НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ (из књиге „ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ“)

ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ (из књиге „ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ“)

Преп. Јустин Ћелијски

ХУМАНИСТИЧКИ
ЕКУМЕНИЗАМ

Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.
 
Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинскимјеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање „епиклезе“, увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, „света“ инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам…
 
Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља изјереси ујерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и „непогрешиво“ безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових – безброј.
 
При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца.
Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве – Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.
 
1. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“ (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне „љубави Истине“ (тамо 2,10). Суштина љубавије Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Гос-поду Исусу Истина и Животједносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн. 14, 6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави – αληθευοντες εν αγαπη, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф. 4, 15). Притом, то увек бива са свима светима (Еф.З, 18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.
 
Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадни-цима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу ла-жи дођу до своје „истине“. Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9).
 
Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љу-бав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср.Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: „Вера је темељ наде и љубави… Јер вера даје сигурност и самој истини“5).
 
Нема сумње, светотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Бо гочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима светог Максима Исповедника: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко-мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“[1].
 
2. Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јерети-цима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, – те Тајне над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково.
 
I ntercommunio – општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, – то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести, светих заповести.
 
Пре свега треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о Цркви заснива такозвани ,,intercommunio“? Јер сво православно богословље Цркве о Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio него на Богочовечанској стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνια (ср. 1. Кор. 1, 9; 10,16 – 17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3,14; 1. Јн. 1, 3), док појам „interommunio – „, „међу – општење“, сам по себи је противречан и потпуно бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и јединствена тајна јесте сама Црква – тело Богочовека Христа, те она и јесте једини извор и садржај свих Божанских тајни.
 
Ван те свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити „тајни“, па према томе нити икаквог „међу – општења“ (inter – cpmmunio) у тајнама. Отуда, само у Цркви – тој јединственој светајни Христовој – може бити речи о тајнама. Јер Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а никако не обратно. Не могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван тела Цркве.
 
Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке „цркве“, тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења – κοινωνια = communio какав удео – μετοχη – има правда с безакоњем? Или, каква је заједница – κοινωνια – светлости с тамом (2. Кор. 6, 14).
 
Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10). А ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, – зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје еванђелску науку о Њему као Богочовеку – не примајтеу кућу (2. Јн. 1, 10).
 
Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се сајеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне“7). – Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не?
 
Правило 64. светих Апостола наређује: „Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен“. – И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не?
 
Правило 46. светих Апостола: „Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ – Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне.
 
Богонадхнути гласноговорник апостолског и светоотачког. саборног Предања Цркве Христове, свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: Хлеб Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са Божанством… Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово – σωμα Χριστου (= Црква)… Тајна Евхаристије назива се Причешћем μεταληψις, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем – κοινωνια -, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо одједнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови – συσωμα Χριστου. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика – αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја – κακοδοξιας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17)[2].
 
Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: „Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје ђаволу“[3]. У Евхаристији: „хлеб јеретички и није тело Христово“[4]. „Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија“[5]. „Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб“[6].
 

* * *

Ово наше ходање по рају и паклу да завршимо Богочовечанским благовестима савременог равноапостолног Владике православног, уистини Златоуста Српске Православне Цркве – Николаја Жичког (+1956). Смерно и молитвено желимо да еванђелска светлост његових богомудрих расуђивања светоотачки осветли и разјасни проблеме о којима говоримо. Светоотачки погружен у тајне историје рода људскога свети Вадика благовести: Славни Пророк Исаија прорекао је ово: Кад устане Господ да потре земљу, тада ће се поноситост људска угнути а висина се људска понизити, и Господ ће сам бити узвишен у онај дан (Ис. 2, 11).
 
И у старо време устајао је Господ много пута да потре земљу због обожавања људи место Њега, јединога Бога, због наметнутих и охолих човекобогова. Устао је и у наше време и ваистину потро сву земљу у праведном „гневу“ Своме да би охолост људску сломио и вештачку узвишеност људску понизио.
 
Такав устанак Божји против људи често је неизбежно следовао устанку људи против Бога. Јеретички народи нашег времена посадили су Христа Господа на последње место за трпезом овога света, као последњег убожјака, док су на прва места посадили своје велике људе и политичаре, књижевнике, философе, баснословце, научнике, финансијере, па чак и туристе и спортисте. Сви погледи тих народа упрти су били у те великане, у те модерне богове, док се на Христа Победиоца смрти мало ко обазирао. Оваком одвратном устанку крштених но јеретичких народа против свевишњег Бога морао је следовати устанак „увређеног“ Бога против безаконих људи и народа. И заиста устао је Бог да потре земљу. И догодило се небивало страдање народа земаљских, на наше очи и преко наших леђа. Не само да су се све обожаване величине људске показале погашеним ватрама, на којима нико више није ни покушао да се огреје него се догодило и оно даље што је Исаија прорекао: И људи ће се склањати у камене пећине и у рупе земаљске од страха Господњег и од слаее величанства његова – кад устане да потре земљу. – Зар се није ово буквално обистинило у минулом рату? Зар нису људи на неколико континената, као и у нашој земљи, бежали у пећине камене и у рупе земаљске да би нашли склоништа животу своме од европских сејача смрти? А ови сејачи смрти и јесу они великани, они људски идоли који су за трпезом овога света седели у прочељу и који су се смејали Христу као просјаку на дну трпезе.
 
Онда даље прориче Исаија да ће људи и народи од страха пред славом величанства Бога небеснога полупати све своје идоле, одбацити све своје лажне богове и престати клањати се, вели, кртицама и слепим мишевима. – Јасно је да Пророк под кртицама овде разуме великане људске који неће да знају Бога ни небеско Царство него уче људе да живе у мраку овога света, мислећи земљом и хранећи се земљом. А под слепим мишевима разуме пророк оне људе који се боје светлости Христове, па беже у мрак својих идејних пештера, тескобних, мрачних и хладних. Најзад завршује Исаија своје страшно сведочанство овом опоменом: Прођите се човека, којему је даху носу. Хоће да каже свима који хоће да чују и разумеју: Та прођите се поуздања у немоћне и смртне људе. Вратите се Богу живоме, у коме је спасење. Ко вас Србе превари да гурнете Христа Спаситеља на дно своје трпезе и да прва места понудите белосветским охолицама, празноглавцима и сејачима смрти? И хоћете ли се опет дати преварити? Бирајте живот или смрт. И знајте да ако ви опет устанете против Бога за рачун лажних богова „културе“, устаће и Бог против вас. И деца ваша тада дрхтећи од страха у пећинама и рупама земаљским познаће славу и величанство Господа Бога, Створитеља и Сведржитеља. Али по скупљу цену, скупљу од ваше.
 
Христоносни Владика са тугом, и надом лаговести: Наша крштена браћа који се поведоше за папским и лутеранским јересима направише се веома мудри мимо Христа. И презреше нас православне Хришћане као немудре и некултурне. Али ваистину и на њима се обистини реч Павлова: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рим. 1, 22). Јер одбацише духовну мудрост по Христу, која ходи у оделу смерности и љубави, а обукоше се у те лесну и светску мудрост, попут незнабожачких философа, која је сва у гордељивости и злоби.
 
И претворише славу вечнога Бога у обличје смртнога човека,… па већма поштоваше и послужише твар него Творца (Рим. 1, 23.25). Тојест скидоше сву славу са Христа Господа и ставише је на рамена смртних људи, које уздизаху за нове месије. Такав им је постао појам славе од небожје мудрости. А појам културе састоји се код њих у поштовању твари, тј. видљиве природе и служењу њој већма него Творцу природе. Смртни богови и обожена природа! То је за сада последња станица западног човечанства у незадржаном и вековном срљању са висина Христових у тартар сатанин. То је врхунац изједначавања људи на западу са негдашњим паганизмом римским и садашњим азијским. Хиљаде књига годишње објављују они све у славу великих људи и у похвалу своје културе, и хиљадама новина дневно стоје у служби исте про-лазне лажне славе и у служби похвале човечијих дела под надувеним именом култура. Зато их предаде Бог у срамне страсти, те налазе задовољство само у оном што је земаљско а не небесно, и само у оном што производи код ђавола смех а код Анђела Христових плач. Сласти су им у неговању тела, у грабежи туђега, у отмици од малих и слабих, у умножењу земаљскога блага и проширењу своје државе и своје власти, у лукавом завојевању туђе отаџбине, у весељу и у игрању, у одбацивању сваке вере као сујеверице, у негирању Бога, у пуном биолошком животу, у бестидном називању мајмуна својим праоцем, у потопљењу антропологије у зоологију.
 
Питате ли да ли ће се ово најзалуталије поколење, најзалуталије у историји, моћи икад повратити ка истини и поштењу? Може. И нека би дао „увређени“ Христос да то што скорије буде. А кад ће то бити?
 
То ће бити онда кад наша западна браћа буду писала хиљаду књига годишње у славу Христа Бога нашега. И када хиљадењихових новина дневно буду писале похвале хришћанским врлинама и хришћанским добрим делима, место што пишу о злочинима и о увредама Божјег Величанства, и о трговини са телесним инстинктима. Када се то преображење догоди, онда ће се западно јеретичко човечанство јавити пред видљивим небесима као окупано, очишћено и небеским кадом намирисано.Тада ћемо се ми православни радовати, јер ћемо добити повраћену браћу своју.
 
Тада ће незнабожачки народи заволети Христа и тражити де се упишу у Његову децу. Јер им неће више Хришћани спречавати да буду Христови. Тада неће бити злобе међу људима ни ратова међу народима. Него ће бити Христов мир што превазилази разум и Христова слава којој нема равне ни у времену ни у вечности.
 
Богонадахнути Владика казује Богочовечанску истину: Превелика срећа за људе – јављање Бога у телу. Превелика несрећа – отпад од тога Бога и враћање у службу сатани. Ова несрећа потекла је од западних неправославних народа, и то из два узрока. Први узрок је мржња према јеретичком свештенству, а други мржња према Јеврејима. Обе ове мржње узрасле су у срцима западног човечанства из истог семена. А то семе јесте покушај како хришћанског клира тако и Јевреја да потпуно загосподаре животом народним и државним у свима правцима. Мржња према таквом клиру претворила се у мржњу према Цркви, а мржња према Јеврејима укључила је и Господа Христа као тобожњег Јеврејина. Уствари Христос је био Јеврејин само по мајци и по народу у коме се прво јавио. Али баш од тога народа Он је прво и одбачен и страшном смрћу уморен. Шта дакле? Ако је неко против Јевреја, како може бити и против Христа, против кога Јевреји ратују 2000 година? Но, где се сатански нокти забоду, ту се не пита за логику.
 
Поведени мржњом против клира и Јевреја, западни народи су постепено одбацивали Христа, док Га у последње време нису искључили из свих грана и установа народних и државних, ограничивши Му бављење једино у храмовима. Њему који је после Свог славног васкрсења из гроба рекао: Даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мт. 28, 18). Њему су заслепљени људи одузели сваку власт. Не, него и сваки утицај – на земљи, у школи, у друштву, у држави, у политици и уметности, у међуљудским и међународним односима, у науци, у књижевности, и у свему осталоме.
 
Но, са Богом се није играти. Кад год се људи као гости за Божјом трпезом сувише обезобразе, мора доћи казна као опомена од стране Домаћина. Две страшне опомене Божје садашњем поколењу то су два последња Светска рата у размаку од двадесет година. Нека хришћански народи клекну пред „увређеним“ Христом и поврате Му ону власт, част, славу и пошту која једино Њему припада. Тако чините и ви, браћо православна, ако хоћете да се сачувате од трећег Светског рата, страшнијег од оба прошла.
 
Апостолска туга светог Владике због Европе:
 
Шта је Европа?
 
То су похота и памет. Обоје човечије: човечја похот и човечја памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је дакле Европа? Папа и Лутер. Засићене људске похоте до врхунца, и засићене људске памети до врхунца. Европски папа је људска похота за влашћу. Европски Лутер – људска решеност да све објасни својом памећу. Папа као владар света и научник као владар света. То је Европа у суштини својој, битно и историјски. Једно означава бацање човечанства у ватру, а друго означава бацање човечанства у воду. А обоје – одвајање човека од Бога. Јер једно значи негирање вере а друго – негирање Цркве Христове. Тако дејстује у телу Европе зли дух ево неколико векова. Ко може истерати тај опаки зли дух из Европе? Нико осим Онога који је црвеним словом обележен у историји рода људског као једини Изгонитељ демона из људи. Ви погађате на кога мислим. Мислим на Господа Исуса Христа, Месију и Спаситеља света, од Деве рођеног, од Јевреја убијенога, од Бога васкрслога, од векова потврђенога, од небеса оправдаванога, од Анђела прослављенога, од Светитеља посведоченога, и од праотаца наших усвојенога.
 
Док се Европа држала Христа као Сунца правде и Његових Апостола, Мученика, Светитеља и безбројних Угодника и Праведника, дотле је она личила на трг осветљен са стотине и хиљаде сијалица, великих и малих. Али кад су људска похота и људска памет ударила по томе Христу као два страшна ветра, сијалице су се погасиле пред очима људи и мрак је овладао тргом као мрак у подземним ходницима кртице.
 
По похоти људској сваки народ и сваки човек тражи власт и сласт и славу, подражавајући папи римском. По памети људској сваки народ и сваки човек налази да је најпаметнији и свега блага земаљскога најзаслужнији. Како да не буду ратови међу народима и људима? Како да не буде лудила и беснила код људи? Како да не буде болештина и суше и поплаве и чирева и сушице и револуције и ратова? Мора све то да буде, као што мора гној да излази из загнојене ране, и као што мора да се шири гадан мирис од нагомилане нечистоће.
 
Папизам се служи политиком, јер тако се само долази до власти. Лутеранизам се служи философијом и науком, јер тако мисле доћи до памети. Тако је похота дигла рат против памети и памет против похоте. То је нова вавилонска кула, то Европа. Али је у наше време устало ново поколење европско, које је венчало похоту и памет у атеизму а одбацило папу и Лутера. Сад нити ко скрива похоту нити хвали памет. Људска похота и људска памет венчани су у наше дане и створен је један брак који није ни католички ни лутерански, него очигледно и јавно сатански. Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешивог папе нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште одриче се путовања из овога света. Жели да остане ту. Жели да јој буде гроб где и колевка. Не зна за други свет. Не осећа озон небесни. Не види у сну Анђеле и Светитеље. За Богородицу не може да чује. Разврат га утврђује у мржњи против девичанства. Сав је трг у мраку. Све су сијалице погашене. Ај, какав ужасан мрак! Брат брату зарива мач у груди мислећи непријатељ је. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек човеку.
 
Ај, браћо моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот. То двоје ставио је некад Мојсије пред свој народ. И ми стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи будете на век.
 
Потресно ридање равноапостолног Владике над Европом: Ај, браћо моја, осамнаести векје отац деветнаестог века, а деветнаести век је отац двадесетог века. Отац се био веома задужио. Син није отплатио дугове свога оца него се још већма задужио, и дуг је пао на унука. Отац је био заражен тешком болешћу, а син није исцелио гадну болест оца свога на себи, него ју је још више позледио, и болест је отишла и ударила по унуку троструком јачином. Унук то је двадесети век у коме ми живимо.
 
Османести век је значио бунт против Цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са ђаволом. Дугови су порасли и болест се погоршала. А Господ је рекао да посећује грехе отаца до трећег и четвртог колена. Не видите ли како је Господ посетио унуке, због грехова дедова европских? Не видите ли шибу на унуцима због неплаћених дугова ђедова?
 
Цар антихрист представља почетак деветнаестога века. Папа антихрист представља средину деветнаестога века. Европски философ антихрист (из луднице) представља крај деветнаестога века. Бонапарта, Пије, Ниче. Три кобна имена тројице најтежих болесника, наслеђене болести.
 
Јесу ли они победиоци деветнаестога века? Не, они су најтежи носиоци болести наслеђене од осамнаестог века. Најтежи болесници. Цезар, понтифекс и философ…, не у паганском старом Риму него усред крштене Европе! Нису они победиоци него најпобеђенији. Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и када се Пије прогласио непогрешивим, и када је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу – тада је сунце помрачало на небу. Не једно, него да их је било хиљаду, помрачала би од туге и срамоте. Јер гле чуда што свет није видео: атеист цар, атеист понтифекс и атеист философ. У време Нероново бар један од тројице није био атеист – философ. Осамнаести век, век је Пилатов: осудио је Христа на смрт. Деветнаести век, век је Кајафин: распео је Христа поново. Двадесети век, век је Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених. Тај Синедрион је прогласио да је Христос мртав за навек и да није васкрсао. Зашто се онда чудите, браћо, што су настале небивале шибе по европском човечанству, шибе до крви и костију, и до сржи у костима, од буна и револуција и ратова?
 
Ко је онда победилац, ако не цезар и понифекс и философ одхристијањене Европе?
 
Победилац је руски мужик и српски сељак, по речи Христовој: који је најмањи међу вама онај је велики (Лк. 9, 48). Ко је био непознатији, незнатнији и мањи у деветнаестом веку, у веку великог Бонапарте и непогрешивога Пија и неприступнога Ничеа, ко, ако не руски мужик паломшчик „по свјатим мјестам“ и српски сељак ратник против полумесеца и ослободитељ Балкана?
 
Ђаволско ратиште, ђаволско свештенство и ђаволска мудрост – то је цар, папа и философ деветнаестога века. Српски сељак је представљао оно што је супротно свему томе: прво – крстоносно јунаштво, друго – мученичко свештенство, и треће – рибарску апостолску мудрост. На њега се поново односе оне молитвене речи Господа и Спаса нашег Исуса: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних а открио си простима (Мт. 11, 5). Штаје открио Бог простим сељацима? Открио им је мушку храброст, небесну светост и Божанску мудрост. Открио им је оно што је супротно западном Цару и Папи и Философу, сасвим супротно, као дан ноћи.
 
Христочежњиви свети Владика о богоубилачком идолопоклонству европске културе: Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом а не културом. И велики народи Азије и Африке, иако некрштени но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима, својим верским књигама: неко Кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они дакле делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету. Само се европски народи не хвале ни Христом ни Христовим Еванђељем, него се хвале својим опасним машинама и јефтиним фабрикатима, тј. културом својом. Последица тога европскога самохвалисања наметљивом културом јесте то што су сви нехришћански народи омрзли Христа и Хришћанство. Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога. Но, авај, Европу то не боли. Она је пре свију омрзла и одбацила свога Бога. До тога незавидног положаја довео је европско човечанство његов погрешан развој под утицајем једне погрешне цркве кроз последњих девет стотина година. Нису за то криви европски народи; криви су духовни вођи народни. Није криво стадо; криви су пастири.
 
Да је среће Европа би се хвалила Хришћанством као сво јим најдрагоценијим наслеђем и највећим достојанством. То би требало да буде, и то је било првих векова после Христа, тј. да је Европа била тезоименита Хришћанству, да се истоветала са Хришћанством. Слављење Христа и проповедање Христа свима континетима и свима народима, то је била Богом одређена мисија европског континета. Ван Хришћанства Европа нема ничим да се похвали. Без Христа Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овога света.
Христопросвећени Владика казује горку истину о европској просвети: Европска школа одвојила се од вере у Бога. У томе је њено обраћање у тровачицу, и у томе смрт европског човечанства. Никад у незнабожачким културама није се наука одвајала од вере, иако је вера била погрешна и глупа. Само се то у Европи догодило; у оној Европи којаје примила најсавршенију веру. Али због сукоба са црквеним старешинама Епропа се озлоједила и одбацила најсавршенију веру а задржала најсавршенију науку. Ај, браћо моја, одбацила је Божје знање а прихватила људско незнање! Каква глупост и колики мрак!
 
Богоумни свети Владика о добровољном ослепљењу западног човечанства: Запад је подетињио. У томе је његова ругоба и његово сумашествије. У својој хришћанској епоси, кад је Запад био православан, он је видео духом и гледао умом. Но, што се ви-ше удаљавао од хришћанске истине и врлине, то се његов духовни вид све више скраћивао, док у двадесетом веку није сасвим. потамнео. Сада су му преостале још само телесне очи за чувствена опажања. Он је наоружао своје телесне очи са многим изванредним справама да би боље и тачније видео телесни свет, његов облик и боју и број и меру и раздаљину. Он гледа кроз микроскоп и види ситне црвиће, микробе, како их нико никад није видео. И он гледа кроз телескоп и види звезде као ту изнад оџака, како их нико од људи није видео. И дотле: и толико. Што бе пак тиче умног гледања и духовног прозирања у сакривено језгро ствари и у смисао и значај свега створенога у великој васиони око нас, ај браћо моја, у томе је западно човечанство данас слепље од муслиманске Арабије и од браманске Индије и од будистичког Тибета и од спиритистичког Китаја. Заиста, већу срамоту Христос није до живео за минуле две хиљаде година него што је ова, тојест да крштени људи буду слепљи од некрштених.
 
Оно што је Апостол Павле изобличавао код крштених Галата, то би он исто данас рекао за подетињени остарели Запад. Овако је он писао Галатима: 0 неразумни Галати, ко вас је опчинио да се не покоравате истини? Ви, којима пред очима беше написан Исус Христос, а сад се међу вама разапе. Тако ли сте неразумни? Почевши духом сад телом свршујете (Гал. 3, 1. 3). – И Европа је некада била почела Духом, а сада телом завршује, тј. телесним гледањем, телесним суђењем, телесним жељама, телесним освајањима. Као опчињена! Сав њен живот у наше време креће се у два простирања (димензије): у ширину и у дужину. Она зна само за простор, тј. за ширину и за дужину. Не зна ни за дубину ни за висину. Због тога се бори за земљу, за простор, за проширење. За простор, само за простор!
 
Отуда рат за ратом, ужас за ужасом. Јер Бог није створио човека да буде само просторна животиња, него да умом понире и у дубину тајни, а срцем да се уздиже у висине Божанске. Рат за земљу јесте рат против истине. А рат против истине јесте рат против Божје и човечије природе.
 
0, чемера горчијег од пелена: колико људи страдају, бедствују и жртвују за пролазно и варљиво царство земаљско! Кад би стоти део тих мука и жртава хтели поднети за небеско Царство, рат на земљи постао би им до суза смешан. Христу тешко дају две лепте, а у цркви Марсу – ђаволу дају сву имовину и сву своју децу!
 
Нека се Европа прекрсти и окрене ка Христу. Нека спомене Пресвету Богородицу и дванаест великих Апостола, и крљушт с њених очију смаћи ће се. И биће опет лепа као што је била лепа пре хиљаду година православна Христова Европа. И биће она срећна и ми са њом. И зарадоваће се расплакани европски народи, и запојаће с нама вечни славопој Богу: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, исполн небо и земља слави Твојеја, Амин.
 
Христосмерни Владика о охолим народима Европе: Властољубиви и охоли народи Европе никад не признају своју кривицу. Изгубили су појам о греху, о греху и кајању. За свако зло у свету они криве другога; себе – никад. Та како би они могли учинити грех, кад су они сели на престо Божји и себе прогласили не-погрешним боговима! Прво њихов верски старешина папа прогласио је себе непогрешним. Његовом примеру, а упркос њему, следовали су западни кнежеви и краљеви. Сви су се прогласили непогрешивим. како они што носе крст тако и они што носе мач.
 
Христочежњиви Владика о суду Христа и Европе: Ако би се историја последња три столећа, осамнаестог, деветнаестог и двадесетог, хтела назвати једним правим именом, онда се не би могло наћи подесније име него: Протокол суђења између Европе и Христа. Јер за триста последњих година ништа се у Европи није догодио што не би имало битне везе са Христом Богом.
 
На суду између Христа и Европе стварно се збива следеће:
 
Христос говори Европи да је она у Његово име крштена и да треба да остане верна Њему и Његовом Еванђељу. На то оптужена Европа одговара:
 
– Све су вере једнаке. То су нам рекли француски енциклопедисти. И нико се не може присилити да верује ово или оно. Европа толерише све вере као народне сујеверице због својих империјалистичких интереса, но сама она не држи се ниједне вере. Када постигне своје политичке циљеве, онда ће се она брзо обрачунати са овим народним празноверицама.
 
На то Христос с тугом упита:
 
– Како можете ви људи живети само империјалним, тј. материјалним интересима, тј. животињском похотом само за телесном храном? Ја сам вас хтео учинити боговима и синовима Божјим, а ви се отимате и трчите да се изједначите са теглећом стоком.
 
На то Европа одговара:
 
– Ти си застарео. Место твога Еванђеља ми смо пронашли зоологију и биологију. Сад знамо да смо потомци не твоји и твога Оца небескога, него орагунтана и горила, мајмуна. Ми се сад усавршавамо да будемо богови. Јер ми не признајемо других богова осим нас.
 
На то Христос говори:
 
– Ви сте тврдоглавији од старих Јевреја. Ја сам вас дигао из варварског мрака у светлост небесну, а ви хоћете опет у таму као биво у блато. Ја сам крв за вас дао. Ја сам показао љубав своју према вама када су сви Анђели окретали главу у страну од вас, немогући да подносе ваш адски смрад. Кад сте ви дакле били мрак и смрад ја сам једини стао за вас да вас осветим и очистим. Не будите ми дакле сада неверни, јер ћете се опет вратити у онај неподношљиви мрак и смрад.
 
На то Европа са подсмехом кличе:
 
– Иди од нас. Ми те не познајемо. Ми се држимо јелинске философије и римске културе. Ми хоћемо слободу. Ми имамо универзитете. Наука је наша звезда водиља. Наше је гесло: слобода, братство, једнакост. Наш разум је бог богова. Ти си Азијат.
 
Ми те одричемо. Ти си само једна стара легенда наших баба и ђедова.
 
На то ће Христос са сузама у очима:
 
– Ја ћу ево отићи, али ви ћете видети. Сишли сте са пута Божјег и отишли сте путем сатанским. Благослов и срећа узети су од вас. У мојој руци је ваш живот и ваша смрт, јер сам се дао распети за вас. Ипак нећу вас ја каштиговати, но греси ваши и ваш отпад од мене, Спаситеља вашега. Ја сам показао љубав Очеву према свима људима и хтео сам љубављу да вас све спасем.
 
На то ће Европа:
 
– Каква љубав? Здрава и мушка мржња према свима који се не слажу са нама, то је наш програм. Твоја љубав је само једна басна. Место те басне ми смо истакли: национализам и интернационализам и етатизам и прогресизам и еволуционизам и оциентизам и културизам. У томе је наше спасење, а ти иди од нас.
 
Браћо моја, препирка се у наше време завршила. Христос се удаљио из Европе као некад из Гадаре на захтев Гадаринаца. Но, чим се Он удаљио, дошао је рат, бес, ужас, рушење, уништавање. Повратио се у Европу прехришћански варваризам, аварски, хунски, лонгобардски, африкански, само у стоструком ужасу своме. Свој крст и благослов, узео је Христос и удаљио се. Остао је мрак и смрад. А ви сад решавајте с ким ћете: са мрачном и смрадном Европом или за Христом.
 
Равноапостолни благовесник о Белој демонији – Европи: Како ви судите о Европи? Африка и Азија називају Европејце белим демонима. Према томе они би могли Европу назвати Бела демонија. Назвали би је Бела због боје коже, а демонија због црнине душе. Јер се Европа одрекла јединога Бога и заузела престо и став римских ћесара. И као римски ћесари пред пропаст Рима објавила је свима народима на земљи да се свак може клањати својим боговима како зна и уме. Европа ће то толерисати, али се ови морају клањати њој као врховном Божанству: било под именом Европе, било под именом Културе.
 
Тако се, браћо моја, у наше дане повампирио сатански Рим, онај Рим пре цара Константина, који је огњем и мачем гонио Хришћане и спречавао Христу да пређе у Европу. Само што је Бела демонија пала у тежу болест него пагански Рим. Јер ако је пагански Рим био мучен од једог демона, Бела демонија бива мучена још од седам злих духова, луђих од онога римског демона. Ево дакле новог паганског Рима, ево и новог мучеништва Хришћанства. Будите спремни на мучење од стране Беле демоније за Христа.
Нова паганска Европа не хвали се ни једним божанством изнад себе. Она се хвали само собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што није прскао, на смех Африке и Азије; сазрео чир који тек што се није провалио да својим смрадом испуни сву васиону. То вам је данас антихришћанска Европа, Бела демонија.
 
Европа живи у зачараном кругу проналазака. Ко изиђе с неким новим проналаском, тај се оглашује за генија. Ко пак описује туђе проналаске, тај се оглашава за доктора науке. Проналасци су европски многобројни, скоро безбројни. Но, ни један од тих проналазака не чини човека бољим, поштенијим и просвећенијим. Европа за последњу хиљаду година није се јавила ни са једним јединим проналаском у области чисто духовној и моралној, но само у области материјалној. Проналасци европски довели су човечанство на обронак пропасти; довели су га у духовни мрак и у мрачну квареж, каква се не памти у историји Хришћанства. Јер све своје проналске Европа је уперила против Христа; да ли по своме сопственом кривоумљу или по наговору Јевреја, не знамо.
 
Кад је пронађен телескоп за посматрање удаљених звезда, научници европски протумачили су то на штету Еванђеља Хрисова.
 
Кад је пронађен микроскоп, опет смех над Христом.
 
Кад је пронађена железница, парна фабрика, телеграфија и телефон, сав је ваздух брујао од самохвалисања европског на рачун Бога и Христа Његова.
 
Кад су људи пронашли машине за пливање под водом, за летење по ваздуху, за разговор на великој даљини, тада се Европи Христос учинио непотребним и несавремен као мумије египатске.
 
Међутим, своје проналаске у току последњих двеста година Европаје употребила на своје самоубиство у светским ратовима, на злочин, на мржњу, на рушење, на превару, на изнуђавање, на срамоћење народних светиња и светих обичаја, на лажи, непоштења, разврате и безбоштва по целом свету. Но, Европа уствари није никога преварила, до саму себе. Нехришћански народи увидели су шта је Европа, шта она носи и шта она хоће, зато су је и назвали Бела демонија.
 
Чуј шта цар Давид каже: Једни се хвале коњима а други колесницама, а ми се хвалимо именом Господа Бога својега. – Они хвалисавци ће задремати на јастуцима своје лажне славе, а ми ћемо се дићи и усправити. Апостол Павле пак још јаче виче: Човече, шта има што ниси примио? Ако ли си примио, што се онда хвалиш као да ниси примио (1 .Кор. 4, 7). Знај да су и сви проналасци на имању Божијем пред очима Божијим. И научи се стиду и поштењу.
 
Узето из књиге „Православна Црква и екуменизам“, ст 123 – 140. Хиландар 1995.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Caput. cent., Centuria. , I; Р. дг. t. 90, col. 1189А.
  2. De fide, IV, 13; P. gr. со1.1149. 1152. 1153.
  3. Творен. Преп. Тедора Студита. том. 2. стр. 332. – С. Петербург, 1908.
  4. Тамо, стр. 596.
  5. Тамо, стр. 742.
  6. Тамо, стр. 780.

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *