Исповест

Питање:
Postovani oci, citam i cujem svasta pa na kraju ne znam sta je istina… Jednom sam cuo da grehe koje jednom ispovedimo ne treba da ispovedamo vise jer mi mozemo da budemo sigurni da su nam ti gresi oprosteni, a drugi put sam cuo da grehe trebamo ispovedati dok got imamo grizu savesti, to jest dokle got se osecamo krivim. Malo sam se zbunio u vezi toga. I jos nesto… ja znam da se za pricesce priprema postom, molitvom ispovedi i prastanjem, ali u praksi se desava da se ljudi pricescuju i bez ispovedanja. Mi verujemo da su nam gresi oprosteni posle pricesca. Da li to znaci da ja ne treba da ispovedam grehe koje sam cinio pre nego so sam se pricestio sobzirom da su mi gresi u svakom slucaju oprosteni. Hvala u naped na odgovoru.
Горан


Одговор:
Драги брате Горане, Ако оболиш од неке болести и примиш одређену терапију, а болест се потпуно не излечи, лекар ће сигурно захтевати да се терапија понови. Тако је и код духовног обољења. Ако ти на исповести кажеш свештенику грех који си учинио, он се заједно с тобом моли Богу и прочита разрешну молитву, то не значи да ће аутоматски грех бити опроштен. Зависиће то од искрености кајања, од чврстине одлуке да се грех не понови, од потпуне исповести. Зависиће и од последица које је тај грех имао на околину или самога тебе. И кад се још деси, да ти је тај грех стално пред тобом, као цару Давиду (Псалам 50, 5) , онда је сигурно да га ниси довољно окајао, да га ниси потпуно и искрено исповедио и да он и надаље има последице по тебе и ближње. Уз то те и савест твоја на њега стално подсећа. То је добар знак, да тај грех треба поново да исповедиш. Узмимо и један пример. Жена, која је извршила један или више абортуса, покаје се, исповеди се и мисли да је то сада све у реду. Бог јој је опростио једноструко или вишеструко убиство! Не, она је дужна да тај грех исповеда док је жива, без обзира што можда има и умирење савести. Тако и ти, грех који си исповедио, који није оставио никакве последице, немаш прекора савести за њега, тај грех више не мораш исповедати. Али, греси који се стално понављају (псовка, увреда, маловерје, завист, злопамћење, мржња) треба стално исповедати и трудити се, колико је то могуће, да се не понављају. Ти добро и исправно говориш како треба да се припремамо за Причешће: пост, молитва, исповест, праштање… Ако то знаш, зашто да не чиниш тако. Да ли ће неки људи приступати Светом причешћу без поста, без молитве, без исповести, то је њихова ствар, њихов пропуст. Ти знаш из молитве коју читаш пред Свето причешће, да нам Оно може бити „на здравље душе и тела“, али нам може бити и на „суд и осуду“. Све ће то зависити од нашег приступа Светом причешћу. У истој молитви пред Свето причешће, ми се молимо: „Помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотична, учињена речју и делом, свесно и несвесно…“ Не мислиш, ваљда, да је довољно само ово једном прочитати и да су сви греси опроштени и да ти неоптерећен гресима приступаш Светом причешћу. И још, ти кажеш: „Ми верујемо да су нам греси опроштени после причешћа“! На чему се заснива та вера? Зар није Христос апостолима, а преко њих епископима и свештеницима, посебно дао власт да опраштају или не опраштају грехе људима? Није ли Он рекао: „Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу“ (Матеј 18, 18) и на другом месту: „Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јован 20, 22-23) . По твоме схватању Света тајна покајања, исповести је потпуно неважна, треба је једноставно укинути, јер се кроз Причешће опраштају греси, који су пре Причешћа учињени. Можда си ти то мало побркао са Светом тајном крштења, у којој се новокрштени ослобађа грехова почињених пре крштења. Али и тада, одрасли катихумен је обавезан да своје грехове исповеди свештенику пре крштења. Ти не мораш да се исповедаш пре сваког примања Светог причешће. Али, за причешће мораш бити спреман својим хришћанским животом, а то значи да упражњаваш све оно што један хришћанин у свом животу треба да испуњава: да пости све постове које је Црква прописала, да редовно иде на сва богослужења у његовој цркви, превасходно на Свету литургију, да живи у миру и љубави са свима људима, да је спреман да опрости сваку увреду и неправду њему нанесену, а исто тако да замоли опроштај од оних којима је нанео неку неправду. На исповест ће одлазити кад има прекоре савести, кад осети узнемиреност душе, кад примети да се његов живот не уклапа у хришћанске моралне оквире. А док то, кроз покајање и Свету тајну исповести, не реши и отклони, да не прилази Светом причешћу, јер је Причешће и огањ који сажиже оне који неприпремљени прилазе Светој чаши. Часни пост је идеално време за појачану молитву, за размишљање о свом животу и својим поступцима, време кајања и исповедања својих грехова, као и приступање Светој тајни причешћа. Чини и ти тако и бићеш достојан примања пречаснаг Тела и часне Крви Христове. Благослов Божји призива на тебе о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *