НАСЛОВНА » Вера и Православље, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Како да се примети разлика између схоластике и чистог богословља?

Како да се примети разлика између схоластике и чистог богословља?

Питање:
XВ.
Како да се примети разлика између схоластике и чистог богословља у неком делу. Рекао бих да су често пута и богословље и схоластика на ивици на којој се
преклапају.
Изнећу вам нека своја запажања која су пре свега изведена из личног искуства више него на научним основама.
Како да направим разлику између схоластичког и богословског духа у књизи. За мене су битна осећања која доживљавам док нешто читам. Рецимо на неке отачке текстове и уопште богословске, просто осетим како ми душа лепрша, а срце гори, а на друге опет зевам, па морам да их прочитам два три пута, па опет сам равнодушан и не схватим у потпуности већ тад прекидам и обично остављам књигу. А опет кад код неких прочитам нешто два три пута, тек онда у потпуности разумем а самим тим и јави се у мени усхићење.
Чак на неке класике књижевности и неку белетристику ми се јаве потпунији осећаји него на духовне текстове отаца или теолога.
ИСТОРИЈАТ
као младић сам читао углавном сву духовну и филозофску литературу коју сам могао да набавим и коју сам сматрао да ми је на корист да је прочитам. Од будизма, источних учења, Кастанеде, преко немачких филозофа…. до Св.Писма. Интересантно да је Св.Писмо последње чега сам се дохватио од свега понуђеног.
Ниједна од ових књига није оставила дужег значаја у мојој свести и души сем наравно Св.Писма. Али оно у чему сам их разликовао јесте то каква су се осећања рађала у мени док их читам. Нити једном се није у мени у тренутку читања јавио бес, већ често нека осећања среће, усхићености и туге, често праћена кроз сузе. Ма права хипи култура. Верујем да сад кад бих прочитао исте делове бих само одмахнуо главом или сл. Кад сам први пут читао Св.Писмо у мени је насупрот овоме претходном било доста бола, љутње, неразумевања. Поготово у Ст.Завету. А приче које нам
је Господ испричао у Н.Завету не да их нисам разумео, него сам се често пута осетио повређено. Нешто слично сам осећао кад на спортском терену изгубим на неки неспортски начин, типа због повреде, судијском грешком и сл.
Касније кроз литургички живот и богословске писце све је дошло на своје место..
Да се вратим на почетно питање… како направити разлику између схоластичког и теолошког (православног) у књизи.
XВ! Владан
________________________________________
Владан


Одговор:
Драги Владане, на искрена питања искрено одговарам и трудим се да дам тачан одговор. Питате: „Како да направим разлику између схоластичког и богословског духа у књизи“? Када се у нашим публичним теолошким разговорима, путем књиге или медијем уопште, говори о схоластици, толико се лако примећује да њени критичари бркају њену форму са самом суштином коју она предлаже. Православно богословље јесте „боловало“ од њене схоластичке форме, или боље рећи: од схемтаско-школског изучавања еклизиологије и догми, али сама суштина тог старог богословља уопште није била схоластичка. Дакле, та болест била је спољашња и формална а никако битовна (есеницијална) , у смислу да нису биле потвређене догме (учење) Цркве. Начин на које се предавало био је „зборнички“ или „скриптолошки“ (уџбенички) и он јесте та стара схоластичка форма. Они који се заиста интересују овим проблемом не би смели себи да дозволе да бркају два врло јасна појма, и то „начин“ и „суштину“. Неискрени борци против латинског богословља или схоластике управо то раде. Ослободили смо се схоластичке форме али њена суштина је више него икада присутна у савременом богословљу. Ми схоластички не можемо да припишемо неке нове фантомске догме јер тачно знамо у чему се разликује католицизам од Православља; и та разлика се успешно подвлачила кроз векове, и о њој су Свети Оци много написали. Без двоумљења ми можемо да кажемо да се лако открива оно у чему је тзв. схластика погрешила, и нажалост, управо ту исту грешку понавља ова нова тзв. православна теологија. Како то? Ако дубље продремо у сам смисао речи схоластика сазнаћемо да је она настала управо по кабинетима, и то на људском интелкету и логици а не светоотачкој молитеној и подвижничкој таинствености (мистици) . Необориви факт! Шта је схоластика? Она је синтеза Сократове филозофије са хришћанством која се образовала у средњевековном западном хришћанству. То је био један нови начин размишљања (можемо да кажемо гносолошки) , и она је израдила свој метод образовања – схоларни. То је исто када данас кажемо „научни“ или „академски, јер се са тим критеријем прилази вечним Божијим истинама. Будимо искрени и признајмо да се та синтеза и данас практикује.
Ево примера: Професор једне богословске школе СПЦ у већ примењеној моди писања „против“ латинског богословља управо изразито тешко схоластички (логички) размишља: „Теолошка истина је (заменио речи од „логичка“) да историја човека почиње из не бића, пролази кроз биће и завршава се Свебићем, може се, за ову прилику, изразити лекарским језиком: историја човека почиње смрћу…“, како човек не постоји у почетку, дакле он је сав смртан. Ово је типичан схоластички зкључак наведеног чланка који треба да оправда учење егзистенцијалне смртности душе. Да за сада не улазим у конфликт са већим именима задржаћу се на овом једном и мање болном примеру
Узмимо комплетну Догматику о. Јустина и „Догматске теме“, или „Еклисиолошке теме“ митрополита Јована Зизјуласа и ставимо их на сто. Шта ћемо да видимо? Видећемо нешто што у својим радовима Зизјулас одавно саветује, а то је сиромашно ослањање (цитирање) на свете оце. Митрополит ће радије да приводи мисли, и објашњава, а да те мисли ничим не потврди. Он ће врло радо да компаративно користи и античку филозофију, помињаће Сократа и Платона, Анзелма и Тому, шпекулисаће са њиховим утицајем на хришћанство. Отприлике исто оно сто је у НЕКИМ моментима радио и Флоровски. А отац Јустин је заиста направио смисаону синтезу свега онога што су „већ рекли свети Божији људи“. Авва је направио зборник и у њега рекапитулирао сву Патристику, једноставно је упростио да свима буде доступна да се разуме, док рецимо да би разумели Зизјуласа потребно је да сваки члан Цркве заврши филозофски факултет. Да, његове Догматске теме нису уџбеник са схоластичком схемом (усмеравањем, разделима и поднасловима – методиком преношења знања – предавања) , али као што много пута раније рекох, поред тога што у неким темама садржи јако помирљиву еклисиологију са латинима он изразито јако кабинетски размишља јер је у њему и формирао своје схватање и поруке Еванђеља (богословље) . Питање је да ли је уџбеничка методика права схоластика? Важно да се помене да та учбеничка методика преношења знања постоји раније од појављивања схоластике, и то код св. Јована Дамаскина, једног од првих догматичара који је усмеравањем и по раздекима писао своје дело. Не усуђујем се да кажем да Зузјулас нема дивна размишљања, али колико су једна дивна на другим местима су још више опасна, и због тога нисам сигуран у искреност његове православне мисли. Онај који добро познаје протестантизам као учење (или „суседски у пракси“) не може а да не примети да у њему има добрих идеја, и то православних, нажалост којих се у свом незању само савремено православље одриче, али то сада не значи да само на основу њих треба да модификујемо православље према протестантском схватању не били их како придобили (погрешно по Павловом „свима сам био све“) . Треба измерити опасност са коришћу, и чини ми се да еклисиологија Митрополита прегмаског смирује Православље пред догматским разликама са Римом и заговара „источни папоцезаризам“ патријаршије којој припада.
Кажете да су неке књиге тешко разумљиве. И јесу! Посебно Зизјуласове, због тога што су написане схоларном искуством размишљања иако оне можда не садрже схоластику као суштину проблема о којем говоримо. Узмите о. Јустина и прочитајте поглавље о Богу. Све је „мекано“ и јасно, и ништа није теже од методике и синтаксе поука св. Хризостома. А тек када узмемо Василија, оба Григорија, Атанасија, Макарија, Дамаскина, Кирила и др., и када их читамо све је лако и појмљиво. Узмимо објашњења тих истих текстова модернијих теолога: Флоровског, Шмемана, Мајендорфа сада Зизјуласа, треба нам високо универзитетско образовање да би их плодно разумели. Узмите их па нам реците шта је сродније са Православљем.
А гледано из строжијег православног угла схоластика је управо то када се избацују паримије, псалми, катизме, синаксари, канони из богослужења, и њих замењују узвишене катедре у учионицама (уселиле се са Запада) , са којих се преноси учење које је суво, скоро бездушно које је формирано у „кабинету“, и које није провејано живом „црквеном теологијом“ – што су делатни покрети литургичког живота. Схоластика је такође и то, када се служи Евхаристија без вечерње и јутрење, или ако се служе оне су унакажене са избаченим суштинским стварима, посебно библијским текстовима (нажалост за неке је „служба“ само оно где може да се покаже добар глас и пева) . Зато данас имамо сукоб „теолога“ са црквеним учењем које је за многе стид да се њим научно баве (зато и не знају! ) . Професор каже душа је смртна а рецимо тропар преподобном каже да је бесмртна. Коме ли овде треба веровати? Доктору теологије или вековном цркеном славословљу? Ко је гарант и чувар предањског учења? Светитељи који црпе своје богословље из црквеног славословља Бога за наше тренутне ученике виших теолошких школа они су „трећеразредни“, јер говоре простим и једноставним језиком, са истом оном потребом и крајњим циљем када су апостоли на над Педесетнице проговорили свим могућим језицима. Уста им говоре о Богу а срце им је хладно – то је данашња теологија..
Православно богословље је подвижничко и славословно, у вери, нади и љубави запечаћено, а схоластичко је оно кабинетско: суво, бездушно логично, каузално, чак у неким елементима савремено-гносолошко. Што не зевате када читате Добротољубље или рецимо св. Кирила Јерусалимског? Да нас Господ уразуми и напокон схватимо од чега треба да се спасемо.
о.Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *