Питање:
Поштовани оци, желим да Вас питам да ли сматрате да нас изворна и народна музика, са акцентом на инструментално извођење, на било који начин удаљава од циља коме тежимо, јер је свакодневница да ми кроз главу пролази мелодија песама или инструментала? Уосталом, свирам хармонику већ неколико година па сматрам да би одвајање од скромног уметничког света представљало изазов и разочарање. Поред тога желим да Вас питам да ли је разонода (спорт, шах, Рубикове коцке и остале мозгалице) у неку сврху грех, иако не осећамо да нас удаљава од Бога, већ представља само растерећење, забаву и одмор након чега смо спремнији да се посветимо даљем просвећивању читањем, размишљањем и моралним расуђивањем? Унапред велико хвала!
Лазар
Одговор:
Драги у Христу Лазаре,
Изворна народна музика изражава нашу природу која представља спој духовног и физичког. Она истиче из народног етоса и духа на којима се заснива културни образац нашег народа.
Дубоко сам убеђен у сву лепоту српске музике у којој се открива суптилна брига о човеку кроз све његове животне фазе – од ране младости до предвечерја живота. Она је успешно препевала сву муку греха и покајања, бригу за ближње, а кад је требало одиграла и политичку улогу када је у тешким временима социјално и војно чувала нашу нацију. Српска музика је еванђелски танано описала људске страсти, нешто попут Соломона у Песми над Песмама, дотичући се врло обазриво и људске сексуалности. Она је одлично описала младост строго пазећи да не профанише осећањима младе и неискусне душе. Коначно, прелепо је забележила дубоке емоције и јака осећања радости и туге. Тако је код нас песма била учитељ, службеник, и социјални радник, и психолог, и друг, и у неким својим тананим изражајима духовник и богослов. Док је била слободна и незаражена носила је велику улогу у нашем друштву.
Колико музика или песма удаљава од Бога? Све зависи од тога колико смо присутни у Богу и музика тешко може нешто значајно да промени.
Ако младић не скверно-слови када изабере девојку која му се допада и здраво описује своја мушка осећања према њој (уз обострана осећања са женске стране), жеље његове мушке природе музички описане невиним сликама удварања никако не могу да буду некакво удаљавање од Бога. Све се своди на то да људи разумеју Божији позив на законско састајање и комплексне изражаје телесне љубави који се законски остварују на путу према Светој тајни брака.
Наши стари су живели животом пуних плућа а да нису искварили дарове Божије, јер су знали да ако се острасте постају најјача енергија богоборства у човеку. Наши стари су налазили еванђелску лепоту у нежном описивању својих осећања и жеља, танано их преносећи кроз народну песму. И такве песме представљају непролазну вредност, јер свако од нас може да их запева а да се тако не доведе у искушење оличено у поквареној слици о човеку и његовој сексуалности.
Да се вратимо у садашњост. Наша модерна „народна музика“ дрско се везује за народно стваралаштво. Она је сведена на стихијску и огољену људску сексуалност. Оваква музика не представља само културни проблем већ машину за прављење новца уз јасну издају људске лепоте и, на концу, руши нашу нацију. Све ово подсећа на речи светог Иполита римског који је још у трећем веку говорио о овим нашим данима изгубљене лепоте људске сексуалности. Наш човек је под велом културе и „народног“ постао духовна карикатура која унижава све наше праве народне лепоте, а пре тога и Богочовека у нама. И колико све ово одваја од Бога? Зар је уопште потребан одговор?
Музика и весеље, у оквирима црквеног живота, сасвим су нормална појава која не глорификује палу људску природу нити грех. Можемо да се подсетимо Посног Триода недеље о Блудном сину који свети Лука описује у петнаестој глави свог Еванђеља: „А син његов старији беше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу певање и играње. (стих 25).“ На много места у Светом Писму можемо да нађемо описе музике у разним друштвеним приликама. Знамо за музичара Јувала који је из Каиновог рода „од којег су се народили гудачи и свирачи“ (Постање 4, 21). Или за Јефтаја о којем Библија говори. „Враћајући се кући својој у Миспу, гле, кћи његова изиђе му у сусрет са бубњевима и свиралама…, и кад је угледа, раздре хаљине своје и рече: Ах кћери моја! Веле ли ме обори!“ (Књига о Судијама 11, 34 – 35). Или „Када се Давид враћаше убивши Филистејина, излазише жене из сваког града Израиљевог певајући и играјући у сусрет цару Саулу, с бубњевима и с весељем и гуслама… и опевајући жене једне другима уз свирку…“ (1 Сам. 18, 5-6).
Израз весеља можемо да пронађемо и у грубим инструментима, као што су бубњеви, који преносе импулсивни ритам који се и данас може наћи у древној православној култури у Африци. Бубњеве видимо и код православних Арапа који, на гробу Господњем у дан нашег највећег тиховања на Велику Суботу, праве неподношљиву буку најављујући радост васкрсења Христовог.
Музика која изражава острашћена осећања и позива на грехове свих врста неоспорно удаљава од Бога. Пастирски сам се бавио адолесцентним глорификовањем агресивне музике која позива на револт, посебно на анархију, рушење, смрт и самоубиство. Слушајући речи такве музике човеку се просто од ужаса диже коса на глави. Оваква комбинација речи, ритма и звукова представља музичко насиље над лепотом људског гласа и логосношћу човека. Таква музика је врло далеко од свега Божијег, тј. од савршене унутрашње и спољашње хармоније у нама и циљано нас одвлачи од Бога.
Музика је без икакве сумње дар Божији. Оног момента када се музика као и остали дарови и добродетељи острасте они губе лепоту. Чак и љубав, која је израз најузвишенијег у нама, када се острасти постаје аномалија и грех и исказује се у љубомори, зависти, брачним преварама итд. Многи овакву издају поверења данас називају љубављу!
Ако имате времена и за друге разоноде, као што су играње шаха или бављење спортом, све док оне не пређу у страст која подиже гордост и доводи до свађе, никакве штете нема и оне не удаљавају од Бога.
Мислим да врло здраво видите музику и у том духу вам препоручујем да продужите да се њом бавите.
Искрено,
о. Љуба
