Душевни немир

Питање:
Постоји један догађај, који када га се сетим и даље изазива реакције па чак и страх код мене, иако се десио не так скоро. Ишли смо на матурантску екскурзију, на путу у току ноћи једна девојка, у коју сам пре тога али не и тада био заљубљен, провоцирала ме је, та провокација је кратко трајала и није била тако страшна али је изазвала у мени не очекивану реакцију. Провокација је била не оправдана, бар мислим, нисам ни одговорио на исту но ту је проблем и настао. Ужасно ми је било криво зашто нисам одговорио, у први мах било ми је криво само зато што нисам нешто рекао у своју одбрану, па онда зато што моја реч није била последња, па зашто нисам узвратио, па на крају зашто нисам отворено узвратио гором мером. Размишљао сам да приђем тој девојци и дај јој кажем нешто, пало ми је напамет и да изгладим однос, додуше чини ми се да је то више из разлога сујето но искрене жеље за помирењем, а размишљао сам и да приђем и узвратим јој истом мером. Целу ноћ сам у аутобусу размишљао о томе, зашто нисам нешто рекао, зашто се нисам бранио, па чак и зашто нисам ја њу повредио мада ми је већ први помисли о овоме последњем било лоше, но и даље ме је та идеја вукла. Пао сам у неку врсту очаја. Ујутру сам решио да поправим однос са њом и да се не светим, већ да јој приђем и рашчистим ствар. На жалост урадио сам то поприлично неспретно и добио нову провокацију ситнију можда али сам после тога све једно решио да и ја испровоцирам њу, да се светим да и ја њу увредим. То се за цео дан и није десило, мада сам нешто помало и пробао, а ваљда и зато што некако нисам ни могао да је стварно увредим и да наставим са тим мојим планом нешто би ме на крају блокирало, да ли страх или онај племенитији део мога бића не знам мада бих јако желео да сазнам. Увече смо се помирили, али већ сутра мени је било јао криво због тога, криво ми је било што сам се помирио са њом, хтео сам да је увредим, да се спрдам са њом да јој се осветим због провокација које иако су за мене биле разочаравајуће, нису никако у стварности биле тако страшне нити тако увредљиве. Трећег дана хтео сам да јој вратим, да је некако унизим пробао сам на врло прост и не спретан начин и нешто ми баш и није успело. Она је неко време после тога почела да провоцира мене, вероватно због малопређашњег догађаја, иако провокација и није била нешто јака вероватно да се осетила моја лоша намера а и њена реакција је вероватно била последица сада већ и њених лоших особина. Рекла ми је онда у једном тренутку као из чистог мира да сам искомплексиран, и још других ствари које су ме јако вређале а и ја сам ту могао видети њен приказ лоших особина у скоро пуном светлу. На крају смо некако се помирили, она се извинила и пробала тада нешто да, најбоље је рећи, паметује а мени је сујета поново прорадила. Касније у току тога дана сам био врло нервозан, падале се ми разне глупости на памет, да ли се не заљубљујем у њу поново и сличне глупости које су ме из некога разлога тада плашиле. Најстрашније је ствар сада кад размилим о свему била је у томе што ми је било криво што сам се уопште помирио са њом, размишљао сам о томе како сам дозволио себи да ме, бар сам ја тако мислио шармира и помирим се са њом. У ствари најгоре од свега била је, пошто сам чуо још неке њене провокације према другим особама, сама идеја да њена реч буде задња а не моја, тј. идеја да ја не могу њу да надговорим. Ужасавао сам се на ту помисао. После два дана чуо сам неке приче, из одељења те девојке оптужили су ме за неке ствари које и нисам, бар мислим, урадио а и да јесам не би било ништа страно, наравно са мог угла. Сумњао сам на њу како на кривца за те приче, питао сам је да ли је то тачно, рекла је да није, али некако јој и нисам веровао (скоро сам чуо да је она можда стварно и проширила ту причу и то после оног нашег разговора у ком смо се помирили) . Неки црв ме тада није напуштао, шта ако је она стварно то рекла, шта као је она стварно направила ту сплетку? Мислио сам да је све то време екскурзије изгубљено, и да моје те мале иницијативе за помирењем су биле узалудне, да сам узалудно изгубио тих пар дана. Био сам ужаснут, звао сам моје кући тражећи утеху, постао сам као параноик. Моја депресија је само расла, било је то увече, и ноћу када смо изашли у дискотеку био сам врло сломљен, пробао сам да нађем утеху у њој позвао сам је да изађемо, она је одбила, рекао сам јој да је као један мој друг за кога сам сматра да ме је напустио (а можда сам то оправдано сматрао) а она ми је на све то рекла да бежим и одгурнула од себе. Био сам сломљен мада сам на здрав некако и нормалан начин преживео ту тугу. Сутра дан је тражила помирење и ја сам прихватио. Али све ми је било некако страшно, пре тога сам имао не баш најсрећније дане свог живота и гледао сам некако, мада нисам о њој имао баш најбоље мишљење, да у њој ћу наћи утеху, а ево сада кроз већи део те екскурзије размишљао сам само о томе како јој нисам оштро одговорио или зашто сам у миру са њом, а опет у кључним тренуцима не бих је увредио и мирио би се са њом. Све ме је то потресло. Био бих бесан а онда бих се обуздао, био добар са њом, а онда бих ме после обузео бес што сам био добар. Све сам био слабији. Када смо се вратили кући после неког времена приметио сам да се она мени јавља само када и ја њој, те сам престао и ја њој да се јављам. Пробала је убрзо пред једним нашим заједничким другом да успостави однос међусобни али ја сам само отишао. Но оно што је најгоре то је да од тренутка када смо се вратили ја сам њу хтео некако да повредим, хтео сам да моја буде задња, хтео сам да се уздигнем у односу на њу. Било је то тешко и духовно празно време за мене, почело је да бива тако наравно још пре свега овог. Ђаво ми није дао мира, на крају сам једне вечери решио да у себи скупљам мржњу, и да када је следећи пут будем видео кажем свашта, да јој вратим за све, да је понизим, и размишљао сам већ тада отворено у себи како да је увредим, омаловажим, повредим. Буквално сам се трудио да скупим мржњу и излијем је на њу први пут када је будем видео, али ту се десило нешто по мене страшно. Почео сам од мржње, завршио на туги и депресији нарочито због прве вечери на тој екскурзији када је све и почео, мрзео сам и био нервозан и уплашен, после ових размишљана мислио сам да је крај света, јер знате очекивао сам толико од те екскурзије, очекивао сам од те тренутне и краткотрајне ствари да ће поправити мој живот, но тада се десило нешто лоше, помислио сам да ћу полудети, мислио сам да сам на ивици лудила, уплашио сам се, осетио срце како ми лупа, успаничио, сјурио се у кревет, задремао само да заборавим и побегнем од свега. Али за све то што се десило осећао сам као да није део мене, да ја тако на све уопште не би реаговао, како да то нисам био ја. Период који је предходио свему томе био је можда најнихилистичкији у мом животу. Знам да мора бити да бар обичном човеку ово све делује поприлично смешно, али мене то ипак боли. И даље некако осећам да то нисам био ја, и да упркос гресима које сам тада, а пре и после починио, за које се врло кајем, то није ништа страшно ни важно али мене то и даље погађа. Највише ме прогања то што сам хтео да моја буде задња, да се узвисим и да спустим ту девојку, иако ни она није била невинашце, једно речју нисам хтео да будем ни најмање спуштен напротив хтео сам да доминирам, а у ствари тада је све било обрнуто. Хтео сам да на оног који се дрзнуо на мени спустим исто као и он мене, па и још више, далеко више. И даље не разговарам са том девојком, а понекад као да ме је страх да прођем улицама где мислим да она може проћи да ме не би провоцирала, јер плашим се да це њена бити задња, и да ћу онда поново осетити онај одвратан осећај који сам осетио пре, мада морам рећи да то је моја уобржиља и да уопште не мора бити да це ме она провоцирати, када сам је задњи пут видео мислим да је хтела да се са мном помири. Плашим се тог одвратног осећаја који се будио у тим тренуцима када моја није била задња и када бих био као унижен или тренутака када бих се сетио свих ових догађаја (који у мени још изазивају страх кад их се присетим) , осећаја који као да говори да је крај света. Не знам како да гледам на све то, не знам ни шта да кажем неком како да му објасним шта је то што мени мучи, зашто када код се врати умом на тај догађај осећам се лоше. Знам сада да је све то моја кривица, али вас молим да ми појасните, да ми кажете шта је то што у мени боли, у чему је проблем, како да се борим. Унапред хвала.
Н.Н


Одговор:
Драги, Из Вашег писма се види да сте изгубили унутрашње смирење. Поред тога изгледа као и да желите освету. Чак, сама чињенца да не можете извратити истом мером Вас је бацила у још већу депресију. Да сте први пут опростили искрено, данас би Вам било пуно лакше, и та друга особа би била поражена Вашим смирењем. Међутим, пошто сте желели да вратите истом мером направили сте само још гору ствар. Као хришћанин не треба да се светите већ треба да праштате. Сама жеља да узвратите истом мером може да буде извор немира који Ви имате. Мени је јасно да се данас у „савременом свету“ трпљење тумачи као слабост, а не као врлина, међутим Вама би то и те како помогло. Проблем који Ви имате долази из Вашег схватања живота и света око Вас. Уколико желите да живите хришћански и тежите ка Царству Небеском треба да се угледате на Христа и да покушате живети по Божијем Закону. Нас хришћане не треба пуно да занима шта ће људи око нас мислити о нама. Они који читав живот проведу бринући се шта ће пријатељи и суседи мислити о њима, не чине својој душу добро. Од свег срца Вам препоручујем да читате Свето Писмо. Смирење и трепљење Господа Исуса Христа јесте велика инспирација за сваког хришћанина. Сваки пут када без разлога страдате, сетите се Бога који се зарад нашег спасења родио као Човек, и који са Крста прашта оним који га разапињу. Са друге стране морате схватити да Ви живите у свету који ни милости, ни смирења, а све мање има воље да прашта. Угледајте се на Христа и на Његове светитеље као примере страдања, али истовремено и смирења. Житија Светих су препуна примера обичних хришћанина који су своје спасење задобили управо смирењем. Верујем да ће Вам то помоћи да задобијете свој душевни мир.
Пуно поздрава, о.Саша

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *