Питање:
Поштовани оче, завршила сам факултет, почела да радим и јако узнапредовала на послу. Нон-стоп сам радила и више од свега волела да радим. Одједном се нешто десило са мном. Преко ноћи сам постала лења и више нисам могла да замислим да било шта радим, чак ни посао који радим. Уопште нисам могла ни да мислим. Мучим се да саберем два једноцифрена броја. Када прочитам молитве, почне нешто грозно да се скупља у мом телу, почне да ми се повраћа и као да жели да се одвоји из главе. Као да не дај Боже истерујем самог ђавола. Молим вас за помоћ и савет. Као што ми је мрско да радим, мрско ми је и да се молим. Увек сам тежила успеху, молила Бога за помоћ. Захваљивала му се. Била понизна. Нисам се уздизала успехом, него сам се молила да одржим успех. Преко ноћи све се променило и постаје само горе. Стално осећам као да ми нешто гризе образ и уво, тежину да ми нешто седи на глави. Не могу да се не уплашим. После службе у цркви мени буде много боље, али ја убрзо наставим са страхом и негативним размишљањем, затим ми се поново слоши.
Ана
Одговор:
Помоз Бог.
Драга у Христу Ана,
Ово је тешко питање. Изгледа да је депресија и њу морате озбиљно да схватите да не дође нешто још горе. Она је у богословском речнику позната као униније. То је духовно стање које може да се хемијски оствари у нашем телу када настају огромни проблеми.
Не препоручујем него изричито тражим да обавезно прочитате св. Јована Лествичника и његову Лествицу. Од почетка до краја. Она је наша православна психологија и врло успешно решава проблеме који понекад настају измећу „соме“ и „психи“. Дакле између духовног и физичког човека што је овај наш човек у целом. Лествицу имамо и на нашем сајту. Ако то не урадите, као пастир слабо шта Вам могу помоћи. Молим вас учините ми то. И после ћемо да разговарамо. Хвала.
Искрено Ваш,
о. Љуба
Postovani ja imam problem jer nerad tezak greh i kako se gleda na to, radim koliko mi treba gledam da se nepretrgnem na poslu, vatam krivine, sedim , uradim koliko mi treba za poso , nisam motivisan za rad uopste kakvog resenja tu ima
Postovani oce,
Nadam se da cete mi odgovoriti i pomoci da resim ono sto me muci.Imam 33 godine,fakultetski sam obrazovana.Imam dvoje dece,6 i po godina i 6 meseci.Zivim sa muzem u crkvenom braku jer je nas gradjanski brak razveden(na moju inicijativu).Drugo dete smo dobili tek posle razvoda.On nije bio za razvod,ali ja jesam.Moj muz u meni izaziva pravu buru suprotstavljenih osecanja.U isto vreme mi se cini da je dobar i veran i kune se u sve najmilije da je tako.Nikad nisam pronasla dokaz za nesto drugacije,ali ipak ne mogu da se opustim.
Cesto se preispitujem zasto sam nesigurna i ljubomorna.Naime,on je vitak,a ja sam debela.Ceo zivot se mucim sa kilogramima i prejedanjem,ali ne mogu da pobedim.Gadim se sebe i mrzim;ocajna sam i depresivna,nemam volju ni za sta i najbolje se osecam kad jedem.Pokusala sam sa molitvama,cesto citam duhovnu literaturu vezanu za strasti,ali nema pomoci.Trudim se da se krecem,da radim,ali ne mogu previse jer sam angazovana oko bebe.Moram da napomenem da cesto cinim jos jedan veliki greh-kazem da nije trebalo nijedno da rodim.Puna sam gneva i besa i cesto starije dete ispasta.Svesna sam da svima komplikujem zivot,ali ne mogu da se izborim.Pila sam i antidepresive jedno vreme,ali sam preatala jer me jos vise goje.
Pitala sam se i zasto toliko jedem.Najcesce,zato sto uzivam u hrani,lepo mi je i srecna sam.Moram da napomenem da je za moj zivot vezana jos jedna cudna okolnost.Tri meseca posle mog rodjenja,usvojio me ocev brat.Odrasla sam kao jedinica i bilo je lepih stvari,ali i tuznih.I tada sam konzumirala vise hrane nego sto mi je potrebno.Uvek sam se osecala odbaceno i neprihvaceno.Da ne pominjem koliko sm puta bila ismevana zbog svog izgleda i da sam zbog toga razvila sociofobiju i anksioznost.Posle udaje,ostala sam u drugom stanju i stigla mi je ponuda za posao i to u mestu odakle poticem.Videla sam da ne mogu opstati u kuci gde sam se udala.Molila sam se Gospodu da me izbavi i taj posao je bio Njegov odgovor.Otisla sam da radim jer druge ponude nije bilo.Vratila sam se korenima,ali ni tu nisam bila dobrodosla.
Znam da sam opsirna,ali ovo je ono sto me najvise muci.Molim Vas,posavetujte me i pomozite mi.Verujte,jedino me strah od Bozije kazne i pakla sprecava da ne unistim svoj zivot.Sta da radim da pobedim prejedanje i strahove,da konacno imam normalnu porodicu,da muz bude sa nama ili da nastavim zivot bez njega.U braku smo od 2012. On vise nije bio sa mnom nego sto jeste.Udala sam se da bih imala porodicu i popunila prazninu,a dobila sam jos jedan teret i jos vecu prazninu i samocu.
Oprostite i hvala Vam
Snezana
Cao Snezana,
pogodilo me je to sto si rekla „kazem da nije trebalo nijedno da rodim“. Roditelji moje devojke su joj cesto to govorili, i to joj je nanelo neopisive sumnje u sebe, i kojekakve komplekse.
Ima na ovom sajtu dosta knjiga, ima cak i deo o porodici, mozda ti neka od tih knjiga bude korisna…
https://svetosavlje.org/category/biblioteka/pravoslavni-brak-i-porodica/