Где повући линију иза које Божија благодат више не почива?

Питање:
Помаже Бог! С обзиром на велики број деноминација које се називају хришћанским, па и самих разлика у оквиру Православља (ново календарци, старо календарци, итд.) како знати где повући линију иза које Божија благодат више не почива? Свако добро!
Зоран


Одговор:
Бог помого Зоране, У време црквених немира, погрешних учења и самовоље, по мојој скромној процени свети оци су другачије решавали ове наше данашње проблеме нетрпељивости које постоје у Телу Христовом – цркви. Они су у свом смирењу били богомудри и прибрани. Биће да су сами отпадници повлачили ту линију, где и докле они поседују своју благодат. Св. Кипријан Катртагенски призивао је “чисте” здравом разуму пре него што је обзнанио да и прекомерна, надувена и рекламна ревност може да изведе из лађе Христове. Данашњим тумачењем и упрaжњавањем св. канона свештенолице само себе лишава благодати оног момента када реши да прекине забрану своје црквене власти да служи. Дакле, док је под забраном оно је још увек благодатно и та забрана има само едукативни циљ а не казнени, јер се предлаже наук о послушању, смирењу и покајању – темељима на којима земаљска Црква битише. Када је у питању свештено лице које просто више не жели да било шта има са својим чином, Црква просто потврћује ту одлуку коју није сама донела, него управо то лице које се одриче своје свештеничке благодати. Дакле, у самој суштини свако лице лишава себе благодати својим непослушањем према Цркви, и увек је питање времена када ће се оно открити и јавно осудити. Данашње разлике у “у оквиру Православља” не можемо a да не признамо да оне не постоје. Те разлике су грех против устројства и храмојије у Цркви, или још боље речено: против њеног вековног канонског поретка. Непослушање било кога у Цркви доносило је раздоре и свађе, и није тешко да се објасни да су данашњи немири и разлике узрок непослушање према канонима и саборности. Непослушање је врло озбиљна ствар јер је оно уништило хармонију Божије творевине и тако изменивши човека увело смрт. Црква се од првих својих дана бори са непослушањем као са нечим богопротивним и не благословеним. Због непослушања и недостатка љубави, и састрадања, неке православне цркве су у једном од најтежих момената историје Цркве које је она преживљавала, погазиле свету саборност и самовољно увеле у свој богослужбени круг григоријански календар и тако пореметиле богослубени поредак. Тај хаос данас осећамо више него икада раније! Игнорантна ћутња је стара лицемерна и плашљива сагласност и у том духу некако се крпи “крај са крајем” да би се избегао раскол већих размера, али очигледно је да се ране на телу христивом не зацељују него шире. Непослушање у Цркви изглађава се покајањем, нажалост којег још увек не видимо, него напротив видимо покушаје рехабилитације тог непослушања са крајњим циљем његовог озакоњавања. Због тог непослушања данас у Православљу постоје велике подељености и групације у потпуном отсуству љубави и разумевању нису способне да осујете одакле ти раздори долазе и ко је њихов торац. На велику жалост због непознавања метода како да се кроти “творац” лажи и свађе многи у Цркви падају и губе своје душе. Најтежи проблем који данас Правосалвна црква преживљава јесте питање календара и екуменизма, и он је створио свађе великих размера, да неки падају у дерзновеније да досаборно узамају власт у своје руке и декларативно, са неке “своје инстанце”, објављују апостасију од Цркве. Мислим да управо у том моменту несвесно објављују губљење своје благодати јер се у својој гордости самоиницијативно одељују од Цркве, постајући синагогом објављујући остали део Цркве “синагогом јудејском”. Што се тиче осталих хришћанских група које су ван Православне Цркве принцип распознавања остаје исти али само што више није у питању нарушавање дисциплине него светог црквеног учења, по оној еванђелској: ајде са нама “овде је Христос”. Наравно да је и то непослушање према Светим Оцима који су учење Цркве утврдили и нама дали да га животом и вером исповедамо. У Богохулству и лажи против записане и предате Речи Божије благодати Божије нема нити ће је икада бити. Њима може само да помогне покајање кроз враћање на учење и искуство Цркве и отаца прва три – четири века.
Не смемо да затварамо очи пред једним важним и болним еванђелским фактом да је Богочовек Исус Христос увек говорио о малом и страдајућем стаду, као и о “уском путу”. На основу хришћанског учења знамо да већи део човечанства живи ван благодати, а на Богу је и Њговој Премудрости да реши како и на којим принципима жели да им суди у дан Другог и Славног доласка васкрслог Господа Исуса Христа. По Откровењу Цркве сви они који се налазе ван општења са Њом нема им спасења. Такво схватање Цркве исповедао је један од првих њених отаца св. Кипријан Картагенски.
Са поштовањем
о.Љубо

Comments are closed.