ДИСКУСИЈА О ЕКУМЕНИЗМУ

ЈЕРЕЈ СРБОЉУБ МИЛЕТИЋ

ДИСКУСИЈА О ЕКУМЕНИЗМУ


Већ дуже време се код нас у штампи и другим медијима води дискусија о екуменизму. Обзиром на то колико је паметних глава до сада било укључено у њу, просто је за чуђење колико ова дискусија изгледа хаотично, баш као и неко наше опште разумевање овог појма, покрета и његових основних идеја.
Дискусија о екуменизму тиче се свакако и најпре, саме Цркве. А знамо да свако од нас, као хришћанин, има дужност да чува чистоту Вере, као и да расуђује по дару који му је од Бога, јер смо дужни да љубимо Господа у истини, свим срцем, свим разумом и свом душом. (Мк. 12, 33) Јер „знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу, Он је истинити Бог и живот вјечни.“ (1. Јован. 5, 20.) Зато је „ревност за веру, али не по разуму“ (Рим. 10, 2.), осуђена од апостола, који је од Бога био одређен да Јудејима и свим незнабошцима „отвара очи да се од таме обрате свјетлости и од власти сатанине Богу“, (Дјел. 26, 17-18.) проповедајући свима, па чак и самоме цару Фесту „речи истине и разума.“ (Дјел. 26, 25.)
Имајући на уму да је наша Света Црква стуб и тврђава истине, да чува и негује у себи ризнице богатства духовног разума, за велико је чуђење да она, и поред толиких бројних школованих и учених теолога, још увек изгледа да нема свој јасан, недвосмислен, одређен и званичан став према идеји и покрету екуменизма, као и свему осталом што се уз њега провлачи кроз саму црквену штампу и остале званичне публикације, и што се у то име догађа на највишем црквеном нивоу. Дискусије и питања која су много пута постављана, достигле су већ такав ниво да се и прости и неуки питају шта се то са нама дешава?
Само, из тог разлога, сматрам да је потребно приложити још коју лепту, не би ли се на крају Бог и на нас смиловао и дао нам да познамо сваку истину, да чврсто стојимо у њој, ослобођени сваке сувишне бриге и сваког страха земаљског. Јер и Оци заповедају и подсећају да: „Постоји правило које каже: два пута у години у свакој области треба да буду канонска испитивања кроз сабрања епископа … и да се порушено исправља!“ (6. кан. VII Вас. саб.)
Стога се надамо да, ако би се проблем поставио у истини и правилно, решење би нам било много ближе. Јер, већ је било и сувише показивања прстом и називања разним именима, што наравно, ни мало не доприноси никаквом и ничијем добру.
Познато је да је сам тај покрет формиран са сасвим одређеним циљем и да се његови прегаоци труде да у том правцу усмеравају ток и начин рада ове организације.
Међутим, изгледа да је код нас пометња настала од самог почетка, јер је екуменизам представљен, ако би се тако могло рећи, у Српској цркви једноставно и лажно, као некакво хришћанско неговање добрих односа са свима, што смо ионако, као хришћани дужни и обевезни према свима без разлике.
Зашто се усуђујем да кажем да је представљен лажно? Зато што они који га тако представљају, чак и не обраћају пажњу на то како се он сам представља и шта он сам о себи каже и мисли. Уместо тога, они га представљају онако како га ваљда сами виде или каквог би они желели да га виде, а не онако како се он сам представља.
Колико је познато, циљ екуменизма је само један и врло јасно одређен:
„Јединство свих хришћана.“
Може ли се дакле, закључити нешто друго, осим да је циљ – јединство, а све друго: хришћанска љубав, разни дијалози, сусрети, неговање братских и других односа – само неки од начина на које би то јединство свих тек требало постићи?
Велика се галама подигла и око тога што наши епископи одлазе код папе и покушавају да прате иницијативу у неговању „братских и хришћанских односа“ са разним „вероисповестима“ и њиховим „представницима“. Повремено се и то приписује некаквом њиховом неговању „екуменских односа“.
Али, све је мање неписмених међу нашом паством, па и они најмањи знају, бар што се католика тиче, – да они уопште нису чланови екуменског покрета. Зато изгледа да ни овде проблем није постављен правилно и искрено. Захваљујући медијима, ти сусрети су веома јавни и дешавају се пред очима и ушима свих нас. А питање гласи: који је суштински и покретачки разлог њиховог дружења са инославнима – хришћанска љубав и брига за њихове душе или дипломатија? А, мислим да и најпростији могу да осете ту разлику, као што и они који нису хемичари осећају разлику између слатке и слане воде. И онај који је проба примећује њен укус и не размишљајући о самој суштини воде.
Што се наших епископа тиче, то изгледа као некакав њихов лични „екуменски“ став, који по свему судећи, не изгледа да произилази из ревносне хришћанске љубави према палој или залуталој браћи, већ, како и сами понекад признају, из потребе времена и ситуације у којој се налазе (или у којој мисле да се ми сви налазимо).
Али, ми, као хришћани, дужни смо чак и пре показивања своје хришћанске љубави, да будемо најпре истинити и искрени према Богу, себи, својој пастви и свима осталим људима; дужни смо да не побркамо разлику између хришћанске љубави и – политичке дипломатије.
Уколико неко жели да каже да су оба ова разлога у питању, онда би му требало препоручити да размисли: да ли хришћанину пристоји да ова два разлога помеша толико да ни један од њих није важнији од другог? Да ли је изненада и аматерска дипломатија постала део пастирског богословља? Јер, каква би то хришћанска љубав била истог интензитета као и дипломатија – била она византијска, европска, америчка или нека друга? Подсетимо се да је ап. Павле, који је свима био све, био довођен пред цара и пред његове управитеље у ланцима и никада није дочекиван као некакав државник или дипломата, или онај који неку власт има, нити је пак приман као равноправни учесник у „братском дијалогу“, сведочећи оно што је већ безброј пута поновљено, што је његовим саговорницима лако доступно и у већини случајева већ одавно познато.
Св. апостоли (Правило 45.) су под казном свргавања забранили епископима, презвитерима и ђаконима заједничку молитву са иновернима (јеретицима). Јесу ли можда Оци мислили да се ограниче искључиво на гласну молитву или пак и ону у себи? Значи ли то да је техника јавног позирања поред престола иноверних верских поглавица на туђим обредима потпуно искључена из смисла овог канона? Можемо ли замислити макар једног православног епископа како одлази у посету „сестринској Аријевској цркви“ и стоји поред „брата у Христу“ Арија на њиховој свечаној миси посматран од стране хиљада и милиона како аријеваца тако и својих православних, и уопште, буквално речено – пред очима и ушима целога света?!?
Треба се бојати да ни оштра и ауторитативна реаговања „са врха“, попут оних: „ко је тај да нас учи“ или „то су нецрквени и недобронамерни“ – више уопште нити помажу, нити звуче пастирски и одговорно. Јер, како је могуће да та иста оштрица очинскога мача, у једној истој ситуацији, буде дипломатска и блага према инославнима, а тако вулгарна и оштра према православнима? Јесу ли данас православни сведени на административне поданике, а инославни уздигнути на међународне дипломатске сараднике и духовно – политичке партнере? Јесу ли Римокатолици до јуче били јерес, а данас више нису? Да ли би цењени „делегати“ били довољно љубазни да нас о томе обавесте?
Не живимо више изоловани иза „гвоздене завесе“ комунизма, и дијалог који се води у свету, хтели ми или не, чује се свуда и врло лако. Због тога, изгледа да је много разумније и лакше схватити предавање о екуменизму које држи неко од његових протестантских духовних отаца, него када екуменизам тумачи и представља неко ко није његов органски део, нити је од било кога у том покрету признат као његов представник и духовни отац. Још мање веродостојно звучи када неко покушава да говори о „православном екуменизму“. Такав може да ужива кредибилитет колико и путник који је отео туђи авион. Човек би заиста морао да познаје своје границе. Јер, када аматер говори о екуменизму и негује некакве „екуменске односе“ – по своме укусу и тумачењу, то је слично томе, као када бих се и ја трудио да се мој глас чује у спољној политици Европске Уније. Моје учествовање на међународним састанцима и конференцијама ту ништа не би помогло, јер ме је ап. Павле већ јасно упозорио: „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима! (2. Кор. 6, 14.) Није ли то јасно и гласно упозорење да разликујемо „јарам“, и да га сами себи не стављамо за врат? Јер, ми већ имамо свој јарам, своје бреме и свој Крст и не можемо се са иноверном браћом, хуманистима, атеистима, материјалистима, светским политичарима, међународним форумима и свима осталима, отимати о ауторско право, већи утицај или водећу улогу у њиховим јармовима и колима.
Истина је веза човека са вечношћу, а људска умишљеност га чини привременим и пролазним. Као што каже Св. Василије Велики: „Чега је почетак лажан, све остало је презрено!“ Док неистина сама ствара забуне, недоумице, препирке и распре, истина има то својство да је јасна, лако разумљива и пријемчива чак и неуким и простим. Истина је храна и лепота души благородној. Она је увек потврђена животом светих људи: „По плодовима ћете их познати“ – каже Господ. (Мт. 7, 20.) „Еда ли се бере са трња грожђе или са чичка смокве?“ (Мт. 7, 16) – а питање је да ли и шта уопште одређени човек жели? Јер, истина није наметљива. Она је извор дубине мудрости који даје јасну и чисту, бистру и лаку, питку воду од које се неће ожеднети.
Након толико седница, форума, сусрета, разговора, конференција, путовања и труда, конгреса, резолуција, чланака, скупова и предавања, након толико речи казаних и сведочанстава понуђених, колико је људи кроз екуменизам познало истину? – Апостол је и то предвидео: „Човека јеретика по првоме и другом савјетовању клони се!“ (Тит. 3, 10.) Знају ли можда неки међу нама данас, нешто више од овога?
Сматрамо да им је због грехова наших, Бог ипак допустио да нас својим грубим делима и речима остављају у неизвесности. Зато, хвала им! Јер, нас стално опомињу на будност, да не изгубимо Пут наш, Истину и Живот вечни, да припазимо да нам се светиљке не угасе сасвим…
 

Јереј Србољуб Милетић
   

Коментарисање није више омогућено.