НАСЛОВНА » Вера и Православље, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Клањање анђелима, иконама, свецима

Клањање анђелима, иконама, свецима

Питање:
Помаже Бог, драга браћо, молим Вас да ми објасните и протумачите следеће: У Светом Писму у Откривењу 22: 8, 9 каже се: “ И ја Јован…падох да се поклоним на ноге анђела…и рече ми: гле НЕМОЈ јер сам и ја слуга као и ти…Богу се поклони.“ Исто пише и у Откривењу 19: 10 МОЈЕ ПРВО ПИТАЊЕ: ако у Светом Писму пише да је живи анђео рекао да му се не клањамо него само Богу да се клањамо, КАКО се онда СМЕМО клањати икони као изображењу тог анђела? Да, у старом завету су на зидовима храма били анђели али није се нико њима клањао него Богу. Такође су биле насликане и палме и цвет љиљана, па нико се не моли палмама и цвету љиљана? Слично имамо и у Делима Апостолским глава 10: 25, 26 „А кад Петар хтеде да уђе, срете га Корнилије, и паднувши на ноге његове поклони се. А Петар га подиже говорећи: устани, и ја сам човек.“
МОЈЕ ДРУГО ПИТАЊЕ: Дакле ако ни жив свети Петар НЕ ЗЕЛИ да му се клањамо, зашто се клањати пред иконом светог Петра или другог светитеља? Такође и ватрену змију коју је Мојсије направио на захтев Бога, Бог је уништио посредством Језекије зато што је народ кадио и клањао се змији, па зар није исто и са иконама? Књига 2. царевима 18: 4: “ Он… разби змију од бронзе, коју беше начинио Мојсије, јер јој до тада кадаху синови Израиљеви; и прозва је Неустан“. МОЈЕ ТРЕЦЕ ПИТАЊЕ: Где се уопште у Новом Завету помиње да се неко молио свецима, и зашто се нико није молио нпр. светом Стефану. А да ли то потврђује 1.Тимотију 2: 5: “ Јер је један посредник Бога и људи – човек Исус Христос“. МОЈЕ ЦЕТВРТО ПИТАЊЕ: Зашто се ословљавају свештеници са „Оче“ кад је Исус рекао у Матеј 23: 9: „Оцем не зовите никога ко је на земљи јер је у вас један Отац који је на небесима“? ? ? У нади да ћете ми скоро одговорити, Ваш
Др Радомир


Одговор:
Бог ти помогао, драги брате Радомире, На ова питања је у православној Цркви и у литератури већ одговорено безброј пута. Али, имам и ја једно питање за тебе: Јеси ли ти то сам пронашао ове цитате, или ти је неко упро прст у њих и рекао шта треба да верујеш а шта не? Јер, на неупоредиво много више места у Светом писму се лепо описује како су се људи клањали једни другима, анђелима, Исусу Христу и т.д. а да се нико није бунио. Па како је онда могуће прескочити, не видети и не знати за сва та места? Ако би се било која књига цитирала тако селективно, по личном избору и нахођењу, могли би смо онда да докажемо шта год нам је драго, под условом да заборавимо на све остало.
Господ је ставио у своје заповести јасно и гласно: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме, не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу или доле на земљи, или у води или испод земље, немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој…” (2. Мој. 20, 2-5.) Шта би ово могло да значи? Да не правимо никакве слике? Јеси ли се ти икада фотографисао? Јеси ли гледао неки филм, или ТВ? Имаш ли слику кад си био мали, или слике својих родитеља, пријатеља, рођака? Чуваш ли ти те слике? Волиш ли их? Зар ти немаш у кући никаквих украса, на некој тацни, тањиру, на завесама или било где у кући какву шару која личи на цвет, дрво, рибу, на било шта на земљи или на небу? Хоћемо ли поцепати завесе, тепихе, ћилиме, поразбијати тањире и тацне? Можда ћеш рећи: па ја им не служим и не молим се њима. Па исто тако ни Хришћани не служе иконама и не моле се дрвету, платну, зидовима, малтеру и бојама! Свака баба зна да постоји разлика између њеног унучета и његове фотографије или слике. А зар да ми не знамо? Зар неби био грех поцепати баки слику њеног унучета и бацити је на ђубре? Шта значи служити им? Зар ми не служимо један другоме, родитељи деци, пријатељи пријатељима? Зар се и то не сме? Зар је грех када се фудбалери на стадиону поклоне публици, или извођачи на бини, или на пример, када државници полажу цвеће на гроб незнаног јунака? Наравно да није. Јер, постоји разлика у томе, да ли их сматраш боговима или не? Свакако да то не може да значи да се нико никоме не сме клањати, никада, ни у каквој прилици. То би било смешно. Јер, постоји разлика у намери и врсти поклоњења: из поштовања и љубави; или из обожавања као неких богова. Где год је било у питању обожавање, речено је да оно припада само Јединоме Богу. То су анђео и ап. Петар, и сам Господ хтели да ставе до знања: да се само Богу треба клањати као Богу. Ипак, анђелима и људима се може клањати из поштовања и љубави, али никако као Богу или обожавати их као некаква божанства.
Али, да не дужимо, ево нешто мало од мноштва примера из Светог Писма: 1. Мојс. 19, 1. – „А увече, дођоше два анђела у Содом, а Лот сеђаше на вратима Содомским, и кад их угледа, устаде те их срете и поклони се лицем до земље…” – Анђели му том приликом нису рекли: „Немој нам се клањати нити нам служити! ”
1. Мојс. 23, 7. – „Тада уста Аврам и поклони се народу земље оне, синовима Хетовим…”
1. Мојс. 33, 3. – А Јаков „пође напред и поклони се до земље седам пута докле дође до брата својега”. Има још много примера, као 1. Мојс. 47, 31; 1. Мојс. 48, 12. и т.д.
4. Мојс. 22, 31. – „Тада Господ отвори очи Валаму који угледа анђела Господњег где стоји на путу… и он сави главу и поклони се лицем својим”
Много је примера где су се праведници клањали анђелима и указивали им поштовање. Ако мислиш да је то стога што они можда нису знали да су то били анђели, ево шта је било са Исусом Навином: „Исус… подиже очи своје и погледа, а то човек стоји према њему… и приступи књему Исус и рече му: Јеси ли наш или си од непријатеља? А он рече нисам, него сам војвода војске Господње, сада дођох. И Исус паде ничице на земљу и поклони се и рече му: Шта заповеда господар мој слузи својему? ” (Ис. Нав 5, 13-14.) Да ли је сувишно да приметимо да му небески војвода није том приликом рекао: Пази, не чини то! Немој ми се клањати. Немој тражити од мене заповести, јер ми не смеш никако служити. Ни на који начин! ? ! Наравно да му то није рекао. Ми знамо зашто.
Ево, и један од највећих пророка, који је видео будућност све до краја света и века, до страшног суда Божијег, овако пише: „Тада цар Навуходоносор паде на лице своје и поклони се Данилу и заповеди да му принесу принос и кад! ” (Дан. 2, 46.) – И код многобожаца се кађење и принос приносе само боговима, а не људима. Али Данило се није бунио, јер одмах затим „Цар проговори Данилу и рече: доиста, ваш је Бог Бог над боговима и Господар над царевима! ” (Дан. 2, 47.) Иако у Светом писму има премного примера о томе, можда овај најбоље показује да је пророк Данило, као и многи други праведни и свети, био храм Бога, храм Духа Светог. Јер је писано: „Ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих и живећу у њима и бићу им Бог и они ће бити мој народ! ” (Кор. 6, 16.) То су чак и многобошци могли да примете и схвате, као што је приметио и Навуходоносор, поклонивши се Данилу као слузи Бога. То знамо јер, тај исти цар одмах исповеда и признаје да је Бог Данилов Бог над боговима и Господар над царевима. Дакле, и њему је било јасно и очигледно оно што многим назови-хришћанима данас наводно уопште није и не може бити јасно. Исто важи и за називање „оцем”, јер једно је очинство Оца небеског, а друго људско и духовно. Зар ти ниси никада свога оца назвао „оче”? Зар за никог никад ниси рекао: „То је отац тога и тога”? То је телесно очинство. А зар није духовно очинство много важније од телесног? Ето, и апостол Павле пише Коринћанима: „Не пишем ја ово да посрамим вас, него вас учим као своју љубљену децу. Јер, ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих Јеванђељем! ” (1. Кор. 4, 14-15.) Он такође, пише Јеврејима: „Бог, који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко пророка…” (Јевр. 1, 1.) На какве оце мисли апостол? Зар и ми не кажемо да су наши оци радили овако или онако? Зар не мислимо на своје претке и у духовном и у телесном смислу, јер сигурно нисмо могли имати тако много физичких отаца? Свештенику је дужност да буде духовни отац, да очинском љубављу брине о духовној деци. Па чак и када он није такав, када га ми назовемо „оче”, ми га опомињемо на његову дужност, позив, звање, мисију, улогу, ми себи и њему призивамо љубав, од које међу нама, земљаним људима, веће нема, а то је љубав родитеља према деци.
За молитве, апостол Јаков овако заповеда: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње, и молитва вере помоћи ће болеснику… исповедајте грехе један другоме и молите се Богу један за другога… јер молитва праведника много може помоћи.” (Јак. 5, 14-16.) А шта да кажемо на то да сам апостол Павле моли Хришћане у Риму да се моле за њега: „Али вас молим браћо, ради Господа нашег Исуса Христа и ради љубави Духа, да ми будете саборци молитвама Богу за мене! ” (Рим. 15, 30.) Коринћанима поручује да га је Господ избављао „с помоћу и ваше молитве за нас, да многи људи многу хвалу дају Богу за дарове који су нама ради вас.” (Кор. 1, 11.) Ефесцима каже: „Не престајем благодарити за вас, спомињући вас у својим молитвама.” (Еф. 1, 16.) А Колошанима: „Поздравља вас Епифас, који је од вас, слуга Исуса Христа, он се једнако труди за вас у молитвама, да будете савршени и испуњени сваком вољом Божијом.” (Кол. 4, 12.) Има премного таквих места да би их овде све поменули, али ево, на крају још од св. апостола Јована, који каже да су пред престолом Јагњета Божијег, Христа Спаса, у рукама старешина биле „златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих” (Откр. 5, 8.) (А исто то и у Откр. 8, 3-2.) Дакле, као што молимо комшију, родитеље или било ког пријатеља за помоћ, ми молимо свете за њихово заступништво пред Богом. Знамо да су они били светијег и праведнијег живота и да тиме имају већу слободу савести пред Оцем Небеским. Знамо да су они сада у Царству Божијем ближи Престолу славе Свевишњега, и да нам њихове молитве помажу. Поштујемо њихову успомену: песмама, текстовима, иконама, зградама, храмовима Божијим, и т.д.
Зато, драги брате, немој да одбацујеш помоћ наших светих пријатеља које имамо на Небу, и да се лишаваш духовних отаца који ти могу помоћи својим молитвама и саветом.
Потписао си се као Др. зато верујем да ћеш, као писмен човек, бити пажљив приликом избора пријатеља и саветника. Јер, сви ми смо веома опрезни када купујемо робу, проверавамо квалитет производа, чувамо се да нам не подметну неки плагијат и фалсификат. А колико је важније у духовним стварима бити опрезан и чувати да не изгубимо нешто много веће и вредније од новца? Логично је веровати да нешто што је издржало пробу толиких хиљада година, Света православна црква Христова, има предност над неким учењем што се појавило тако рећи јуче.
Од Бога ти сваку помоћ жели, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *