НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ЕКУМЕНИЗАМ – СТВАРНОСТ ИЛИ ЗАБЛУДА

ЕКУМЕНИЗАМ – СТВАРНОСТ ИЛИ ЗАБЛУДА

<p claПротонамјесник БРАНИСЛАВ КОНЧАРЕВИЋ
Екуменизам – стварност или заблуда
(или како се на један други начин могу читати и тумачити већ постављени текстови на овом сајту[1])
 
Феномен екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста говори и пише. И поред свега сматрамо да би се о њему, нарочито у данашње вријеме, имало много шта рећи.
Шта је уствари екуменизам? Обично одговарамо да је то покушај успостављања јединства у учењу међу хришћанима На први поглед, рекли бисмо, одговор је тако једноставан. Међутим, када се више удубимо у задату тему схватамо да један добар одговор изискује један шири, обимнији, дубљи, да не кажемо и озбиљнији приступ. Прво што примјећујемо јесте да данас екуменизам има једну ширу конотацију него што је имамо када је настао. Данас под екуменизмом подразумијевамо дијалог православних са неправослоавним, док је екуменизам у свом настанку, како ћемо видјети из овог што слиједи, био покушај успостављања дијалога између протестаната и православних. Међутим, ради  обимности теме ми ћемо настојати да у раду, који је пред вама, дамо једну слику дијалога протестаната и православних са римокатоличким освртом на то.
Наиме, скоро сви тумачи екуменизма коријене  истом виде у покушајима протестаната да ступе у контакт и дијалог са Помјесним Православним Црквама.  Таквих покушаја при настанку протестантизма било је неколико. Примјера ради наведимо: Меланнхтонови контакти са Цариградским патријархом Јоасафом 2. (1555-1565), или размијена писама између лутеранских теолога из Тибингена и Патријарха Јеремије 2. (1573–1581), итд. Међутим, ради већ познатих политичко-друштвених околности 16, 17, па и 18 вијека, таква идеја није могла бити реализована. Али, већ почетком 19. вијека, услијед новонасталих политичко- друштвених околности, екуменска идеја се просто разбуктала. Но, пођимо редом. Најприје изнесимо, оно што бисмо могли назвати као протестантско наслијеђе.
 
Протестантско наслијеђе
Послије пропасти неколико покушаја хришћанског јединства, услијед, како смо већ навели,  познатих околности, протестантски баптистички мисионар William Caray, у новом добу и новонасталим околностима, заложио се, 1805 год. за оснивање „општег удружења свих хришћанских вјероисповијести“. Ово је био крупан корак за то вријеме, уједно и јак замајац идеји хришћанског јединства, годинама које су слиједиле. Почела су нагло  да ничу разна удружења сa идејом хришћанског (у)једињења. Споменимо нека:  Хришћанско удружење за младе мушкарце YMCA, основано 1844. год, у Лондону од стране Џорџа Вилијамса. Десетак година касније дошло се на идеју да би требало основати Екуменски савјет као кординационо тијело за будућа разна хришћанска удружења.
Такође, 1864. године, основана је и Јеванђелска алијанса, потом 1895. године,  Универзална федерација хришћанских студентских  друштава. Затим су такође, у Енглеској, основана истих година и два женска друштва. На југу Енглеске, госпођа Ема Робертс основала је Кружок за младе жене са циљем молитвеног окупљања. Друга госпођа, госпођа Кинерд, основала је Добротворно друштво за помоћ младим женама. Ова два друштва ујединила су се у једно 1897. год., под именом Хришћанско удружење за младе жене (YWCA).
Оно што је обједињавало сва ова друштва била је њихова интернационална и интерконфесионална обојеност, што је директно придоносило стварању онога што ћемо касније препознати као екуменски покрет[2]. Такође, за настанак и ширење екуменске идеје не треба занемарити ни утицај осталих друштава интернационалног карактера као што су разна политичка удружења и асоцијације. Оваква еуфорија стварања  разних друштава са екуменском идејом трајала је до краја 19. вијека, да би се у првим годинама двадесетог вијека приступило организовању неког скупа  на којему би сва ова друштва изразила своје напоре и очекивања и најјасније и најдослиједније изразила оно што им је заједничко, шта би их могло обједињавати. Тако је у Единбургу 1910. год., сазвана Међународна мисионарска конференција, (International Missionary Conference). На овом скупу  је договорено да се убудуће користи термин екуменизам умјесто интернацинализам. Дошло се до закључка да је екуменизам прикладнији појам од појма  интернационални, јер, овај други асоцира на националну подијељеност, што свакако екуменизам као наднационална идеја није желио. Такође, на конференцији је установљено  и Повјереништво (комисија) Живот и рад, која је имала задатак да усклађују предлоге и идеје са скупа и убудуће.
Поред ове комисије дјеловала је и комисија Вјера и поредак. Тако ове двије комисије и данас чине окосницу екуменског покрета.
Године 1912. створена је и трећа линија екуменског покрета под називом Инернационални савјет мисија. Намјена му је била да координира протестантска мисијска друштва којих је било много у 19. вијеку.
У Лозани је 1927. одржана конференција Вјера и поредак, која је представљала почетак редовних састанака на којима су се разматрала догматска питања уз учешће разних и различитих хришћанских цркава.
Поново је у Единбургу 1937. год одржана, али сада заједничка конференција повјереништава Вјера и поредак и Живот и рад, који су се објединили и формирали комитет за формирање Екуменског савјета цркава.
Формирање Екуменског (Свјетског) савјета цркава установљено је на скупу у Утерхту 1938, гдје је предвиђено да се у што скорије вријеме одржи  и генерална скупштина сад већ формираног Савјета. Прва генерална скупштина Савјета, одржана је са Интернационалним савјетом мисија, тек 1948. године, у Амстердаму. Након ове скупштине одржано је још неколико генералних скупштина: Еванстон 1954. год., Њу Делхи 1961. год., Упсала 1968. год., Наироби 1975. год., Ванкувер 1983. год., Камбера 1991. год., Хараре 1998. год.
Дакле, из претходног видимо историјат настанка екуменског покрета али, још увијек остаје отворено питање шта је у суштини екуменски покрет, односно, да ли га је уопште могуће прецизно формулисати. Једно је јасно да он почива на ентузијазму и великој жељи његових покретача да дође до уједињења цркава. Друго, треба правити разлику између екуменског покрета, као идеје и Екуменског (Свјетског) савјета цркава као оживотворења те идеје, чије је сједиште данас у Женеви. Другим ријечима, Екуменски (Свјетски) савјет цркава јесте плод и инструмент екуменског покрета.
Данас Екуменски  савјет цркава у свом чланству има скоро све Помјесне Православне Цркве. Неке од њих су приступиле прије, а неке касније, али скоро све су биле до 1970 год.  чланице Савјета. Наша црква[3] приступила је 1965 год. Међутим, данас постоје јаки покрети унутар Помјесних Православних Цркава о изласку из Екуменског савјета. Најјаче струје су у Србској, Руској и Бугарској Православној Цркви, док је Грузијска Православна Црква већ иступила. Сматрамо да је за овакво стање крива политика Савјета која послиједњих година испољава неку своју недефинисану форму. Такође, за овакво стање, нарочито кад је у питању Србска Православна Црква, не треба занемарити ни јак утицај протестантских заједница, које су биле протеклих година за  њено искључење, наводно ради „умијешаности Србске цркве у недавни рат“.
Због јаких антиекуменских струја унутар Православља, Покрет све више губи на својој снази. Нарочито је изгубио на свом значају када је Савијет најавио да би као посматрачи могли да се појаве и муслимани. Наравно, то више неби био Савјет хришћанских цркава него Савјет религија, што за православне губи сваки значај.
Шта је уствари прокламавао Екуменизам? Прво, у начелу, све цркве чланице требале су да остану и даље на својим догматским и практичним учењима. Друго, прокламована је спремност појединих протестантских заједница да признају изворно хришћанско учење које се сачувало у Православљу. Зато су у почетку у Покрету учествовала и велика теолошка православна имена као што су: Свети владика жички и охридски Николај, Владика бачки Иринеј (Ћирић), Владика далматински Иринеј (Ђорђевић), о. Георгије Флоровски, Стефан Цанков, Сергије Булгаков, Димитрије Станилоје и други..
Одговор православних на појаву екуменских идеја и екуменског покрета.
Почетком двадесетог вијека, кад су се већ јасно оцртавале будуће контуре екуменског покрета, Цариградски патријарх Јоаким 3. објавио је 1903. год. циркуларну посланицу у којој је позвао православне да остану вјерни  своме прадњу. Међутим, већ 1920. год. Цариградска патријаршија у својој чувеној циркуларној посланици  Свим помјесним Христовим Црквама, назвала је неправославне хришћане „рођацима“ који су дио „дома Господњег“. Потом је додато: “Наша црква сматра да зближавање међу црквама и њихова присност нису искључени због доктриналних (догматских) разлика које међу њима постоје. Према нашем мишљењу такво приближавање је веома пожељно и неопходно. Оно може бити корисно на много начина за стварне интересе сваке појединачне цркве и читавог хришћанскох тијела, а такође и за припремање и напредовање према благословеном јединству које ће се остварити у будућности у складу са вољом Божијом“. Као први практичан корак у изградњи међусобног повјерења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје „нови“ (календар који је редигован на инцијативу папе Григорија, па се зато зове и Грегоријански) календар „ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране свих „цркава“, што су ускоро и неке Православне Цркве и прихватиле. Лијепа жеља још већа замка.
Тако су и тридисетак година послије првог Единбурга (1910), и јасног позива цариградског Патријарха, још увијек не сагледавајући јасну доктрину екуменизма, поједине Православне Цркве биле опрезне. Нарочито је Руска Црква показивала извјесне знаке опрезности. Тако је „исористила“ и Сабор епископа Помјесних Православних Цркава одржаног у Москви јула 1948. год, поводом шесто година аутокефалности Руске Православне Цркве, и заједно са представницима, александријске, антиохијске, србске, румунске, грузијске, бугарске, пољске, чехослаовачке и албанске православне цркве, своју опрезност исказала одбацијући учешће у екуменском покрету[4] и исти осудила као јерес.
Међутим, већ 1952. год. цариградски патријарх Атинагора  издао је циркуларну посланицу којом позива све поглаваре Помјесних Православних Цркава да се придруже Свјетском Савјету Цркава, што су неке Православне Цркве испоштовале.
Да се не би остало само на позиву већ је почетком 1961 год. било сазвано неколико конференција у циљу реализовања екуменистичких планова. За екуменски покрет значајна је Трећа конференција одржана на Родосу 1964. год., на којој је одлучено да се требају водити дијалози са неправославнима „на равноправној основи“, као и да свака Помјесна Православна Црква његује  самосталне „братске односе“ са неправославнима. Резултате видимо данас кад ни сами не знамо да ли смо кренули са прве тачке или смо отишли у минус.
И поред отворености православних  за гајења „братских односа“ са неправославнима, након неког времена, послије свих успјелих и неуспјелих скупова, појавила се код православних доза сумње у здраве и искрене циљеве екуменског покрета. Тако ће, схватајући тешко стање самог покрета и његове неодређености кад су у питању Помјесне Православне Цркве, поново се састати поједини представници Помјесних Православних Цркава, маја 1998 год., на „свеправославном  сабору“ у Солуну, да би наново преиспитали и формулисали свој став према екуменизму. Као и до сада, став „свеправославног сабора“ није у потпуности заживио као званичан став свих православних.
Свеправославни сабор је одлучио: „Делегати једногласно осуђују оне расколничке групе, као и одређене групе екстремиста у крилу Православних Цркава, које, под изговором питања о екуменизму, критикују црквено водство и подривају његов ауторитет, покушавајући на тај начин да створе подијеле и расколе у Православној Цркви“ … Додајући да се „учешће Православља у екуменском покрету свагда заснивало на православном предању …“ Затим је још додато да је „неопходно да и даље Православна Црква учествује у различитим облицима међухришћанске сарадње“. Након оваквих и сличних образлагања донијета је и заједничка одлука у вези слања делегата на 8. скупштину Савјета у Харареу, према којој би се, наводно, делегати требали понашати:

  1. Православни делегати ће у Харереу заједнички предочити генералној скупштини текст са ставовима свеправославног савјетовања у Солуну.
  2. Православни делегати неће судјеловати у екуменским богослужбеним скуповима, заједничким молитвама, култу и вјерским обредима за вријеме трајања скупштине;
  3. Православни делегати неће, уопште узевши, учествовати ни у процедури гласања, изузев у посебним случајевима који се тичу Православља, а и тада уз претходни једногласни унутарправославни договор, и
  4. Горе изложени став важиће све дотле док не дође до радикалне реорганозације Свјетског Савјета Цркава која би омогућила адекватно православно учешће на задовољавајући начин.

Нажалост, до данас чекамо радикалну реорганизацију Савјета, али и сами православни понекад отступе од претходних одлука.
 
Кратак преглед стварних препрека екуменском јединству гледајући са теолошке стране
Прво, што се јавља као проблем јесте устројство Савјета. У току првих година постојања Савјета  на Православље се гледало  као на представника  вјековне традиције која, ако жели остварење правог јединства и саборности, треба себе да посматра као комплементарну западној. У међувремену са уласком цркава трећег свијета и сталним ширењем Савјета, географски принцип је постао доминантан у односу на традицију; и пошто је у структури Савјета Православље представљено аутокефалним Црквама, малобројним и заступљеним само у неким дијеловима свијета, све се завршило тиме што се установило да су православни мањина у Савјету. То стање се одражава на формирање најважнијих одбора и, наравно, на гласање, што може имати посебну важност за православне нарочито кад је ријеч  у питањима учења. Зато су православни постајали све осјетљивији јер нису имали могућности на усмјеравање и дјеловање Савјета.
Други проблем јесте питање еклисиолошког карактера Савјета. Јер, Савјет је Савјет Цркава. Суштина питања је у слиједећем: Колико су остале цркве Црква. Став православних је, односно догматска одлука, формулисана још на Дргом Васељенском сабору,  која гласи: „(Православна) Црква  је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква“. Међутим, остале заједници тврде исто. Како даље? Овај проблем пробали су ријешити како праволавни тако и протестанти. Наравно без успјеха. Тако је и о. Георгије Флоровски, највећи теолог прошлог вијека дао своје рјешење о такозваном канонском и харизматском аспекту цркве. Флоровски је хтјео да каже како канонски аспекти Цркве (тренутна историјска форма Православне Цркве) не исцрпљују реалност UnaSancta, што је харизматска сфера Тијела Христовог. И оваква концепција доноси православној теологији низ тешкоћа. Такао се и даље православни позивају на извјештај Централног одбора Савјета из Торонта, 1950. године, гдје се каже: „Свјетски Савјет Цркава сматра да ниједна Црква није дужна да промијени своју еклисиологију због припадања Свјетском Савјету Цркава. Припадање Свјетском савету Цркава не подразумијева прихватање посебног учења које би се односило на природу јединства Цркве“. Зато су православни с подозрењем посматрали предлог Комисије за Вјеру и поредак да се о екуменском покрету говори у контексту саборности, наглашавајући да саборност претпоставља јединствену Цркву, која као таква не постоји у садашњој екуменској ситуацији.
Трећи проблем јесте intercommunion (заједничко причешћивање). Иако не постоји пуно јединство, екуменисти овај термин користе да означе слободну евхаристијску заједницу цркава. Потом износе два основна разлога  којима оправдавају заједничко прићешћивање. Међутим, за православне оба разлога предтстављају тешкоћу, да не кажемо проблем. Прво шта екуменисти тврде да јединство које већ постоји између цркава јесте довољно за заједничко учествовање у евхаристијској трпези, заједничком причешћивању. Други разлог наводе саму евхаристију, јер, сматрају они, управо евхаристија је та која чини јединство, па учествовањем у њој потпомаже се пуном јединству.
Православни снматрају да је сам термин intercommunio – као и сама идеја – стран цјелокупном Предању Цркве, па чак и супротан самој евхаристији. Интеркомунио претпоставља постојање одређене подјеле у Цркви, што је супротно самој суштини евхаристије. По православнима концепт Цркве и концепт евхаристије подразумијева да се у сваком вршењу евхаристије Црква живо и активно учествује у  Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у њеној пуноћи и есхатолошким условима што свакако није Савјет Цркава. Према томе, заједничко причешће и даље ће бити средишњи проблем екумене.
Четврти проблем, можда и најзначајнији, односи се на теолошко усмјерење Савјета. Од састанка повјереништва за Вјеру и поредак одржаног у Лунду 1952. год. Савјет је напустио до тада  примјењивани метод да се од сваке цркве тражи дефинисање става по одређеном проблему, затражено је да цркве разговарају да би, уколико је то  могуће, дошле до заједничког става по свим питањима, укљућујући и теолошка. Новонастала ситуација затекла је православне неспремне тако да нису могли дати позитиван одговор.
 
Став Србске Православне Цркве у вези екуменизма
Од самог настанка екуменског покрета унутар Србске Цркве било је подијељених мишљења. Данас  је скоро  већина против екуменског покрета ради претходно изнијетих општих ставова. То значи, кратко речено,: ради осјећаја угрожености Светога Предања и велике дозе рационализације вјере предате нам од отаца. Први који је, унутар србског Православља (Светосавља) јавно реаговао, чија је ријеч имала тежину међу, скоро свим, православним, био је о. Јустин Поповић, који је 1974. год издао своје познато дјело Православна Црква и Екуменизам, у којему за Екуменизам каже: „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе. У њему су својим срцем сви европски хуманизми и папизам на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име: свејерес“
Какво је званично мишљење Србске Цркве? Како је на  чудан начин Србска Црква ушла у Савјет, већ смо навели. Међутим, морамо имати у виду да је Србска Црква народна црква и да јој је веома стало до гласа сопствене пастве. Тако је тихо негодовање у почетку приступа Србске Цркве Савјету, кроз двадесетак година прерасло скоро у бунт. Зато је Сабор Србске Цркве 1995, ради већ изнијетих и познатих разлога, допуњујући и са дубљим теолошким разлозима, размишљао да напусти Савјет.  Послије двије године, тачније 1997. год. Свети архијерејски сабор Србске Православне Цркве на свом мајско-јунском засједању донио је одлуку да Србска Црква иступи из ССЦ, односно одлучено је да Србска Црква не буде више органски члан ове организације. Свети Сабор овакву своју одлуку образложио је са преко  десетак веома битних разлога. Наведимо неке: Из разлога што је ССЦ почео да занемарује у свом дјелању онај изворни став о неопходности јединстав у вјери као предуслову јединства Цркве. Из разлога што је Савјет почео да добија природу „Надцркве“ и да се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свога дјеловања, за Православље неприхватљиву англиканску „теорију грана“, у новије вријеме називану теорију „хришћанских традиција“, по којој се „традиција“ неких од протестанских секти (насталих, рецимо, у прошлом вијеку) изједначавају и сматрају равноправним са живим Предањем Православне Цркве, непрекинутим од апостолских времена.. Из разлога што се екуменско-синкретистичи и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мјешаним срединама, па су настала честа заједничка причешћивања и молитвена општења са неправославним, којом се праксом негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви….
И поред свега Србска Правослвна Црква није хтјела сама, без сагласности других православних, донијети коначну одлуку, она је чекала мишљење других православних. Већ идуће године дошло је до „солунског савјетовања“ на којему је одлучено, онако како смо већ претходно изнијели. Према томе, одлука Сабора Србске Цркве из 1997. године остала је мртво слово на папиру. Незадовољство и подјељеност унутар Србске Цркве тиња и даље што може бити, свакако и јесте, велика сметња духовном напретку Србске Цркве. Поједина незадовољства преточена су и разне антиекуменистичке скупове међу којима је онај, далеко познати, одржан фебруара 2001. год. у манастиру Сопоћани назван Сопоћански скуп, на којему је децидирано, јасно и јавно изнесен, негативан став, једног дијела Србске Цркве у вези екуменизма.  
Из претходно реченог  може се закључити да је екуменска идеја доживјела свој крах као идеја, али да свакако није и неће бити прекинут даљи дијалог на успостављању јединства и повратку у вјеру отаца. Овоме иде у прилог и заједничка изјава Православних поглавара са скупа у Фанару (Цариград) одржаног 12. октобра 2008. год., по сазиву Цариградске патријаршије у којој се каже: „Нашу жељу да, и поред било каквих тешкоћа, наставимо богословске дијалоге са осталим хришћанима, као и међурелигиозне дијалоге, посебно са јудаизмом и исламом, будући да дијалог представља једини начин решавања разлика међу људима, посебно у једном времену као што је данашње, у коме сваковрсне поделе, укључујући и оне настале у име религије, прете миру и јединству људи“.
 
Римокатолицизам и екуменски покрет и дијалог са православнима
Од самог настанка екуменског покрета  римокатоличка црква је имала одбојан став према њему. Папе су издале неколико енциклика које су биле уперене против екуменског покрета.  Римокатолици су се посебно били окомили на православне ради њиховог учешћа у екуменском покрету. Тако је папа Пије 9. 1848. године издао енциклику InsupremaPetriApostolisede у којој позива или боље рећи наређује православнима да се „врате“ Римској цркви. Код православних овакав начин и тон изазвао је само велику одбојност у и онако скептичан однос према римокатолицима. Римокатоличка црква не обазурићи се на реакцију православних настоји и даље да свој зацртани пут спроведе по сваку цијену.  Такође, папа Пије 9. 1868. године  издаје нову енциклику ArcanoDivinaeProvindentiaeconsilio, скоро истог садржаја.
Папа Лав 13. у својој бесједи Grandemunuschristianinominispropagandi, о Св. Кирилу и Методију из 1880 год. обратио се  свим словенима на „повратак“ у Римску цркву. Исти папа је 1894. године у апостолском писму Praeclaragratulationis  понудио православнима јединство са Римом, не мијењајући ништа  званично у учењу римокатоличке цркве, што су православни наравно одбили.
Папа Бенедикт 15. 1917. године отвара Институт за Источне науке и Конгрегацију за Источне цркве.
Папа Пије 11. био је велики поборник „враћања“ православних у крило римокатолицизма. Он је од 1922. до 1939. године издао преко двадесет докумената којима је позивао православне да се „врате“ Риму. Чак је у Риму 1925. године основао тзв. Руску школу (русикум) у којој су се учили руски ђаци, који су, према његовој замисли, послије школовања, требали да се врате у Русију и раде на уједињењу римокатолика и православних. Наравно у духу римокатолицизма. Нарочито му је запажена енциклика Mortaliumanimos, из 1928. године у којој осуђује екуменизам који је израстао на протестантским основама и позива све хришћане да се „врате“ у заједницу са Римом.
Ситуација се нарочито промијенила када је за папу изабран Јован 23. Дуго је службовао међу православнима и био је веома отворен за хришћанско јединство. Нажалост, и он је остао на истим позицијама, као и његови претходници, сматрајући да је једина црква  римокатоличка црква а да су све остале одјељење од ње. Шта имплицира овакав став сувишно је говорити.
Други ватикански сабор ништа битно није измјенио у ставу римокатолика према православнима. Додуше, донио је два значајна документа: Декрет о екуменизму и Декрет о Источним (Унијатским) католичким Црквама, у којима је само јасније и доследније остао на својим претходним позицијама. Примјера ради, наведимо почетак трећег поглавља које гласи  Однос између одјељене браће и Католичке Цркве. Ту се каже да су  “знатне заједнице одвојене од пуног заједништва (римо)католичке цркве, и то каткад не без кривице људи са обе стране. А они који су сад у таквим заједницама рађају и напајају вјером у Христа не могу се оптужити за гријех одјељености, па их (Римо)католичка Црква грли братским поштовањем и љубављу. Они наиме који у Христа вјерују и који су ваљано примили крштење, творе неко, иако не савршено, заједништво са Католичком Црквом“. Коментар је сувишан јер видимо да је римокатоличка црква задржала становиште по којему је само она исправна и само она истинска и права црква. Уз то унапријед свима опрашта гријехове јер су наводно у неком мада не у потпуном јединству сви који су крштени у име Христово. Нарочито је интересантно на шта тачно мисле кад кажу да сви они који су ваљано крштени чине заједницу са Римом иако не савршену. Можда би овдје морали бити мало јаснији. Што је још више запањујуће и бесмисленије то је да је свако ко је крштен потенцијални или половични римокатолик. Излишно је и наглашавати колико је ово бесмислица и атак на људску слободу и достојансво што је светиња модерног доба.
(Дакле, видимо да су римокатолици остали на истим позицијама и да се обраћају истим рјечником којим су се обраћали и прије сто двјеста година. Исти ријечник какав је користила Аустроугарска монархија, као “свето римско царство“, у обраћању православним Србима и данас користи римоклатоличка црква, једино са малим нијансама слаткорјечивости попут „хришћанска браћа“, мада смо и даље у званичној документацији „грци несједињене вјере“[5]).
Остале папе нису одустајале од званичних докумената и прозелистичких тежњи својих претходника све до данас гдје они себе и даље сматрају „једином истинском хришћанском црквом“,  којој се остали могу само прикључити, како је изјавио данашњи папа Бенедикт 16.
Дакле, поред игнорантног става према екуменском покрету, римокатолици су увијек настојали, поред прозелитистичких тежњи према православним, да спроведу, и за њих, никад не заборављену унију. Иако су, формално признали, на римокатоличко православним дијалозима који се однедавно воде[6] у вези помирења и уједињења, да је унија за њих заборављена[7] у практичном животу то демантују. Да подсјетимо и онако заборавну православну јавност, да је у задњих неколико година, римокатиличка црква поставила неколико унијатских бискупа (епископа). Не изненађује (мада би требало), када се то ради у Украјини, али, свакоко изненађује и запрепашћује када се то ради у Грчкој и то усред Атине. Наиме, прије извјесног времена постављен је у Атини унијатски бискуп (владика) за грко-католичке Грке. Наравно Грк по народности. Свакако да завређује пажњу и, прије неколико мјесеци, поновно „активирање“ крижевачког бискупа, за унијатске србе,,  на просторима које данас контролише  хрватска државност. Послије оваквих потеза римокатоличке курије, да не спомињемо оне из ближе и даље историје, питамо се вриједи ли даље настављати сусрете, које православни називају дијалог, ако се сваки сусрет завршава упорним наметањем, од стране римокатолика, политичког дискурса умјесто теолошког. Нешто слично изјавио је и јерусалимски Патријарх Теофил када је римокатолицима поводом дијалога рекао да је потребно „да тежимо ка јединству вјере а не ка јединству управљања“.
И на крају, умјесто резимеа, кажимо. Сматрамо да је неко свјесно неутралисао једну, рекли бисмо, бар у зачетку, добру идеју – хришћанско јединство, зарад протежирања, оног што сматрамо да ће, бар за нас православне, бити проблем  вијека који је пред нама, а то је унија. Унија је проблем вијека који долази за Православље, из два разлога: Први (рекли бисмо мање опасан), отворена тежња римокатолика да наметну свој политички, умјесто теолошког дијалога. Други, који је много опасније од првог, јесте свијесна тежња појединих кругова и појединаца да дође до подјеле унутар православних. До подјеле ће доћи сигурно ако не дођемо себи и останемо баштиници љепоте вјере коју су нам предали наши преци, који су за њу знали и умирати. Зато пазимо се јавних, донекле, рекли би смо и смијелих и храбрих, можда помало и острашћених изјава да треба да разговарамо са сваким посебно са нама „блиским“ римокатолицима.. Свакако да треба да разговарамо, али на оним позицијама које се темеље на вјери отаца, а не на оним позицијама које се темеље на новотаријама, сумњиве теолошке оријентације, ма биле оне толико „блиске“ нама и слаткоријечиве.
 
за svetosavlje.org :
Протонамјесник Бранислав Кончаревић,
Рокфорду, Илиној,САД
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У писању овог текста користили смо слиједећу литературу, коју радо препоручујемо: Еп. Никодим Милаш, Сабрана дјела (репринт издање, нарочито књига 3. Св. Кирило и Методије и истина Православља и књига 7. Аутобиографија, студије и чланци), Шибеник 2005; Geert von Dartel, Cirilometodska ideja i Svetosavlje, Zagreb 1984; Митрополит Јован (Зизјулас), Православље, www.verujem.org; Текстови у вези екуменизма на званичном сајту Епархије рашкопризенске и косовскометохијске.
  2. Поједини аутори, који се баве питањем екуменизма, сматрају да је Конференција 194 англиканска бискупа одржана  1897. год., у Ламбету, најзаслужнија за екуменски покрет. Јер су, како они сматрају, на овом скупу формулисани основни принципи будуће екуменске хришћанске уније цркава. Ламбетска конференција потенцирала је на догматском минимализму, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Ту заједничку минималну основу требало би да чине: Свето Писмо (без контекста Светог Предања), Никеоцариградски символ вјере и само двије свете тајне, Св. Тајна Крштења и Св. Тајна Евхаристије, поред тога истакнут је и ткз., принцип толерантности према учењима других „цркава“ и спремност за компромис љубави. Потом, чувена новина Ламбетске конференције јесте Теорија  грана, која полази од тврдње да је Христова Црква једно разгранато дрво, чије су гране међшусобно  равноправне и само заједнички представљају и манифестују једну Цркву.
  3. Послије треће генералне скупштине, одржане у Њу Делхију 1961. године скоро све Православне Цркве приступиле су покрету сем СПЦ. Након ове скупштине нашу цркву „посјећују“ прве личности Савјета. Потом долази, исте године,  и сам Генерални секретар Висерт Хуфт да „замоли“ Србску Цркву да уђе у Савјет. Наравно, „молба“ је услишена и Србска Црква је 1965. год. постала пуноправна чланица Савјета.
  4. И поред јасног негативног става Руска Црква ће заједно са осталим црквама под, тадашњим совјетским утицајем, постати чланица Савјета 1961. године.
  5. Да није у питању преувеличавање читаоца упућујемо да прочита дневник цара Фрање Јосипа из 1887 год када је обилазио Далмацију. Ни једном се није удостоио да православне Србе назове њиховим правим именом већ за њих користи термине: Влах, Грк источног обреда, несједињени грци итд. Је ли то случајност или се историја понавља, мислећи да Срби слабо памте, па се иста терминологија користи и данас.
  6. Још од раскола (1054) покушавало се са неким дијалозима у циљу превазилажења раскола између Старог и Новог Рима. Наравно, сви су завршили неуспјехом. Савремени дијалог римокатолика и православних везан је за сусрет Цариградског патријарха Атинагоре и Папе Павла 6. у Јерусалиму 1964. године. Послије овог сусрета они су се посјетили у мјестима својих катедри и 1965. издали заједничку изјаву о скидању анатема.На овакав акт личне слободе цариградског Патријарха,  одмах су, исте године, реаговали монаси Свете Горе. Они су упутили свој Проглас православном народу у којему га позивају да остане вјерн своме Светом Предању и осуђују лични акт слободе цариградског Патријарха. Слично је поступила и Руска Загранична Црква која се огласила јавним Протестом против оваквог чина. И поред свега приступило се образовању Мјешовите комисије за дијалог са обе стране, да би на Родосу 1980. године дошло до првог сусрета, првиих сједница.
  7. На засједању Мјешовите комисије у Freising-у (1990) унија је, као начин сједињења, одбачена. Међутим, непосредно по самом завршетку скупа римокатолици су јавности давали дволичне изјаве. На седмом засједању Мјешовите комисије у Баламанду (1993), на мала врата вратио се разговор о унији, да би на осмој сједници у Балтимору (2000), када је скуп дошао у ћорсокак, управо ради уније, јер су православни инсистирали да се унија искључи, као могућност јединства, да Унијатске цркве постану дио Рима, како би се даље разговарало, тада је реаговао папа. Папа Јован Павле 2. упућује копредсједнику Комисије кардиналу Едварду Касидију, писмо у којем захтјева: „Православнима треба ставити до знања да Источне (унијатске) цркве уживају исто оно поштовање као и свака друга црква која се налази у заједници са Римом“….. Садашњи папа Бенедикт 16. изјављује у Ефесу да је „по њему најбољи начин за постизање јединства цркава управо Унија

 


Протонамјесник БРАНИСЛАВ КОНЧАРЕВИЋ
Рокфорду, Илиној,САД
Екуменизам – стварност или заблуда

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *