НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Свештенство и монаштво » Исти закони за свештенство и народ

Исти закони за свештенство и народ

Питање:
Господо свештеници, Обзиром на концепцију вашег сајта не очекујем да ћу добити одговор који би био јавно изложен на листи „питање пастиру“, али се исто тако надам да ћете ме удостојити одговора на питање које ме већ дуго мучи. Наиме, ако наша црква и вера говоре о праштању, хришћанској љубави, суду и учи нас да будемо бољи него што јесмо да би тиме ушли у царство небеско. Ви сами знате најбоље о чему причам јер ја сам лаик по тим питањима, с тим да се заиста трудим да будем бољи човек самим тим и бољи хришћанин (или обратно, шта год да је битније) . Ако неко тако проповеда зар не би требао и сам чврсто да верује у све оно што каже, посебно ако тај неко држи крст у руци и говори пред царским дверима? Јесу ли другачији арсини за нас обичне лаике и за свештена лица, посебно владике? Мој разум ми говори, а ваљда тако и вера налаже да ко више зна већи одговор треба да да на страшном Христовом суду. Налазимо се у великом посту пред највећи хришћански празик Ускрс. Црква у којој се годинама молим Богу је затворена већ годину дана и чисто сумњам (мада верујем у чуда) да ће се нешто десити да буде службе за Ускрс. Владика је само једним својим потписом забранио нашем свештенику да служи и тиме зауставио наш духовни живот у малој заједници каква је Нијагара. Верници нису екелтрични апарат да неко само стисне једно дугме и да на тај начин прекине доток енергије која напаја мотор да би радио. Шта ће бити са душама оних који немају могућности да се исповеде, причесте, шта ће бити са онима којима је некаквим актом и потписом владике Георгија забрањено да буду опојани? Нас нико није ставио на црквени суд, а практично смо осуђени и одбачени од Цркве. Зато вас наискреније молим да ми дате одговор на питање које ме дуго мучи, да ли су исти закони пред Богом нама лаицима и владикама који се тако олако поигравају са нашим душама? Понављам да не се не надам да ћете ово моје питање објавити, али би ми било искрено драго да то урадите јер ће се можда десити да неки од владика прочита ове редове и заувек заборави да кажњава свој народ на овако суров начин.
Јелена


Одговор:
Драга Јелена, Хвала на питању и на бризи о Цркви Божијој, коју заједно чини свештенство и верни народ.
Могу одмах да одговорим, онако како су ме још у богословији учили, да је исти закон за све: и свештенство и народ. „Коме је много дано, много ће се и тражити” (Лк. 12, 48.) „Јер, ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе. А свако нека испита дело своје и тада ће сам у себи имати похвалу, а не у другоме, јер ће свако своје бреме носити.” (Гал. 6, 3-5.) Ово су ме учили да важи за све Хришћане, како свештенство и владике, тако и за верне.
Питаш, шта ће бити са душама оних који немају могућности да се исповеде и причесте? То није тешко питање: они који заиста и објективно нису могли, неће бити ништа криви. А они који су могли, али им је било тешко, или далеко, или незгодно, даће одговор за себе. Такође, за себе ће дати одговор и они, којима су ти људи поверили своје душе на духовно старање. Какав ће њихов одговор бити, да ли добар или не, вероватно да разумеш да ти ја то не могу рећи.
Што се тиче конкретно ваше мале заједнице и забране служења свештенику, ја не знам детаље због чега је стање код вас такво какво јесте. Колико знам, ни један владика то не чини тек тако, из чистог мира, без икаквог разлога и повода. Па чак и да то знам, ја не могу да судим другима, јесу ли добро учинили или не. Као свештеник, дужан сам да се трудим да живим по Јеванђељу, да сведочим истину пред онима које то интересује и да помогнем онима који ми се обраћају, у ономе што знам и што могу. Више од тога није моја одговорност. А истина је да мене нико није поставио за судију Српској цркви и народу.
Ја никада нисам чуо да је „некаквим актом и потписом владике забрањено људима да буду опојани”! ? ! Да ли је то баш тако? Чуди ме да у региону Нијагаре нема још неког свештеника? Зар нису тамо оци Дејан Обрадовић и Василије Томић? Оно што је дужност свакога од нас, јесте да се брине о свом спасењу и о спасењу оних који од њега траже помоћ и савет. Сећајмо се речи св. апостола Павла: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов! .” (Гал. 6, 2.) Мислим да то важи за све Хришћане, како лаике, тако и клирике. Клирици (свештенство) треба да носи бреме, али и верни треба да носе бреме, не само лаика већ и свештеника, уколико им је то могуће. Уколико не, неће бити криви.
Мислим да овде добро иде и навод из претходног питања: Нама Хришћанима је такође, заповеђено и то: „Не судите да вам се не суди! ” (Мт. 7, 1.) И „не гледајте ко је ко… саслушајте и малог и великог, не бојте се никога, јер је суд Божији. А ствар која би вам била тешка, изнесите пред мене да је чујем” – говори Господ. (5. Мојс. 1, 17.) Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *