Имам проблем док читам Свете Оце

Питање:
Имам проблем док читам Свете Оце. До пре мало времена ја сам са жаром и прихватањем њихових савета читао те књиге. Међутим, почеле су да ми се јављају мисли типа „Да ли си сигуран да је баш као што они кажу, ко су па они да ми говоре, да можда они не греше и слично“. Ја сам свестан да то долази од оног, али како ја да успем да се изборим. Да ли да ћутим у мислима када крену, или да тек онда читам Свете Оце или шта већ… Некада ми доће мисао „Тешко теби ако их не слушаш на Суду ће се они пред тобом појавити, па ћеш видети кога ниси хтео да слушаш“. Ако можете да ми дате најбољи савет, како да се борим са тим мислима.
Унапред хвала
С.С.


Одговор:
Драги С. Ја не мислим да је то икакав проблем – то је најнормалнија појава. Шта више, ја бих се секирао тек када ти ништа слично неби падало на памет. Опрости што ћу узети овакав пример, али ми се чини прикладан: Знамо да човек није компјутер па да му се убаци програм „свети оци“ – по коме би он даље без икакве сумње и провере размишљао. То неби био човек већ некаква машина.
Ја ту не видим ни неког разлога за „борбу“. Шта више, потребно је да човек процени оно што чује, види или прочита, упореди га са другим сазнањима и искуством и тек онда усвоји оно што је истинито и добро. Не треба избегавати такву процену.
Дакле, такве помисли и сумње уопште не представљају никакав проблем. Сумња може да буде велики подстицај и мотор који човека покреће да још боље проучи градиво, да буде још сигурнији у оно што усваја и да не пристаје лако за првом понуђеном јабуком или шаргарепом.
Где може да настане проблем? Тек тамо, ако човек не процењује правилно. Ако из разлога самосажаљења, угодности, себичности или слично, не жели да призна и прихвати истину чак и тада кад му она постане очигледна, већ тражи начина да је избегне, да нађе оправдања зашто је не следи кад већ и сам зна да је нашао истину.
Дакле, помисао: „Можда Оци нису у праву? “ – уопште није опасна. Шта више, може да буде подстицај да их још боље испиташ и заиста донесеш одлуку према свом здравом разуму.
Не заборави да је Хришћанинов пут јако дугачак и да траје читав живот. На том путу он наилази на многе замке и препреке, али од свих њих га избавља Бог. Хришћанство није тобоган којим се лако и весело може склизнути у рај. Нити је туристичко друштво, где путник плати карту, седне у аутобус и опусти се, а водич и шофер преузму потпуну бригу на себе да га лако и брзо, уз кафу и колаче, довезу до циља без икаквог његовог труда. Не! Хришћанин је човек који корача упорно ка Истини и на том путу прелази разне препреке и обилази замке, како би стигао у жељену отаџбину.
Благодат, мир и помоћ од Бога ти жели, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *