НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Слава, празници, обичаји, традиција » Како и када треба преносити крсну славу?

Како и када треба преносити крсну славу?

Питање:
Молим вас да ми лепо појасните како и када треба да се крсна слава преноси (слави) . Према Пројекту Растко (Православни Мисионар – подлистак Гласника СПЦ) «док је отац жив, друга се свећа неће палити. Ако отац да благослов и пренесе славу на сина, онда и он славску свећу у своме дому може палити и славу слaвити». Ипак, на Светосављу се истиче да је овако веровање погрешно – син може славу да слави чим се осамостали. И свештеници са којима смо разговарали дају опречна мишљења. Врло је тешко пренети традицију кад су учења и тумачења нејасна и индивидуална. Унапред хвала.
Наташа


Одговор:
Драга у Христу Наташа, ево потрудићу се да што лепше објасним ово питање.
Ми Срби заиста имамо једну посебну свету тајну молитвословља која игра велику улогу у нашем духовном и социјалном животу, и знамо је као славу; али и поред тога што је она само наша то не значи да можемо са неким обичајима да идемо мимо поредка и канона који уређују богослужења, свете тајне, и остале тајне молитвословља у свој Правосалвној цркви. У оквиру васељенског православља «чин резања славског колача» јесте нека врста молебна, и сама његова структура јесте скраћена јутрења која се узима из службе дана којем је одређени светац посвећен.
И поред овог јасног литургичког устројства у народу постоје одређени обичаји којима се поклања много пажње, и то на уштрб тог молебна – славе; који је изражен у жртвоприношењу у виду хлеба, вина, и кољива. У нашој недавној историји ми смо живели патријахално и задружно, где је једна кућа често бивала и једна велика и економски јака задруга, коју је обично водио најстаији члан куће (домаћин) . Не би било замисливо да се у оваквој задрузи, рецимо средњи син који се оженио и створио своју породицу да почне да слави одвојено, или без благослова оца, или чак деде који је још увек жив. Оваква породица имала је своје предности, али ништа мање ни мане. Данас је реалност другачија и сећање на те старе дане остало је само у симболизму – том поштовању, које не само да је некако учмало и без духа, него и избегавање са суочавањем пред новим изазовима духовне и физичке слободе, где над овом последњом више не виси турски јатаган (ово кажем са великим поклоном пред данашњим косовским исповедницима јер су изузетак) . Поред тога, данас, проток информација страхвито је брз, а стојимо и пред фактом да је сада приступачније право духовно образовање, оно здравије и које је више под контолом црквених ауторитета, а не локалних обичаја са примесама старословенског паганизма.
Наша црква мора да се одлучније изјасни и да не уступа народним обичајима који су често сујеверни и саблажњиви. Ми не смемо да се бојимо изазова пред правом и истинитом духовном обновом и почнемо народ да учимо, понекад ако затреба и да подигнемо глас, а не да због очекиване награде за наша свештенодејства ћутимо. Ако данас теолошки изазивамо неке извитоперености (девијације) које су се у последњих неколико векова поткрале утицајем јуридичког богословља (латинског) , онда утолико је лакше и мање ризично, да се правилно утврди како се једна слава слави, а што је најважније, да се објасни и због чега. Нема сумње да је под притиском турског ропства створена једна изолованост неких наших локалних заједница па су у тој отуђености од матице која једва да је постојала (ако је уопште постојала? ) , формрали неке своје обичаје који су често замењивали и свештенике, којих је у то време било тешко да се нађу. То је било време гоњења наше цркве, и то нико не пориче, али као што се осетила потреба после гоњења Васељенске Цркве да се сазове Први васељеннски сабор и на њему искорене нека погрешна учења, исто тако се и сада јавља потреба да се после турака и комунизма преуреди црквени живот и одвоје народни обичаји од свештенорадњи. Тако би се стало на пут разним контрадикторним па чак и саблажњивим народним тумачењима као и опречним мишљењима свештеника. Погрешне су твдње и савети који очекују (траже) домаћинову смрт да би тек онда најстарији син почео да слави, т.ј. наследио славу као неку АМАЈЛУ која је само ЈЕДНА и «његова». Ако ми евхаристијски сваког момента примамо Христа и то на било којем делу овог поднебесија где се узноси бескрвна жртва, и ако узмемо да је сама слава продужетак те Литургије, онда нико не може да нам објасни због чега једна нова породица не може да узноси молитве благодарности светоме, који треба да буде заштитник те «почетничке» породице – домаће цркве; која живи далеко од свог вековног огњишта (рецимо 5000 километара даљине) . Ево једног истинитог и прилично сличног проблема којег ја лично сусрећем у средини у којој живим. Знам једну породицу која овде живи у САД, који због «српских обичаја» још увек нису крстили своје дете. Девојчица већ има шест година, а родитељи чекају кума који је у Србији и не може да добије визу (вероватно је неће ни добити) , а они сами још увек немају папире да путују и тамо обаве крштење. И шта сад? «Правог» кума нема, а дете још увек није хришћанин и то све због филозофије обичаја «незаменљивости» кума, која су уплеће у највиталније ствари Цркве. Обичаји су једно, а литургичка реалност друго као и богословље у односу на овакве случајеве. То су ти апсурди који могу често да се сретну у неком народном веровању или обичају, и против њих трба се борити.
Ипак, уколико сам све ово добро разумео овде реч је о формалном благослову оца који треба да преда сину славу, који напушта кућу и одвојено почиње нов живот. У нормалним условима не би требало да буде никаквих проблема и неспоразума. Али ако то отац не жели, то јест, не жели да син напусти кућу шта онда? (У животу бива разних егоистичких и материјалних интереса па нека су у питању и родитељи, и са тим не треба бркати поштовање родитења које је установљено још давним Мојсијеовим законам) . Треба ли син да не слави славу само зато што нема очев благослов и што не постоји никаква шанса да му га овај да? Или опет, знам једног свештеничког сина, и мог школског друга, којем је отац дао благослов да слави «преславу» као славу, са намером да би касније браћа могла да се посећују на дан њихових слава. И мој брат слави тзв. «Младог Николу» док сам ја задржао «зимског и посног», а родитељи су још увек живи, и они славе. Када се вратим у Отаџбину можда ће да буде незгодно да отац и син славе исту славу, али да ли би било боље да сам ја у туђини провео 20 година без слављења славе и то још у америчко-руској средини? Не морам ни да покушавам да вам дам одговор. Да овде будем сасвим јасан. Својим пастирским ауторитетом као и литургичким чињеницама озбиљно и одговорно тврдим да нова породица не само што треба, него и мора да почне да слави славу, и то из више разлога. Први је због тога што они имају свој нови дом – а слава је заштитник дома; а породица носи више саборни карактер јер није исто као имендан када се молитвено спомиње само један члан који носи име одређеног светитеља (код других православних народа) ; друго: поред сакраменталног слава има и едукативни карактер јер и децу треба васпитати уз слављење славе (да расту уз њу) ; треће: треба показати да слава није сува и патријахална «традиција» него живо учешће сваке домаће цркве у овој светој тајни молитвословља, у којој се Литургички благодари Бог и свети који у Њему живи. Благодари се за све благодати и милости које од Бога добијамо. На славу се треба обавезно причестити (цела породица) и то је врхунац сваког смисла овог породичног празника који има за циља да је физички и духовно зближи и ојача. То је богоугодан и најцелисходнији смисао зашто треба славу славити. «Да гори свећа»? – Зар је слава само то? То је заиста нејасно. Свећа може да «гори» на сваком другом месту или служби. Ипак да и ја «опречно» кажем да је најглавнији смисао славе овај: «Господе Боже, приносимо ти ОВО у славу и част светог Николе; његовим МОЛИТВАМА прими, Свемилостиви, ову ЖРТВУ (хлеб, вино и кољиво) у свој наднебесни жртвеник». Од кога? Наравно од породице која има много разлога да благодари Господа, као и њиховог неуморног молитвеника – светитеља који вечно живи у Богу. Наравно да овде нема ничег «опречног» осим искреног покушаја да се објасни због чега ми славимо, и да та слава није пијанка на којој се шире аброви и тако подривају породице, нити добра могућност да се покаже нови намештај и слично; него она је нешто сасвим супротно: слава има за свој задатак да учврсти породицу и да је тако држи при Цркви (»Данас нас благодат Светога Духа сабра…», – из чина славе.) . А шта ће нам уопште сваки други смисао? ! Ако је тако написано у «подлистку Гласника СПЦ» онда је то погрешно или површно написано и то без неког озбиљнијег објашњења.
Са поштовањем
протојер Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *