НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХЕРОЈИ НАШЕГ ДОБА И БОГ ХУМАНИТАРИЗМА

ХЕРОЈИ НАШЕГ ДОБА И БОГ ХУМАНИТАРИЗМА

Др. Александар Дворкин

ХЕРОЈИ НАШЕГ ВРЕМЕНА
И БОГ ХУМАНИТАРИЗМА

 
Главна новост последњих дана лета и почетка јесени 1997. године су биле две смрти – принцезе Дајане и монахиње Терезе из Калкуте. Та два догађаја су буквално потресла цео свет. Две покојне жене су биле највеће хероине, идоли нашег доба, узори за подражавање. Отуда ова заиста свеопшта туга (и свеопшта хистерија) због губитка истих.
Свако време има своје јунаке. Сама чињеница да се за ту улогу бирају ови или они људи веома го-вори о духу времена. Кога жели да подражава савремени свет? Хришћански морал је сада скоро постао погрда. Савременом човеку је синоним за тај морал – лицемерје, досада и принуда. Недавно су нам у крупном плану показали како на сахрани једног од прослављених јунака нашег доба, светски познатог модног креатора Ђанија Версаћеа, изопаченика и развратника кога је убио његов љубавник, принцеза Дајана грли и дирљиво теши другог изопаченика, светски познатог поп-певача Елтона Џона. Управо је он, после неколико месеци, био удостојен да под сводовима древне Вестминстерске опатије отпева песму на опелу саме Дајане. А још почетком овог века у Енглеској, човека подложног греху који упражњава Дајанин пријатељ не би, ако се не покаје, пустили ни на праг сеоског храма, да се и не говори о једној од главних светиња у земљи.
Почетком овог века други су били јунаци и узори за подражавање. Велика руска кнегиња Јелисавета Фјодоровна која је искрено, из дубине душе, читавог живота чинила добро, била је пример тада још увек по-пуларног хришћанског морала и врлине. Како је она на први поглед блиска савременим хероинама, а како је далеко од њих! Као и Дајана, и света Јелисвета је била позната лепотица. Као и принцеза од Велса, и она је страдала од хладноће царског двора, није доживела срећу у породичном животу, рано је остала без мужа и трагично превремено погинула (убили су је бољшевици 1918.год). Као и мати Тереза, основала је монашко сестринство чији је главни задатак био помоћи сиротима и убогима.
Али то је само спољашња сличност. Иза ње су дубоке, начелне разлике.
Политички коректан хуманитарни апартхејд
Принцеза Дајана, коју сада називају најбољом и најсветлијом савременом женом, била је припадник краљевске куће још увек (макар формално) хришћанске земље. Колико је она у себи ваплотила хришћанске врлине? Неверна жена, несрећна жена, која је очајно настојала да добије свој део земаљских сласти и, јурећи за њима, бацала се из авантуре у авантуру и на крају свега ружно, трагично погинула, после доброг ручка, у загрљају још једног плејбоја, који је скупа с њом сео у ауто за чијим воланом се налазио пијани возач. То је жена која је плела интриге против краљевске куће која ју је хладно примила и која је због тог циља користила сву моћ штампе. То је жена којој је више од било кога другог успело да компромитује владарску кућу и саму идеју монархије у Великој Британији. То је жена чије су љубавне авантуре жудно пратили у читавом свету, и која их је свесно чинила доступним јавности преко штампе која јој је била наклоњена. То је жена која је читавог живота позирала и играла улогу „за масе“, јер јој је то било неопходно да би се налазила у првом плану. Игра је трајала до последњег часа, до часа погибије.
Хуманитаризам је био саставни део те улоге. Како је то лепо: висока, лепо грађена дугонога плавуша, запањујуће лепа принцеза долетела је у далеку Африку и држи на рукама црног дечака (обратите пажњу на њену беспрекорну фризуру). Она се није уплашила да изађе из свог Хилтона са десет звездица и да прошета, не по тепиху, него по нашој грешниј земљи! Није се гадила да удахне сеоски, уместо еркондишн ваздух! Какав подвиг човекољубља! Погледајте како она одважно иде у клинику за жртве СИДЕ! Принцеза се спушта са својих небеских висина у понор људског страдања и – о чуда! Она се усуђује да се рукује са болесником! (Добро је познато да се СИДА не преноси свакодневним контактима).
Па ипак, позирајући онолико колико је потребно пред ТВ и фотокамерама са људском бедом и јадом у позадини, принцеза се враћала у свој лондонски двор, у свој париски дом, на своју медитеранску јахту, и све се враћало у колотечину: мали Црнци су и даље страдали од глади, а болесници су и даље умирали од својих болести. Једино чудо које се заиста дешавало је била растућа по-пуларност оне која је читавом свету трубила о свом човекољубљу („шта да радим – волим људе, па то ти је!“), то јест, принцезе Дајане. И народ је, упркос стварности, упркос чињеницама, поверовао у тај мит. „Народна принцеза“ Дајана постала је његов идол и кумир. На неки начин се ово светско „обожавање“ спојило са светским интересовањем за њене љубавне авантуре. Али њена смрт (у извештајима новинара се све чешће сугерише да је реч о „искупитељској жртви“) је покрила све.
Када се говори о Дајани као великој хуманитарки, сећам се једне епизоде. Не тако давно, почетком лета 1997. она је дошла у Босну, у оквиру хуманитарне акције помоћи деци пострадалој у рату. Како је саопштила НТВ, планирајући путовање, Дајана је изјавила да њена нога неће крочити у српски део Босне: она ће отићи у Муслиманско-хрватску федерацију и једино тамо ће помагати деци. Па шта – може се претпоставити да је наивна енглеска принцеза подлегла медијској манипулацији кад су Срби и Србија у питању. Али, какве то везе има са децом? Чак и да су српске власти и армија једини одговорни за грађански рат, зар су деца Републике Српске од рата мање пострадала? Шта су тако принцези згрешила српска деца да се показало да су она недостојна њене хуманитарне пажње?
Свако доба има своје јунаке и своје „свеце.“ Принцеза Дајана је била подигнута на врх пиједестала нашег времена. Стремила је да буде увек на врху, свима пред очима, што ју је на крају и убило. Јако ми је жао несрећне младе жене која је трагично погинула. Но не могу да не наведем речи мудре Рускиње из Адигена које је изговорила одговарајући на питање дописника познате ТВ компаније: „Жао ми је, наравно. Али да је седела код куће са мужем, да никуд није луњала и скитарала, и сад би била жива.“
Хришћанство које прећуткује Христа
Принцезина смрт је унеколико засенила смрт друге светски познате жене која је сутрадан умрла на сасвим другом крају света. За разлику од прве, то је била природна и, тако рећи, очекивана смрт. Покојница је била у дубокој старости, тихо се угасивши после дугог и врло плодног живота. Била је хришћанска монахиња, оснивач прослављеног реда који се посветио служби ближњем. То је била права хуманитарност – мајка Тереза и њене часне сестре нису пред ТВ-ка-мерама и пред свима чиниле то што су чиниле, него су заиста помагале угњетенима, служећи им читавим својим животом и не разликујући их по религији и националности. И свет је оценио ту делатност: мајка Тереза је постала носиоц Нобелове награде за мир, а сусрет с њом, простом албанском сељанком чекали су најугледнији људи наше планете; да је приме и да се фотографишу с њом настојали су најпознатији политички, религиозни и културни посленици.
Заиста, њена самопожртвована делатност је у највећој могућој вери била племенита и достојна најискренијег усхићења. Па ипак, може ли се она назвати специфично хришћанском? Хуманом? Да! Човекољубивом? Да! самопожртвованом? Да! Али исто тако чине и нерелигиозне хуманитарне организације „Лекари без граница“, Црвени Крст, млади добровољци из „Корпуса мира…“
Не настојим да умањим подвиг мајке Терезе или да оцрним њу саму. Као деветнаестогодишња девојчица она је стигла из родне Албаније у убогу Индију и почела да чини оно што је знала и умела и што јој је срце заповедало. Она се наизглед руководила добрим начелом: прво треба нахранити људе, а затим им говорити о Христу. Ипак, замислимо да су апостоли, дошавши у Лиду или Филипе, почели да тамо организују за сиромашне пагане јавне кухиње и болнице, да би тек после тога почели да проповедају. Тада би се, сигурно, и њихови следбеници бавили само хуманитарним акцијама, зато што се број гладних у свету није смањио, и људе је потребно хранити, као и некад. Што значи да им је, као и некад, прерано говорити о Христу. Свет, на радост кнеза овога света, тако никад не би чуо Радосну Вест, а хришћанство би се претворило у филантропски хуманитарни покрет, чији би чланови упражњавали неке езотеричне обреде.
Али сви ми знамо да су апостоли на други начин схватили последњу заповест коју им је дао Спаситељ: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…(Мт.28,16).
Међутим, управо такву, хуманитарну верзију хришћанства свет је спреман да прими са радошћу: то је хришћанство које прећуткује Христа, хришћанство сведено на своје социјалне доктрине, које не прелази границе истих.
Свет је спреман да иде и даље. Сада, у веку свеопште толеранције, тоталног узајамног поимања, уважавања према свим вредностима у исти мах, он је спреман да прими и хришћанство са магловитим границама. Илустрација таквог хришћанства је, авај, заједница мајке Терезе. Римокатоличка црква се поодавно руководи принципом да је, ради успешне мисије, неопходно маскирати се локалним обележјима, па тек онда, испод жита, обраћати људе у своју веру.
Тој „маскаради“ нису умакле ни сестре мајке Терезе. Али, Далеки Исток је ствар суптилна, и са далекоисточним религијама се обично збива обрнута појава. Што се хришћанство њима више маскира, то се више раслабљује идејама и концепцијама које су са њим неспојиве. Оне нису обукле само сарије, нити су само запалиле индуске миришљаве штапиће, стилизујући своје богослужење према локалном обичају, него су усвојиле и многе индуистичке технике вежбања и медитације.
И заиста, није случајно што је мајка Тереза била један од лидера покрета који је захтевао од Римске цркве да Дјеву Марију прогласи саискупитељком и саспаси-тељком (скупа са Њеним Сином) читавог човечанства.
И очито, такође није случајно што је мајка Тереза подржавала лидера једне од најдеструктивнијих секти нашег времена: Шри Ћинмоја. Додуше, тај леполики Индус тако умилно и течно говори о миру, љубави и хармонији. И увек је спреман да жртвује лепу свотицу на хуманитарне активности. И кога занима то што паре које Шри Ћинмој даје долазе од ученика које је он „обрадио“, претворивши их у робове? Кога занима то што они проповедају по улицама хришћанских градова и одводе људе од Христа и спасења? Кога занима то Што се за том сектом вуче дуг реп људских суза, разорених породица, уништених живота? И кога занима то што ће Шри Ћинмој, уз помоћ успешно објављене соспвене фотографије са мајком Терезом, канонизован још за живота, моћи да заврбује још хиљаде нових жртава?
Не будимо ускогруди фанатици! Како је могуће одрећи се сусрета са таквим човеком, ако он служи успеху хуманитаризма? Хуманитарност постаје највиша, самодовољна вредност и од својих слугу тражи све нове и нове жртве. И зато је неопходно из наших живота одстрањивати све што нас спречава да служимо богу хуманитаризма. Јер он је бог љубоморан и не трпи служење другим боговима…
Хуманитарно душегубство
Бог хуманитаризма завладао је нашим душама и умовима. Бављење хуманитаризмом све правда и даје индулгенцију свему. О својим хуманитарним делатностима трубе на сав глас најзлочиначкије секте. Хуманитарну помоћ је делила секта АУМ Шинрикјо, између сесија прављења нервног гаса сарина, неколико пута дајући прилоге за дечје вртиће. Хуманитарац је и Мун: на тај начин он купује респектибилност свом покрету, који сваки дан у просјачење на улице шаље хиљаде гладних и смртно уморних младића и девојака: од онога што зараде, а то су милиони долара дневно, он је спреман да издвоји коју стотину хиљада за хуманитарну помоћ, на пример, „Московским Новостима“, које ће му после заувек бити захвалне. Секта „Фамилија“, која развраћа ма-лолетну децу, позната је по својим хуманитарним концертима за децу. Хуманитаризмом се бави и секта најжеднија новца – сајентологија, истина, средства за то она узима од својих следбеника, не знам ни један случај када су за то узимане паре из касе секте.
„Друштво за ширење свесности Кришне“ је своју хуманитарну делатност максимално проширило. Они нигде не деле своју „Храну за живот“, а да пре тога не уговоре да их тамо чекају ТВ камере и новинари који су спремни да пишу о томе како су симпатични вегетаријанци са репићима на обријаним главма нахранили гладне и бескућнике. И никога не занима што се на западу „Храна за живот“ финансирала често из најкри-миналнијих делатности: преко кришнаистичке трговине дрогом, уцена и пљачкања.
Пре два дана на телевизији су била два саопштења. У једном од њих се говорило о томе да су за јубилеј Москве кришнаисти припремили торту од 850 кг, којом су бесплатно хранили све који то желе. А друга репортажа је била о дечаку Саши, кога је мајка – кришнаисткиња насилно одвела у Индију, кога су кришнаисти злостављали и који је чудом успео да побегне и добегне баки у Москву.
Да ли су знали Московљани који су са апетитом јели полутечну лепљиву масу коју су им лопатама делили кришнаисти, да су њихови преци пре бирали да умру него да себе оскрнаве једењем идолске хране? Да је та торта била плааћена њиховим сопственим новцем пореских обвезника, или бесплатним ропским радом њихове деце? Говорили су има да је то чудо: торта је била спремљена без иједног јајета. Јаја тамо заиста није ни било – торту су умесили од суза дечака Саше и хиљада његових вршњака над којима су се зверски иживљавали у гурукулијима по целом свету.
Али то се нас не тиче – ми се са испруженим рукама гурамо да бисмо добили комад „хране за смрт“, да бисмо своју бесмртну душу продали за бесплатни, лепљиви и саблазниво слатки дар. И не желимо да чујемо како нам се, са леве стране, злурадо смеје бог хуманитарне помоћи.
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *