НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВРАЋАЊЕ ЈЕРЕТИЧКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ЦРКВУ?

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВРАЋАЊЕ ЈЕРЕТИЧКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ЦРКВУ?

ПРОТОЈЕРЕЈ ПЕТАР АНДРИЈЕВСКИ
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВРАЋАЊЕ ЈЕРЕТИЧКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ЦРКВУ?
 
Oekumene.jpg
 
Богословски разговори са римокатолицима, англиканцима, монофизитима и другим јеретицима који трају већ неколико деценија имају као своју основу и циљ управо повратак јеретика у окриље Цркве. Успеси тих „дијалога“ нису велики. Међутим, нису у прави они који окривљују Руску Православну Цркву која, колико год то било жалосно, учествује у екуменском покрету, да је неблагодатна. Они који сугеришу православним људима мисао о немогућности спасења у Цркви чији чланови учествују у екуменистичком покрету, подстичу самим тим на одвајање од Ње. Иако треба признати да учешће представника наше Цркве на екуменским скуповима изазива не мало смућење и саблазан код православних верника.
Екуменизам или екуменистички покрет није учење, да би било истинито или лажно. Тај покрет може бити само штетан и не више од тога[1].
О томе да ли учествовати у овом покрету или изаћи из њега треба да одлучи епископат Цркве, коме је Христос поверио управљање Црквом. Познато је да су неке Православне Цркве изашле из Светског савета цркава. Разлог изласка је бескорисност богословских дијалога са јеретицима. Прекинувши, међутим, своје учешће у екуменистичком покрету, те Цркве нису прекинуле евхаристијско општење са оним Православним Црквама које су остале у том покрету. Блаженопочивши Патријарх јерусалимски Диодор, који је својевремено био стуб Православља, у својој изјави о изласку Јерусалимске Цркве из екуменистичког покрета није бацио чак ни сенку сумње на могућност учешћа других Православних Цркава у том покрету. Он је указао само на немогућност учествовања Јерусалимске Цркве у том покрету јер осим узалудности настављања богословских дијалога, они су били штетни и за јерусалимску паству. Наиме, „заблудела браћа“ су користила те дијалоге као параван за прозелитизам на јерусалимској земљи.
Богословски дијалози са јеретицима никако не лишавају Цркву благодати – тај стуб и тврђаву Истине (1 Тим. 3:15). Нама је очигледно важно да знамо шта се тражи од једне или друге јеретичке заједнице да би Црква могла да је прими у евхаристијску заједницу. Нажалост, у вези са овим неки православни хришћани имају погрешна мишљења. Као пример се може навести мишљење које је изнесено на скупу у једној од епархија наше Цркве. На скупу су, поред православних свештенослужитеља и мирјана, присуствовали и римокатолици. Од стране православних учесника на скупу покренути су услови чије је испуњавање, по њиховом мишљењу, неопходно за евхаристијско општење са римокатолицима: „Ако они желе сједињење – молим лепо! Примамо их раширених руку: примите све наше догмате и то је то! Али они из неког разлога непрестано одбацују те догмате… Немогуће је сјединити католичанство[2] и католицизам без уклањања догматских препрека. Ако се слажу да се сједине са нама, нека приме праву веру“.
Очигледно је да је тај услов неопходан. Није међутим и довољан.
Мишљење да нас са јеретицима разједињује само вероучење, само догмати је веома распрострањено, посебно код „ревнитеља не по разуму“. Можда ширењу те заблуде помажу и сами дијалози, које називају богословским. Код неких хришћана се формирало мишљење да нас од јеретика одваја само богословље, да ако јеретици приме праве догмате можемо их примити већ раширених руку, можемо се сјединити са њима. Али то није тако. Не одвајају нас само догмати.
Претпоставимо да нека јеретичка заједница, римокатоличка например, објави да се одриче својих лажних догмата. Као да би тада требало да нестану све препреке за примање римокатолика у Цркву. И ту Православље вреба највећа опасност. Савремени римокатолицизам није онај римокатолицизам који се 1054. године одвојио од Цркве. За хиљаду година свог постојања ван Цркве Христове, ван просвећујуће благодати Божије, римокатолицизам је људским мудровањима и демонским утицајима потпуно у себи унаказио хришћанска начела. Шта се добија формалним одбацивањем лажних догмата ако ти догмати живе у делима римокатоличких богослова, које је римокатоличка црква прибројала лику светих. Ако су се тим догматима у свом животу руководиле хиљаде католичких „светих“, што је оставило неизбрисив печат на римокатоличку мистику? Заједно са савременим римокатолицима, исто тако оптерећеним јеретичким заблудама, у Православну Цркву ће невидљиво ући ватиканска „гарда“: Тома Аквински, Игњацио Лојола, Франциско Асишки, велика и мала Тереза, Тома Кемпијски, Николај Креста и други. Ући ће они о којима је свети Игњатије Брјанчанинов свом духовном чеду писао: „He играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно да плачете. Прихватите се читања Новог Завета и светих отаца Православне Цркве, никако не Терезе, Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква проглашава за свете“ (Сабрана писма, Москва 1995. стр. 396).
Изненада ће православним „светитељем“ постати Јоасаф Кунцевич који је познат по својој суровости према православним исповедницима. Године 1623. Јоасаф Кунцевич је наредио да се раскопају гробови православних и да се њихови остаци баце псима. Његов последњи злочин је било наређење да се убије православни свештеник који није желео да се одрекне своје вере.
Сјединивши се са римокатолицима, обманувши се њиховим формалним одбацивањем лажних догмата, православни ће се наћи у улози древних Тројанаца, који су пустили у свој ограђени град коња у којем су се налазили непријатељски војници. Православни као и Тројанци могу да се осете као победници. Како и не! Католици прихватају наше догмате! Пустивши коња у свој град, Тројанци више нису били безбедни. Ако Православни приме римокатолике у евхаристијско општење, заједно са њиховим хиљадугодишњим „наслеђем“, то јест са предањем римокатоличке цркве: „житијима“ и делима лажних светитеља, одлукама лажних васељенских сабора, папским енцикликама, са изопаченом мистиком латинских „светитеља“ који се налазе у прелести – истог тренутка та „житија“, мистика и дела ће разорити Православље. Немогуће је сматрати да ће Православље, сјединивши се са римокатолицима, објединивши Предање Цркве са римокатоличким наслеђем, извршити позитиван утицај на целокупан римокатолицизам, и да ће се он временом одрећи свега лажног. Као што тачно пише ђакон Алексеј Бекорјуков: „Да ли је могуће одрећи се са лакоћом молитвене праксе, оних метода духовног живота и аскезе који су се нагомилали током многих векова, од стране десетина покољења? То је поунутарњено, и, ако хоћете, нешто што је већ урођено. Зато и напустити то, променити га једном заувек, одједном почети живети на другачији начин, представља немогуће и незамисливо дело“.[3]
Ако православни раширених руку приме римокатолике са њиховим лажним предањем, римокатолицизам ће урасти у Православље, а не обрнуто. Немогуће је сјединити дела Светог Григорија Паламе, Преп. Симеона Новог Богослова, Св. Игњатија Брјанчанинова са делима Томе Аквинског, Франциска Асишког, Терезе Аквилске. Немогуће је сјединити истину и лаж. Из логике је познато да чак и само једна погрешна премиса, која се поткраде у ток размишљања чини лажним и коначни закључак. Римокатолици, обремењени хиљадугодишњом лажном традицијом, неће одједном постати православни. Међутим, Православљу ће, заједно са присаједињеном му римокатоличком „гардом“ Ватикана, која би ушла у ограду Цркве, бити нанесена огромна штета.
У вези са јеретичким заједницама уопште се не може говорити о сједињавању са њима, већ само о њиховом примању у окриље Цркве. И то примање се може односити само на јеретике који ће живети на земљи у време њиховог повратка у окриље Цркве. Никако не на оне који су умрли ван Цркве. Не може се односити на раније канонизоване римокатоличке и друге лажне светитеље.
Апостол Павле у вези са Израиљем пише: „Ако буде број синова Израиљевих као пијесак морски, остатак ће се спасти“ (Рим. 9:27). Остатак ће примити Христа и ући у спасавајућу ограду Православне Цркве. Сви Јудеји који су умрли ван Цркве не улазе у тај остатак који се спасава. Исто тако се и у вези са јеретичким заједницама може говорити само о остатку, а никако не о онима који су умрли ратујући против Цркве. Разумевањем тога морају да буду проникнути православни екуменисти који воде богословске дијалоге са јеретицима. Они треба да објасне учесницима дијалога једних или других јеретичких заједница, да могу да уђу у спасавајућу ограду Цркве само уз услов потпуног остављања целокупног „црквеног“ предања које су накупили за време постојања ван Цркве. То се тиче не само римокатолика, монофизита, већ и свих протестантских новонасталих група, јер свака има своје предање. Чак се и секташи у свом духовном животу руководе никако не само Библијом, већ „Руководством за Библију“, књигама које су написали оснивачи секти, истакнути проповедници. Они поштују своје лидере, који су отишли на онај свет, не мање него што Православни поштују Оце Цркве.
Да ли је могуће враћање јеретичких заједница у Цркву? Кроз богословске дијалоге – не. Остатак Израиља ће, као што је познато, бити обраћен Цркви уз помоћ сишавших са неба пророка Еноха и Илије, то јест на натприродан начин.
Обратити истини целе јеретичке заједнице кроз дијалоге је немогуће дело. Сетимо се са каквим су ентузијазмом православни Грци отишли на сабор у Италију 1437. године. Тада се чак и самом Светом Марку Ефеском чинило да ако се римокатолицима наведу јасне и недвосмислене речи Отаца Цркве у спорним питањима – они ће оставити своје лажне догмате. Међутим Светог Марка је очекивало горко разочарење. Латине нимало нису поколебале речи истине и остали су при свим својим заблудама. Кроз богословске дијалоге могуће је враћање у Цркву не целих јеретичких заједница, већ само њихових појединих чланова. Тако се и збива у реалности, када под дејством просвећујуће благодати Божије појединци из јеретичких заједница остављају заблуде и свецело примају Православље. Али потпуно је немогуће да целокупне јеретичке заједнице, као например римокатолицизам и монофизитство, оставе све своје заблуде и врате се у окриље Цркве.
Ако јеретичке заједнице и уђу у Цркву кроз богословске дијалоге, онда је то једино са свим својим заблудама или оставивши их делимично. Ући ће да би поразили тим заблудама целу Цркву, да би је разорили изнутра. Сетимо се случаја са такозваним документом из Шамбезија из 1982. године, који су потписали православни и монофизитски екуменисти. У њему монофизитство, које се са чашћу назива „Древним Источним Црквама“ (несторијанство је, узгред, још древније и такође има источно порекло) није оставило ни једну своју заблуду. Истовремено православнима се предлагало да поново размотре одлуке Четвртог и каснијих Васељенских сабора који су следили и да уклоне са монофизитских јересијараха анатеме којима су их Саборски Оци поразили. Схватљиво је да такав предлог није могао да у православном свету наиђе на било какво разумевање. Предлог скидања анатема са јересијараха представља главну препреку за улазак монофизитских јеретичких заједница са својим заблудама у Цркву.
Велику перспективу има пројекат сједињавања православних са римокатолицима. Он сада, у 21. веку, постаје саставни део процеса глобализација и форсира се од стране власти САД, које себе сматрају господарима целог света.[4]
Римокатолички лажни светитељи, за разлику од монофизитских, формално нису предати анатеми Васељенских Сабора, јер су живели много касније, али римокатолици не престају због тога да буду јеретици. Савремени филокатолици и обновљенци воле да нагласе да ни један Васељенски Сабор није осудио римокатолике као јеретике, па због тога не може ни бити речи о било каквој јереси. Треба подсетити такве „богослове“ да нису све јереси које су постојале до Првог Васељенског Сабора касније биле предане анатеми Васељенских Сабора. Међутим оне не престају, упркос томе, да све до дан-данас буду јереси (манихејство, докетизам, монтанизам, савелијанство, антитринитарци, евионити, маркионити и многи други).
При сједињењу са римокатолицима од Православних се можда неће тражити никакве жртве. Напротив, можда ће римокатолици одбацити своје лажне догмате. На тај начин тројанска варијанта, да римокатолици, формално се одрекавши неких или чак свих својих лажних догмата, уђу у Цркву, сасвим је реална. Уосталом, римокатолицима чак није потребно да се одрекну свих својих лажних догмата. Довољно је да се одрекну само „филиокве“-а и папске непогрешивости на шта Ватикан, ради својих прозелитских циљева, може бити спреман. Православни екуменисти ће о томе раструбити као о највећем акту љубави и помирења. Авај, многим православним хришћанима, који су навикли да сматрају да нас од њих деле само догмати, тада ће се чинити да су самим тим уклоњене све препреке за евхаристијско општење. Тада ће аутоматски као „православни светитељи“ бити признати Францисци, Терезе и остале безбројне слуге Ватикана који ће показати своје погубно дејство на душе православних хришћана. Да се то не би догодило, православни хришћани већ сада треба да постану свесни да нас са јеретицима не деле само догмати, већ и целокупно њихово лажно предање, које се нагомилало током много векова постојања ван Христове Цркве.
 


 

 

НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јустин Ћелијски на ову тему пише: „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. ? сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон“. (Православна Црква и екуменизам, Архимандрит Јустин Поповић) – прим. прев.
  2. Католичанство означава веру Једне, Свете, Саборне (Католичанске) и Апостолске Цркве – дакле Православље. – прим прев.
  3. Благодатный Огонь. 2001. № 7. С. 30).
  4. Навешћемо једну отворену изјаву из прилога париском часопису: „Руска мисао“: „По мишљењу Американаца Русија представља једну од највећих опасности за безбедност САД. Зато је главни задатак смањивање те претње. Америчка спољна политика може да постигне своје циљеве помажући промене у Русији, њеном коначном одбацивању једног погледа на свет и кретању ка плуралистичком друштву. Код Руса је снажно осећање националне самосвести. Руска политика се увек одређивала једном идеологијом. Руске религиозне традиције такође воде јачању националног осећања. По мишљењу Американаца све те особености помажу збијању Руса против Америке. То се може спречити, јачајући плурализам у свим областима живота, пре свега у идеолошкој и религиозној. На тај начин, Америка је заинтересована за јачање и раст неруских религија и философија у Русији, између осталог и римокатолицизма, који је моћна међународна сила. (Теодор Штаркман. Римокатоличка црква на руској канонској територији. Црквено-друштвени весник, 1996. бр. 2)

     


    Са руског превео:
    Станоје Станковић

    Лектура:
    Родољуб Лазић

    Извор: ПРАВОСЛАВНЫЙ ЖУРНАЛ БЛАГОДАТНЫЙ ОГОНЬ

    Овде напишите коментар уколико желите

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *