Питање:
Постовани оци, цитам и цујем сваста па на крају не знам ста је истина… Једном сам цуо да грехе које једном исповедимо не треба да исповедамо висе јер ми моземо да будемо сигурни да су нам ти греси опростени, а други пут сам цуо да грехе требамо исповедати док гот имамо гризу савести, то јест докле гот се осецамо кривим. Мало сам се збунио у вези тога. И јос несто… ја знам да се за прицесце припрема постом, молитвом исповеди и прастањем, али у пракси се десава да се људи прицесцују и без исповедања. Ми верујемо да су нам греси опростени после прицесца. Да ли то знаци да ја не треба да исповедам грехе које сам цинио пре него со сам се прицестио собзиром да су ми греси у сваком слуцају опростени. Хвала у напед на одговору.
Горан
Одговор:
Драги брате Горане, Ако оболиш од неке болести и примиш одређену терапију, а болест се потпуно не излечи, лекар ће сигурно захтевати да се терапија понови. Тако је и код духовног обољења. Ако ти на исповести кажеш свештенику грех који си учинио, он се заједно с тобом моли Богу и прочита разрешну молитву, то не значи да ће аутоматски грех бити опроштен. Зависиће то од искрености кајања, од чврстине одлуке да се грех не понови, од потпуне исповести. Зависиће и од последица које је тај грех имао на околину или самога тебе. И кад се још деси, да ти је тај грех стално пред тобом, као цару Давиду (Псалам 50, 5) , онда је сигурно да га ниси довољно окајао, да га ниси потпуно и искрено исповедио и да он и надаље има последице по тебе и ближње. Уз то те и савест твоја на њега стално подсећа. То је добар знак, да тај грех треба поново да исповедиш. Узмимо и један пример. Жена, која је извршила један или више абортуса, покаје се, исповеди се и мисли да је то сада све у реду. Бог јој је опростио једноструко или вишеструко убиство! Не, она је дужна да тај грех исповеда док је жива, без обзира што можда има и умирење савести. Тако и ти, грех који си исповедио, који није оставио никакве последице, немаш прекора савести за њега, тај грех више не мораш исповедати. Али, греси који се стално понављају (псовка, увреда, маловерје, завист, злопамћење, мржња) треба стално исповедати и трудити се, колико је то могуће, да се не понављају. Ти добро и исправно говориш како треба да се припремамо за Причешће: пост, молитва, исповест, праштање… Ако то знаш, зашто да не чиниш тако. Да ли ће неки људи приступати Светом причешћу без поста, без молитве, без исповести, то је њихова ствар, њихов пропуст. Ти знаш из молитве коју читаш пред Свето причешће, да нам Оно може бити „на здравље душе и тела“, али нам може бити и на „суд и осуду“. Све ће то зависити од нашег приступа Светом причешћу. У истој молитви пред Свето причешће, ми се молимо: „Помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотична, учињена речју и делом, свесно и несвесно…“ Не мислиш, ваљда, да је довољно само ово једном прочитати и да су сви греси опроштени и да ти неоптерећен гресима приступаш Светом причешћу. И још, ти кажеш: „Ми верујемо да су нам греси опроштени после причешћа“! На чему се заснива та вера? Зар није Христос апостолима, а преко њих епископима и свештеницима, посебно дао власт да опраштају или не опраштају грехе људима? Није ли Он рекао: „Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу“ (Матеј 18, 18) и на другом месту: „Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јован 20, 22-23) . По твоме схватању Света тајна покајања, исповести је потпуно неважна, треба је једноставно укинути, јер се кроз Причешће опраштају греси, који су пре Причешћа учињени. Можда си ти то мало побркао са Светом тајном крштења, у којој се новокрштени ослобађа грехова почињених пре крштења. Али и тада, одрасли катихумен је обавезан да своје грехове исповеди свештенику пре крштења. Ти не мораш да се исповедаш пре сваког примања Светог причешће. Али, за причешће мораш бити спреман својим хришћанским животом, а то значи да упражњаваш све оно што један хришћанин у свом животу треба да испуњава: да пости све постове које је Црква прописала, да редовно иде на сва богослужења у његовој цркви, превасходно на Свету литургију, да живи у миру и љубави са свима људима, да је спреман да опрости сваку увреду и неправду њему нанесену, а исто тако да замоли опроштај од оних којима је нанео неку неправду. На исповест ће одлазити кад има прекоре савести, кад осети узнемиреност душе, кад примети да се његов живот не уклапа у хришћанске моралне оквире. А док то, кроз покајање и Свету тајну исповести, не реши и отклони, да не прилази Светом причешћу, јер је Причешће и огањ који сажиже оне који неприпремљени прилазе Светој чаши. Часни пост је идеално време за појачану молитву, за размишљање о свом животу и својим поступцима, време кајања и исповедања својих грехова, као и приступање Светој тајни причешћа. Чини и ти тако и бићеш достојан примања пречаснаг Тела и часне Крви Христове. Благослов Божји призива на тебе о. Душан
