НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дијаспора » КАКО НАСТАЛИ СПОР ПРИВЕСТИ КРАЈУ?

КАКО НАСТАЛИ СПОР ПРИВЕСТИ КРАЈУ?

Професор СЕРГЕЈ Тројицки
КАКО НАСТАЛИ СПОР ПРИВЕСТИ КРАЈУ?
[1]
 
Овај задатак хоће да реши званично гласило Александријске Патријаршије „Пантенос“ (1949. г., бр. 6, стр. 91-108), имајући у виду разматрања у нашим чланцима и у чланцима Mитрополитa zакинтског (Хризостома), eноског (Германа) и проф. Фотијадиса о двама питањима:
1) Постоји ли апелационо право Васељенског патријарха?
2) Да ли само Васељенски патријарх има право сазивати Васељенске или Свеправославне саборе?
Уопштено посматрано, часопис Александријске Патријаршије овај задатак решава успешно. Неспутан зависношћу каквог службеника Цариградске Патријаршије, анонимни аутор чланка (можда управо предстојатељ Александријске Цркве), узевши на себе улогу, такорећи, арбитражног судије, објективно и аргументовано решава оба ова питања. Наш ће задатак, стога, бити само да, укратко изложивши садржину чланка, исправимо и допунимо неке његове детаље и прецизирамо неке његове тезе.
Први и најопсежнији део чланка посвећен је питању апелационог права Цариградског патријарха, при чему аутор ово питање разматра најпре са канонске, а потом и са историјске тачке гледишта.
Своје мишљење да „Васељенски патријарх по светим канонима има право да по апелацијама из других Патријаршија или аутокефалних Цркава донесе судске пресуде или административне акте“ заштитници овог мишљења заснивају на четири канона Васељенских Сабора, и то: на 3. канону II Вас. Сабора, 9. и 28. канону IV. Вас. Сабора и 36. канону VI Вас. Сабора, и зато аутор сваки од ових канона разматра понаособ.
„У 3. канону II Васељенског Сабора“, правилно вели аутор, „ми читамо само то да Цариградски патријарх треба да има првенство части после Римског епископа, као епископ Новог Рима… Овај канон не говори ништа о старешинству ни Рима ни Цариграда, нити о њиховим правима да доносе административне или судске одлуке које би се односиле на друге Патријаршије Он само издваја двојицу патријараха као епископе два престоничка града Римског Царства.“
О 9. правилу IV Васељенског Сабора аутор каже да оно само потврђује и пре њега постојеће право Цариградског патријарха да врши утицај у судским и административним пословима у областима трију суседних дијецеза – Понтске, Азијске и Тракијске, а о 28. правилу истог Сабора [аутор каже][2], да оно „даје право Цариградском патријарху да хиротонише митрополите само за дијецезе Понта, Азије и Тракије и епископе ових дијецеза „код иноплеменика“ [међу иноплеменицима]; а о 36. правилу VI Васељенског Сабора аутор каже да оно излаже „то исто“.
Из ових каноничких чињеница аутор изводи следећи закључак:
„Нигде у светим канонима ми не налазимо ни непосредно ни посредно исказано мишљење да је Васељенски патријарх у раној Цркви или у каснијем периоду имао право да се меша у послове других Патријаршија и аутокефалних Цркава. Обрнуто, и у раној Цркви, као и у епохи када су писани канони II Васељенског Сабора и остали који су дали Цариградском патријарху првенство части исто као што је имао и Римски епископ, ми на целом Западу, а тим пре ни на Истоку, нигде не видимо да је Римски епископ имао апелационо право у односу на друге аутокефалне Цркве – било административно, било судско.“ Исправност оваквог схватања канонa потврђује, каже се у чланку, и „непристрасно објашњење ових канона у Пидалиону, који су прихватиле све Патријаршије и, што је нарочито важно, и сама Васељенска Патријаршија“. Након тога аутор даје општи закључак каноничког разматрања овог питања:
„Дакле, право апелације Васељенском патријарху на одлуке других Патријаршија (требало би додати: и других аутокефалних Цркава) не може се никако засновати на светим канонима“.
Пошто је све ово, само детаљније, било објашњено у нашем чланку „Где је и у чему је главна опасност?“ (ЖМП 1947, бр. 12 стр. 31-42), ми само можемо обема рукама потписати све тврдње из првог дела чланка александријског часописа и сматрати окончаним спор у вези са каноничношћу мешања Цариградског патријарха у послове других аутокефалних Цркава.
Но, прелазећи са терена канона на терен историје, часопис понегде пада под утицај једностраног и тенденциозног одабира чињеница у чланцима митрополита Еноског и проф. Фотијадиса, које [чињенице би требало да] сведоче о хегемонији Цариградских патријараха у Источној Цркви, и прецењује значај тих чињеница.
Саме по себи, чињенице не могу ни заменити постојећу норму, нити створити нову. Ако канонска норма гласи да ниједан предстојатељ аутокефалне Цркве нема право да се самовољно меша у послове других аутокефалних Цркава, тиме се питање о таквом праву Цариградског патријарха решава одрично и коначно, а надаље се може поставити само питање – чиме се може објаснити, а понекад и оправдати, кршење ове канонске норме од стране Цариградских патријараха, а никако – сме ли се сама та норма изменити? Утолике пре не могу подривати канонску норму сведочанства (цитирана од стране митрополита Еноског и проф. Фотијадиса као доказ о праву Цариградских патријараха) самих тих патријараха о њиховим правима, или сведочанства о тим правима лица њима [Цариградским патријарсима] потчињенима, пошто правни аксиоми, унесени у каноничке зборнике Православне Цркве, нпр. у Алфавитну Синтагму Матије Властара (Д, 8), у Атинску Синтагму (VI, 229 и 230) и Крмчију (гл. 48, XXVII, 25 и 27), кажу:
„Није достојан поверења онај сведок коме ја могу наредити [како] да сведочи“ и: „Нико не сведочи у својој [правној] ствари“.
Објашњење фактичке хегемоније Цариградског патријарха у Источној Цркви, које даје часопис, јесте, уопштено говорећи, тачно. Часопис сматра да је узрок изузетног положаја Цариградског патријарха на Истоку, прво, воља византијских царева, који су Цариградским патријарсима дали право административне и судске власти у целом царству, и друго, постојање у Цариграду „Домаћег сабора“, у којем су учествовали и други патријарси и чије су одлуке извршавали државни органи. Ипак, овде није поменут још један узрок хегемоније Цариградског патријарха у касније време, време турског ропства, на које се односе скоро све чињенице које набрајају проф. Фотијадис и митрополит Еноски. Тај узрок је – власт турског султана, који је Цариградског патријарха начинио „милет-башом“, дакле, не само духовним поглаварем него и световним владарем свих православаца (укључујући ту и саме Источне патријархе) у Турској.
Часопис не даје ни оцену каноничког значаја тих узрока. Иако су неки удвориштву склони каноничари, нпр. Валсамон и Хоматијан, одобравали мешање византијских царева у црквене послове, то мешање представља, у суштини, кршење завета Оснивача Цркве – „Богу божје и цару царево“, а воља византијских царева и, још мање, турских султана не може никако представљати основу за било каква трајна, неодузмива права Цариградскиг патријараха. Исто тако, и проширење власти цариградског „Домаћег сабора“ ван граница патријархата објашњава се истом блискошћу председавајућег тог „сабора“ [Цариградског патријарха] са византијским, а потом и турским самодршцима, истим системом византијског цезаропапизма и недељивости религијског и световног принципа у старој Турској, из којег [система] се не могу извући никакви практични закључци за примену у наше време, када влада систем одвојености Цркве од државе. Учешће других патријараха у „Домаћем сабору“ давало је том Сабору карактер Помесног сабора, чије су одлуке биле обавезујуће не само за Цариградску Цркву него и за оне Цркве чији су представници учествовали на њему, али није пружало канонски основ том Сабору и његовом председавајућем да се мешају у послове других Цркава у случајевима када представници тих Цркава нису учествовали на том Сабору. Ако се, пак, Цариградски патријарх мешао у ствари других Цркава и онда када првојерарси или представници тих Цркава нису учествовали у Сабору, то је с његове стране било или узурпирање власти које је остало некажњено захваљујући заштити световне власти, или, како правилно објашњава часопис, нужно зло проузроковано одсуством каноничких органа – саборa и синодa у другим Црквама.
Међутим, сви ови и други случајеви не могу ни на који начин послужити као прецеденти [обрасци, примери] за данашње време, у којем влада систем одвојености Цркве од државе и када постоје канонички синоди у аутокефалним Црквама, па се на њима [овим случајевима] не могу заснивати никакве сталне, непромениве привилегије Цариградског патријарха.
Не можемо се сагласити ни са тврдњом часописа да су, наводно, други патријарси имали право да присуствују Царирадском сабору. Међутим, учествовање у „Домаћем сабору“ није улазило у надлежност других патријараха, и они су у њему учествовали не зато што су имали право и обавезу да то чине, него су учествовали добровољно – на позив његовог председавајућег.[3]
Мора се сматрати преувеличавањем и тврдња часописа да је, наводно, „захваљујући ‘Домаћем сабору’ цела Источна Црква била ‘Једна, Света, Саборна и апостолска Црква'“. Црква је била таква и пре настанка „Домаћег сабора“, и таква би и остала, све да тај Синод није ни постојао. Синод је имао значај обједињавајућег центра само за Цркве грчке националности, али и тај значај је у великој мери изгубио у последње време, када је Атински Синод почео спроводити своју политику, често несагласну са политиком Цариградског Синода, нпр. о питању јурисдикције над грчким епархијама у Америци. И деловање других Источних патријараха постало је самосталније. На пример, Александријски патријарси су се саглашавали са новосмишљеном цариградском теоријом о потчињавању целе дијаспоре Цариградској Цркви док је та теорија била примењивана на другим континентима, али су почели одлучно протестовати када су Цариградски патријарси покушали да је примене и у Африци.
„Из свега овога јасно је“, закључује александријски часопис, „да никако не треба сматрати специјалном привилегијом и правом Васељенског патријарха да на разматра, преиспитује и одлучује, у оквиру ‘Домаћег сабора’, по жалбама против других патријараха, него то пре треба сматрати обавезом Цариградског патријарха, као првог по старештву међу осталим пастријарсима и природног председатеља ‘Домаћег сабора'“.
Овде часопис понавља мисао Mитрополита eноског, који такође право и привилегију супротставља дужности и обавези, са циљем да учини прихватљивијим властољубиве претензије Цариградских патријараха.
Но, такво супротстављање није могуће. Овде је реч о јавном црквеном праву, о надлежности Цариградског патријарха у односу на друге аутокефалне Цркве, а појам надлежности укључује у себе и право и обавезу одређеног органа црквене власти да предузме одређену радњу у име Цркве. Овде су право и обавеза – корелативни појмови. Обавеза да се предузме одређена правна радња подразумева и право на то, јер би у противном та радња представљала прекорачење овлашћења; с друге стране, право да се предузне одређени акт власти повлачи са собом и обавезу да се тај акт и предузме када је потребно, пошто у супротном то представља непоступање власти, за шта црквени суд изриче казну, о чему говори, нпр. посланица III Васељенског Сабора Сабору у Памфилији, која је унета у канонички кодекс Православне Цркве.
Дакле, прихватити да Цариградски патријарх има обавезу да се меша у послове других аутокефалних Цркава – значи прихватити да он има и право да то чини.
Не можемо сматрати исправним ни следећи став, изнет у чланку александријског часописа:
„Дакле, у случају неодложне потребе ‘Домаћи сабор’ се састајао у Цариграду и доносио одлуке које су се односиле на послове других Патријаршија, а то је, природно, учврстило привилегију или обавезу Васељенског престола да за сва будућа времена сазива ове саборе и да им председава, и уопште, Цариградски патријарх је стекао иницијативу у целокупном животу Цркве“.
Но, није уопште реч о томе шта је учврстило право Цариградског патријарха да сазива свој Сабор и да председава њиме: и једно и друго право он је, као и предстојатељ било које друге аутокефалне Цркве, имао већ на основу самих канона (Антиох. 16, 19 и 20). Реч је о томе да ли је Цариградски патријарх имао право да на свом Сабору одлучује о стварима других аутокефалних Цркава. Александријски часопис признаје да канони њему такво право нису давали и указује на то да је једини основ те праксе – неодложна потреба. И канони уче да треба узимати у обзир стање нужде (нпр. I Вас. 4; VI Вас. 37 и 80; VII Вас. 3 и 6; Картаг. 13 и 106; Ат. С. 95; Прводруги 17 и многи други); но, они уједно уче и да свако нуждом изнуђено одступање од канонских норми ни на који начин не сме изменити саму норму, него може имати само привремен карактер и треба да престане када престане стање нужде. „Привремена нужда, која онемогућава тачно очување права, не треба да сужава границе управљања“, стоји у 37. правилу VI Васељенског Сабора, установљујући да јерарси Цркава које су поробили пагани треба да сачувају сва своја права. „Не сматрајући никако да је закон Цркве оно што ретко бива“, каже 17. правило Прводругог Сабора, забрањујући да се убудуће кандидати пребрзо (као што се до тада понекад „због неопходне потребе“ дешавало) узводе у епископско достојанство. Зато се никако не можемо сложити с мишљењем часописа да су случајеви мешања Цариградског патријарха у послове других аутокефалних Цркава (који су били изазвани привременом нуждом) учврстили такво његово право „за сва будућа времена“.
Исто тако, не може се, како то чини „Пантенос“, Цариградском патријарху дати искључиво право „иницијативе у целокупном животу Цркве“.Уосталом, покретање било којег питања не подразумева нити пружа ономе ко је то питање покренуо било какво особито право у погледу решавања тог питања. Препуштање иницијативе само једном првојерарху значи да се тог права лишавају сви остали који, можда, много дубље, шире и правилније схватају савремене црквене потребе, и довело би само до застоја у црквеном животу.
Осим тога, понекад иницијатива може припасти сваком другом првојерарху, али не и Цариградском патријарху. То су они случајеви када Цариградски патријарси чине догматске или канонске грешке, а таквих случајева је у историји Цркве било подоста. На пример, када је Цариградски патријарх Несторије пао у јерес, иницијативу за његово разобличење преузели су патријарси – Антиохијске Цркве Јован и Александријске св. Кирил. Иницијативу за борбу против монотелитства Цариградског патријарха Сергија преузео је Александријски патријарх св. Јован Милостиви. У самом чланку часописа „Пантенос“ помиње се случај када су (на иницијативу Александријског патријарха Никанора) Александријски, Антиохијски и Јерусалимски патријарси осудили то што је Цариградски патријарх неканонички поставио архимандрита Евгенија за старатеља патријарху Никанору. Нешто касније, на иницијативу нареченог патријарха Александријског Нила, Антиохијски патријарх Јеротеј и Јерусалимски Кирило осудили су неканоничко мешање Цариградског патријарха у избор патријарха Александријског итд.
Не може ce не сматрати преувеличавањем, подстакнутим једностраним одабиром чињеница у чланцима архимандрита Калиста, проф. Фотијадиса и митрополита Германа, тврдња „Пантеноса“ да је Цариградски патријарх, наводно, „у правом смислу речи сачувао и спасао целу Цркву од великих и страшних опасности које су се током 16 векова појављивале у Цркви, угрожавајући и сам опстанак хришћанства на Истоку“, и да „целокупна Источна Црква своје многовековно чудесно јединство и само своје постојање дугује Васељенском престолу.“
Како је могуће тврдити да Источна Црква своје „чудесно јединство“ дугује Цариградским патријарсима, када историја сведочи да су ти патријарси не једном предводили јереси које су разједињавале Цркву, и да су њихове властољубиве претензије не једном доводиле до црквених раскола? Па и за одвајање Западне Цркве од Цркве Васељенске криви су не само римске папе, него и „византијске папе“. А колико ли су смутњи и раскола изазвала стремљења Цариградских патријараха да својој власти потчине друге Источне Патријаршије! Навешћемо неколико примера, почев од средине XVII века.
Године 1639. у Цариграду је, супротно вољи александријске пастве, за Александријског патријарха био постављен свештеник Николај, који је добио име Никифор. Њега је, по жељи аустријског конзула у Цариграду, Шмита, поставио Цариградски патријарх Кирило II, иначе штићеник језуита и ревносни слуга Рима, при чему се Никифор обавезао да дeла у корист римокатоличке пропаганде.
Године 1657. Цариградски патријарх Патреније поставио је за Александријског патријарха Јоакима, митрополита Родоског, иако је тамо већ био законити патријарх Пајсије (1657-1677). Дошло је раскола, али су александријци одбранили свог законитог патријарха.
Године 1710. у Александрији је потпуно канонички изабран и постављен достојни патријарх Самуило, а Цариградски патријарх Атанасије IV је у Александрију поставио свог кандидата Козму; Атанасијев прејемник, Кирило IV, без суда је лишио чина патријарха Самуила, али Кирилов прејемник, Кипријан II, објавио је 1714. г. да је рашчињење патријарха Самуила од стране Кирила IV било неосновано и потпуно неканонично. Поучени овим горким искуством, александријци се дуго времена нису усуђивали да користе своје законито право да изаберу и поставе свог патријарха, па су Александријски патријарси постављани у Цариграду, премда су 1766. г. писали Цариградском патријарху Самуилу да им не шаље самовољно новог патријарха, пошто га они неће примити и он ће бити принуђен да се врати назад.
Треба приметити да је Цариградски патријарх Самуило био ватрени присталица „велике идеје“, тј. васпостављања Византијског царства, а припрема за то је требало да буде потчињавање Цариградском патријарху свих православаца у Турској. С тим циљем он је укинуо два словенска Патријархата у Турској – Српски и Бугарски, а сарадњу турске владе за тај поступак он је добио убедивши је да су за Турску опасне везе које словенске Патријаршије одржавају с Русијом.
Да би потчинио Александријску Патријаршију, Цариградски патријарх је 1783. г. издејствовао берат од султана на име Александријског патријарха Герасима, у којем је речено да „патријарх Мисира (Каира) и Александрије са њој потчињеним местима улази у област патријарха града Ромејa“ (тј. Цариграда).
Године 1845. Цариградски патријарх Мелетије III и његов Синод су не само без сагласности, него чак и без знања александријаца поставили за Александријског патријарха митрополита Цариградске патријаршије Артемија, иако су александијски клир и народ још раније изабрали за свог кандидата архимандрита Јеротеја. Патријарх Мелетије је овај свој поступак правдао лажним доказима како, наводно, за патријарха може бити изабран само епископ, а не архимандрит, и да је Артемије, наводно, још раније, за живота александријског патријарха, два пута био биран на његово место, пошто су се у Цариграду пронели гласови о смрти патријарха, као да претходна два незаконита поступка могу оправдати исто тако незаконити трећи. Но, александријци су одбранили аутокефалију своје Цркве, и Артемије је био принуђен да се, не видевши ни једном своју паству, одрекне престола (30. I 1847. г.). „Тадашњи владика васељенски и његов синод“, пише поводом тога епископ Порфирије Успенски, „будући верни духовној политици Цариградског патријарха Самуила (1763-1768), више су мислили о томе како да све црквене послове преузму у своје руке него о каноничкој самосталности осталих трију Патријаршија, које су имале пуно право да своје владике бирају без учешћа цариградског синода“.[4]
За Артемијевог прејемника у Александрији представници остала три Патријархата изабрали су и поставили Јеротеја II, кандидата александријског народа и клира. Но, када је он хтео да одреди себи прејемника, Цариградски патријарх Кирило VII је у томе видео кршење својих тобожњих права, и следећа два Александријска патријарха, Калиник и Јаков, били су постављени у Цариграду.
О томе да је избор следећег Александријског патријарха Никанора био у Цариграду дочекан са великим незадовољством и дао повод Цариградским патријарсима да начине велику смутњу и раскол у Александријској Цркви већ смо говорили, па ћемо сада навести само једну одлуку Александријског Сабора из 1867. г., изазвану мешањем Цариградске Цркве:
„Помесни сабор у Египту, сагласно божественим и светим канонима и одлукама богоносних отаца Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве, објављује да Цариградски патријарх не поседује никакво право првенства у односу на друге патријархе, него је равночастан са осталима, и нема, изван своје области, никакву власт да се меша у њихове послове.“
Овде је сабор поновио мисао, изречену у „Исповедању Источне Цркве великог догматичара – Александријског патријарха Митрофана Критопула (1630-1640), који каже:
„Патријарси не желе никога назвати главом Васељенске Цркве, задовољавајући се Божанском и Васељенском Главом – Господом Исусом Христом… А сами они односе се један према другом с равном чашћу и не разликују са ни по чему сем по месту своје катедре“.
Упркос томе, када је Александријски сабор за прејемника патријарха Никона изабрао архимандрита Нила, Цариградски патријарх Григорије VI је протестовао против тога, што је изазвало нови раскол и смутње у Александријској Патријаршији. И тек је „Устав о избору Патријарха Александрије“, који је Александријска Црква донела 1874. г., васпоставио њена аутокефална права.
Слично „чудесно јединство“ Цариградска Црква је успостављала и у другим двема Источним Патријаршијама, где је главни циљ њеног мешања био давање подршке хегемонији грчке мањине над арапском већином. Но, да не бисмо непотребно продужили наш чланак, затворићемо ову жалосну страницу историје Православне Цркве.
„Услед великих политичких промена, услови живота Источне Цркве су се сасвим изменили“, пише даље александријски часопис, „и Цариград више није био престоница целог Истока, али се, као и раније, цела Црква и даље обраћа Васељенском престолу када се ради о питањима од општецрквеног значаја, и прихвата да он има одговарајућу иницијативу.“
Но, ако је првенствујући положај Цариградске Цркве последица измењених политичких прилика – преношења престонице грчко-римског царства у Цариград, сама се по себи намећу питања: зар не треба и савремена Црква, следећи пример ране Цркве, да се прилагођава измењеним политичким приликама; затим, да ли интересима Васељенске Цркве одговара очување старог устројства узајамних односа аутокефалних Цркава, када се престоница православног грчко-римског царства, које је некада обухватало цели тадашњи културни свет, претворила у провинцијални град муслиманске државе; и, најзад, не узрокује ли такав непотребни конзервативизам нежељене последице по Цркву?
Следећи редови александријског часописа потврђују да је таква бојазан основана.
„Свакако“, читамо у чланку, „у деловању Васељенског престола кроз Цариградски ‘Домаћи сабор’ постоје и одлуке које се не могу одобрити, због којих би могло бити доведено у сумњу оно што су све Цркве признавале, а то је иницијатива Васељенског престола за преиспитивање догматских, каконских, литургијских и моралних питања која су од значаја за целокупну Цркву.“
Таквих одлука Цариградске Цркве које не могу бити одобрене, часопис набраја укупно 12, и то: рукоположење Руског патријарха Јова од стране патријарха Јеремије; постављење архимандрита Евгенија за старатеља Александријског патријарха Никанора; избор Александријског патријарха Артемија, а да клир и народ Александријске Цркве није био обавештен о томе нити је за то тражена њихова сагласност; проглашење аутокефалије Грчке, Српске, Румунске, Албанске и других Цркава без учешћа и сагласности других патријараха; самовољно и диктаторско увођење новог календара што је „целу Цркву раздвојило на два дела“ (и то је „чудесно јединство“?); мешање у политику после Првог светског рата, што је произвело страшне последице по саму Цариградску Цркву и грчки народ; и најзад, мешање у политику у наше време.
Овде морамо да станемо у заштиту надлежности Цариградске Цркве у вези са питањем аутокефалије. Несумњиво, правотворни ?конститутивни? акт проглашења аутокефалија оних Цркава које су под јурисдикцијом Цариградске Цркве улазио је у надлежност те Цркве; а у надлежност свих осталих (а не само Источних Патријаршија, како сматра „Пантенос“) аутокефалних Цркава спада само акт којим се констатује или признаје аутокефалија тих Цркава.
Међутим, не можемо се сложити са прилично снисходљивом оценом осталих неправилних поступака Цариградских патријараха, као да су они „безначајни“. Како се може назвати безначајним више пута поновљено мешање у избор патријараха Александријске и других Источних Цркава, супротно вољи њиховог народа и клира, што је доводило до раскола и великих смутњи? Како се може назвати безначајним самовољно диктаторско увођење новог календара, услед чега се, по речима самог „Пантеноса“ „цела Православна Црква раздвојила на два дела“? Како се може назвати безначајним покушај „ни мање ни више него уништења Турске царевине“ уз помоћ западних држава, што је за последицу имало, опет по речима самог часописа, да су „Турци за одмазду принудили хришћане да се потпуно иселе из Турске и све до данас прогањају Васељенску Патријаршију“, да су „све привилегије Цркве укинуте, имовина Патријаршије, свих митрополија, епархија и насилно исељених лица конфискована, да је забрањена настава на грчком језику у школама православних Грка којима је дозвољено да остану у Турској, да је клир био изложен прогонима и да је у Цариградској Патријаршији православни живот, у суштини, затрт“?
Списак неканоничких аката Цариградских патријараха, који је сачинио александријски часопис, могао би се вишеструко умножити ако бисмо поменули, нпр. Лионску и Флорентинску унију, да не говоримо о старим јересима, о многобројним постављењима патријараха-Грка у Антиохијској и Јерусалимској Патријаршији, о настојању да се Cинајска Црква одвоји од Јерусалимске Патријаршије, што је осуђено на Јерусалимском сабору 1867. г., о преотимању епархија Руске Цркве у Естонији и Финској, о неканоничком проглашењу аутокефалије Пољске Цркве, о покушају укидања Руске Патријаршије, о подршци расколничкој „живој“ тзв. цркви, о покушају преотимања пограничних епархија српске Цркве и парохија Румунске Цркве у иностанству, итд. Дакле, ако анализа канонa показује да немају никаквог канонског основа претензије Цариградских патријараха да задобију апелационо право у односу на остале аутокефалне Цркве, онда упознавање са начином на који су Цариградски патријарси примењивали то тобожње право и практично показује да је његова примена обично доводила до тешких последица по јединство, мир и напредак Цркве.
„Пантенос“ покушава да избегне овакав закључак напомињући да „горе поменуте и сада почињене грешке Васељенске патријаршије могле су, с једне стране, бити изазване привременим околностима и личним особинама патријараха, а с друге стране, братским иступањем осталих патријараха може се осигурати да се такве грешке убудуће не понављају“. Али где је гаранција да разне околности и личне особине Цариградских патријараха неће њих и убудуће наводити да пројављују своја папистичка стремљења?
Часопис ту гаранцију види у братском иступању осталих патријараха, али и сам помиње да су сва три Источна патријарха молили Цариградског патријарха да не мења календар, али он „није обратио пажњу на то братско писмо“. Слична писма су три Источна патријарха упућивала Цариградском патријарху и у вези са Александријским патријархом Никанором и архимандритом Евгенијем, у вези са нареченим Александријским патријархом Нилом, поводом Флорентинске уније и др., али опет без икаквог резултата. Зашто би требало да мислимо да ће, почев од садашњег времена, Цариградски патријарси узимати у обзир слична „братска иступања“ осталих патријараха? Неће ли бити исправније да, следећи пример II и III Васељенског Сабора, на најскоријем Свеправославном сабору строго осудимо претензије Цариградских патријараха да стекне апелационо право у односу на остале аутокефалне Цркве и да има јурисдикцију над целом православном дијаспором?
На друго питање: „Има ли само Васељенски патријарх право да сазива Васељенске и Свеправославне Саборе?“, „Пантенос“ даје углавном правилан мада не лишен одређених противречности одговор, којем су потребне одређене исправке и допуне.
Можемо се сложити са мишљењем часописа да „ако се убудуће ограничи првенство Цариградског патријарха на иницијативу за решавање питања од општецрквеног значаја, онда сви остали патријарси могу убудуће признати Васељенсаком патријарху право да сазива сву Цркву на саборе који би се бавили општецрквеним питањима административног и судског карактера под председништвом свих патријараха, где би првопредседавајући био Васељенски патријарх“, али са следећим оградама:
1) Као што смо већ објаснили, иницијатива може да припада Цариградском патријарху не искључиво, него по превасходству.
2) Требало би да то признају не само Патријаршије него и све аутокефалне Цркве.
3) Hе треба надлежност сабора ограничавати само на административна и судска питања, него треба додати и питања догматског и литургијског карактера.
4) Саборе, као врховне органе црквене власти, не би требало лишавати права да ?сами? изаберу себи председавајућег или председавајуће.
Сасвим исправно часопис сматра да право сазивања Свеправославних сабора не припада искључиво Цариградском патријарху.
„У данашње време“, пише часопис, „поставља се и просуђује питање, да ли само Васељенски патријарх, као први по чину, може сазивати Свецрквене саборе. Не треба то сматрати искључивим правом Васељенског патријарха и да без њега није могуће сазвати такве саборе, како су одлучили у Васељенској Патријаршији… Ако Васељенски патријарх из овог или оног разлога не може или неће да сазове Cабор, а све остале Цркве или већина њих се сагласе да је неопходно сазвати Cабор, онда позив на Cабор треба да упути први по старешинству предстојатељ Цркве међу онима који желе да учествују на Cабору, и тај позив би имао снагу као да потиче од Васељенског патријарха…“
Часопис указује на два скорашња случаја, када су постојали захтеви за одржавање Cаборa, али их Цариградски патријарх није сазвао.
„Године 1925. Александријски, Антиохијски и Јерусалимски патријарх су сматрали да је неопходно сазвати Cабор, али он до данас још није сазван.
Међуправославна комисија на Св. Гори је донела одлуку и предложила Васељенском патријарху да сазове Cабор на којем би били представници свих Цркава које су учествовале у тој комисији… Но, Cабор ни до данас није одржан из чисто политичких разлога.
На основу ова два примера – закључује часопис – и онога што се десило у вези са Cабором (Cаветовањем?) у Москви, није јасно што се Васељенска Патријаршија чуди да и сада неки доводе у сумњу то да само она има право сазивати Васељенске и Свеправославне саборе?“
Прихватајући у потпуности основну мисао часописа да Свеправославни сабор могу, поред Цариградског патријарха, сазвати и предстојатељи других Цркава, ипак налазимо за потребно да изразимо неслагање са неким детаљима његовог расуђивања.
Часопис сматра да се Свеправославни савор могу сачињавати представници оних Цркава које желе да учествују на Cабору. То се може рећи за помесни, али не и за Свеправославни сабор. Носилац врховне власти у Цркви је васељенски епископат, а Cабори и представници аутокефалних Цркава јесу органи епископата, који изражавају његову вољу. Зато, ако већина епископата сматра да је неопходно сазвати Свеправославни сабор, па Цариградски или следећи по старештву предстојатељ аутокефалне Цркве, остварујући вољу епископата, сазове Свеправославни сабор, учешће на том Cабору свих аутокефалних Цркава не би било добровољно, него исто тако обавезно као што је и учешће епископa на сабору своје Цркве; а онима који не би послали своје представнике, Cабор би морао или „братољубиво упутити реч прекора“ (IV Вас. 19; VI Вас. 8), или их чак лишити опшења (Картаг. 87 и 88; Ат. С. 76 и 77).
Наравно, све ово се односи само на Cаборе, а не и на епископска Cаветовања, на која се епископи не сазивају, него се само позивају, и њихово учешће на тим Cаветовањима је добровољно. Зато редови часописа, посвећени Московском Cаветовању, изазивају недоумицу.
„Били би канонично и исправно, по нашем мишљењу, и сагласно са предањем Православне Цркве“, каже се у часопису. „да је патријарх Алексије, пре општег позива на Cабор, обавестио Васељенског патријарха, који би се изјаснио о месту, времену и темама о којима би се расправљало. Такође, требало се посаветовати и са осталим предстојатељима Православних аутокефалних Цркава. И тек после тога, када би се постигла сагласност у свим тачкама, могао је да уследи позив од Васељенског патријарха.“
Дакле, по мишљењу часописа, Свеправославном сабору требало је да претходи Cаветовање предстојатеља Православних аутокефалних Цркава. Управо тако је и поступио патријарх Алексије, позвавши предстојатеље Цркава не на Cабор, него на Cаветовање, и Цариградски патријарх је имао могућност да се, по доласку на Cаветовање или преко својих представника, „изјасни о месту и времену будућег Свеправославног сабора“, и „о темама о којима би се расправљало“ те да усагласи своје ставове са предстојатељима свих осталих аутокефалних Цркава. Но, као што је познато, представници Цариградске Патријаршије који су дошли у Москву нису желели да искористе ту могућност.
Тек што је објаснио да право сазивања Свеправославних сабора не припада искључиво Цариградским патријарсима и да, ако већина Православних Цркава сматра да је сазивање таквог Cабора неопходно, а Цариградски патријарх то не учини, Cабор може сазвати и неки други предстојатељ аутокефалне Цркве, часопис, упадајући у противречност са самим собом и са историјским чињеницама, пише:
„Од свих признату привилегију да сазива Свеправославне саборе Васељенска Патријаршија је имала током векова, и та се привилегија одвајкада, по предању, чува у неизмењеном облику… Разумна политика Васељенске Патријаршије, ослобођена од грешака… у будућности ће учврстити несумњиво право, по којем сазивати Cаборе може искључиво Васељенска Патријаршија.“
А нешто пре овога часопис је писао да „сви остали патријарси могу у будућности признати Васељенском патријарху право да сазива целу Цркву на саборе“, одакле следи да за сада, до тог признања, Цариградски патријарх нема то право. Осим тога, како је могуће тврдити да су Васељенској Патријаршији све остале Цркве признале привилегију да сазива Свеправославне саборе током векова, када историја сведочи да ова Патријаршија није сазвала ниједан Васељенски Сабор, и да су не једанпут велике Cаборе, на којима су решавана чак и догматска питања од важности за све Православне Цркве, сазивали други патријарси? Нпр. 430.г. Александријски патријарх Кирило сабрао је у Александрији Cабор ради осуде јереси Цариградског патријарха Несторија. Године 764. Јерусалимски патријарх Теодор сазвао је сабор у Јерусалиму ради осуде иконоборства. На Cабору су учествовали патријарх Александријски Козма и Антиохијски Теодор. Године 1443. Јерусалимски патријарх је сазвао Cабор у Јерусалиму, на којем су учествовали патријаси Александријски и Антиохијски, и тај сабор је осудио Флорентинску унију, а присталицу те уније, Цариградског патријарха Митрофана, лишио чина. Митрофан је за велико имање продао византијском цару свој потпис у корист Уније, због чега је прозван „Митрофона“, тј. убица мајке (Цркве). Године 1579. Јерусалимски патријарх Герман је у Јерусалиму сазвао Cабор на којем су учествовали архиепископ Синајске Цркве и представник Антиохијске Цркве. Године 1672. Јерусалимски патријарх Доситеј сазвао је у Јерусалиму сабор на којем су разматрана важна догматска питања и било осуђено догматско дело, приписивано Цариградском и Александријском патријарху Кирилу Лукарису, итд.
Чини нам се, ипак, да је у наведеним одломцима „Пантенос“ хтео да изрази само мисао да у будућности Цариградски патријарси никада неће избегавати да сазову Свеправославне саборе када се за то укаже потреба, због чега се неће морати покретати питање о сазивању таквих сабора од стране предстојатеља других аутокефалних Цркава. Треба рећи, међутим, да такве светле наде нису ни на чему засноване. Па и сам „Пантенос“ пише о садашњем Цариградском патријасрху Атинагори:
„Зар туркофонске тенденције, које Васељенски патријарх пројављује како би стекао наклоност Турака, не представљају мешање у политику, и зар оне не стављају Цркву у потпуну зависност од фанатичне муслиманске државе?“ Где је гаранција да и прејемници патријарха Атинагоре неће поћи његовим стопама и постати просто оруђе за остваривање планова муслиманске државе, усмерених нарочито против православног словенства, а и када се ради о сазивању Свеправославног сабора?
У вези са овим ваља рећи да су мисли „Пантеноса“ у погледу места сазивања Свеправославног сабора потпуно исправне.
„Као место Cабора“, пише часопис, „не треба обавезно имати у виду катедру или област Васељенског патријарха, или онога ко је предложио сазивање Cабора, зато што то могу омести власти тих земаља, или се може испоставити да је у тим градовима из политичких разлога немогуће слободно разматрање предвиђених тема. Међу земљама и градовима који би дошли у обзир као место одржавања Сабора, увек треба дати предност онима који су најпогоднији.“
Изражавајући дубоку захвалност александријском часопису за разматрање и, уопшено говорећи, правилно решавање питања која су од великог значаја за Православну Цркву, сматрамо да би спор о тим питањима био решен прихватањем следећих теза:
 
А) Поводом питања о праву апелације Цариградском патријарху
 
1) При нормалном стању сваке аутокефалне Цркве, тј. ако је у њој сачувано догматско учење и каноничко устројство, канони не допуштају да се у њене послове меша било која друга, па ни Цариградска Црква, нити допуштају апелацију на административне и судске одлуке њене врховне власти.
2) Мешање једне аутокефалне Цркве у послове друге аутокефалне Цркве допуштено је само у два случаја:
а) на молбу врховне власти те Цркве. У том случају начело аутокефалије се не нарушава, пошто се овде ради о испуњењу воље саме аутокефалне Цркве, а „volenti non fit iniuria“;
б) у случају нужде, тј. када је врховна власт неке аутокефалне Цркве одступила од православног догматског учења или нема онолико епископа колико је потребно за каноничку самосталност.
3) У ова два случаја мешање једне аутокефалне Цркве у послове друге аутокефалне Цркве мора се ограничити само на оно што је неопходно, односно – у случају молбе, треба да се ограничи на њено испуњење, а у случају нужде треба да има карактер братске некористољубиве помоћи, чији је циљ победа православног догматског учења или што брже успостављање пунине каноничког устројства у помаганој Цркви, а свако даље мешање се сматра сувишним и недопустивим.
4) Пошто су све аутокефалне Цркве удови Једне Православне Католичанске Цркве, због чега су дужне да се „подједнако брину један о другоме“ (1 Кор. 12, 25), онда такво мешање улази у надлежност свих аутокефалних Цркава, а првенствено оних које поседују већа духовна и материјална средства, те могу указати делотворнију, бржу и некористољубивију помоћ, јер коме је више дато, више ће се од њега и тражити.
5)Таквим замашним средствима је у ранија времена располагала Цариградска Црква, на челу са епископом престонице грчко-римског царства, који је у Турској царевини у својству етнарха православног живља стекао и широка световна овлашћења, али је та овлашћења изгубио у републиканској Турској, и у послове других аутокефалних Цркава сада се меша не да би им помогао, него да би себи потчинио њихове епархије и парохије, због чега Цариградска Црква не би требало да има не само искључиво него ни право првенства на такво мешање.
 
Б) Поводом питања о праву Цариградског патријарха да сазива Васељенсе и Свеправославне саборе
 
1) Након одвајања Цркве од државе, сазивање Васељенских и Свеправославних сабора зависи искључиво од воље целокупног епископата Православне Католичанске Цркве, као носиоца врховне власти у њој.
2) Предстојатељи аутокефалних Цркава јесу органи епископата, који изражавају његову вољу, и они пре сазивања Васељенског или Свеправославног сабора треба да се, спровевши анкету међу својом сабраћом, увере да је то заиста воља епископата.
3) Право првенства, али не и искључиво право на иницијативу за сазивање Сабора припада Цариградском патријарху, као предстојатељу првог по старештву престола.
4) Ако предстојатељ првога по старештву престола не жели или не може да испуни вољу епископата, или његове већине, у погледу сазивања Сабора, право да сазове Сабор прелази на следеће по поретку старештва предстојатеље, тј. најпре Патријарху александријском итд.
5) Није без основа претпоставка да Цариградски патријарх, у случају да већина православног епископата сматра да је неопходно сазвати Сабор, не би хтео да испуни њихову вољу, бојећи се осуде неканоничких папистичких аката и теоријa цариградских црквених политичара, а ако би хтео, да не би могао то учинити пошто зависи од воље муслиманских власти.
6) Иницијатива за сазивање Свеправославног сабора не прејудицира одлуку о месту његовог одржавања, и предстојатељ аутокефалне Цркве који је покренуо то питање може предложити да се Сабор одржи и у некој другој аутокефалној Цркви, која има више средстава и погодности за то, наравно, уколико она пристане на то.
7) Учешће на Свеправославним саборима, сазваним по вољи већине православног епископата, и прихватање одлука које би тај сабор донео, јесте обавезно за све аутокефалне Православне Цркве.
8) Иницијатива за позивање предстојатеља неких или свих Православних Цркава на Саветовање припада предстојатељу сваке аутокефалне Православне Цркве, али је учествовање на таквом Саветовању добровољно, и усвајање одлука тог Саветовања зависи од епископата сваке аутокефалне Цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Как привести к концу возникший спор? „Журнал Московской Патриархии“, 1950, Nº 3.
  2. Речи у угластим [ ] заградама додао је преводилац у циљу бољег разумевања речи проф. Тројицког.
  3. Валсамон у тумачењу 6. правила II Васељенског Сабора пише: „У Цариградском Синоду други патријарси не присуствују“ (Ат. С. II, 186).
  4. Материјали за биографију епископа Порфирија Успенског, СПБ, 1910, I, 670.

 


Извор:
Журнал Московской Патриархии

Превод са руског:
Родољуб Лазић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *