Дечија душа након смрти

Питање:
Помози Боже, оче. Моје питање везано је за смрт деце и пут и судбину дечије душе након смрти. Пре непуних месеца дана, дете моје сестре, девојчица стара седам година, упокојила се у Господу, након тешке болести. Божијим благословом, неколико дана пре смрти се и причестила. Наша туга је велика. Моја вера је, изгледа, сувише слаба, и једва се борим са сумњама и страховима који ме обузимају, а бојим се да због мојих грешних мисли и страхова од којих се браним, њој не нашкодим. Молим се Господу да њену душицу прими међу анђеле, али не знам скоро ништа о путу дечије душе након смрти. Не знам да ли и њена душа путује четрдесет дана, и да ли пролази кроз митарства, на исти начин као душе одраслих хришћана. Знам да су деца Божија створења и да њему припадају. Молим се за њу, неуким, својим речима и молитвама, да јој Господ опрости наше грехе и наша безакоња јер њена је душица неокаљана и срце чисто, и да је прими на место светло и без бола и патње, међу анђеле, да се не плаши и не тугује више. Молим Вас да ми одговорите све што знате о путу и судбини дечијих душа након смрти и евентуално ме упутите на литературу о томе, и како се молити Господу за упокојену децу?
Н.Н


Одговор:
Драга, људска душа је душа, млада или стара са тим истим кретиријем пред законима наше смртне приоде. Она умирена и утешена, у слави Божијој, упокојена, очекује васкрсење свог тела или новог комплетирања старе личности, обожене или оне пропале. Тело стари али душа не; додуше, она може да се поквари и пропадне али само у егзистенцији тог свог препознавања, док код деце то скоро да није могуће, јер је на неки начин прескочен процес кварења, од тог момента када човек, сазрео, сву одговорност узима на себе, о чему нам јако сведочи правосалвно кумство. «Пустите децу Мени јер таквих је царство небеско», говори о непокварености (чистоћи) њихове душе која је тако наслеђена од Творца. Сва потражња Цркве је та, да сачувамо те Божије дарове, да их не закопамо, или још горе не засадимо у безводну и камену земљу, него да њима стално освежавамо нашу душу и држимо је младу (дечију неискварену) .
Нико није безгрешан осим Бога, наравно и та деца све једно колико су млада, али душе умрле деце би требале врло лако да се узносе своме Творцу, исто онако како је узет и убоги сиромашни Лазар. Узеше га анђели Свето Писмо нам каже! Када те носе анђели то је много добро, јер ће по логици чистог разума да је и штите. По једном опредељеном исконском учењу Цркве сакупљеном од Светих Отаца, и уношеном истих у своје свакодневно богослужбено исповедање – то благодатно Литургичко, душа пролази кроз одређене препреке и малтретирања, од тих напада злих и лоших духова у том заиста за њу «новом» духовном свету, који аутоматски не значи да је «Бог» (како неки греше) , који је наравно за душу сасвим непознат (признаћемо да се чак у новом граду, или земљи осећамо непријатно, чак мало уплашено, зашто би душу ову свесну и осећајну од тога уздржавали? ) . За душу тај свет није познат зато што она није створена као дух, него као човек, а њено искуство је опит живота у овој нашој «страни даљече», по којој се она од свог рођења потуца и живи ван своје Отачбине на овим «рекама вавилонским», оплакујући ово неприродно стање човека. Дакле, све једно колико је стара душа она ће до наручија Оца да буде малтретирана, плашена, уцењивана. То њено узношење према Богу ипак морамо да разумемо тако како нам га Еванђеље открива, и проповеда, и то по том искуству Богочовека – нашег Новог Адама. Како по Светим Оцима анђели, и остали духови у оном свету се крећу, и не могу да у једном моменту буду на два места, то је јасан доказ да душа путује и подлеже сличним законима кретања живе твари. На том путу независно од њене старости биће тражена. По опиту бгословља светоотачког подвига и искуства, т.ј. већином аскетског, тај процес тражења је немионован, и страшан, и зату су се највећи подвижници ужасно бојали за своје душе од тих напада ђаволских, јер им они сасвим нису били непознати. Те исте нападе преживели су овде у телу, и то често врло графички са љутим физичким страдањима, јер виши стадиј духовности био је отворенији изазов за зле духове, тако да су ови отворено и без прикривања нападали.
Зато је врло важно да слушамо црквено предање, и поштујемо његов богослужбени поредак, који је прописан за умрле хришћане независно од физичког узраста. Треба да се после дана сахране, који је трећи, обавезно прати девети и четрдесети, и да им се у те дане служе парастоси. И то нигде није одмењено за децу осим другачијег опела које је написано за њих. Такође треба да се служе парастоси и дели милостиња за наше умрле у дане када Црква типиком прописује, а у нашем народу познате су као задушнице.
У Христу Ваш.
оЉубо
P.S. Погледајте сличан одговор на овом линку: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? did=7&qa=231

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *