Тешко је рећи зашто се наше православно свештенство осећа комфорно у одећи и обележјима западног клера. Бели оковратник теба да означава чистоћу (али ону пуританистичку) , ту исту коју данашњи православни теолози неуморно критикују, у склопу поменутог „удаљавања“ од западног богословља. Мени није јасно како можемо да критикујемо једно учење а да носимо симболе истог? Није забрањено да се у прописано време седне на богослужењима (катизме, паримије и сл) , и за то постоје одређена места у храму (обично уз јужни или северни зид православног храма) , али је зато ослобођена лађа цркве. Православно богослужење је богато, а посебно ово покајно које служи ових дана, када се прави мноштво метанија (земних покона) . У тим клупама и онај ко жели он не може да направи правилан земни поклон. Збога тога клупе немају никакве везе са православном традицијом али их опет трпимо, уосталом као и много друго што шта.
Жртва се од првих дана постојања хришћанства давала на издржавање сословија (клира) као и сиромашних, и зато то „кружење тањира“ не би требало никог да смућује. Милостиња је једна од највећих хришћанских врлина и врло је тесно везана за пост.
„Попови“ су наши драги пастири и оци. Ако наше родитеље не зовемо „матори“ онда не би тебали ни свештеника да зовемо „попе“ него оче.
о. Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *