ISPOVEDANJE PRAVE VERE

Svetoga Mitropolita Efeskoga Marka Evgenika
Ispovedanje prave vere
koje je izložio u Florenciji na saboru sa Latinima[1]
Ja blagodaću Božijom, naučen blagočestivim dogmatima i u svemu sledujući Svetoj n Katoličanskoj Crkvi, verujem i ispovedam da je Bog i Otac jedini bespočetan i bezuzročan, i izvor i uzrok Sina i Duha: jer od Njega se rađa Sin i od Njega ishodi Duh, i Sin ništa ne pridodaje ishođenju, kao ni Duh rođenju, ili (drugim rečima) jer su oba proishođenja zajedno (αμα τους προοδους) i jedan sa drugim, kako uče bogoslovi Oci. Jer zato se i govori da Duh Sveti ishodi kroz Sina, tojest sa Sinom, i kao Sin, mada i ne na način rođenja kao On. A za Sina ne govori se da je rođen kroz Duha, da bi ime Sina pokazivalo svoj shodni odnos (prema Ocu), da se ne pomisli da je On Sin Duha. Za Duha se govori da je (Duh) Sina zato što Mu je svojstven po prirodi i što se kroz Njega javlja i daje ljudima, a Sin niti jeste niti se naziva (Sinom) Duha, po Grigoriju Niskom. Ako pak izraz: kroz Sina ishodi objavljuje uzrok (bića Sv. Duha), kako to govore novi (= novatari) bogoslovi, a ne to da On kroz Njega prosijava i javlja se i uopšte saproishodi, i saputstvuje (συμπαρομαρτειν = kao saputnik) sa Njim, po bogoglagoljivom Damaskinu, onda ne bi svi po redu bogoslovi izričito izuzimali od Sina uzrok: jedan govoreći: „Jedini izvor, to jest uzrok, nadsuštastvenog Božanstva jeste Otac, i time se razlikuje od Sina i Duha“ (Sv. AREOPAGIT); a drugi: „Jedini nerođeni i jedini izvor Božanstva je Otac“ (Sv. ATANASIJE), tojest jedini je uzrok kao što je i jedini bezuzročan; treći pak govori: „Sve što ima Otac ima i Sin, osim uzroka“ (tj. svojstva biti uzročnik – Sv. GRIGORIJE Bogoslov); a četvrti kaže da i Rimljani „ne čine Sina uzrokom Duha“ (Sv. Maksim); a peti opet da „Jedini uzročnik je Otac“ (SV. DAMASKIN), i na drugom mestu: „Sina ne nazivamo uzročnikom, ni Ocem“, i opet na drugom mestu: „Ono što je svojstveno izvoru, uzroku, roditelju – to pripada jedino Ocu“. I ovaj najbogoslovskiji Damaskin, stavljajući „kroz“ (δια) u odnosu Sina, ne bi isključivao ono „od (εκ = iz), kad govori u 8. glavi svog Bogoslovlja: „Ne govorimo da je Duh od (εκ) Sina, no nazivamo Ga Duhom Sina i ispovedamo da se kroz (δια) Sina javlja i daje nama“; i u 13. glavi on isti govori: „(Naziva se) Duh Sina ne kao da je od (εκ = iz) Njega, nego kroz Njega od Oca ishodi jer je Otac jedini uzročnik“. Pri kraju pak svoje Poslanice Jordanu on kaže: „Duh voipostasni (ενυποστατον = koji ipostasno postoji), Koji je proishođen i proizašao od Oca (εκπορευμα και προβλημα του Πατρος), kroz Sina pak, no ne od Sina, jer je Duh usta Božijih, Koji objavljuje Reč (Logosa)“. U besedi pak na bogotelesni pogreb Gospodnji on veli: „Duh Sveti je Boga i Oca, kao od Njega ishodeći, Koji se naziva da je i (Duh) Sina, kao kroz Njega javljen i davan tvari, ali ne od Njega imajući biće“. Očevidno da predlog „kroz“ (δια), tamo gde On pokazuje uzročno posredništvo i bliži uzrok, kako žele Latini, svakako je tada jednak po značenju sa predlogom „od“ (εκ = iz), i jedno drugo zamenjuje u upotrebi, kao npr.: „Dobismo čoveka kroz Boga“ (1 Mojs. 4, 1), to jest „od Boga“; ili: „muž kroz ženu“ (Gal. 4, 4), to jest: „od žene“. Otuda, kad se (kod Otaca) isključuje predlog „od“ (εκ = iz), jasno je da se time isključuje i uzrok. Ostaje dakle da se, prema načinu sažetog bogoslovlja, govori u tom smislu da Duh Sveti ishodi od Oca kroz Sina, zato što, ishodeći od Oca, kroz Sina se projavljuje ili poznaje ili prosijava ili saznaje kao javljen. „Jer On (=Duh), veli VASILIJE VELIKI (38. Pismo), ima tu karakterističnu oznaku svog ipostasnog svojstva da se poznaje posle Sina i zajedno sa Sinom i da od Oca ima biće“. Time, dakle, on hoće da kaže da „kroz Sina“ znači „sa Sinom“ se poznaje jer ne pripisuje se ovde nikakvo drugo svojstvo Duha u odnosu prema Sinu nego da se zajedno s Njim poznaje, i ne neko drugo (svojstvo) u odnosu prema Ocu nego to da od (εξ = iz) Njega ima biće. Ako, dakle, lično svojstvo treba da odražava ono čije jeste lično svojstvo, onda Duh Sveti nema neki drugi odnos prema Sinu nego to da se poznaje zajedno sa Sinom, kao što u odnosu prema Ocu – da od Njega ima biće. Tako, dakle, Duh Sveti od Sina nije postao niti ima biće, jer šta bi sprečavalo govoriti da Duh Sveti ishodi kroz Sina, kao što se govori: „sve kroz Sina postade“ (Jn. 1, 3). No ovo (poslednje) stvarno se i govori, te predlog „kroz“ stoji umesto predloga „od (iz)“. Ono pak (za Sv. Duha) uopšte nema, niti bi ko mogao negde naći tekst da se kaže tako (da Duh ishodi kroz Sina) bez Oca, nego se govori „od Oca kroz Sina“. No ovo ne sadrži neophodnost da se Sinu pripisuje uzrok, i zato izraz „od Sina“ nigde se savršeno ne nalazi i jasno je nedopustiv (απαγορευται = zabranjen je).
2. Što se tiče izreka zapadnih Otaca i Učitelja, koje pripisuju Sinu uzrok Duha, ja niti ih znam – jer i nisu bile nikada prevedene na naš jezik, niti su bile odobrene od Vaseljenskih Sabora – niti ih primam, čvrsto ubeđen da su izvrnute i falsifikovane i imaju mnogo dodataka, kako svuda u mnogim drugim knjigama, tako i u onoj Sedmog Vaseljenskog Sabora, koju su juče i nedavno izneli Latini, u kojoj je u Simvolu, koji se nalazio u saborskoj Odluci, bio dodatak (tj. Filioque). Kad je to čitano kakav je stid obuzeo njih, znaju oni koji su prisustvovali tada. No oni (= zapadni) Oci nisu pisali ništa suprotno Vaseljenskim Saborima i njihovim zajedničkim dogmatima, niti uopšte nesaglasno Istočnim Učiteljima, niti njima neshodno (ανακολυθα= nedosledno), kao što se dokazuje mnogim drugim njihovim izrekama. Zato takve opasne izreke o ishođenju Svetoga Duha ja odbacujem, i saglašavajući se sa Sv. Damaskinom ne govorim da je Duh od Sina, ako bi bilo ko drugi to i govorio. Niti govorim da je Sin uzročnik i izvoditelj (προβολεα) Duha, da ne bi uvodio drugog uzročnika u Trojici, i otuda bi se razumevala (= shvatala) dva uzročnika i dva načela. Jer ovde biti uzročnikom nije svojstveno suštini, da bi bilo zajedničko za (sva) Tri Lica, i zato Latini nikako i nikakvim načinom ne mogu izbeći dva načela sve dok budu Sina nazivali načelom Duha. Načelo pak jeste lično (πρσωπικον = personalno svojstvo) i njime se razlikuju Lica (među Sobom u Svetoj Trojici).
3. U svemu, dakle, sledujući iza Svetih i Vaseljenskih Sedam Sabora i (sledujući) na njima prosijavšim bogomudrim Ocima, ja „Verujem…“ (i dalje navodi ceo Nikeocarigradski Simvol vere).[2]
4. Svom dušom primajući i i čuvajući ovo svešteno učenje (μαθημα) vere i Simvol, izloženo I i II Saborom i utvrđeno i potvrđeno od ostalih Sabora, primam i čuvam, prihvatam i celivam uz rečenih Sedam Sabora i onaj Sabor koji je bio sabran posle njih za vreme blagočestivog cara Vasilija Romejskog i svjatjejšeg Patrijarha Fotija, i koji je bio nazvan Osmim Vaseljenskim,[3] koji je u prisustvu legata blaženog pape Staroga Rima Jovana (VIII) Pavla i Evgenija episkopa i Petra prezvitera i kardinala – sankcionisao i potvrdio Sedmi Vaseljenski Sabor i odredio da se isti pribroji Saborima bivšim pre njega, zatim vaspostavio svjatjejšeg Fotija na njegov presto, i osudio i anatemisao, kao i pre njega Vaseljenski Sabori, one koji se drznu novotvoriti neko dodavanje ili oduzimanje ili uopšte promenu u napred rečenome Simvolu. „Jer ako neko, kaže se, mimo ovog sveštenog Simvola drzne se pisati drugi ili dodavati ili oduzimati, i drzne se nazvati to orosom ( = definicojom vere) neka bude osuđen i izvrgnut iz celokupne hrišćanske zajednice“. To isto odnosno ovog dodatka u Simvolu govori još opširnije i jasnije i Papa Jovan u poslanici svjatjejšem FOTIJU. Taj Sabor je izdao takođe kanone, koji se nalaze u svim kanonskim knjigama (= zbornicima).
5. Prema odlukama, dakle, ovoga i pre njega bivših Sabora, sudeći da treba sačuvati svešteni Simvol vere nenarušen, onako kako je izdan (ως εξεδοθη), i primajući ono što su oni primili a odbacujući ono što oni odbacuju, nikada neću primiti u opštenje one koji su se drznuli da dodaju u Simvol novačenje o ishođenju Duha Svetoga, sve dok oni ostaju pri takvom novačenju. „Jer koji opšti sa odlučenim od opštenja, kaže se, neka i sam bude odlučen“ (kanon II Antiohijskog sabora). I božanstveni Zlatoust, tumačeći reči: „Ako vam ko propoveda Evanđelje drukčije nego što primiste, neka bude anatema“ (Gal. 1, 9), govori: „Nije rekao (Apostol): ako bi vam objavili nešto suprotno ili sve izvrtali, nego: ako vam blagoveste i nešto maleno mimo onoga što ste primili, ili bi nešto (slučajno) izmenili, – anatema da bude“. I isti (Svetitelj) govori: „Potrebna je ikonomija, tamo gde se ne prestupa zakon“ (Οικονομητεον εωθα μη παρανομητεον). I Vasilije Veliki u Podvižničkim (pravilima) govori: „Javno otpadanje od vere i znak gordosti jeste: ili odricati nešto iz napisanoga, ili uvoditi nešto iz nenapisanoga. Jer Gospod naš Isus Hristos govori: „Ovce moje glas moj slušaju“, i pre toga veli: „a za tuđinom ne idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glasa tuđega“ (Jn. 10, 34). I u Poslanici monasima piše (Sv. VASILIJE): „Ako se neki čine kao da ispovedaju zdravu veru, no opšte sa drugačije mislećima (= sa jereticima), takve ako posle opomene ne prestanu, ne samo da ih ne treba imati u opštenju, nego ih ni braćom ne nazivati.“ I pre njih Bogonosac Ignjatije u Poslanici božanstvenom Polikarpu Smirnskom veli: „Svaki koji govori mimo onoga što je ustanovljeno, makar bio i verodostojan, makar i postio, makar i bio devstvenik, makar i čuda činio, makar i prorokovao, neka ti bude kao vuk u ovčijoj koži, pošto radi na propasti ovaca“. I šta treba mnogo govoriti? Svi Učitelji Crkve, svi Sabori i sva Božanska Pisma savetuju nas da bežimo od drugačije mislećih (τους ετροφονας = jeretika) i da izbegavamo opštenje sa njima. Zar ja, dakle, prezrevši sve njih, da pođem za onima koji pod maskom lažnog mira prizivaju da se ujedinimo sa onima koji su iskvarili svešteni i božanski Simvol, i Sina uvode kao drugog uzročnika Svetoga Duha? Ostale pak njihove zablude, od kojih je i jedna samo dovoljna da nas udalji od njih, ostavljam za sada.
Da mi se ne desi to nikada, o Utešitelju Blagi, da ne odstupim toliko od sebe i od zdravih misli, nego da držeći se Tvoga učenja i Tobom nadahnutih Blaženih muževa (= Sv. Otaca), prisajedinim se Ocima mojim, odnoseći odavde, ako ništa drugo, onda – Pravoslavlje (την ευσεβειαν)!
 
(Patrologia Orientalis, t. 17, str. 435 – 442)
Preveo: Ep. Atanasije
Objavljeno u knjizi ŽIVO PREDANJE U CRKVI, Episkop Atanasije,1998, str. 318 – 324.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prevod je po grčkom tekstu, jer nam se čini la L. Pogodin, radi jasnoće inače vrlo teškog teksta, prevodi donekle opširnije. (Inače, Pogodin, sve tekstove Sv. Marka koristi po izdanju Mgr. L. Petit, Patrologia Orientalis, t. 171923.
  2. Naravno, bez dodatka „i od Sina“ u 8. članu tog Simvola vere. Međutim, u jednom od rukopisa (prepisa) tog MARKOVOG Ispovedanja Nikejsko-carigradske Prave vere u Svetoga Duha, neki je Latin ili latinomisleći drsko dodao „i od Sina“, tj. Filokve! – iz čega se vidi koliko su glupi bili ti falsifikatori!
  3. Reč je o velikom FOTIJEVOM Saboru održanom 880. godine u Sv. Sofiji, koji osuđuje Filiokve n zabranjuje svaki dodatak Simvolu vere. Srpski kanonista episkop Nikodim MILAŠ takođe smatra ovaj Sabor Osmim Vaseljenskim (vidi njegov članak u „Hrišćanskom životu“ – 1925. g.)

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *