КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ

Протојереј Радомир В. Поповић

КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ
 
Што се тиче православних, проблем календара не постоји. Апели православних који као мањина живе у западним земљама у већинским римокатоличким и протестантским срединама нису канонске природе. Календар одавно постоји и његово питање је решено у духу хришћанског Предања које се у Цркви чува и које доприноси нашем спасењу. Све новине, без обзира на ове или оне ваљане или неваљане изговоре (астрономска и математичка тачност, практичне потребе и тако даље), само уносе смутњу и разједињују духовно и литургијски тело Христове Цркве. Наше је да се истрајно молимо да нас Бог сачува од календарског искушења које је, нажалост, захватило и већ саблазнило многе правоверне душе.
 
Када је Хришћанство почетком 4. века стекло објективну слободу у Римском царству, поред осталих спорних питања решавано је и питање датума празновања Пасхе, као најважнијег и средишњег хришћанског празника. Исто тако, у измењеним и повољнијим околностима хришћанска Црква боље и детаљније настоји да устроји свој систем празника и празновања. Тако је Први васељенски сабор хришћанске Цркве одржан у Никеји 325. године заслугом Св. цара Константина Великог (+337), поред осталих питања, решавао и пасхални спор. Сва документа и одлуке овог сабора нису сачуване, али је у целини реконструисана и позната саборска одлука о Васкрсу и одређивању датума његовог годишњег празновања. Укратко саборска одлука о Васкрсу може се свести на четири основне тачке:

  1. Васкрс се слави после пролећне равнодневице
  2. Хришћани не славе Васкрс када и Јудеји свој Песах (14. нисан),
  3. Васкрс се слави после пуног (уштап) месеца, и
  4. Васкрс се слави увек у недељу (први дан недеље, осми дан, дан Христовог васкрсења).

Када се, дакле, стекну ова четири наведена услова и критеријума, по посебним прорачунима математичким и астрономским, тада пада Васкрс у одређеној години, Васкрс као покретни празник од чијег датума зависе датуми, пре свега припремних седмица Великог или Часног поста (Св. Четрдесетница), затим седмица по Васкрсу до Вазнесења (Спасовдана) и Духова (Педесетнице), од чега опет зависи дужина трајања поста Светих Апостола. Исти критеријум за израчунавања датума Васкрса даје познати светогорски монах из 14. века Матија Властар у својој Синтагми.
Познато је да је цео хришћански свет, са малим изузетцима (којих је увек било), славио јединствено Васкрс, и на Истоку и на Западу, више од једне хиљаде година, без обзира на отпадије Запада од Цркве у 11. веку (1054. године). Тако је било све до 1582. године, када је на Западу уведена реформа јулијанског календара и прихваћен такозвани григоријански календар. Треба исто тако рећи да су црквени Оци настојали и после Првог васељенског сабора да детаљније израде календар хришћанских празника, посебно Васкрса, из већ познатих разлога. Такоје монах Дионисије Мали почетком 6. века веома успешно пратио достигнућа астрономије и математике и бавио се израчунавањем датума Васкрса. Он је познат све до данас као творац такозваног Великог индиктиона или Велике пасхалије. Схватио је, као многи пре и после њега, да је за тачно израчунавање датума Васкрса од велике важности праћење кретања месечевих мена (Васкрс пада после пуног месеца). Он је израчунао да је Христово рођење било 25. децембра 753. године од оснивања града Рима. Утврдио је да сваких 19 година месечеве мене падају у исти дан и час, све се дакле буквално понавља. То је већ помињани Месечев круг. Такође је израчунао да Сунчев круг траје 28 година, после чега година почиње у исти дан. Он је помножио број година Месечевог круга (19), са бројем година Сунчевог круга (28), и добијен је број од 532 године, што значи да се буквално после 532 године понављају месечеве мене и Сунчев круг година. То је Велики индиктион. До сада је било 14 великих индиктиона или Пасхалија (од стварања света по православном веровању), а наша генерација сада живи у 15. Великом индиктиону, који је почео 1941. године.
Исто тако треба напоменути да је у старој Цркви била пракса, а то је сугестија и Првог васељенског сабора, да епископ града Александрије у Египту посланицом обавештава све цркве када у наредној години пада Васкрс. То су добро познате пасхалне посланице, од којих оу неке сачуване. Посебно су значајне пасхалне Посланице Светог Атанасија Великог (+373). Тако рецимо, Св. Атанасије својом Петом пасхалном посланицом из 333. године обавештава да Васкрс те године пада .22. априла (Недеља Пасхе паде у седамнаести дан мајских календи, то јест двадесетог фармута, у петнаести дан месеца, седмога дана седмице, четрдесет и девете године (доба Диоклецијана) (Пета пасхлана посланица, прев. са руског М, Арсенијевић, Београд 1997, 118).
 
<p claПИСАНО ПРЕДАЊЕ О ВАСКРСУ
 
Овде наводимо само најзначајније писане одлуке сабора и Светих Отаца о Васкрсу, датуму и начину слављења:
Правило Светих Апостола, канон 7: „Епископ, свештеник или ђакон, који буде празновао васкрсење Христово пре пролећне равнодневице и заједно са Јудејима, нека буде свргнут“.
Антиохијски сабор (341. г.), канон 1: „Сви верни који прекрше одредбу Никејског сабора и славе Пасху у време кад и Јудеји, нека буду одлучени и искључени од Цркве.. Епископе, презвитере и ђаконе који то чине, сматрамо већ одлученим и свргнутим. Они који опште са њима, подлежу истим казнама“.
Писмо цара Константина Великог епископима који нису били на сабору (325. г.): „Расправљано је било и у погледу светога дана Пасхе и општим гласом признато је за добро да сви хришћани, ма где живели, имају обављати спаситељни празник Пасхе једног истог дана… Пре свега неприлично је да се овај свети празник слави заједно са Јудејима, који, оскврнивши своје руке безаконим чином, праведно су поражени као нечисти, духовним слепилом… Држећи се овога браћо, ми ћемо одстранити од себе о нама срамотно мишљење Јудеја, као да ми не можемо независно од њих установити празновање. Нећемо допустити да се два пута у једној години светкује Пасха. Спаситељ наш даровао нам је један дан да славимо наше ослобођење, односно дан Његових светих страдања. Размислите сами по вашој светости како је зло и неупутно кад у једно време једни посте, а други се веселе, и затим после дана Пасхе, једни проводе дане празнујући, а други чувају још установљени пост. И зато је Божански промисао да ово буде на прави начин изостављено и доведено под једно правило – на што, ја мислим, сви ћемо се сагласити… По општем суду свију установљено је да се свети празник Пасхе има славити од свију у један дан. Није пристојно да буде разлике у погледу тако свете ствари, и боље је следити овој одлуци која је чиста од сваке заблуде и греха. Оно што је надахнуто по Богом надахнутом суду толиких и тако светих епископа, радосно примите као дар са неба и као праву Божанску заповест: јер све што је установљено на светим саборима епископа, мора се сматрати изразом Божанске воље.“
 
<p claПОКУШАЈ РЕФОРМЕ КАЛЕНДАРА И ПАСХАЛИЈЕ
 
У току дуге црквене историје било је више покушаја да се у име науке (пре свега астрономије или математике), у име захтева и потребе времена или из неких других практичних, чисто људских разлога реформише већ постојећи црквени, богослужбено-литургијски календар. Први такав већи покушај изведен је крајем 16. века у Западној Европи. Овај покушај уследио је након реформације цркве на Западу, са М. Дутером, У. Цвинглијем и Ј. Калвином. Римокатоличка црква настоји да и путем реформе календара обједини цео западни хришћански светкојије Реформација, без сумње, поделила.
Календар који је уведен крајем 16. века у већини западноевропских земаља познат је као григоријански календар, по имену папе Григорија 13 (1572-1585), који га је званично увео у октобру 1582. године. Творац овог, новог календара је астроном из италијанског града Напуља, Луиђи (Алојзије) Лилио. По његовом предлогу, промена у календару је извршена тако што је уместо 4. проглашен 15. октобар 1582. године. Избачено је дакле из јулијанског календара десет (10) дана, колико се накупило од времена Првог васељенског сабора. Данасје та разлика повећана за 13 дана. Сличан је покушај учињен на конгресу у Цариграду 1923. године, када је саветовано да се из постојећег календара избаци 13 дана.
Дужина григоријанске године износи: 365 дана, 5 часова, 49? и 12″. Григоријанска година није апсолутно тачна, дужаје за 26″ од тропске године. Према прорачунима, за следећих 3,330 година биће потребно да се из григоријанског календара избаци један дан, да би се григоријанска година што више по тачности приближила астрономској години.
Који су недостаци григоријанског календара и зашто га Црква није усвојила? (мисли се на православну, источну Цркву):

  1. Григоријански календар није потпуно ни астрономски тачан,
  2. Увођењем григоријанског календара прекршене су одлуке црквених сабора о празновању Пасхе. Догађа се доста често да римокатолици и протестанти Васкрс славе заједно када и Јудеји свој Песах, некада чак и пре Песаха. То канони хришћанске Цркве строго забрањују (видети напред), и
  3. Увођењем такозваног новог календара разбијено је још више молитвено јединство хришћана које је трајало више од хиљаду година.

 
Каква је била реакција православне Цркве на увођење новог календара на Западу у 16. веку? Одговор на овај изазов најбоље се види из Сигилиона цариградског патријарха Јеремије 2. (1572-1579; 1580-1584; 1586-1595), који је написан само годину дана после увођења григоријанског календара (1583), а он, у тачки седам, гласи: „Ко год не следи црквене обичаје проглашене од стране седам васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их следимо, него жели да следује новоизмишљену пасхалију и нови календар безбожних папиних астронома (звездара), па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца – нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван заједнице верних“.
Ни такозвани григоријански календар није одмах уведен и прихваћен од свих на Западу. Најпре су га увеле Италија, Шпанија, Француска, Немачка, док је то међу последњима учинила Енглеска у 18. веку. Као грађански календар уведен је у совјетској Русији после такозване револуције (1917), а у Краљевини СХС, 1. јануара 1919. године, под утицајем Друштва народа из Париза. Григоријанском календару су се одлучно и стручно успротивили, не само Црква већ и неки познати западни научници. Међу њима треба споменути Јосифа Скалигера, стручњака за хронологију, који није био православан, али је својим прорачунима давао предност јулијанском календару. То је констатовао у свом делу: Ново откриће о рачунању времена (1582). Исти став је имао и познати математичар са Универзитета у Гетингену (Немачка), Карл Фридрих Гаус (1777-1855).
 
<p claИЗАЗОВ ЗА ПРАВОСЛАВНЕ
 
По питању календара и његове примене, јединство савременог хришћанског света је разбијено. Први пут то се, нажалост, догодило и унутар православног хришћанског црквеног тела почетком 20. века. Наиме, након завршетка Првог светског рата, на предлог цариградског патријарха Мелетија (Метаксакис) (1922-1923;+1935), у Цариграду је одржан, а поводом предлога о евентуалној реформи црквеног календара, конгрес. Још је цариградски патријарх Јоаким 3. године 1902. у једној својој окружној посланици писао о потреби јединственог и једновременог празновања главних хришћанских празника. Поменути конгрес у Цариграду био је замишљен као наставак остваривања те идеје. Конгрес се бавио и питањем брака свештеника после рукоположења. Да ли је овај конгрес био свеправославни, како га неки називају, тешко је рећи. На њему су били представници следећих православних помесних цркава: Цариградска патријаршија, Српска патријаршија, Румунска црква, представници Атинске архиепископије у Грчкој и Кипарске цркве. На конгресу нису били: Руска патријаршија (из добро познатих разлога такозване бољшевичке револуције), Бугарске цркве (у питању је била Бугарска егзархија и постојећи раскол са Цариградском патријаршијом који трајејош од 1872. године), затим представници древних источних патријаршија из Александрије, Антиохије и Јерусалима. Нису, дакле, били представници већине православних цркава. Није тешко констатовати да ли је поменути скуп у Цариграду био свеправославни. Другоје питање да ли је конгрес у Цариграду испоштовао до краја и сопствене одлуке и закључке.
Укратко, конгрес у Цариграду 1923. године био је на становишту да треба извршити реформу постојећег јулијанског календара. Опет је спорно да ли је новоусвојени календар „новојулијански“ или григоријански или пак нешто треће, јер, конгрес је у погледу реформе усвојио предлог професора небеске механике на Београдском универзитету, Милутина Миланковића, који се ослањао на прорачуне београдског гимназијског професора математике Максима Трпковића: из календара треба избацити 13 дана; на сваких 900 година треба избацити такође по седам дана, а не као у григоријанском календару, на сваких 400 година избацити по три дана; затим, секуларне године (године које се завршавају на две нуле) преступне су (имају 365 дана) ако дељене са 9 дају остатак 0 или 4, а остале су просте (имају по 365 дана). Професор Миланковић (у делегацији је био и митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски Патријарх (+1950), у својим математичким прорачунима ишао је још даље од М. Трпковића и предложио, што је на конгресу усвојено, да од секуларних година преступне буду оне које дељене са 9 дају остатак 2 или 6, а све остале су просте. Овај прорачун је много тачнији од григоријанског календара. Наиме, одступање од тропске године је само 2″. Према томе, треба да протекне преко 40.000 година да би се накупио један дан.
Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве прихватио је (у јесен 1923. год.) начелно одлуке конгреса у Цариграду о реформи црквеног календара, али је његову примену оставио до даљњег, док се о томе не усагласе све помесне православне цркве. Како ни после 80 година до тог међуправославног усаглашавања није дошло, Српска црква је, поштујући и одлуку конгреса остала при јулијанском календару, кога се и данас држи.
Међутим, Цариградска патријаршија међу првима је прекршила договор у Цариграду и исте године увела нови календар. Исто су учиниле и Румунска, и црква у Грчкој (архиепископ Атински, Хризостом Пападопулос, под изговором изједначавања са грађанским календаром), затим Александријска и Антиохијска патријаршија. Ризик је био велики, а његове негативне последице присутне су и данас. У Грчкој више од осамдесет година по питању календара постоји црквени раскол који нема изгледа да буде превазиђен. Расколници, или старокалендарци, како их називају, немају литургијско општење са новокалендарцима или званичном Црквом у Грчкој.
У Грчкој данас рецимо постоје две главне групе такозваних старокалендараца: матејевци – присталице епископа Матеја Брестенског, и хризостомовци – присталице епископа Хризостома Флоринског (+1955). Расцеп се догодио 1937. године. Ови други у последње време делују чак и у Србији. Издају часопис Ревнитељ иравославног благочешћа – лист истинитих православних хришћана Србије, а налазе се, како за себе кажу под надлежношћу (јурисдикција) Свештеног синода цркве истинитих православних хришћана Грчке (Архиепископ атински и целе Грчке сада је Хризостом Други). Поменути часопис издаје Келија Св. Методија и Кирила, Врдник, Фрушка гора. 0 овоме видети: јеромонах Акакије, Крашак преглед историје цркве истинитих православних хришћана Грчке, Нови Сад 1999.
Поменуте помесне цркве нашле су такозвано „средње решење“ по питању календара: увеле су нови календар за непокретне празнике, а задржали су Пасхалију. Руска православна црква нашла се после Првог светског рата у веома тешком стању. Московски патријарх Тихон (Белавин +1925) није био у прилици да тачно буде обавештен о томе шта је одлучио конгрес у Цариграду (1923), јер се те године налазио у затвору. До његаје допрла вест да су све православне цркве прихватиле одлуке конгреса, и он је једном посланицом то саопштио својој Цркви. Међутим, када је сазнао право стање ствари он је одмах обавестио своју Цркву да треба остати при постојећем црквеном календару и пасхалији. Додуше, такозвана „жива црква“ или „обновљенци“ у Русији прихватили су и нови календар и други брак свештеника. Ову такозвану режимску цркву не само да су подржавали бољшевици, него је њу, нажалост, признала за званичну и Цариградска патријаршија.
Данас је у православном свету стање следеће:

  1. Црквени јулијански календар и пасхалију држе: Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијанска, Руска православна загранична Црква и Света Гора,
  2. Григоријански календар, ајулијанску пасхалију држе: Цариградска, Александријска, Антиохијска, Румунска, Бугарска (од 1969), затим Црква у Грчкој, на Кипру и аутономне цркве зависне од Цариградске патријаршије, и
  3. Финска православна црква у потпуности је прихватила григоријански календар и пасхалију.

 
<p claПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
 
Судећи по оном.е што се догађало у другој половини 20. века, питање уједначавања црквеног календара није скинуто са дневног реда. Напротив, оно је још више актуализовано. То је чињено разним поводима. После Другог светског рата Друштво наросда заменила је, такође светска организација позната као Уједињене нације (народи), а када је реч о црквама, године 1948. створена је слична организација позната под именом Светски савет цркава, са седиштем у швајцарском граду Женеви. Ову организацију чине махом протестантске цркве које имају унутрашњу потребу да трагају за одавно изгубљеним црквеним јединством. Међу питањима по којима се унутар хришћанског света уочавају разлике јесте и календарско питање. Зато није случајно што идеју уједначавања црквеног календара опет најгласније од православних покрећу они који су нови календар већ усвојили: треба и остатак православног света привести новом календару! Ово је питање једно од оних којим ће се бавити будући велики сабор православне Цркве, који је у припреми последњих неколико деценија, и који је имао више припремних, предсаборских конференција одржаних у различитим деловима света. Већ је Прва свеправославна конференција одржана на Родосу (1961) уврстила у своју дугу листу питања за будући сабор и календарско питање. Прва предсаборска свеправославна конференција у Шамбези код Женеве (1976), међу десет тема као приоритетних, изабрала је на петом месту и пишање заједничког календара.
Припрему питања црквеног календара, споразумно сви православни поверили су Цариградској патријаршији, која је о томе већ поднела припремљен предлог који је усвојен на Другој предсаборској припремној конференцији одржаној 3-12. септембра 1982. године, којој је председавао Мелитон, митрополит Халкидонски (Цариградска патријаршија). Цариградска патријаршијаје обрађујући ово питање писмено контактирала са свим помесним православним црквама да се изјасне. Након тога и сама Конференција је, укратко, донела следеће закључке: календарско питање у Цркви треба решавати у духу одлука Првог васељенског сабора; календарско питање није догматско, већ се тиче црквеног поретка, док се канони односе само на празновање Васкрса; стара Црква је у своје време примила важећи календар у Римском царству. Треба одмах рећи да су сваки од ових општих закључака по себи дискутабилни и да их треба пажљиво размотрити, иако изгледају доста прихватљиви.
На крају, на Конференцији је констатовано да неке помесне цркве (Руска, Српска, Јерусалимска) из пастирских разлога, што су их оне аргументовано образложиле и доставиле, а што је уважено на Конференцији, нису у могућности да приступе реформи постојећег црквеног календара. Истиче се на првом месту бојазан од могућег раскола (како се то већ догодило у Грчкој) и неприпремљеност верујућег народа за такве реформе шверни народ Божји није припремљен, или макар није довољно обавештен, да би се суочио са променом и прихвашио је).
Настојањем Цариградске патријаршије, још раније (фебруар 1979) у средишту те Патријаршије, Шамбези код Женеве (Швајцарска) одржан је стручни састанак угледних научника-астронома: професор Е. Р. Мустел (Русија), Т. Ледерле (Хајделберг, Немачка), професор из Атине (Грчка) Г. Контопулос, и професор Марсел из Женеве. Они су изнели своје астрономске и математичке прорачуне као резултате савремене науке по питању календара и његове тачности. Постигли су споразум и одредили да меридијан на коме се налази Свети град Јерусалим са храмом Гроба и Васкрсења Господњег буде тачка на Земљи (то је 35 степен источно од Гринича) од које треба рачунати тренутак пролећне равнодневице (веома важног чиниоца у израчунавању датума Васкрса). Још су израчунали и датуме Васкрса до 2.200. године, што је од свих прихвађено.
Календарско питање још увек није затворено. Постоји и најновији предлог (скуп у Алепу у Сирији 1997) везан за потребу да сви хришћани у свету славе своје најважније празнике у исти дан. Ту жељу у последње време поред Светског савета цркава подржава и Римокатоличка црква. Општи је став да би требало почети од Васкрса, који славе сви, али у различито време. Предлог је да то буде у једној недељи пролећног месеца априла, када Васкрс обично најчешће и пада. По том питању постоје, до сада два главна предлога:

  1. да то буде друга недеља у априлу, и
  2. друга недеља после друге суботе у априлу.

Без обзира на добру намеру овог предлога, на почетку, што се тиче православних, овај предлог је неприхватљив, из већ добро познатих разлога. Ти разлози су садржани у одлуци Првог васељенског сабора, који су овде већ изнети. У предлогу се, укратко не води рачуна о основним критеријумима који се морају имати у виду када је реч о датуму Васкрса: пролећна равнодневица, пун месец, после 14. нисана.
На крају: као што се из изложеног може видети, за многе је календар недоумица и проблем. Што се тиче, православних проблем календара не постоји. Апели православних који као мањина живе у западним земљама у већинским римокатоличким и протестантским срединама нису канонске природе. Календар одавно постоји и његово питање је решено у духу хришћанског Предања које се у Цркви чува и које доприноси нашем спасењу. Све новине, без обзира на ове или оне ваљане или неваљане изговоре (астрономска и математичка тачност, практичне потребе и тако даље), само уносе смутњу и разједињују духовно и литургијски тело Христове Цркве. Наше је да се истрајно молимо да нас Бог сачува од календарског искушења које је, нажалост, захватило и већ саблазнило многе правоверне душе.
Уместо закључка, наводимо размишљање једног руског монаха: „Време је од Бога створено. Као и све створено, и времеје, после (човековог) пада, изгубило своју првобитну савршеност и сада се, са свим осталим створеним, нада свом спасењу. Бог освећује стварање које суделује у Његовом животу на небу. На исти начин је и време освећено. Због тога се о црквеном календару може говорити као о икони овог освећеног времена. Очигледно, постоји и неосвећено време коме нема места на овој икони. Космичко време, са свим својим ритмовима, није по себи предмет за иконографију и оно је освећено само кроз заједништво са посвећеном историјом“.
 


 
ЛИТЕРАТУРА:
Б. Цисарж, Календар и његова реформа, Православна мисао (197)52-78. Епископ Павле (Стојчевић), Став Српске православне Цркве о старом и новом календару, Гласник СПЦ 11(1982); Исто у, Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, књ. прва, Београд 1998, 139-158. Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 196, 201-210. Јеромонах Хризостом (Столић), Православни Светачник Месецослов, Београд 1988, 13-14. Ј. Живковић, Међуправославна комисија и календарско питање, Гласник СПЦ 7(1923). М. Миленковић, Календар, Православна мисао (1968). М. Томасовић, Историјски развој празника Пасха, Богословље 1-2 (1991)37-48. Д. Максимовић, Календарско питање – православље и григоријанска реформа календара, Нова Искра 67(2001)20-21; 66(2001)26-27; 67(2001)30-31. Црква и време (о сшаром и новом календару), приредио В. Димитријевић, Београд 2000. Архимандрит Рафаел Карелин, Календарско питање, Свети Кнез Лазар 1-2(2002)53-78; Исто у, Православна црква и римокатолицизам, 2002, 238-256; Исти, 0 црквеном календару, Православна црква и римокатолицизам 2002, 257-262. Свештеник Георгије Металинос, Теолошке разлике узрок одвојеног празновања Васкрса, Исто, стр. 263-264. Б. Скробоња, Календар, Исто, стр. 79-90.
 


 

 

 

Протојереј Радомир В. Поповић,
Богословски факултет у Београду
ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
1. ЈАНУАР 2003.

   

Један коментар

  1. За информацију: Милош Миловановић, математичар у Математичком институту САНУ негде у јуну 2021. издао је (издавач: Метафизика) књигу ”Питање календара у светлости предања Српске православне цркве”