НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Да ли је одраз непослушности?

Да ли је одраз непослушности?

Питање:
Старци и оци Цркве савјетују да се у сваком тренутку и свакој ситуацији угледамо на Господа и чинимо онако како је Он чинио. Водећи се том мишљу запитала сам се да ли би Господ, онако неизмјерно добар према свакоме, сем можда када говори о фарисејима и књижевницима, икада и за икога рекао да смрди. Мој утисак је да и онда када је било и гнијева у његовим ријечима, тај гнијев није био из мржње, јер Господ воли свако биће, већ из жеље да и тадашње, а и садашње лицемјере доведе до покајања. Погађају ме сурове ријечи оних од којих то не очекујем. Оне који су слаби у вјери такви иступи и ставови могу отјерати од Цркве или одбити да Њој приступе. Ја јесам слаба у вјери, али не и толико да бих због тога напустила цркву. Повјеровала сам у ону мисао да је сваки човјек слаб, па и они који нас воде. Да нема благодати од Господа тј. да је црква само институција ослоњена на људе не би тако дуго опстала. Вјерујем да је Господ јачи од свега и да воли и мене и вас и муслимане и сваког човјека на овој планети. Он нам је дао задатак да слиједећи Њега свакога волимо. Захвална сам Господу што сам се родила у српској породици и тиме по природи примила и Правослаље. Питала сам се једно вријеме шта би било да сам рођена у муслиманској породицу… Страшна мисао ми је дошла на уми: Помислила сам да би колико се сада трудим да живим хришћански исто тако могла, просто следећи традицију својих ближњих, бити ревносна муслиманка. Из тог разлога колико поштујем истинског хришћанина помишљам да тако треба да поштујем и истинског муслимана, католика… Није свако имао прилику да се роди у православној породици, нити је свако имао прилику да се упозна са правослаљем па да одважно одбаци оно гдје је сигуран и чему по рођењу припада. Стога мислим да требамо имати разумјевања и толеранције према онима који нису наше вјере, па чак и онда када нам чине какво зло из неких својих вјерских или идеолошких убјеђења, јер су у заблуди. По мом неком мишљењу, на основу онога што сам до сада сазнала о Богу и нашој вјери, сваки човјек је Божији и, као што сам већ рекла, сваког Бог неизмјерно воли. Стога мислим да је сасвим сувишно, чак шта више, по нас веома штетно да говоримо како смо ми Божији народ. Ако и јесмо Господу нешто посебни, ћутимо о томе, Господу се захваљујмо и трудимо се да то оправдамо. Није ли стално истицање тога да смо Божији народ одраз гордости која је смртни гријех? Можда сам и сувише смјело износила своје мишљење, али ме просто горчина и туга, коју сам осјетила читајући поруку о томе шта је владика Атанасије рекао, а онда и одговор на ту поруку, натјерала на то. (Можда то владика и није рекао, али како год такве мисли и ријечи круже међу нама који се зовемо православци.) Питам се, а питам и Вас: да ли је одраз непослушност то што се не слажем са мишљењима неких свештених лица? Шта чинити онда када осјећамо да неки свештеник није управу или када сматрамо да нешто не чини исправно? Aко сматрате да ће ми бити на духовну корист, узевши моју слабост у обзир, кажите и свој коментар на ово што сам горе написала. Свако добро од Господа свима вама желим! Збогом!
Ана


Одговор:
Помаже Вам Бог, сестро Ана, Ви сте изнијели Ваш коментар коме ја, заиста, немам шта да одузмем нити да додам.
Ваше резоновање да човјек није могао да бира када и какав ће се родити је јевандјелско, јер то је од Бога, а какви ћемо ми људи бити у животу – то искључиво зависи од нас, јер ће нас Бог по томе познати, признати за своје – каже Његова Светост наш патријарх Павле.
Такодје сте у праву да нико од људи није без гријеха осим Бога. Али овдје је важно знати да човјека, ма ко он био, не треба осуђивати већ ми својим дјелом и својом молитвом треба да му помогнемо, јер Свети Оци кажу да не треба никога осуђивати, јер Бог одмах попусти и на нас слично искушење да бисмо ми, нашавши се у истом искушењу, знали састрадавати са својим ближњим.
Ми смо дужни да поштујемо своје духовне учитеље и да им се „покоравамо“, ако се, на жалост, по слабости догоди да он погријеши, опет вам велим, не треба га осуђивати јер од тога не можемо ни он ни ми користи имати, него нам то може само бити на обострану пропаст. Апостол Павле нам заповиједа да се молимо једни за друге и да носимо бремена једни других и да тако испунимо закон Христов.
Што се тиче конкретног случаја са владиком Атанасијем, о томе знам само толико да је рекао да муслимани смрде, и то сам чуо од другога, не директно од њега. Не знам ни у којем је то контексту рекао, па Вам сада не бих могао ништа о томе рећи. Знам да су нам често на часовима анатомије говорили да црнци због неких жлезда „смрде“, али то је била само констатација, не да бисмо их понизили; тако исто, ако је владика то рекао као констатацију у том контексту да се од њиховог тјела осјећа другацији мирис због нарочитог начина њихове исхране или поста, мислим да то није уврједљиво, али ако је то било упућено као неко презрење према њима, онда то није у реду, ма од кога долазило. Желим Вам Свако добро од Господа. С поштовањем, м.П.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *