ГОРКИ ПЛОДОВИ НЕМАРНОСТИ

<p claСВЕШТЕНИК ДИМИТРИЈЕ ШИШКИН
ГОРКИ ПЛОДОВИ НЕМАРНОСТИ
 
Бога није могуће обманути.
Овај свет са његовим духовним и материјалним законима нисмо створили ми. Међутим, док материјалне законе узимамо у обзир макар ради сопствене безбедности, духовне законе, из неког разлога, дрско пренебрегавамо. Резултат тога је обогаљивање сопствених душа и душа наше деце.
Сваке године се изврши све више страшних, безумних злочина, који нас воде у такве дубине људске душе да и најпроницљивија психијатрија само слеже раменима.
Живимо у стању најсуровијег рата, у коме вољно или не, учествује свако. Овај рад воде духови таме против људи и најсуровији злочини, најмрскији пороци о којима све чешће слушамо, јесу пројава тајног, разорног деловања демона. Немарна безбрижност у овом рату значи само брзу погибију.
Управо о том рату говори апостол Павле: „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6:12).
Веровали ми у то или не, ђаво заиста као „лав ричући ходи“ (1 Петр. 5:8) тражећи кога да прогута. „Човекоубица од почетка“ (Јн. 8:45) мрзи човека јер је човек створен по образу и подобију Божијем и што, без обзира на најчудовишније падове, може задобити изгубљену благодат. Та могућност покајања, помирења са Богом, посебно мучи демоне, јер представља разобличавање њихове гордости – главне препреке за спасење.
Душа је призвана на светост, на свестан живот у сагласности са Богом. Међутим, пошто поседује слободну вољу, човек је може усмерити како на добро тако и на штету себи. Ту слободну вољу духови таме се и труде да приклоне на своју страну, како би човека гурнули у пропаст. Циљ демона је да оскврне и убију људске душе. Њихови „најбољи“ помоћници у том страшном делу су наше маловерје и немарност.
Свети Оци су детаљно описали процес увлачења човека у грех и помоћу њега у вечну муку. Демони не знају наше помисли срца, али пажљиво прате оно на шта човек обраћа посебну пажњу, ка чему он има природну склоност. Један је од детињства упоран, други сластољубив, трећи гневљив… Ове особине саме по себи још не означавају греховну наклоност, јер упорност, одлучност у савладавању тешкоће представља неопходну особину и у духовном животу… Сластољубље, у највишем смислу те речи јесте похвално, јер ништа у свету не може да се пореди са духовном сладошћу. Не кличемо узалуд у акатисту: „Исусе Најслађи, спаси ме!“. Овде се не говори о сладуњавој душевности, већ о стремљењу ка највишој духовној сладости, живом општењу са Богом… Чак је и гнев у нас положен од стране Творца као ефикасно средство одбацивања свега нечистог и греховног.
Примећујући у човеку једне или друге склоности, демони постепено, тајно, преко греховних помисли и осећања те склоности изопачују и преко њих увлаче човека у пропаст.
Ето зашто је важно већ од школске клупе учити децу трезвености, пажљивом и свесном односу ка унутрашњем животу, чврстом схватању шта је добро, а шта зло. Сваки човек је, независно од пола, друштвеног порекла, способности и карактера призван да стоји на стражи сопственог срца. И оно што се догађа у души треба да буде оцењено и осмишљено на одговарајући начин.
Дакле, нама непрестано приступају греховне помисли и осећања, понекада потпуно бесмислена, дивља и застрашујућа. Тако на душу делују демони – духови таме. Њихов утицај не може избећи ни један човек. Овај утицај се у светоотачкој литератури назива прилог. Међутим, колико год мрске, гадне и страшне биле мисли и осећања која се јављају у души, не треба их се бојати. У самом прилогу још увек нема греха и за његово појављивање у души човек не носи одговорност пред Богом. Овде је време да се одбаци грех и сва пажња обрати Богу, јер без молитве, без помоћи Божије ни један човек није у стању да се носи са деловањем зла. Само помислите: демони живе хиљаде година, ништа не заборављају и непрестано се усавршавају у погубљивању људи. Они веома лако могу обманути, завести сваког човека, чак и најпаметнијег, и на крају крајева убити га, јер то и само то и чини њихов циљ. Ето зашто Свети Оци говоре да је опасно чак и задржати пажњу на греховним осећањима и мислима. Неопходно је одмах одлучно одбацити их и свом душом се обраћати Богу. И другога пута нема!
Следећа етапа увлачења човека грех назива се спајање. Овде већ делује сам човек и ово дело је повезано са греховном вољом. На овом стадијуму пада човек показује интересовање за греховне слике, осећања и мисли које се јављају у његовој души, обраћа на њих пажњу, плаши се, смућује се од деловања демонских сила, почиње са њима да разговара, спори, заплиће се и помрачује више него раније… Или обрнуто, почиње да саосећа са тим помислима, наслађује се њима… Све то је почетни степен греха, неприметан за људе који га окружују и што је најгоре – често непрепознат и од стране самог човека. Ништа не знајући о деловању демона, човек просто не може да схвати оно што се са њим догађа, и сам не знајући, наставља да се увлачи у грех. Први знак припајања греху јесте прекор савести. Неопходно је обавезно се покајати и исповедити, ако се догодило да саосетиш са греховним помислим или напротив, упаднеш у униније, тескобу због њиховог деловања.
Ако је човек показао велику безбрижност и лакомисленост, ако он већ директно ступа у контакт са греховним мислима и осећањима, слаже се са њима, тај степен греховног пада назива се слагање. Демони као да срастају са човеком, а сам човек већ стреми, макар и несвесно, да испуни демонску вољу.
Следећи степен је – поробљеност. То је стање као човек очигледно, у речима и поступцима греши, и иако почиње да схвата да се његов живот разара због тога, већ није у стању да ништа измени самостално. На том стадијуму човек тако сраста са грехом да без њега не може замислити свој живот. Ако прекине да греши, цео свет му ће се учинити мрачан, бесмислен и празан. И чак када човек покушава да се противи, бори са грехом, пада опет и опет, долазећи понекад до моралне изнемоглости.
Последњи, најопаснији степен развоја греха је страст. Човек је потпуно роб греха и тај грех га вуче у смрт. Штавише, преко човека поседнутог страшћу демон се труди да убије што је више могуће људи. Тако експлодирају бомбе у метроу, ученици у одељењу убијају учитеље и другове, мужеви убијају жену и децу, а затим себи испаљују метак у слепоочницу… Примера, авај, има више него довољно.
Борба са грехом је невероватно тешка, а последице страсти увек мучне. И што се грех дубље укоренио у човеку, тим је теже избавити се од њега. Међутим, по учењу Цркве, стражење над собом и одсецање греховних помисли не тражи крајње напоре. То је заиста „лаки јарам“ и срећан је човек који је што раније познао и заволео Бога и уз Његову помоћ проводи живот пажљив и трезвен.
Духовни рат је у јеку, невидљива борба се води са незапамћеном суровошћу и стотине хиљада људи гину у том раду. Наша деца су лишена основних знања из „грађанске обране“. И у томе је, наравно, кривица нас одраслих.
Чини се да је време више него озбиљно говорити о увођењу новог предмета у школе: основе духовне безбедности.
То не значи да је дечицу неопходно плашити причама о суровостима тог духовног рата који се непрестано води против човека. Не значи да је неопходно откривати ужасавајуће детаље те борбе… Али само постојање тог рата треба да им је познато већ од раног детињства, и по мери одрастања треба да постепено откривају и реалне слике тог суровог рата, који односи много живота, често просто због незнања и немарности.
У том рату су сви без изузетка. Питање је само у ком облику – у улози беспомоћне жртве или наоружаног војника, „опасаних бедара истином … обученог у оклоп правде… са кацигом спасења… са штитом вере и мачем речи Божије“ (види Еф. 6:13-17). Неопходност такве „милитаризације“ није безумни хир свештенства, већ питање живота и смрти, питање опстанка у наше болесно, безумно време. Узгред, већ за време Крштења човеку се објављује да је он постао Христов војник и да само од нас зависи колико ћемо остати верни том високом звању.
Може се учинити да је наш циљ васпитавање у деци суровости, безосећајности и равнодушности у вези са свим што је људско, душевно. Али није тако. Циљ Цркве је – усадити схватање о истинској доброти, заштити децу, па и одрасле такође, који су лишени елементарних знања о духовном рату, од пропасти „због неопрезности“. Циљ духовног образовања се и састоји управо у томе да детету пренесе једноставну истину: потпуни, здрав и радостан живот могућ је само у сагласности, јединству са Богом. Он је благ и исувише је висока цена питања да се допусти нашој деци да достигну ту истину методом супротног деловања . Боље да нам онда обесе „камен воденички о врат његов, и да потонемо у дубину морску“ (Мт. 18:6)…
Наша дужност је да научимо децу да чувају чистоту душе. За то је неопходно да ми одрасли кроз сопствено искуство усвојимо појам чистоте и предамо деци не само посредством речи, већ личним живим примером. Времена за размишљање и безбожне педагошке експерименте више нема. Видећи духовно распадање друштва, време је да престанемо да „проналазимо топлу воду“ и обратимо се благодатном, животворном искуству Цркве.
И хајде да запамтимо: док ми размишљамо да ли треба или не треба учити децу основама духовне безбедности, са њима се тихо и неприметно за људе око њих, у уму и осећањима води разорни рад, са њима говоре они које чак и не видимо, али који свесно трагају и, нажалост, налазе средства за пропаст. Демони посматрају, стрпљиво бирају „индивидуални прилаз“ за нашу децу, ступају са њима у тесно дружење, а затим… А затим наша деца скачу кроз прозор, умиру због предозирања, налазе се на клупи за оптужене… И сви у недоумици узвикују: „Како се ово могло догодити?!“
Ето тако… Због наше немарности и неверовања у Онога, Ко се не зове случајно Спаситељ.
 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *