НАСЛОВНА » Брак, деца, породични односи, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Хоћу да постим, а родитељи се буне

Хоћу да постим, а родитељи се буне

Питање:
Помаже Бог, оче, благословите. Имам питање везано и за пост и Литургију. У мојој породици родитељи нису људи који су привржени вери, у смислу да желе мало више да знају о томе и да себе мењају у том смислу. Отац не жели да будем „фанатик“ вере, па да идем сваке недеље у цркву или да постим цео пост. Ја сам се да кажем, „изборила“ уз Божију помоћ, јер сам се молила за њих, да им Господ у том смислу отвори очи, и успела сам да са њима постим прву недељу поста, они на уљу уз благослов, ја на води, такође по благослову, али следећу недељу су већ почели да праве проблем, зашто морам сваке недеље да се причешћујем (пошто они не желе уопште), шта раде они што се не причешћују нон-стоп, итд. Без обзира што говорим да је свако за себе и да свако ради по свом нахођењу, то само погорша ситуацију и онда долази до свађе, што избегавам. Трећу недељу поста сам прекинула телесно, зарад њих, да не би долазило до свађе, а и због себе, да не изазивам онај осећај „е хоћу да постим намерно јер ми браните“, а духовно сам наставила да се борим, с тим што и телесно ограничавам храну и избор хране до неке мере, али не постим. И немогуће је да сваке недеље идем у цркву, јер је и то претеривање за њих. Желим да Вас питам, да ли је исправно то што радим или шта би требало у свему овоме да променим и ако може савет како да се понашам са њима везано за то? Хвала унапред, свако добро од Господа.

Марија

 


 

Одговор:

Драга Мајо,

Не, није исправно што сте прекинули „телесни пост“ (?) ради тога да се не бисте свађали са родитељима. Упали сте у замку. Није смирење него пад.

Да ли се сећате оних речи Господњих у Јеванђељу по Матеју (10, 37 – 38)?

Некада се нађемо пред тешком одлуком када морамо да се ради Господа одрекнемо и најрођенијих. То не значи да треба тако да чинимо буквално, али када у борби за њих то постаје наша духовна штета а не корист онда да. И то се Вама дешава. Ви хоћете да их приморате на ствари које траже потпуну онтолошку слободу? Схватате ли то? Немојте да их на било шта приморавате. Смирењем и љубављу их учите, чекајте их и молите се за њих. И они ће то видети и полако ближе и ближе прилазити вама. Само тако можете да их задобијете.

Јер све друго за њих биће „фанатизам“, што је тај лични мрак сваког духовног незнања, а за оне који би да га поставе на неким ни њима досежним платформама академског, јер ни у тим изазовима и одговорностима не знају за премудрост и дубину богословља Цркве, барем у некој философској дисциплини да га изучавају и у животу примењују. Кад људи оно што не знају априори одбацују само потврђује ту трагедију неинформисаности и сваког незнања. Најгоре је научити оне који мисле да знају.

Ви не можете Ваше родитеље да приморате на то, што ви радите. Ни Ваш Творац Вас не приморава на ствари које погрешно радите, а када понекад својим одлукама свесно штетите себи. Тако ни Ви не можете своје родитеље да приморавате, а чији поглед на све ово јесте продукт једне трагедије коју смо доживели на нашим просторима, када је политичка религија – југо-комунизам заменила Православну Цркву.

Друго је питање причешћа!

Оно је у свакој врсти теолошког муљања одавно доста тежак литургички проблем и о њему се одавно расправља – да ли да се често или ретко причешћујемо. Оба појма не постоје у суштинском богословљу. И заиста и ја Вас питам: испуњавате ли све канонске норме да се сваке недеље причешћујете? Да нисте пали у саблазан да св. причешће волшебно доживљавате? У том „једностраном“ сусрету са Христом када Он све чини за Вас а да Ви ништа суштински не чините да будете са Њим. Само доктринарно, „идеолошки“ а не и суштински. А не онако како су нама говорили Свети Оци што је једини начин за могућ сусрет и останак са Христом. Рецимо постоји правило да ако сте закаснили на Литургију Ви не можете да се причестите. А то је и одсуство са Вечерње, Јутрење и часова што јавно „нови теолози“ избегавају да кажу. Јер ако то чините Ви нисте собом испунили Заједницу, него сте крњи и у њој непотпуни и тако имате „духовног“ посла да уклоните те препреке. Те ствари треба да исправите да бисте могли суштински да заједничарите.

Упркос многим манипулацијама ми заиста морамо да се управљамо ап. Павлом: „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега.“ (1 Кор. 11. 28 – 29).

Ово достојно и недостојно увек је богословски легитиман проблем.

Искрено,

о. Љуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *