НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ИСТИНА О ПРАКСИ ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

ИСТИНА О ПРАКСИ ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

<p claЈУРИ МАКСИМОВ
ИСТИНА О ПРАКСИ ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА
 
УВОДНА РЕЧ УРЕДНИКА
 
УВОД
СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ РОСТОВСКИ
СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ
СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК
СВЕТИ ОПТИНСКИ СТАРЦИ
ПРАВЕДНИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ САРОВСКИ
ДА ЛИ ЗАИСТА ЧЕСТО ПРИЧЕШЋИВАЊЕ ПРОТИВРЕЧИ ПРЕДАЊУ РУСКЕ ЦРКВЕ?
ДА ЛИ ЈЕ У ВИЗАНТИЈИ V ВЕКА ЗАИСТА ПРЕКИНУТА ПРАКСА ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА?
ПРИПРЕМА ЗА ПРИЧЕШЋЕ
 


 
Уводна реч уредника
 
Овај чланак има за задатак не да оправда „често“ причешћивање него да објасни цитатолошку опасност од тога да су Свети Оци учили да треба „ретко“ да се причешћује. Катастрофа! Ствара се негација преко нужне негације, тиме и деструктивност у умишљеном корисном раду за Цркву…
Имамо два табора; две поларизације овог питања где сваки иде у своју крајност… Зато је овај текст Максимова конфузан за обе „напредне стране“ изневерене „новојустиновске“ српске теологије…
Апологија „ретког“ причешћа је просто катастрофална, исто прелестна као и тај волшебни прилаз Светој Чаши сваки пут, без основне црквености и подвига као реализације Еванђеља у нама, и између нас.
 
Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић
 
* * * * *
 
Увод
 
У последње време почело се дискутовати о пракси честог причешћивања. Неки учесници тих дискусија сматрају да често причешћивање није само нешто допустиво, него и нешто чему би, сразмерно свом духовном узрастању, требало да стреми сваки свестан хришћанин.
Други, опет, кажу да је мирјанима и обичним монасима недопушено да се причешћују чешће него једном месечно, и да је жеља да се причешћују сваке недеље – обноваштво, па чак и да је често причешћивање монаха и мирјана – „од лукавога“, и знак духовне прелести. Аутори покушавају да нас убеде – први пут у целокупној хришћанској историји – да није недостојно приступање Тајни причешћивања Телом и Крвљу Христовим, него и сама учесталост причешћивања сама по себи „прелест“ и да долази „од лукавога“.
Постоје бар два разлога због којих бисмо могли и да се не уплићемо у ову дискусију. Као прво, број мирјана који се често причешћују веома је мали, и сви су они оцрквењени људи који имају регуларно духовно руковођење. Они су способни да и сами, уз помоћ духовника, дају трезвену и правилну процену наведених тврдњи.
Као друго, на питање о учесталости причешћивања већ је дат исцрпан одговор у чланку свештеника Данила Сисојева, „О честом причешћивању Светим Христовим Тајнама“, а и други пастири од ауторитета сасвим су се одређено изјаснили по датом питању. Тако је архимандрит Рафаил Карелин у својој последњој књизи „На камену вере“ написао: „До XVIII века, сви Свети Оци позивали су људе на учестало причешћивање, и многи од светих нашег времена настављали су, и настављају, традицију честог причешћивања – на пример, свети Јован Кронштатски, који је говорио да хришћанин, уколико је спреман за причешћивање, може да се причешћује и свакога дана. Свети Теофан Затворник је тврдио да је ретко причешћивање – неправилност, која је постепено почела да улази у црквену праксу због охладнелости хришћана… Човек пада у заблуду и прелест не због честог причешћивања – сама по себи таква мисао је већ богохулна – него због гордости или због немара према Светој Тајни, када светој чаши приступа без потребне припреме, покајања и праштања онима који су га увредили“.
Међутим, у радовима противника „прекомерно честог причешћивања“ сусреће се мноштво тврдњи о светима, као и примера из историје Цркве, који би се могли свести на следеће тезе.
Као прво, Руска црква је, наводно, све од времена свог оснивања па до средине ХХ века, једнодушно подржавала праксу ретког причешћивања мирјана – једном или три-четири пута годишње, и да је због тога, наводно, ретко причешћивање „исконска 900-годишња руска традиција“.
Као друго, Руска црква је ту праксу преузела из православне Византије, где је, наводно, пракса честог причешћивања верујућих ишчезла још у V веку и била замењена ретким причешћивањем.
Као треће, говорећи о мноштву светих и подвижника Руске цркве, учесници дискусије помињу свете Димитрија Ростовског, Филарета Московског, Игњатија Брјанчанинова, Теофана Затворника и преподобне Серафима Саровског и Оптинске старце Леонида, Макарија, Амвросија и Варсануфија, тврдећи при том да „нико од њих не позива мирјане на прекомерно често причешћивање, него их, напротив, упозоравају да светој чаши треба да приступе након што се припреме постом и обавезном исповешћу, и без учесталости“.
Ниједна од ове три тезе не одговара стварности. И будући да не могу сви читаоци да пронађу времена и могућности да провере наведене тврдње и аргументе које ови аутори наводе, сматрао сам умесним да се свим тим позабавим у овом чланку.
Требало би, међутим, да најпре кажем неколико речи о новоствореном термину „прекомерно често причешћивање“. Већ и сама потреба да се измисли такав појам, показује да су идеје Православља које се њиме прикривају – нове. Осим тога, међутим, и сам овај термин одликује се неодређеношћу. На пример, човек који сматра да је довољно да се причести једном у животу, сматраће да је причешћивање једном годишње „прекомерно учестало“.
Они који се причешћују једном годишње, сматраће да је причешћивање једном у три месеца „прекомерно учестало“, док ће они, који се причешћују једном у три месеца, сматрати да је „прекомерно учестало“ причешћивање једном месечно. Уопштено говорећи, полемичари избегавају да употребљавају речи „често причешћивање“ и „ретко причешћивање“, иако су Свети Оци управо њих користили. Уколико се размотре полемички чланци, може се приметити да је редовност причешћивања или „прекомерно учестала“ или „умерена“. При том је сасвим неразумљиво за шта се везује одређење „прекомерно“. Предложене градације – од једном годишње до два пута месечно – изгледају сасвим произвољно.
Све нас то уверава да је овај новостворени термин некоректан и неуспешан, због чега ћу у овом чланку наставити да користим оне термине, које су користили и Свети Оци – „ретко“ и „често“ причешћивање.
Сада нам предстоји да размотримо светоотачке цитате, које аутори наводе као потврду за своје ставове у вези са честим причешћивањем као непожељним.
 
Свети Димитрије Ростовски
 
У својству аргумената у своју корист, опоненти најпре наводе речи светог Димитрија Ростовског (+1709). „Света Црква озаконила је да се причешћујемо током сва четири поста, али је неписменима – сељацима и мирјанима који раде сопственим рукама, заповедила да се, под претњом смртног греха за непослушност и непричешћивање, неизоставно причешћују једном годишње, око Свете Пасхе, тј. током Великог поста“ (из „Одговора о вери и осталом, што је неопходно да знају хришћани“).
Поставља се, међутим, питање: где се овде може пронаћи забрана о учесталијем причешћивању? Где се говори о томе да је причешћивање чешће од четири пута годишње – непожељно? Где је позив да се „не учестава“? То се не може пронаћи ни у каквом облику. Овде се указује само на минималну норму, која је у то време била истинска „пропаганда прекомерно честог причешћивања“.
Наиме, у време светог Димитрија Ростовског многи мирјани причешћивали су се само једном у животу (а што је потицало од теорије да се Причешће, као и Крштење, може примити само једном у животу), или се нису причешћивали ниједном. То се догађало чак и у црквеној средини, о чему је светитељ писао са неверицом: „Још нас више чуди то што се многе свештеничке жене и деца никад не причешћују, а што сам дознао из следећег: свештенички синови долазе да их поставимо на место њихових отаца, и када их упитамо да ли је прошло много времена откако су се причестили, многи ми отворено кажу да се ни не сећају кад су се причестили. О, грешни свештеници, који сте немарни и према свом дому! Како могу да се брину о светој Цркви они који ни своје домаће не приводе светом Причешћу?!“
У време таквих обичаја, причешћивање „четири пута годишње“ значило је позив за често причешћивање. Међутим, да ова граница није била горња, него доња, јасно се може видети из осталих дела св. Димитрија. На пример, ако погледамо „Житија светих“ која је он саставио, приметићемо ону идеалну норму учесталости причешћивања коју је свети Димитрије предлагао руском читаоцу.
Преподобни Аполоније Египатски (IV век) „увео је у својој обитељи такво правило да монаси, који се подвизавају с њим, не окусе храну пре него што се најпре причесте Светим Христовим Тајнама. То се обично догађало свакога дана у деветом часу јутра, а затим би монаси сели за трпезу“.
Преподобни Онуфрије Велики (+390) причешћивао се сваке суботе и недеље – и то на чудесан начин. Он је приповедао: „Код мене долази анђео Господњи који доноси пречисте Христове Тајне и причешћује ме. Анђео са божанственим Причешћем није долазио само код мене, него и код осталих подвижника пустиње, који су Бога ради живели у пустињи и нису гледали људска лица“.
Сваке недеље причешћивао се преподобни Пајсије Велики (V век); у обитељи преподобног Герасима Јорданског (+475) „суботом и недељом сви су долазили у манастир, сабирали се у цркву на божанствену Литургију и причешћивали се пречистим и живототворним Христовим Тајнама“. Сваке недеље причешћивали су се и у лаври преподобног Јевтимија Великог, па стога не чуди што су се сваке недеље причешћивали и у лаври његовог ученика, преподобног Саве Освећеног (+532). Описујући житије Синајских Отаца VI века, свети Димитрије пише: „Они су имали овакав устав – свакога дана су као безмолвници (тиховатељи) седели у својим келијама, а у суботу увече, када би наступила недеља, сви су се окупљали у цркви и заједно служили свеноћно бдење, да би се ујутро, на светој Литургији, причестили Светим бесмртним Христовим Тајнама, а затим би сваки од њих поново одлазио у своју келију“.
Опоненти би могли да приговоре да се ово односи само на монахе и да се, наводно, не може применити на мирјане. Онда је, међутим, неразумљиво зашто они сами, као прво, наводе за пример мирјанима Оптинске старце који су се причешћивали најмање месечно, а као друго, зашто, упоредо с мирјанима, често причешћивање забрањују и садашњим монасима?
Међутим, највећа неодрживост оваквог приговора састоји се у чињеници да св. Димитрије Ростовски у свом монументалном делу није превидео ни питање о учесталости причешћивања мирјана. Тако сазнајемо да се свети Алексије, човек Божји (+411), иако мирјанин, „од недеље до недеље причешћивао Светим и чистим Христовим Тајнама“, да је праведна Марта Антиохијска (+551), такође обична мирјанка, „стално боравила у храму Божјем… и често се причешћивала божанственим Тајнама Тела и Крви Христове“, док се свети Теодор Сикеот (+613), будући још дечак-мирјанин, током Великог поста причешћивао свакога дана.
На ово би могли да приговоре да је то, тобоже, удео само посебних, светих мирјана и да, наводно, не би могло да буде образац за све мирјане који стреме благочашћу. У том случају, међутим, није баш сасвим јасно према коме би могли да се оријентишу савремени мирјани који теже савршенству, ако не према светим мирјанима – или би можда требало да се угледају на грешне мирјане?!
Овај приговор је, пак, неодржив и због саме чињенице да је св. Димитрије Ростовски, у житија која је приредио, укључио и два јасна светоотачка указивања на неопходност честог причешћивања чак и за обичне мирјане.
Као прво, у житију преподобног Макарија Египатског (19. јануар) наводи се случај једне жене-хришћанке, која је била изложена демонским чинима, због чега се пред људима који су је окруживали појављивала у обличју коња. Када су је одвели код преподобног Макарија, овај је „освештао воду и с молитвом је излио на доведену жену, а она је истог часа задобила свој уобичајени људски изглед; после тога је св. Макарије поучио исцељену жену да што је могуће чешће одлази у храм Божји и да се причешћује Светим Христовим Тајнама.
– То ти се догодило зато што је прошло већ пет недеља откако се ниси причестила божанственим Тајнама – рекао је преподобни“.
Као друго, у житију преподобномученика Епиктета (помен 7. јула) описује се како је један отац-официр у чину војводе, довео код преподобног своју болесну кћер. Свети се „усрдно помолио Богу и помазао одузету девојчицу освештаним јелејем. Она је истог часа оздравила и стала на своје ноге. Преподобни је тада рекао војводи:
– Љубљени! Ако хоћеш да нико у твом дому не буде болестан, онда се и ти и твоји укућани сваке недеље причешћујте божанственим Тајнама Христовог Тела и Крви, пошто претходно на доличан начин очистите своја срца“. Према томе, св. Димитрије на хагиографском материјалу управо показује колико је штетно ретко причешћивање и недвосмислено позива на често причешћивање, како монахе, тако и мирјане.
 
Свети Филарет Московски
 
Још омиљенији аргумент противника честог причешћивања представља цитат из катихизиса св. Филарета (Дроздова, + 1867): „Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље, док су међу садашњима само малобројни они који воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни. Црква материнским гласом саветује онима који ревнују на побожном животу, да се исповедају пред духовним оцем и да се причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а свима – неизоставно бар једном годишње“.
Зачуђујуће је да опоненти управо ову реченицу сматрају аргументом против причешћивања сваке недеље! Наиме, такав закључак може да се изведе једино у случају да је површно прочитана.
Као прво, св. Филарет нигде у њој не забрањује да се причешћујемо чешће, него једном месечно.
Као друго, у овој реченици светитељ отворено признаје да у његово време, иако „малобројни“, ипак постоје хришћани који „воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни“.
Као треће, одређујући причешћивање „сваке недеље“ као обележје „чистог живота“, светитељ самим тим недвосмислено означава причешћивање сваке недеље као идеал хришћанина – наравно, ако се сагласимо с тим да је сваки хришћанин дужан да стреми ка чистом, а не ка нечистом животу.
Као четврто, пада у очи да је св. Филарет поставио вишу границу учесталости причешћивања („једном месечно“), него што је 150 г. пре тога учинио св. Димитрије Ростовски („четири пута годишње“). Ми у томе видимо израз трајног стремљења Руске Православне Цркве да своја чеда врати чаши Христовој. Проћи ће још 100 година од времена кад је овај катихизис написан, а онда ће руски новомученици, као што су свештеномученици Алексије и Сергеј Мечеви, свештеномученик Серафим (Звездински), свештеноисповедник Атанасије (Сахаров) и други, позвати мирјане да се причешћују једном недељно, па и чешће од тога.
То се, узгред, изразило и у званичној одлуци Светог синода Руске Православне Цркве од 13. маја 1931. године, у којој се каже: „Пожељно је и прихватљиво да се православни хришћани причешћују што је могуће чешће, а напреднији међу њима и сваке недеље“.
Међутим, да се не би створио утисак да је наше разумевање става св. Филарета засновано само на тумачењу његових речи, као потврду томе навешћемо три цитата из писама овог светитеља упућених мирјанима, где се говори управо о чешћем причешћивању од причешћивања једном месечно.
„Што се тиче причешћивања Светим Тајнама и на Велики четвртак и на дан Пасхе, раније су сматрали да је ово не само прихватљиво за сваког верника, него и обавезно. Исус Христос је Онај исти и сада. Остаје само питање да ли смо ми спремни да Му се приближимо. Одговор може да нам пружи савест и духовни отац“. (Писмо од 30. марта 1828. г).
„Како може да постоји неспоразум због тога што желе да се приближе Господу? Чешће приступање трпези Господњој јесте чин вере и љубави, али ту постоји и одважност, а не могу сви да имају правилну одважност… Због тога сматрам да намеру причешћивања Светим Тајнама на Велики четвртак и на дан Пасхе треба да размотри духовни отац…“ (Писмо од 1. априла 1835. г).
Мирјани „могу понекад чешће да приступају Светим Тајнама, ако имају посебну жељу или ако је то особито потребно… садашње болесно време даје нам основан разлог да се чешће причешћујемо Светим Тајнама“ (Писмо од 28. новембра 1847. г).
Као што видимо, у полемици против честог причешћивања, позивање на цитат из катихизиса или, уопштено, на св. Филарета Московског, никако нам се не чини могућим. Што се тиче управо ауторитета катихизиса, може се навести и оно што се тим поводом каже у „Катихизису Источно-православне цркве“ Светог Николаја Српског (+1956): „Колико би се често требало причешћивати? Најмање – четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће“.
 
Свети Игњатије Брјанчанинов
 
Као следећи светоотачки аргумент противника честог причешћивања појављују се три цитата из дела св. Игњатија Брјанчаниова.
Први гласи овако: „Морамо се причешћивати, у крајњој мери, током сва четири поста, четири пута годишње. Ако, на жалост и на несрећу, житејске бриге ни то не допуштају, онда се неизоставно морамо причестити бар једном годишње“.Овде проналазимо оно исто што и у претходним цитатима – аргументима, само изражено у још већем степену. Наводити као доказ против учесталијег причешћивања оно, о чему свети отац говори као о „крајњој мери“ ретког причешћивања, јесте нешто сасвим неумесно[1] – посебно ако узмемо у обзир да се сам св. Игњатије, још док је био мирјанин, причешћивао сваке недеље.
Други цитат је преузет из писма упућеног болесној сестри Јелисавети Александровној, у којем Свети Епископ пише: „Црквена служба храни душу, а усамљеност у великој мери погодује испитивању самога себе и покајању. Због тога су се многи Свети Оци повлачили у дубоке пустиње… Саветовао бих и теби да Велики пост проведеш не излазећи из куће, са коришћу за душу и тело, и да понекад позовеш свештеника ради вршења неких најважнијих служби, а да припрему за св. Причешће и само причешћивање Светим Тајнама одложиш до Петровог поста. Није важно да се често причешћујемо, него да се суштински припремимо за причешћивање и да услед тога пожањемо велику корист. Током свог дугогодишњег живота у пустињи, света Марија Египатска се није ниједном причестила: такав њен живот био је припрема за Причешће, којега се удостојила тек пред крај живота“. (Писмо од 16. фебруара 1847. г).
У датом цитату уистину постоји савет за ређе причешћивање. Међутим, да ли је тај савет упућен свим хришћанима или некој појединачној личности и у конкретним околностима? Из наведеног текста се види да Свети Епископ саветује адресату да током читавог Великог поста не иде у храм! Зар је и то савет који се може применити на све православне? Осим тога, да ли је и наведени пример преподобне Марије Египћанке, која се за четрдесет седам година причестила само два пута, такође норма за све? С тим се неће сагласити чак ни присталице „веома ретког“ причешћивања. Зашто онда они из једне реченице, коју је навео Свети Епископ, одабирају само оно што њима одговара?
Да се пред нама не налази општа заповест, него наглашено лична препорука, још јасније указују речи са почетка овог одломка, које опоненти најчешће пропуштају да наведу: „Никако ти не саветујем да током зиме излазиш из собе. Испразна је та помисао о лишавању црквене великопосне службе која ти предлаже да одеш у цркву, и на њу не би требало да обраћаш пажњу“.
Управо се овим могу и објаснити оне речи Светог Епископа које затим следе. Он предлаже и противотров за искушење, и утеху за болесницу, за коју је опасно да излази из куће.
Разуме се да је у оним околностима, у којима се нашла његова сестра, и узимајући у обзир њено тадашње духовно стање, савет Светог Епископа био сасвим прикладан и душекористан; међутим, изводити из њега општи пропис за све здраве хришћане подједнако је немогуће као што би било немогуће и извести из овог текста опште правило о непосећивању храма током Великог поста.
О томе, да Свети Епископ не одбија могућност честог причешћивања за оне хришћане који су здрави и припремљени за ову Св. Тајну, сведоче редови које је он, за руске читаоце, написао у „Отечнику“: „Ава Аполос је говорио: ‘Монаси су дужни да се, ако је то могуће, свакодневно причешћују Светим Христовим Тајнама. Онај који се удаљује од њих, удаљује се од Бога а онај, који им често приступа, често прима у себе Христа Спаситеља. Сам Христос Спаситељ је рекао: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн 6, 56)“.
Најзад, трећи цитат који наводе противници честог причешћивања уопште не погодује њиховим тврдњама: „Човек нека испитује себе (1. Кор. 11,28), нека добро осмотри самога себе пре него што приступи Светим Тајнама; ако је огрезао у греховној нечистоти, нека се удаљи од страшног Причешћа, да своје грехе не би превршио и запечатио најтежим грехом: изругивањем над Светим Тајнама Христовим и изругивањем над Самим Христом“.
Читав овај цитат говори само о онима који се причешћују у стању непокајаних смртних грехова. У њему нема ниједне речи о учесталости причешћивања. Причешћу се, међутим, недостојно може приступати и једном недељно, и једном годишње. Учесталост, сама по себи, не излаже причасника осуди, као што ни ретко причешћивање ни у ком случају не гарантује достојност причасника.
Требало би рећи да је то општа грешка опонената: они поистовећују често причешћивање са несумњиво недостојним и зато настоје да као аргументе против њега искористе оне текстове који су посвећени управо недостојном причешћивању[2].
Осим тога, често се догађа да као свој тобожњи аргумент наводе и речи апостола: Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој; али човек нека испитује себе и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега (1. Кор. 11, 27-29).
Ни апостолске речи, међутим, не говоре, о осуди честог причешћивања, нити је наговештавају: уопштено, апостол не говори о томе, него о стању у којем човек приступа Светој Тајни. Приписивати његовим речима значај аргумента утолико је апсурдније, уколико су се у апостолским временима хришћани причешћивали Светим Тајнама управо „прекомерно често“, што признају и сами опоненти.
Апостолске речи су подједнако упућене и онима који Причешћу приступају сваке недеље, и онима који му приступају једном месечно, и онима који му приступају једном годишње – уколико, наравно, сами опоненти не сматрају да ретко причешћивање, само по себи, гарантује достојност и чистоту живота причасника[3].
И свети Јован Кронштатски је писао: „Постоје људи који само услед нужде и неопходности приступају примању Светих Тајни једном годишње. То… није добро, јер своју хришћанску дужност као да извршавају под палицом, услед неопходности, заборављајући, тако да после Причешћа убрзо опет падају у грехе и на тај начин се удаљују од Бога и пребивају у смрти“ („Нове страшне речи“, I, Х) .).
Осим тога, Свети Оци су недвосмислено забрањивали да се ове апостолске речи тумаче као повод за ретко причешћивање. На пример, свети Кирило Александријски пише: „Ако желимо вечни живот, молићемо се да у нама буде Дародавац бесмртности, да се не удаљимо од благослова ‘тј. од Причешћа’, као што чине неки немарни. Нека нам искусни у лукавству ђаво не постави замку и мрежу у виду штетног страхопоштовања у односу на божанствену Тајну. Али, шта ми ти говориш: ‘Ево, Павле пише да онај, који недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу, осуду себи једе и пије. Ја сам, дакле, испитавши себе, увидео да сам недостојан да се причестим’. Ја ћу ти на то одговорити: ‘А када ћеш бити достојан? Када ћеш стати пред Христа? Уколико се увек будеш плашио својих ситних сагрешења, никада нећеш престати да их чиниш и тако ћеш заувек остати непричастан спасоносној светињи“[4].
 
Свети Теофан Затворник
 
Опоненти у своју корист наводе и три цитата из писама св. Теофана Затворника (+1894). „Требало би се причешћивати током сва четири поста. Томе се може додати и причешћивање два пута током Великог и Божићног поста… Можемо се причестити још понекад, али не исувише често, да не бисмо постали равнодушни“ („Писма“, I,185)
„Што се тиче ‘учесталости’, не би требало учеставати, будући да та учесталост у значајној мери лишава страхопоштовања према овом великом делу… а под тим подразумевам припрему за св. Причешће и само причешћивање. Чини ми се да сам већ писао да је довољно да се припремимо и причестимо током свакога од четири велика поста“ („Писма“, III, 500).
„О честом причешћивању не може се рећи ништа неодобравајуће… Међутим, мера која подразумева причешћивање једном или два пута месечно је најпримеренија…“ (Писма, V, 757).
Примећујемо да су речи „о честом причешћивању не може се рећи ништа неодобравајуће…“ унете међу аргументе у оним радовима који су у целини посвећени томе да говоре много тога неодобравајућег о честом причешћивању!
Нажалост, често се догађа да људи, чак и противно својој вољи, издвајају поједине исказе из светитељских дела, тежећи да помоћу њих потврде своју мисао, не трудећи се при том да васпоставе контекст у којем је изречена мисао неког светог оца, а везано за питање које их интересује.
Да бисмо у нашем случају васпоставили тај контекст, допустићу себи да цитирам остале исказе св. Теофана Затворника о честом причешћивању.
„Приметићу овде да нам то, што се ретко причешћујемо, неће омогућити да видимо приметне плодове Светог Причешћа. Наложите себи да се причешћујете што је могуће чешће – и видећете утешне плодове ове Свете Тајне („Шта је духовни живот и како му се приклонити“, 41. глава)
„Често причешћивање Светим Христовим Тајнама (а могао бих да додам: што је могуће чешће) живо и делатно сједињује са Господом нови део Његовог Тела посредством Његовог пречистог Тела и Његове Крви, освештавајући га, умирујући у Себи и чинећи га неприступачним за мрачне силе“ („Пут ка спасењу“, I, 1).
„Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи… Ко једе од овога хлеба живеће вавек“ (Јн 6; 53, 51). Ето благодатног извора очувања и укрепљења нашег духовног живота! Због тога су од самог почетка хришћанства истински ревнитељи благочашћа као прво добро постављали често причешћивање. У време апостола, оно је било свуда присутно: сви хришћани пребивају у молитви и у ломљењу хлеба, односно у причешћивању. У својој посланици упућеној у Кесарију свети Василије Велики каже да је спасоносно причешћивати се Телом и Крвљу свакога дана, а у свом житију пише: ‘Ја се причешћујем четири пута недељно’. Опште је мишљење свих светих да без причешћивања нема ни спасења и да нема напретка у животу без честог причешћивања“ („Пут ка спасењу“, III, 2).
„Онај који трага за савршенством требало би да се припрема за св. Причешће током сва четири велика поста. Тако је и записано у ‘Православном исповедању’. Уосталом, тиме се не постављају границе усрдности оних који желе да се чешће, па и стално припремају за св. Причешће, исто као што се ово не поставља ни као јарам на оне који услед својих околности нису у стању да то испуне“ (Исто).
„Добро је што сте се причестили два пута током поста! Благослови, Господе! Можете се и чешће причешћивати, као што сте и замислили. Свештеник свакога дана позива православне да се причесте, само што се нико не одазива. Ако нађете могућност да се чешће причешћујете, то неће бити лоше“ („Писма“, III, 435).
„Ви сте се већ припремали за св. Причешће. Припремите се још, и причестите се. Непрестано можете да се припремате и често да се причешћујете, како Вам дух налаже. Нека Вас Господ благослови“ („Писма“, III, 451).
„Чешће се причешћујте Светим Тајнама, како разреши духовни отац, само се свагда трудите да приступите са доличном припремом, штавише – са страхом и трепетом, да се не би догодило да, навикавши се на то, не почнете да приступате с равнодушношћу“ („Писма“, IV, 693)
„Добро је ако се чешће причешћујете. Међутим, извршавање тога подложно је разматрању. И размотрите сваки пут, да ли је то прикладно и да ли је ваљано? Они који су изузетни свагда падају у очи – и туђи, и своји“ („Писма“, III, 523).
„Желите да се причешћујете Светим Тајнама на сваки од дванаест великих празника. Како то да изведете? Ви се издвајате из општег нивоа. А добро је, веома добро – ако се чешће причешћујете. Ту је Господ Којега тражимо. Како да поступите? Најпре можете да покушате. Ако буде добро, можете то тако увек да одредите. Нека, дакле, Бог благослови“ („Писма“, IV, 708).
„Предобро сте дело учинили што сте се причестили Светим Христовим Тајнама. Уредите да то и чешће чините“ („Писма“, V, 844).
„Добро сте учинили што сте се припремили за св. Причешће. Како је, дакле, код вас? Реткост је да се неко током овог поста припрема за св. Причешће? А код нас, у манастиру, реткост је да и једна недеља прође без великог броја одраслих причасника, а не деце, и не само богомољаца, него и житеља из околине, и обичног народа, и племића. Сада ће, уз Вашу помоћ, и код Вас почети да се припремају за св. Причешће. Наиме, ако је живот у Господу, и ако Он каже да је у Њему онај који окуша Његово Тело и Крв, како онда да се не причешћује често онај, који жели да живи? Ко Вас спречава да се потрудите да чешће приступате Тајнама? Само бесмислено празноверје. Речи „са страхом Божијим и вером приступите“ код нас су постале пука форма. Свештеник Божији позива, а нико не долази, и при том нико не примећује ништа недолично у овом неодазивању на позив Божији и на вечеру Божију“ („Писма“, V, 777).
Могли бисмо навести још сведочанстава, али постоји опасност да прекомерним обиљем цитата надмашимо обим који је допустив за чланак. Свети Теофан Затворник је дао благослов за често причешћивање или је упорно позивао на чешће причешћивање и у следећим писмима: I. 33; II. 336; III. 370; III. 422; V. 776; V. 860 и VI. 950.
И наведени цитати су, међутим, сасвим довољни да покажу да се св. Теофан Затворник према питањима честог причешћивања односио управо супротно од начина како се према њима односе поменути учесници дискусије. Током XIX века, он је био најдоследнији заговорник што је могуће чешћег причешћивања и неоспорно је указивао на њега као на идеал којем би требало да теже сви хришћани и на који је позивао и своје кореспонденте.
Свети Епископ се при том, наравно, усаглашавао са духовним стањем свакога од њих. Због тога у изузетним случајевима, које су управо и навели опоненти, он својим појединим адресатима није дао благослов за често причешћивање.
Овде не постоји никаква противуречност. Заиста, не могу сви, као што је и он сам рекао, „услед својих околности то да испуне“, због чега се ни поменути идеал „не поставља као јарам“.
Као делатни заговорник мисли о неопходности честог причешћивања који се и сам свакодневно причешћивао, свети Теофан је био добро упознат са оним околностима које би, у вези са тим, могле да представљају опасност. Из тог разлога је често упозоравао на њих. Прва опасност је – „постати равнодушан, изгубити осећање страхопоштовања пред највећом светињом, претварајући Причешће у неку редовну обавезу“. Друга опасност се крије у томе што би човек, који се често причешћује и на тај начин се издваја од осталих парохијана, могао пред њима да падне у гордост и у грех осуђивања, што би могао да постане „надмен“.
Разуме се да су и прва и друга опасност реалне и, наравно, ако човек падне у једну или у другу, за њега ће бити корисније да се ређе причешћује – са тим су сагласни и сви савремени заговорници честог причешћивања.
Онима, дакле, који су по свом духовном стању склони да падну у слична искушења, Свети Епископ препоручује да се уздрже од честог причешћивања. Међу свима, са којима се дописивао, нашле су се само две такве особе, док је било петнаесторо оних којима је јасно указивао да се чешће причешћују; при том некима, указујући на ове опасности, није забрањивао да „учеставају“, него им је указивао и на „противотров“ за равнодушност – да „свагда приступају са доличном припремом, штавише – са страхом и трепетом“.
Чињеница да су неки противници честог причешћивања међу своје присталице убројали и св. Теофана Затворника може се објаснити једино претпоставком о површном познавању његових дела. Свети епископ толико често и у толико бројним својим делима говори о потреби што је могуће учесталијег причешћивања, да би било веома тешко да се то не примети.
 
Свети Оптински Старци
 
Из изрека Оптински стараца опоненти наводе изреке тројице: преподобног Макарија, преподобног Варсонуфија и преподобног Никона.
Преподобни Макарије Оптински (+1860) је говорио: „У првим вековима хришћанства сви су приступали причешћивању Тајнама на сваком служењу Литургије, али је Црква затим установила неизоставно за слободне четири пута годишње, а зa заузете пословима бар једном приступање причешћивању Тајнама“.
Преподобни Варсонуфије Оптински (+1913) је писао: „У првом веку следбеници Христа Спаситеља причешћивали су се сваки дан, али су водили и живот равноангелски, и били су спремни да сваког минута предстану пред лице Божије. Нико од хришћана није био сигуран. Често се догађало да се ујутро хришћанин причешћивао, а да су га увече хватали и водили у Колосеум. Налазећи се у сталној опасности, хришћани су строго пазили на свој духовни свет и проводили живот у чистоти и светости. Али први векови су прошли, прогони од стране неверних су престали, није више било сталне опасности. Тада су се, уместо свакодневно, почели причешћивати једном недељно, а сада чак и једном годишње. Код нас у скиту држе се светогорског типика, који су саставили свети старци и који су нам предали за назидавање. Сви монаси причешћују се шест пута годишње, али по благослову понекад и чешће. На то су се толико навикли, да чешће причешћивање изазива свеопшту пажњу…“ (Из беседе 12. априла 1911. године).
Преподобни Никон Оптински (+1931): „Шта је боље, ретко или често се причешћивати светим Христовима Тајнама – тешко је рећи… Суштина је у томе да се достојно припремиш за велику Тајну“ (Ризница мудрости, М. 2005, стр. 93).
У вези са овим цитатима опет треба да поновимо оно што смо већ говорили у вези са другима. Сами по себи, они уопште не изражавају оне мисли, које покушавају да потврде опоненти. Преподобни Макарије пише скоро од речи до речи оно исто, што су писали свети Димитрије Ростовски, свети Филарет у Катихизису и свети Игњатије. Као и они, преподобни Макарије указује н доњу границу учесталости причешћивања, одређен од Цркве у његово време, и напомиње да у почетку у Цркви није било тако.
Преподобни Варсонуфије једноставно описује ону праксу причешћивања која је постојала у скиту, где се он подвизавао. Ни речју он не говори о томе, да се тог обичаја морају држати сви хришћани, као што ни реч не говори као осуду или забрану онима који се причешћују чешће.
Преподобни Никон такође ни речју не одбацује често причешћивање. А она тешкоћа у одлуци, о којој он пише, као млад монах, временом се за њега разрешила на потпуно очигледан начин. То се види из чињенице се при крају живота старац, како сведоче очевидци, „причешћивао скоро свакодневно; када је могао сам се причешћивао, а када је потпуно занемоћао, причешћивао га је духовник или неко од јеромонаха“.[5]
Осим горе наведених цитата, опоненти честог причешћивања пишу следеће: „Напоменимо овде да се први велики Оптински старац Леонид (+1841) причешћивао једном у три недеље, а други велики Оптински старац Макарије (+1860) и трећи велики Оптински старац Амвросије (+1891) једном месечно.“
Такође није сасвим јасно шта су имали у виду опоненти наводећи ове чињенице. Па преподобни Леонид, причешћујући се једном у три недеље, управо није прелазио доњу границу, која је установљена 80. правилом Трулског сабора, а преподобни Амросије је због болести имао оправдање, које је допуштено каноном. И најглавније, сви они су се, по мерилима свог времена, причешћивали веома често. Основно питање је: да ли су они свој пример причешћивања поставили као забрану за чешће од тога причешћивање? Да су опоненти нашли такве текстове, они би их, без сумње, навели. Међутим, нема ничег сличног. Али ако је тако, чему онда ови биографски подаци?
Па и ког, заправо, оптинског старца аутори предлажу да следимо? Преподобног Варсонуфија, који се причешћивао једном у два месеца, или преподбног Леониду, који се причешћивао једном у три недеље, или преподобног Никона, који се причешћивао скоро сваки дан? Управо, пример светих оптинских Стараца очигледно показује, насупрот тврдњама опонената, да су у Руској Православној Цркви истовремено постојала различита предања у погледу учесталости причешћивања.
А да старци знамените пустиње уопште нису осуђивали нити забрањивали често причешћивање, очигледно се види из писама преподобног Амвросија Оптинског:
„У болести си се причешћивала светим Христовим Тајнама сваке недеље и бринеш се да то није пречесто. У озбиљној и неизвесној болести могуће је причешћивати се светим Тајнама и чешће. Нипошто не сумњај у то.“ (Писма монахујућима, 393.)
„Пишеш да би желела чешће да се причешћујеш светим Тајнама; али то код вас не дозвољавају. Можеш урадити и овако: када се разболиш, можеш навести као разлог своју болест и молити да те причесте у келији“. (Писма монахујућима, 271).
Дакле, преподобни Амвросије својим духовним кћерима два пута пише о честом причешћивању, никако не одбацујући га; напротив, прву он успокојава, сведочећи да је у њеном стању било могуће причешћивти се и чешће неголи једном недељно, а другој монахињи саветује да своју болест узме као повод да „учеста“ причешћивање.
 
Праведни Јован Кронштатски
 
О овом подвижнику борци против честог причешћивања пишу: „Свети праведни Јован Кронштатси (+1908) призивао је народ да се обрати изворима своје духовности, црквеног живота, држању постова, вери отаца и као последица, чешћем причешћивању (чешће од једном годишње). Истовремено, отац Јован Сергијев је упозоравао: „Након недостојног причешћивања светим Тајнама дешава се, да у људе улази сатана… Онима који недостојно приступају светим Тајнама, Господ неће опростити, него ће их казнити, и то строго.“
Веома је неочекивано видети, да су се у своје следбенике опоненти осмелили да уброје и најсјајнијег у 19. веку проповедника онога што они називају „претерано честим причешћивањем“! При томе, опет, цитати који они наводе односе се искључиво на недостојно причешћивање, а покушај да се читалац убеди да је, тобож, свети Јован Кронштатски, све у свему, призивао на причешћивање „чешће од једном у годину дана“ просто нас запрепашћује. Формално, то је наравно, истина, али зашто не рећи целу истину о томе колико пута често су се парохијани светог Јована причешћивали? То такође није тајна: „једни су се код њега причешћивали једном месечно, други – сваке недеље, а неки – на свака два до три дана; монаси – свакодневно“.[6]
Зашто не би навели шта је сам свети Јован Кронштатски мислио о честом причешћивању? То уопште није тешко пронаћи.
„Узимаш слатки хлеб, мисли о истинском Хлебу, који даје вечни живот душама – о Телу и Крви Христовој, и буди жељан тог хлеба , то јест, жели да се чешће причестиш њиме“ („Мој живот у Христу“, I,6).
„Средства која јачају наду хришћанску – молитва, често искрено молитвено исповедање својих грехова, често читање речи Божије, посебно често причешћивање светим животворним Тајнама Тела и Крви Христове“ („Мој живот у Христу“, II,7)
„Блажени су они који често са искреним покајањем и искреним испитивањем себе самих приступају светом Причешћу! Такви могу да се усавршавају из дана у дан, могу да дођу у познање своје греховности и да остатак живота употребе на оно, за шта нам је дан од милосрђа Божијег – на очишћење и исцељење себе, кроз покајање и веру, од свих грехова.
И слава Богу, да у овом светом храму међу вама постоје причасници који често приступају толико великој Светињи и који у њој налазе утеху за душу и здравље за тело. Болно је срцу, када у многим храмовима на позив ђакона, који износе Свете Дарове народу: „Са страхом Божијим и вером приступите“, – понекада нема никога од оних који желе да их приме. За многе то је сасвим уобичајен призор, а за мене то је непријатан призор, јер Господ зове све к Себи, на све хришћане се односе те речи: „Примите, једите Тело Моје… Пијте сви Крв Моју“ (Нове страшне речи, I, X).
А ево како праведник Божији говори о свом опиту: „Првих година свештенства нисам често, нисам сваки дан служио Литургију и зато сам често слабио духовно; затим сам, видевши корист свакодневног служења Литургије и причешћивања светим Тајнама, почео свакодневно да служим и да се причешћујем.“ („О молитви“, 14). И свакодневно причешћивање свети Јован није прекинуо ни онда када због болести већ сам није могао да служи Литургију.
О идеји, да се тобож не треба често причешћивати, свети баћушка је говорио прилично строго: „Неке личности говоре, да је тобож мирјанима грех да се често причешћују, да је младим људима тобож довољно да се причесте једном годишње, а само старима – у све постове, да ће они који се често причешћују сићи са ума. Какво безумље! Какво богохулство, хула! Каква неразумност! А зашто се сваки дан на Литургији чује глас Спаситеља, који позива на Причешће: „Примите, једите… пијте од ње сви… на остављење грехова…“ (Мт. 26:26-28) Зар целе године трунути у гресима и само се једном очистити покајањем и Причешћем? Зар не грешимо сваки дан, трулимо, прљамо се гресима; зар нам сваки дан није неопходно очишћење, освећење и обновљење? Зар сваки дан само накупљати грехе и само једном годишње се очистити? Зар је то разумно? Зар не перете често лице и тело у кади или зар се не умивате сваког јутра? Зар не прати непрестано душу, коју гресима прљамо сваког дана?“[7]
 
Преподобни Серафим Саровски
 
А ево шта опоненти пишу о другом светом проповеднику честог причешћивања: „Управо те поуке садрже се у заповести преподобног Серафима Саровског (+1833) монахињама Дивјејевског манастира: „Причешћујте се све неизоставно током светих постова, а по жељи и на свих дванаест великих празника.“ Али то правило преподобног баћушке Серафима било је дано за монахиње, а не за мирјане.“
Прво, треба у целини погледати изреку преподобног Серафима о причешћивању: „Неизоставно се исповедати и причешћивати у свим постовима и, сем тога, на дванаест и на велике празнике: што чешће то боље – не мучећи себе мишљу да си недостојна; и не треба пропуштати случај да се што чешће користиш благодаћу, која се дарује причешћем светим Христовим Тајнама. Благодат, која се дарује причешћем, толико је велика, да колико год би човек био недостојан и грешан, али само са смиреном свешћу своје велике греховности приступао Господу, Који нас све искупљује, макар био од главе до пете покривен ранама од грехова, очистиће се благодаћу Христовом, све више и више ће светлити, потпуно просветити и спасити.“.[8]
Очигледно је да су опоненти приликом цитирања пропустили прилично важан део у наставку. Не сматрајући да је Причешће у свим постовима, плус на дванаест великих празника, плус на велике празнике – то већ превазилази једном у две до три недеље (у сагласности са канонима Цркве), свети Старац још додаје и кључну фразу: „што чешће то боље“. У вези са тим, помињати њега међу онима који су се, тобож, залагали да се не „учеста“, није, благо говорећи, коректно.
У тим временима, таква пракса је заиста била „пречеста“, због чега је преподобни Серафим чак посебно, након речи о учесталости причешћивања, рекао свештенику Дивјејевске заједнице, Василију Садовском: „Причешћујући се светим Христовим животворним Тајнама, заповедам им, баћушка, да се у сва четири поста и дванаест празника, чак кажем и у веће празничне дане: што чешће, то боље. Ти, њихов духовни отац, немој им забрањивати, кажем ти.“ (Летопис Дивјејвеске обитељи, 20).
Друго, изазива недоумицу интерпретација те чињенице, коју су пружили опоненти, да је тобож „то правило баћушка Серафим дао монахињама, а не мирјанима монахиње.“ Где су нашли да мирјани не могу да следе ово правило? У самом тексту таквих тврдњи преподобног Серафима нема, а подвижници побожности 20. века предлагали су управо супротно тумачење његових савета о учесталости причешћивања.
Тако, епископ Варнава (Бељајев) пише: „По заповести преподобнго Серафима Саровског коју је дао монахињама Дивјејевског манастира, неопходно је „причешћивати се обавезно у свим светим постовима, а по жељи и на свих дванаест празника“. Тај завет преподобног, као оно које је у највишем степену применљиво, препоручује се да се прихвати као руководство и свим уопште мирјанима, који искрено и нелицемерно желе своје спасење. А у вези са чешћим причешћем светим Тајнама одговор и одговорност треба у сваком конкретном случају положити на духовног оца.“[9]
 
Да ли заиста често причешћивање противречи предању Руске Цркве?
 
Борци против честог причешћивања воле да тврде да је тобож, од самог примања хришћанства у Русији и до двадесетог века јединствена пракса у Руској Православној Цркви за просте монахе и мирјане било причешћивање од једног до четири пута годишње. На тој основи усуђују се да темеље своје оптужбе да често причешћивање, наводно, представља „обновљенство“. Апсурдност такве оптужбе очигледна је сама по себи, али се при томе, такође, она заснива и на погрешној тврдњи.
Историјску неодрживост ове идеје могуће је увидети ако обратимо пажњу на древноруске споменике црквене литературе.
Тако у другој половини једанаестог века, Кијевски митрополит Јован (+1089) у својој „Заповести светих Отаца синовима и кћерима који се исповедају“ говори о причешћивању у велике празнике и у све недељне дане Великог Поста, набрајајући укупно до 22 причешћа дана у години.[10] То је отприлике једном у две недеље.
А ако погледамо „Питања Кирика“ – документ из средине дванаестог века, који садржи записе беседа три свештеника са новгородским епископом Нифонтом, такође ћемо видети да се тамо указује на праксу честог причешћивања у до-монголској Русији. Тако, одговарајући на питање како причешћивати ђавоимане, епископ Нифонт говори: „Правило светог Тимотеја: „Ако неко од верних постане ђавоиман, да ли да се причешћује светим Тајнама или не? Ако не хули на Тајне нека их прима, али не сваки дан, довољно је једном недељно“. И ја ти тако говорим.“ („Питања Кирика“ 17-18). Из овог додатка види се да је пракса причешћивања сваке недеље била реалност у време епископа Нифонта. На другом месту епископ прописује епитимију која се састоји у одлучивању од Причешћа на месец дана. („Питања Кирика“, 75). Ако и у његово време норма и традиција била ретко причешћивање (једном или три пута у години) онда ова епитимија не би имала никаквог смисла.
Такву исту праксу честог причешћивања видећемо, ако обратимо пажњу на оно што се говори у Житијама Светих, која су, притом, састављена у синодалном периоду – сви доленаведени случајеви, са изузетком последња два, узети су из „Житија Светих“ састављених од стране светог Димитрија Ростовског и архиепископа Теодосија Черњиговског.
Благоверни кнез Ростислав Мстиславич (+1168), духовно чедо преподобног Поликарпа Печерског, „сваке недеље се причешћивао Божанским Тајнама молећи се са сузама, уздишући из дубине срца и јецајући“.
Благоверни кнез Димитрије Донски (+1389) причешћивао се сваке недеље у току Великог Поста.
Преподобни Сергије Радоњешки (+1391) одмах након пострига, будући новопострижен монах са 24 године „провео је непрекидно седам дана у храму. Сваког дана игуман Митрофан је служио Литургију и причешћивао га Светим Телом и Крвљу Господњом“.
Преподобни Јоасаф, у свету кнез Андреј Вологодски (+1453) „сваке недеље се причешћивао Светим Тајнама“, при чему такође као млад човек од 24 године.
Преподобни Сава Вишерски (+1460) „је поставио стуб (столп) и пењући се на њега, целу недељу до суботе проводио је на њему у посту и молитви; у суботу је силазио са столпа братији, и причешћивао се са њима Светим Тајнама“.
Преподобни Иродион Илојезерски (+1541, ученик преподобног Корнилија Комељског „сваке суботе се причешћивао Светим Тајнама“.
Преподобни Серафим Саровски (+1833) након што је био рукоположен у чин јеромонаха, „сваког дана се са вером и побожним трепетом причешћивао Светим Христовим Тајнама“, а касније, када је постао отшелник, тим не мање „уочи недељних и празничних дана долазио је у саровску обитељ, слушао вечерњу, свеноћно бдење или јутрење и на раној Литургији се причешћивао Светим Тајнама“. А када због болести ногу више није могао сваке недеље долазити да се причести, „многи од монаха су се саблазнили том околношћу, бивајући у недоумици, ко ће га причешћивати Светим Тајнама; зато је игуман сазвао манастирски сабор који се састојао од најстаријих јеромонаха, подневши им на решавање питање у вези са причешћивањем старца Серафима. Након саветовања, старци су одлучили да предложе Серафиму, да он или долази, ако је здрав и снажан у ногама, као и раније, у обитељ у недељне и празничне дане ради причешћивања Светим Тајнама; ако га, пак, ноге не служе, онда да за стално пређе да живи у манастирској келији“. То јест, бригу од неопходности причешћивања сваке недеље исказао је читав сабор Саровске обитељи! И преподобни Серафим га је послушао и, вративши се у обитељ, до краја живота причешћивао се сваке недеље и на празнике.
Свети Игњатије Брјанчанинов (+1867), док је још био мирјанин, студент на Инжењерском училишту, почео је да посећује храм сваке недеље, чиме је изазвао незадовољство свештеника, који је то пријавио. Руководство је саветовало будућег Светитеља да није прописано мирјанима да исувише често посећују цркву и да се причешћују сваке недеље; довољно је, како је то одређено Војничким законом из 1715. године, једном или четири пута у години. Као резултат млади Димитрије Брјанчанинов и његов друг Чихачов почели су да тајно одлазе на службу у друге храмове и да се причешћују тамо једном недељно.
О таквој норми сведоче у Древној Русији и страни посматрачи. Ево, на пример, шта је 1523. године римокатолик Алберт Кампензе писао папи Клименту VII о вери и моралу Московљана: „Они боље од нас следе учење Јеванђеља… Причешћују се веома често (скоро сваки пут када се окупљају у цркви)… У цркви се не може приметити никакав испад нити штогод непристојно, напротив, сви, преклонивши колена и простревши се ничице, моле се са искреним усрђем… Превара се код њих сматра за ужасан, одвратни преступ; прељуба и насиље су веома ретки; противприродни пороци су потпуно непознати, клетве и богохуљење се уопште не чују. Уопште, они дубоко поштују Бога и Његове Светитеље.“[11]
Сем тога, норма о честом причешћивању као идеалу хришћанског живота налази се и у изрекама руских Светитеља. Неке од њих смо већ навели у вези са разматрањем аргумената опонената, али треба да обратимо пажњу и на оно што су по том питању говорили и други наши Светитељи.
Преподобни Генадије Костромски (+1565) у свом завештању није остављао монасима, који су се причешћивали четири пута годишње, никакву наду: „Не одвајајте се од Светиње Божије; ако се монах није причестио шест недеља, он није монах.“
Свети Тихон Задонски (+1783) саветовао је свештеницима: „Када изговарате: „Са страхом…“, помислите како се Христос након Свог васкрсења јавио апостолима и свој осталој браћи. Знајте такође да тим речима ви призивате верујуће да приме Свете Тајне. И када видите да нико не прилази, патите у души, јер у време, када Христос позива све к Себи, и приноси за храну Своје Пречисто Тело и Крв, нико не прилази да се нахрани овим великим доброчинством“.[12]
Преподобни Пајсије Величковски (+1794) је писао: „Демони се веома боје шест врлина: 1) глади, 2) жеђи, 3) молитве Исусове, 4) крсног знака… 5) честог причешћивања Пречистим Тајнама Христовим – ко се достојно причешћује и 6) несумњиве наде на Бога. Од овога нема страшнијег оружја против демона.“ (Пољски кринови, 38)
Праведни Јован Кронштатски (+1908): „Што верније и моћније средство које нас сједињује са Богом, тим више против њега усмерава своје разарајуће деловање противник Божији и наш, који употребљава све за то: и тело наше расположено ка лењости, и слабост душе… Због тога постоји веома мало искрених, усрдних молитвеника; због тога се хришћани веома ретко и припремају с покајањем расположењем и причешћују “ (Мој живот у Христу, 1,3).
Свети Алексеј Мечов (+1923): „Причешћујте се чешће и немојте говорити да сте недостојни. Ако тако будеш говорио, никада се нећеш причестити, јер никада нећеш бити достојан. Мислите да на земљи постоји макар један човек, достојан причешћивања Светим Тајнама? Нико тога није достојан, а ако се ми и поред тога причешћујемо, то је само по посебној милости Божијој. Нисмо ми створени за Причешће, већ Причешће ради нас. Управо ми, грешни, недостојни, слаби више од свега имамо потребу за тим источником спасења… Причешћујем вас често, полазећи од жеље да вас приопштим Господу, да би ви осетили како је добро – пребивати са Христом.“
Блажена Матрона Московска (+1952) једној жени је, као што је познато, заповедила „да не пропушта ниједну недељну службу, да се на свакој исповеда и да се причешћује Светим Христовим Тајнама“ и уопште, људима је саветовала да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама: „Заштићујте се крстом, молитвом, светом водом, честим причешћивањем… Пред иконама нека горе кандила“.[13]
Дакле, читав збор Светитеља убеђује нас у то да је Руска Православна Црква знала за праксу честог причешћивања монаха и мирјана у све векове свог постојања и никада није престала да гласом својих Светих призива на што чешће причешћивање – не полажући то као јарам на оне који нису спремни, већ саветујући да је то оно чему је неопходно стремити и што је, уз Божију помоћ, могуће у потпуности достићи.
Следи да све изјаве о томе, да тобож често причешћивање противречи „900-годишњој пракси читаве Руске Цркве“ благо говорећи, не одговара истини.
 
Да ли је у Византији V века заиста прекинута пракса честог причешћивања?
 
Да бисмо доказали неодрживост таквог гледишта, довољно је да погледамо оно што пишу византијски Свети Оци у познијим временима.
Сагласно уставима преподобног Теодора Студита (+826), „ако се неко не причести на дан Литургије, дужан је да наведе разлог, а ако га не наведе, онда треба до пости до увече и да начини 50 поклона… Било да је монах или мирјанин, ако се не налази под епитимијом а услед свога немара 40 дана не приступи Причешћу, мора бити на годину дана одлучен (одвојен) од Цркве (Дела преподобног оца нашег Теодора Студита у руском преводу, СПб. 1908, т. 2, с. 850, 852). Да би се стално причешћивао, сам преп. Теодор Студит је свакодневно служио св. Литургију, па чак и онда кад је био заточен.
Што се тиче свакодневног причешћивања, преподобни Симеон Нови Богослов (+1021) је писао: „Онај који не открива свакодневно тајне свога срца и ко не приноси долично покајање због онога што је починио у незнању, ко не корача свагда плачући и јадикујући и ко не брине о ономе о чему смо претходно говорили, тај је уистину недостојан (свакодневног причешћивања). Онај, пак, који све то чини и живот проводи у уздасима и сузама, веома је достојан да буде причасник божанских Тајни, и не само на празник, него и свакодневно, па чак – мада то и смело говорим – од самог почетка свог покајања и обраћања“[14].
Свети Симеон Солунски (+1428) говорио је: „Божанствена Литургија – то је служба чији је циљ свештенодејствовање над самим пресветим Телом Христовим и Његовом Крвљу, да би они, ради причешћивања, били дати свима вернима. Њен циљ се, као такве, и састоји само у причешћивању… Онај који има довољно снаге и пажње, нека такав приступа Причешћу Христовом и чешће, па чак, ако је могуће, и сваке недеље, посебно ако су то људи престарели и слаби, јер је у овом општењу – наш живот и снага“[15].
На тај начин, јасно је да се пракса честог причешћивања свагда и у све векове сачувала у Цркви, а не само у апостолским и првим хришћанским временима, као што покушавају да нас убеде неки од учесника дискусије о честом причешћивању.
Наравно, не смемо падати у другу крајност и тврдити да су се тобоже сви православни хришћани у Византији и у Русији причешћивали сваке недеље. Опоненти су заиста у праву када кажу да је у Русији, у древним временима, постојала пракса ретког причешћивања мирјана. И не само у Русији, него и у Византији. Посредством житија преподобномученика Епиктета, до нас су, још из предвизантијских времена, из III века, дошли подаци о хришћанима који су се ретко причешћивали. Пракса ретког причешћивања веома је стара, подједнако као и пракса ретког посећивања храма или ретког општења са Богом посредством молитве, само што се то некада није именовало неутралном речју „пракса“, него конкретнијим речима као што су „лењост“, „духовна слабост“ и сличним.
У вези с таквом „праксом“, још је у V веку преподобни Јован Касијан (+435) писао: „Не би требало да се клонимо Причешћа Господњег зато што себе сматрамо грешницима. Напротив, требало би да му још више и са већом жељом приступамо ради исцелења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем духа и вером, да бисмо, сматрајући себе недостојнима примања такве благодати, још више желели исцелење за наше ране. Са смирењем срца, по којем верујемо и исповедамо да се никада не можемо достојно приближити Светим Тајнама, сваке недеље примаћемо их ради исцелења наших болести, уместо да, гордећи се испразним убеђењем верујемо да смо, после годину дана, достојни да их примимо“ (Списи преподобног оца Касијана Римљанина, М., 1882, с. 605).
У познијим временима, преподобни Никодим Светогорац (+1809) и свети Макарије Коринтски (+1805) написали су посебно дело против идеологије и „праксе прекомерно ретког причешћивања“ – Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовом Тајнама. У њој је сабрано мноштво изрека великих древних светитеља о користи од честог причешћивања и ту је, између осталог, речено: „Ах, браћо моја, ако бисмо бар једном духовним очима своје душе видели каквих се узвишених и великих добара лишавамо зато што се не причешћујемо непрестано, тада бисмо, наравно, уложили све своје снаге да се припремимо и причестимо, ако би било могуће, и свакога дана“.
У дискусији противника честог причешћивања чула се и тврдња о томе да наводно „основу ове књиге чини трактат католичког писца Мигела де Молина (1640-1696)“. Да бисмо ово разјаснили, обратио сам се преводиоцу књиге на руски језик, игуману Симеону (Гагатику) из ахтирског Свето-Тројицког манастира. Сматрам да је неопходно да наведем његов исцрпни одговор:
„Мигел де Молинос (а не Молино) издао је 1673. г. у Риму Кратки трактат о свакодневном причешћивању. Д. Стиернон у речничком пасусу посвећеном преподобном Никодиму (у католичком Речнику духовности…) једноставно указује на постојање таквог трактата, говорећи да питање о томе да ли је он на неки начин везан за Душекорисну књигу… захтева дубље проучавање и описује саму Душекорисну књигу… као оригинално дело светих Макарија и Никодима, иако су за полазиште имали књигу Неофита Кавсокаливијског, издату 1777. године.
Међутим, И. Читерио, најбољи савремени истраживач стваралаштва преподобног Никодима Светогорца, иако долази са Запада, урадио је значајну упоредну анализу Духовних вежби и Невидљиве битке у њиховој италијанској и Никодимовој верзији, при чему уопште не помиње Молиносов трактат када говори о Душекорисној књизи… Овај Трактат је – савет за често причешћивање, а Неофитова књига – нешто сасвим друго: дијалектички конструисано побијање тезе противника честог причешћивања, тезе која је изложена управо у Грчкој, управо на Светој Гори и управо у Неофитово време! Књига се ослања на канонско право и светоотачке списе и, уопштено, ни по чему није слична књизи Шпанца-квијетисте, док Душекорисна књига – поготово не личи на њу.
Напомињем и то да ни преподобни Никодим, ни свети Макарије, нису читали ни на италијанском, ни на шпанском језику, и да су западне књиге у њиховој преради – увек новогрчке верзије, које је свети Макарије проналазио у библиотеци на Патмосу, док Молиносове књиге на новогрчком, колико је мени познато, не постоје. У сваком случају, на питање: ‘Да ли је Молиносов трактат био основа за Душекорисну књигу’, са научне тачке гледишта требало би одлучно одговорити: не.
Овоме бих желео да додам да свети Никодим и Макарије у датој књизи мало тога говоре сами од себе; Душекорисна књига је превасходно антологија светоотачких текстова о причешћивању. Ова књига је истински цонсенсус патрум по датом питању. Православац се не може колебати у погледу тога коме ће веровати – Светим Оцима или једноставно оцима (или, пак, мирјанима). Уколико ти оци (или мирјани) противурече Светим Оцима (и то у ономе у чему су они сасвим сагласни), на чему онда заснивају своје мишљење? Само на једном – на вери у сопствену исправност. Шта ће одабрати православац, коме да верује – светима или самоуверенима? Мислим да је то реторичко питање“.
 
Припрема за Причешће
 
У својству једнога од аргумената против честог причешћивања противници истичу и то да, при таквом причешћивању, трпи скраћења оно што чини њихову представу о припремама за Св. Причешће а које се, према њиховом мишљењу, састоје у томе што ћемо постити током читаве недеље, прочитати мноштво канона и акатиста, исповедити се и присуствовати вечерњем богослужењу уочи дана када се причешћујемо.
О овом приговору већ је доста тога речено у поменутом чланку свештеника Данила Сисојева, али бих желео нешто да додам и то управо на основу онога, што су о томе писали руски светитељи.
У Катихизису који је саставио Св. митрополит Филарет (Дроздов), а који представља символичну књигу Руске Православне цркве, разматра се и питање о припреми за Св. Причешће, али при том није указано нити на обавезних недељу дана поста, нити на обавезан обим текстова које ћемо прочитати уочи самог причешћивања.
„Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“.
Као што се види из ових речи, главна и једина припрема душе православног хришћанина пред причешћивање Светим Тајнама састоји се у покајању, док су пост и молитва средства која ће душу довести у то стање, а не нешто што је само по себи довољно. Нажалост, у време разматрања питања о припреми за Св. Причешће, често се јавља осећање да се средства мешају са циљем. У ствари, чак ни савесно испуњење свих наведених захтева – читања канона и акатиста, једнонедељног поста и осталог – само по себи уопште не гарантује да ће после тога човек аутоматски постати достојан причешћивања. Напротив, Свети Оци указују да скраћење или промена средстава у припреми за Св. Причешће уопште не значе да човек аутоматски постаје неко ко се „причешћује на осуду“.
Услед тога, главна припрема уопште се не састоји у читању одређеног броја текстова или у томе што ћемо на недељу дана из својих оброка избацити јела припремљена са месом, млеком или јајима. Ево шта преподобни Амвросије Оптински каже о истинским захтевима припреме за Св. Причешће:
„Ако се с вером неосуђено причешћујемо Тајном Крви и Тела Христових, онда све замке наших душевних непријатеља, који нам досађују, остају неделотворне и узалудне. Неосуђено се причешћујемо онда, кад овој Тајни приступамо, као прво, са искреним и скрушеним покајањем и исповедањем својих грехова, као и са чврстом решеношћу да им се више не враћамо; као друго, ако приступамо без злопамћења, помиривши се у срцу са свима који су нас ожалостили“ (Писма монасима, 20).
Навешћемо и друге исказе светитеља Руске Православне Цркве везане за ово питање.
Преподобни Серафим Саровски овако је говорио свом ученику који није одлучио да се причести, јер није испунио сва наведена правила за припрему: „Чак и ако бисмо океан напунили својим сузама, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што Он бесплатно излива на нас, хранећи нас Својим пречистим Телом и Крвљу, који нас перу, очишћују, оживотворавају и васкрсавају. Према томе, приступи без сумње и не збуњуј се, само веруј да су то истинити Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, који нам се дају ради исцелења свих наших грехова“ („Радости моја“, 2).
Свети Теофан Затворник: „Свето Причешће не пројављује своју силу због наше достојности, него услед доброте Божије. Спремност за достојно причешћивање – састоји се у исповедању грехова, са тврдом решеношћу да не поклекнемо пред грехом и да не пропустимо да учинимо ниједно добро за које нам се укаже прилика“ (Писма, I, 189).
„Ви можете да се причестите. Садашњи недостатак поста надокнадите тиме што ћете постити касније, а превасходно унутрашњим осећањима скрушености и чежње за Господом“ (Писма, IV. 662).“Увек можемо да се причестимо кад нам је савест чиста и мирна. И Господ свагда милостиво прима такве, када Му приступају“ (Писма V. 829).
Преподобни Макарије Оптински: „Тражи од Њега помоћ да поништи непријатељске замке, а удаљити себе током дужег времена од причешћивања живототворним Тајнама, веома је штетно. Макар три дана припреми се са смирењем и Бог ће можда дати мир, а где је смирење – тамо је и милост Божија (Писма, 212).
Праведни Јован Кронштатски: „Неки полажу све своје благостање и исправност пред Богом у читање прописаних молитава, не обраћајући пажњу на спремност срца за Бога, на своје унутрашње поправљање. Тако, на пример, многи читају правило пред Св. Причешће. Међутим, најпре би требало обратити пажњу на поправљање и спремност срца за примање Светих Тајни; ако ти је, по милости Божијој, срце право у утроби твојој, ако је спремно да сусретне Женика, нека је слава Богу, чак и ако ниси успео да прочиташ све молитве. Царство Божије није у речи, него у сили (1. Кор. 4; 20). Добро је ако смо у свему послушни Мајци Цркви, али са разборитошћу, и ако је могуће да се прими дуготрајна молитва – нека буде примљена. Међутим, не могу сви примити речи ове (в. Мт. 19; 11); ако је дуготрајна молитва неспојива с плаховитошћу духа, онда је боље сатворити кратку, али усрдну молитву. Сети се да је цариника оправдала једна реч, изговорена од усрдног срца. Бог не гледа на мноштво речи, него на расположење срца. Најважнији су – жива вера и топлина покајања због грехова“ („Мој живот у Христу“, II; 10).
Све то, наравно, не значи да пост и молитва као средства нису потребни. Не, они су добри и у оним минималним размерама које је Црква установила: евхаристијски пост од поноћи и последовање за Св. Причешће, док за поједине људе могу бити корисни и у максималним варијантама које постоје у народу, када се на оне захтеве, на које указује Црква, додају и различити канони и акатисти, а такође и вишедневни пост. Све то би требало да одреди сам хришћанин, под руковођењем свог духовника.
Сасвим је сигурно да би као добру и корисну требало прихватити традицију Руске цркве о обавезном исповедању пред Св. Причешће и да би требало настојати да се она и сачува; оне компликације, које изазива њена реализација у многољудним парохијама, не би требало посматрати као повод за укидање тако корисне традиције, него као повод да се пронађе решење за њено оптимално извршење.
Такође желим да напоменем да свештеник нема право да одлучи (одвоји) човека од Светог Причешћа на основу тога што му се чини да се он причешћује „исувише често“. Свештеник који тако поступа чини канонски прекршај. Нигде у канонима Цркве не постоји забрана за често причешћивање, као што не постоји ни указивање на то да не би требало допустити да приступе Причешћу они, који желе да се причешћују чешће него два пута месечно. Због тога свештеници, који се одваже на такав поступак, подлежу дејству доленаведених канона.
Правило светог Григорија, епископа акраганског, гласи: „Свим епископима и свештеницима забрањује се да било кога одлуче од Св. Причешћа све дотле, док не буде откривена кривица због које црквена правила налажу да човек буде одлучен од њега. Ако неко, не узимајући то у обзир, одлучи некога од Св. Причешћа, тај који је неправедно одлучио нека буде одлучен од стране епископа којем се потчињава, и то на онолико година, на колико епископ сматра да је потребно“.
То исто каже и св. Василије Велики: „Епископ или свештеник који било кога одлучи од Св. Причешћа без одређеног разлога, нека сам буде лишен Св. Причешћа онолико времена, колико одлучи епископ којем је потчињен“.
О нужности очувања ових канона сведоче и светитељи Руске Православне цркве, а посебно свети Јосиф Волоцки, који у 12. глави свог „Просветитеља“ и наводи поменуте цитате.
На основу свега што је претходно изложено, требало би признати да изјаве о томе да се Руска Православна црква наводно свагда придржавала искључиво праксе ретког причешћивања мирјана и монаха, да је, тобоже, у Византији још од V века ишчезла пракса честог причешћивања мирјана и, најзад, да су руски светитељи, наводно, иступали против честог причешћивања мирјана – не одговара стварности.
Према нашем мишљењу, наведена светоотачка сведочења више су него довољна да непристрасни читалац створи своје мишљење о томе како су заправо на питање о учесталости причешћивања гледали Свети Оци, како они древни, тако и нови.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Исто се односи и на речи преподобног Варнаве Гетсиманског, које наводе опоненти. Наиме, преподобни Варнава је сестрама Иверске Виксунске обитељи саветовао: „Причешћујте се током свих светих постова, а такође, уколико се нека разболи, што је могуће чешће“. Овде нема ниједне речи против честог причешћивања.
  2. То се може рећи и за други аргумент који наводе – на речи преподобног Севастијана Карагандинског (+ 1966): „Приступити чаши Светих Тајни – ни у ком случају није исто што и приступити столу ради чаше супе или чаше чаја“. Као да неко од заговорника честог причешћивања говори нешто супротно од овога!
  3. Узгред речено, Свети Оци дореволуционарне Русије су као пример оних који се недостојно причешћују наводили управо оне који се ретко причешћују – једном годишње. Тако је св. Теофан Затворник писао: “Ко љуби Господа, тражи да буде причасник Светих Тајни. А ко не љуби Господа – тога нећеш дозвати у храм Божији… такав се припрема и причешћује једном годишње, али услед нужности, услед прихваћеног обичаја, да то ‘обави’… И сама мисао таквог човека о Цркви или о нечему црквеном проникнута је хладноћом“ (“Созерцање и размишљање. Љубав према Богу“
  4. Свети Оци о причешћивању Светим Христовим Тајнама, в. http://www.hram-ks.ru/svo.shtml
  5. Никон Оптинский, преподобни. У Господа се уздам! М., 2004.
  6. Михаил Труханов, свештенник. http://pochemutak.ru/md/mod/tex/views/296900/
  7. Цит. по: Варнава (Беляев), епископ. Основи искуства святости. III. 6. 5. http://pilotchart.narod.ru/text/Varnava/Varnava365.htm
  8. Цит. по: Димитри Галкин, свештеник. Исповест и свето причеће. http://barba1.narod.ru/Ispoved.htm
  9. Варнава (Бељајев), епископ. Основи искуства святости.
  10. Голубински И. Историја Руске Цркве. М., 1904. Т. 1. Ч. 2. С. 434. Прим. 1.
  11. Библиотека страних писаца о Русији. СПб., 1836. Т. 1. Отд. 1. Ч. 1. С. 33-34.
  12. Цит. по: Илија (Мастројанопулос), архимандрит. Чаша бессмертия. Свято-Троицкая Сергиева лавра, 1997. С. 90-92.
  13. http://days.pravoslavie.ru/Life/life4629.htm
  14. Цит. по Димитрије Галкин, свештеник. Исповест и Свето Причешће
  15. P. G. T. 150. Coll. 460 B.

 


Превод са руског:
Антонина Пантелић (превод објављен у Новинама Српске Патријаршије „Православље“, бр. 991, 992, 993)
Станоје Станковић (превод недостајућег дела текста објављеног у Новинама Српске патријаршије „Православље“)
Лектура:
Родољуб Лазић
Извор:
Правда о практике частого причащения часть 1 – Православие.ру
Правда о практике частого причащения часть 2 – Православие.ру

Један коментар

  1. Трагалац

    Добро. Одлично је објаснио да често причешћивање није лоше…
    Међутим, чини се да је део о припреми за причешће могао бити потпунији. Где може да се прочита који греси онемогућују човека од причешћивања иако се исповедио, и одређена стања у којима се особа налази?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *