Фарисеји, садукеји и књижевници

Питање:
Христос се роди! Оче занима ме ко су фарисеји, садукеји и књижевници. Да ли су то племенска Јеврејска имена тада, и зашто (по чему) су различити. Да ли се на књижевнике мисли на филозофе?
Бошко


Одговор:
Драги Бошко, Поставио си доста питања, а на свако од њих се може написати најмање по читава књига. За сада, ево ти делимичног одговора о фарисејима, књижевницима и т.д.
Западни теолози и други истраживачи у новије време су много више пажње посветили тзв. кумранским рукописима, есенима, садукејима, Макавејима, јеврејском календару, обичајима, и т.д. У изобиљу литературе о јудејској историји и традицији ипак, најмање има о ономе што се показало најочигледније и најзначајније, а то су Талмуд и фарисеји.
Неки од западних писаца иду тако далеко да тврде да су св. Јован Претеча, па и сам Христос припадали есенској секти, или да су на пример, есени били ти који су дали печат каснијој јудејској традицији, упркос томе што је она сама одувек тврдила да води порекло од фарисејских академија, а не од есена.
У радовима овакве врсте, наши, православни теолози, веома заостају за својим западним колегама којима су материјали и средства много доступнији, и због тога су приморани да се ослањају на њихове радове и закључке. Зато није редак случај да су поједнини наши професори и теолози такође склони да тврде исте ствари. Као основу, они обично цитирају обиље католичких и протестантских научника и извора, и тако, због шуме не успевају да виде дрво, или пак, због брда не виде планину.
Када се православни истраживачи и теолози баве оваквим питањима, мислим да је неопходно да најпре консултују не – Рокфелеров музеј (у коме се чувају и истражују Кумрански рукописи) , Ватиканску библиотеку или Тибингенску школу, веħ Свето Писмо, као и нашу, светоотачку традицију. Откровење које нам је дано у њима, мора бити истовремено полазна и завршна тачка таквих радова, иначе ħе бити тешко, врло тешко, готово немогуħе, ослањајуħи се само на науку и људски разум, пронаħи истину у xунгли теорија, пуној примамљивих странпутица и фасцинирајуħих призора. (У нашој данашњој, православној теологији, као да се назире расцеп између условно речено “научног” и “светоотачког” приступа. Углавном, монаси теолози баве се радовима попут: “Схватање љубави по св. Максиму Исповеднику” и сл. у којима готово да нема осврта на западне теологе; док се теолози, ближи свету, баве темама попут, на пр. “Кумрански рукописи”, у којима се цео рад заснива на западним истраживањима и закључцима, и у којима готово да нема значајнијег осврта на Свете Оце и Православно Свето Предање.) Чињеница да су фарисејске школе (чије хиљадугодишње постојање и утицај је врло мало, или готово никако истраживан) заслужне за распрострањивање међу Јеврејима данашње њихове традиције, за нас је много важнија него теорија да та традиција можда води и некакво порекло од есена. Чињеница да сами Јевреји и њихови врховни равини тврде да фарисеји и њихови наследници кроз Талмуд и синагоге имају утицаја и тако реħи управљају њиховом традицијом веħ више од две хиљаде година, неупоредиво је значајнија од претпоставке да извесни делови те традиције – можда воде порекло и од есена. Јер, чак и да неки њени елементи воде порекло од есена, садукеја, терапевта, књижевника, зилота… – шта би то доказивало? Ништа друго, осим онога што веħ знамо, а то је: да су ове секте постојале, евентуално оставиле известан траг у једном релативно кратком периоду дуге јеврејске историје, и потом давно изумрле. У међувремену, од древног Вавилона до данас, фарисеји праве синтезу свих јерврејских праваца и секти, дајуħи им стрпљиво и упорно своје обележје и смисао, као и свој коначни циљ. Свесни смо пресудног утицаја који је хришħанство имало на целокупну историју човечанства. Такође, знамо да и данашње јудејство игра све значајнију улогу у обликовању будуħности не само државе Израел, веħ и политике и економије читавог света. Према томе: да су есени имали некаквог пресудног или одлучујуħег утицаја на даљу историју и опстанак Јевреја, Христос би их (и нас) сигурно упозорио. На супрот томе, Христос никада није ни споменуо своје савременике есене! Уместо тога, Он каже: “На Мојсијеву столицу сједоше књижевници и фарисеји”! (Мт 23, 2) Много пута у току своје проповеди Он не само да укорава књижевнике и фарисеје него их неуобичајено, чак, истиче за пример неваљалства, што још више придаје значај чињеници да се они уопште и помињу у Св. Писму. Да ли је то била само символична Христова осуда свакога ко се понаша као некада фарисеји? Ако јесте, зашто Христос није у први план истакао сами грех, а не једну групу грешника; и откуда се стално, у свим Јеванђељима понавља ово истицање грешности и отпадништва од Бога једне одређене врсте јеврејских старешина који су живели пре две хиљаде година? Последице ових Христових речи су такве да књижевници и фарисеји и данас представљају појам и синоним за одређену врсту отпадништва од Бога. Је ли могуħе да би сам Христос дао таквог повода за “злоупотребу” својих речи? Јели могуħе да су они само случајан историјски символ? Да ли је Христова осуда књижевника и фарисеја, много пута поновљена у Јеванђељу само због тога што су они само тренутно били главни противници његове проповеди, или њихово изричито и вишеструко помињање има духовно дубљи и историјски гледано, много дужи смисао? Ми знамо да реч Божија није случајна, исто као ни Божије ħутање о нечему. Шта више, знамо да нам је реч Божија дана зато да нам осветљава пут – како кроз лични живот, тако и кроз читаву историју људског рода. А, видимо да пророци непрестано проклињу Вавилон и да Христос изговара страшне осуде на рачун фарисеја, обраħајуħи им се чак и у будуħности: “Ево, ја ħу вам послати пророке и премудре и књижевнике; и ви ħете једне побити и распети… гонити од града до града; да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи, од крви Авеља праведнога…ÄÄ (Мт 23, 31-35) На многим местима у Јеванђељу Христос их жестоко осуђује, а готово цела 23. глава Матејевог Јеванђеља посвеħена је страшној осуди фарисеја и књижевника. Између осталог, у њој Христос на веома јасан начин говори и о предстојеħим догађајима и одговорности фарисеја не само за дотадашња, веħ и за будуħа гоњења верних, јер им се директно обраħа у будуħности: ÄÄ…ја ħу вам послати пророке… и ви ħете једне побити и распети… гонити од града до града…» Као и у Откровењу, када се говори о осуди и пропасти Вавилона на крају света: «У њему се нађе крв пророка, и светих, и свих посјечених на земљи! » (Откр. 18, 24.) Видимо да сам Господ држи фарисеје одговорнима не само за ондашња, веħ и за будуħа гоњења и крв верних и праведних: “…да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи”. (Мт 23, 35) Како је то могуħе? Фарисеји нису постојали када је Кајин убио Авеља, нити се пак, то догодило у Вавилону “У (коме) се нађе крв пророка, и светих, и свих посјечених на земљи! ÄÄ Могуħе је тако, како сам Господ објашњава обраħајуħи се фарисејима: “Ваш отац је ђаво и жеље оца својега хоħете да чините; он бјеше човекоубица од искони и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори; јер је он лажа и отац лажи.» (Јн 8, 44.) Такође, биħе нам јасније ако прочитамо цео цитат: “Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника. И говорите: да смо ми били у вријеме својијех отаца, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами свједочите за себе да сте синови онијех који су побили пророке. Испуните и ви мјеру отаца ваших. Змије, породи аспидини, како ħете побјеħи од осуде за пакао? Зато, ево, ја ħу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ħете једне побити и распети, а друге шибати по синагогама својим и гонити од града до града. Да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника”. (Мт 23, 29-35) Што је још интересантније, Христос, тако реħи у једном даху, наставља своју осуду и то на начин који изједначује народ, јерусалимљане, са фарисејима: “Заиста вам кажем да ħе све ово доħи на род овај. Јерусалиме, Јерусаиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби! колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиħе своје под крила, и не хтједосте! Ето ħе вам се оставити куħа ваша пуста”. (Мт 36-38) И тако завршава ову своју беседу, остављајуħи утисак да и “род овај” и Јерусалим стоје у вези и у истом противљењу заједно са фарисејима. Да ли је Христос на такав начин говорио о њима само због тренутне климе и расположења народа који је тада био под утицајем фарисеја и књижевника, или ове Његове речи имају и много шире значење? Сматрам да не можемо игнорисати речи Господње и да се на њих првенствено морамо ослањати у бављењу оваквим темама. Резултате наших истраживања морамо стално мерити мером Светог Писма и православних Светих Отаца иначе ħемо залутати, као и наша браħа, некадашњи западни хришħани. Сматрам да њихове научне радове можемо цитирати и на њихове закључке се ослањати само са великом дозом резерве, и то једино ако су у потпуној сагласности са Откровењем. Јер, многи и несвесно одступају од истине и Откровења; али било да то раде намерно или не, резултат је исти: манипулисање истином, горе је од лажи! У 23. глави Матејевог Јеванђеља Христос је седам пута поновио: “Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери…” (Мт 23, 13-29) Неки западни истраживачи тренутно покушавају да по сваку цену убаце есене у слику Новога Завета и његове догађаје, па тврде да су књижевници у ствари – есени? ! ? (За лицемере се још нису одлучили…) Мислим, да не би било претерано реħи: у коликој мери данашњи јудаизам представља фарисејско наслеђе и традицију, у толико и данашњи западни, протестантски и римокатолички рационализам представља књижевничко наслеђе и правац, који Христос, упоредо са фарисејима осуђује и на који нас упозорава у Јеванђељима.
Још у Старом Завету Господ објављује људима да на овој земљи нема много избора осим: истине и лажи, благослова и проклетства, живота и смрти: Свједочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје, љубеħи Господа Бога својега, слушајуħи глас његов и држеħи се њега; јер је он живот твој и дуљина дана твојих! (Понз. 30, 19-20.) Разни народи, њихове религије и покрети, на свом историјском путу се у крајњој линији креħу само између свога Творца, Господа Сведржитеља, и “кнеза овога света” – јер, другог пута заиста нема. Историјски пут римокатолика, протестаната и осталих секти, као некада крштених Хришħана, пут је од Христа ка овоме свету и његовим променљивим токовима. Пут Православља је пут који води од овога света и његових недоумица – ка Христу. Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.