Граница дуготрпљења и праштања

Питање:
Помаже Бог часни оци! Ако можете да ми одговорите на једно питање које тишти, како мене, тако и многе људе из мог окружења. Наиме, Богу је мило и Он нам је заповедио да ако брат наш згреши седамдесет седам пута, ми толико пута и опростимо. То је у реду, али исто тако Бог не воли да ми будемо слуге људима у смислу да нас неко угњетава и злоставља (било физички, било психички, материјално користи, или шта слично) у овом свету. Не верујем да Бог воли да ћутимо док ти исти којима праштамо свесно и намерно то злоупотребљавају, при том не заустављајући се у томе, већ напротив, усавршавајући начин сплектарења, претварања и слично. При том дајући себи толику слободу у опхођењу према вама да останете запањени. Питање је како да знамо где је та граница дуготрпљења и праштања? Заправо, да ли је хришћански разобличити лицемерје, лажи, интриге и сл. на лицу места или „сакрити грех брата свога“ а у себи роптати јер си на измаку снаге и непрестано се осећаш као неко кога доживљавају као дежурну луду, јер ти ниво духовности није доживео еволуцију и омогућио ти да без роптања прихватиш све и акумулираш снагу да наставиш да их прихваташ радујући се? У напред захвална у Христу
Н.Н


Одговор:
Драга, Добро, Бог не воли да будемо угњетавани јер је угњетавање противприродно Његовој замисли о нама. Угњетавање долази од слуга силама зла, које га оваплоћавају и проводе у овај свет. Бог то не воли, и Њему није потребно ничије страдање, зарад неке Његове сатисфакције. Чак се у питање тог Његовог «умилостивења», јер је «љут», и савремено богословље заплело и тешко се одмрсује.
Постављате ми тешко питање. Најбоље је да имитирамо Христа, и да се молимо да нас мимоиђе та чаша, али опет, како је воља Његова. Ми нисмо створени за страдање тако да имамо право да тражимо да се њега избавимо; опет, без састрадања Христу, и саделатности Његовом пројкету нашег спасења, ми немамо његовог удела. «Чашу коју Он пије» по његовим речима можемо и ми пити, и она ће нас СИГУРНО одвести у вечно заједничарење са Њим.
Опет, релативно је питање да ли «Бог воли» да ми ћутимо? Ћутао је и Он на клевете, на пљување, на тучу, на могућност да се ослободи страдања пред оним Пилатом. Опет, ако је реч о ћутању пред нечијим грехом то је још комлексније. Сигурно је да треба да се избавимо прелести да смо ми неки судија, и још «праведни», па да дрзнемо да узимамо Божији посао у наше руке. Најбоље је да се опомене, једанпут или двапут, и после да се ућути и пређе на молитву за њих. Молите се и за непријатеље своје – Господ нама заповеда. Е то су виши идеали, и тешки, као и окретање оног образа на сваку неправду. То би могли да примените и у овој вашој дилеми.
Где је граница дуготрпљења и праштања? Неће вам се свидети мој одговор. А он је ралност наше вере, узвишене и велике. Седам пута седамдесет седам, што значи бесконачно. Нема лимита нашем човекољубљу и опраштању, јер само, како ми «праштано дужницима нашим» тако ће нам и Он «опростити дугове наше».
Треба посаветовати али и не из тога започети свађу, а ако не иде, једноставно се клоните тих људи или средине која вам намеће оваква искушења. Лицемерије, лажи и интриге можете једино успешно да разобличите духовном кротошћу, да се њоме посраме, а сваком другом методом доћи ћете до свађе и сами ући у исте. Никако не смете себи да дозволите да будете судија, јер Неком Другом крадете праведни тај посао.
Одговор је да у исто време је лако и тешко бити хришћанин. По позиву лако али по том светом искуству нашег имена врло, врло тешко.
У Христу ваш
oЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *