Хомосексуалност

Питање:
Поштовање! Прочитах неке од одговора на тему хомосексуалносту и, мада има пуно тога што знам да не одговара потпуно истини, има и доста тога што је, по мом мишљењу (у оба случаја, дакако) тачно или блиѕу тачности. Ја сам хомосексуалац, односно сексуално ме привлаче мушкарци, а не жене и не сећам се дана када сам то, како многе религије тврде да јесте, а не само православље, одабрао да будем такав. Зато ми је тешко да прихватим суд да сам ја крив за то, али могу да поднесем да ми је то дато као кушња (мада, опет то није у духу православља које се противи идејама о томе да Бог куша људе, бар сам тако причитао у неким теолошким књигама) . Дакле, не јављам се да бих улаѕио у полемику око тога – шта је старије, кокош или јаје – већ да бих помогао себи и решио се те беде, ако уопште спасења од ње има. Раѕлога ѕа сумњу у то да решења има, имам јер, Бог ми је сведок, да сам се јако трудио да се те беде ратосиљам, али да, беѕ обѕира што дуго већ немам сексуалне контакте те врсте и што је велика вероватноћа да ћу на крају или психички пући у свом отпору захтеву хемије (а не могу је задовољити с женама јер, ем ме не привлаче, ем би то била лаж друге особе, чему се из дубине срца противим) , или ћу напросто попустити пред страстима, а потом, наново ући у пакао самооптуживања и самокаменовања због почињеног (ко то није доживео не ѕна како се тежак ѕадатак од нехомосексуалних тако олако ѕахтева од нас) . Дакле, да скратим, моја питања су, а у складу са овим цитатом иѕ одговора о.Љубе: Став СПЦ мора да буде исто такав као и св. Василија и Григорија. Први одлучује од свете чаше и Заједнице, а ако се покаје 15 година од причешћа; док други на 18 година ако се покаје. Ако не исти онда барем са приближно истом епитимијом у зависности са мишљењем духовника који се обавеже за ово духовно старатељство. 1.зар мислите да је могуће покајање тек тако…устанем једно јутро и покајем се и ствар решена…па и ѕа остављање цигарета је потребно више умешности! ? када кажете покајање у смислу теме о којој говоримо, да ли можете да појасните како то заправо иѕгледа…јел, рецимо, значи да се сада заветујем да више никада нећу имати такав пад, а деси се, и дешаваће се сигурно…и још ми је мање јасно како то иѕвести са удаљавањем од Светог Причешћа, који би, како ја то раѕумем, ѕаправо требао бити лек, а не казнено средство? 2.познајете ли некога код кога је такво, да кажем, преваспитавање успело? Ја на несрећу, знам неке који су покушали па им ни монашка мантија није помогла. Срдачан поздрав уз најбоње жеље свима вама и вашим породицама, Христос Воскресе!
Н.Н


Одговор:
Драги брате, Хвала ти на овом писму, које заиста јасно оцртава неке од тренутно актуелних оквира проблема хомосексуалности. Покушаћу да одговорим на ова два питања. Сматрам да ми је дужност олакшана јасноћом твога питања и захваљујем ти на томе.
1. Први преблем се састоји у томе што се Хришћанство не може накалемити на платоновску или тренутно модерну западну основу размишљања и веровања. У чему је разлика? У томе што ти полазиш од „хемије“ као од своје природе која ти је дана и за коју ти немаш никакве ни кривице ни заслуге. Као да рачунаш да, оно што ти је унапред дано, мора наћи своје испуњење, без обзира на оно што ти желиш као човек или, што би модерни богослови рекли, као – личност. „Откриће“ да су физика и хемија, или пак, телесна природа човекова, јачи од његовога духа и душе, припада Фројду. (Психологија се није могла лабораторијски потврдити експериментом, па се тако, по дефиницији, није могла ни сматрати науком. Фројд нас је изједначио са животињама и увео психологију у научне оквире.) Пре њега, током многих хиљада година, исто то су, на овај или на онај начин, мислили и веровали многи незнабошци и пагани, али је Хришћанство управо доказало супротно. Међутим, када се секуларно друштво одвојило, или пак, можда негде од половине 19. века, објавило рат Хришћанству, били су потребни и хероји, перјанице и заставници секуларизма, попут Фројда, Дарвина, Њутна… Дакле, ове личности и њихова научна открића и теорије, не припадају Хришћанству и не узимају се „здраво за готово“. А посебно се њиховим теоријама Хришћанство не може ни разумети ни тумачити, нити се по њима може бити Хришћанин у Јеванђелском смислу речи. (Можда у некаквом секуларном, фолклорном смислу.) Тако, драги ми брате, изгледа да си, заснивајући своје виђење на модерним научним теоријама, унапред решио да је било каква духовна битка са страстима изгубљена, јер ти је тако дано и не можеш против своје природе. Шта више, сматраш да ми остали, којима то није дано, не разумемо колико је то тешко. Стога, изгледа и као да налазиш оправдање за своју страст према мушкарцима у томе што је не можеш задовољити с женама. Оно што мени није јасно јесте најпре питање, одакле ти идеја да хришћани треба да задовољавају своје страсти? Било које страсти. Према сексу, новцу, дроги, коцки, политици… Поред телесних, постоје и духовне страсти, које су обично много јаче. А Хришћанство као такво, одбацује владавину страсти над нама. Насупрот томе, ти као да им налазиш места, као да их оправдаваш и сматраш за „природне“? Можеш, слободно ти је; али то није Хришћанство.
Зар нису сексуалне страсти у већини случајева најјаче док је човек млад и неожењен? По чему си ти специјалан и посебан? Зар није једнак грех неожењенима и неудатима да се поводе за својим страстима, било са истим или са супротним полом, једино што је са супротним грех природан, а са истим грех неприродан. Ако можда мислиш да је твоја природа другачија од природе неких других људи и да је зато теби дозвољено оно што другима није, дозволи ми да те потсетим да је такав индивидуализам настао падом и грехом, и да он није људска норма него последица греха, последица егоцентричности, себичности, непослушности, годрости и поноса, угађања стомаку и телу а не Богу. Такав индивидуализам је – проглашавање себе за своје сопствено мерило, за свога сопственог бога.
„Западно схватање индивидуализма јесте схватање личности која се испољава у контексту природних појава, она се схвата у њима и кроз њих. Западноевропско мишљење је у већој мери карактеристичан платонски схваћен дуализам душе и тела у човеку, који је у савременом доживљају света практично потиснуо библијско-хришћанску антропологију. То се испољило у оном најважнијем – не схватању последица првородног греха: индивидуализам палог Адама је почео да се схвата као норма… западна схоластичка концепција првородног греха… у суштини, не познаје разлику између човекове личности и природе.“ (Више о томе овде: http: //pravoslavlje.spc.rs/broj/954/tekst/ucenje-o-coveku-u-hriscanstvu-i-u-frojdizmu/print/lat) Тако се и твоја страст према мушкарцима, код тебе схвата као пројављивање твоје природе која је таква каква јесте – пала и огреховљена, и нема јој ни спаса ни лека, јер она, твоја материјална и физичка природа, не жели да испусти владалачку палицу над твојим животом из својих руку.
С друге стране, цео човек, „личност – то је оно што свагда остаје изван граница сваког психосоматског и друштвеног контекста. Личност се изражава кроз све то, и поседује све то, тако да може слободно да се затвори на свом поседу, али може и другачије њиме да управља, тј. може да га понуди на дар другоме – Богу и човеку. Само у овом другом случају – у случају давања – задобија истинску природу васцелог човека… Суштина првородног греха се састоји у томе што човек, чак и несвесно (тј. дејствујући мимо контроле свести) , врши егоистички грешни избор. Он тиме нарушава првостворену везу своје личности с општечовечанском природом – раскида њено јединство и одваја од ње свој мали, индивидуални део.“ (Исто.) 2. Преиспитивање и покајање. Човек греши и свесно и несвесно али, покајање је увек свесно. „Реч ‘покајање’ нема у српском језику ону јасност као у грчком оригиналу – ‘метаноиа’ – где означава управо – промену ума, свести. Човек би био безнадежно осуђен када не би постојао Христос! Човек би био осуђен или на невеселу а још чешће мучну таму егоистичке усамљености или на бесконачну и безуспешну борбу свести са осталим природним енергијама – вољом, осећањима, соматским инстинктима… Човек би био осуђен на обитавање у тами греха, када не би постојала тајна Цркве коју је саздао Спаситељ света! “ Покајање, промена начина размишљања, је „чин крајњег поверења, које је могуће једино према Највољенијем. Човек Му признаје своју неспособност да задржи под контролом своје мисли и осећања.“ (Исто.) Због чега је код неких то преиспитивање и покајање неуспешно? Зато што човек најпре мора да има веру, поверење у свога Творца и Оца. Та вера мора бити безусловна и искрена. Не сме бити подељена, с резервом или млака. Ако кажем „пробаћу да се покајем, можда то и мени помогне“, нећу имати никаквог резултата и боље је да уопште и не пробам, него да себи поштено признам да вере немам. Јер, како и на који начин деца, која се повреде, или учине нешто лоше по себе саме, трче код својих родитеља? Она то чине са потпуним поверењем да им је родитељ једина нада и спас, да ће он наћи начина да помогне. Она ни мало не сумњају да ће родитељ учинити све што је потребно, и са потпуном искреношћу и преданошћу се поверавају својој мајци или оцу, чврсто очекујући од њих помоћ. А да ли се ми уопште, и како обраћамо своме Небеском Оцу? „Боже, помози ако можеш! “ Па какво је то питање? Зар има нешто што Господ не може? Зар Он не жели да ми будемо добри, здрави, чисти, лепи, скупоцени…? Зар нас Он не воли онда и када смо отпали од Њега? Зар Господ није страдао за нас док смо још били незнабошци, пагани, грешници сваке могуће и немогуће врсте? Зар сумњамо да ће нас и сада погледати ако Му се обратимо? Да, ми сумњамо. Зашто? Зато што у дубини душе желимо да останемо грешни и такви какви смо. Не желимо да се променимо, јер нисмо сигурни колико би нам то пријало. Због тога не добијамо помоћ и избављење од нас самих и од наших сопствених грахова и зала.
Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *