Питање:
Помаже Бог поштовани оци Прво ћу Вам рећи да нисам неко ко иде у цркву сваке недеље. Али заиста и инстински верујем у Господа Бога и у његову љубав према нама, својој деци. Имам двадесет година. Пре годину дана сам извршила намерни прекид трудноће. Када сам сазнала да сам у благословеном стању јако сам се уплашила, и била сам у јако великој паници. Сматрала сам да нисам спремна на мајчинство. Нисам ни помислила на то колики је то уствари грех. Била сам збуњена тако да ми то није пало на памет, а искрено нисам ни мислила да то црква сматра убиством. Пролазим кроз јако мучан период. Јако ме гризе савест. Ни после годину дана не могу да додјем себи. Почела сам на неки начин да мрзим себе зато што сам то урадила, и од тада сам у депресији. Мислим да ћу целог живота мрзети себе, и да себи то никада нећу моћи да опростим. Шта оче да радим? Како да опет пронадјем душевни мир? И да ли ће Господ то мени опростити? У жасно се кајем, оче. Унапред захвална, мир вам и радост од Господа
Снежана
Одговор:
Драга сестро, Ти си, као што видим, доста касно схватила да је абортус убиство, чедоморство и да је то велики грех. Кажеш да ниси знала „да Црква то сматра убиством“. Ја мислим да и позитивно државно законодавство абортус сврстава у убиство, али су неки социјални аспекти учинили да се чедоморство сведе на обичну медицинску интервенцију. То је код нас почело са комунистичким режимом, а европејски пут нације је то оживео и још више банализовао. Зар ти мајка, ако си се њој поверила, није рекла да је чедоморство уствари убијање детета? Па и онај ко је одобрио и онај ко је извршио абортус, требао је да ти предочи дело, које заједно чините, да ви сви заједно убијате једно живо створење, убијате човека. „Ако се абортус (и у медецини) сматра и прихвата као неважан поступак после кога се жена врло брзо враћа у нормално стање, зашто онда студије сугеришу могућу везу између абортуса и угрожене плодности, перфорације трбуха, рака дојке, самоубиства, постнаталне депресије, злоупотребе супстанци, поремећаја у исхрани, клиничке депресије и других фактора… Колико ће времена бити потребно да се схвати да абортус није ништа друго до убијање јединственог створеног бића“. Тако говори савремена медицина. А какав је став Хришћанске цркве? Абортус је, у ствари, антитеза свих Божјих дарова. Он одриче и Бога и све Његове дарове. Абортус је кршење завета који је Бог успоставио са човеком. Са абортусом, дар Господа Бога и Ствараоца живота, жестоко је одбачен. Бог је, стварајући човека, мушко и женско, задао им да рађају и да се множе, да овладају светом, а не да убијају оно што из међусобне љубави стварају. И сада, кад си схватила да је то био велики грех, тебе хвата паника: шта ће бити с тобом, хоће ли ти Бог опростити тај велики грех. Уствари, многе жене, као и ти, и нису биле свесне да разним прекидима трудноће врше убиство. Биле су у уверењу да је дете у њиховој утроби живо, тек када осете његове покрете. Зато су, често без узнемиравања савести, прекидале трудноћу пре тога времена. А што је још трагичније, нико их у томе није поучавао, ни лекар, а можда ни свештеник, коме нису та дела исповедале, јер нису биле свесне тежине тога греха. А један од црквених отаца (Тертулијан) , пише: „А што се нас тиче, будући да нам је убиство једном за свагда забрањено, није нам допуштено да уништавамо фетус у мајчиној утроби, када људско биће још увек (од мајке) црпи крв да би опстало. Спречавање рођења је испланирано убиство. Суштински, нема никакве разлике између разарања већ рођене душе и уништавања оне која ће се тек родити. Јер је већ човек оно што ће постати човек, као што је у семену већ садржан цео плод“. Код једног другог Светог Оца читамо: „Ниједна жена да не узима напитке за изазивање побачаја јер ће се, у супротном, несумњиво наћи на Страшном суду Христовом са свима онима које је усмртила, било да су већ рођени, било да су били само зачети“. Твој грех је стално пред Тобом и за њега ћеш се кајати целог живота. Милост Божја и љубав Његова превазилазе сваки грех човека, за који се он искрено покаје, згади се над њим и настоји да га више никад не понови. И ти ћеш, временом, после искреног покајања, осетити умирење савести, осетићеш да Ти Бог прашта грехе младости и незнања. Свакако да ћеш рађањем деце и њиховим хришћанским одгојем, ублажити грех за који се кајеш. Нема разлога да мрзиш себе. Мрзи само грех који си учинила, као што и ми, уопште, не мрзимо и не осуђујемо грешника, већ осуђујемо и мрзимо грех који он чини. И немој бити строжија у праштању од Бога. Бог опрашта сваки грех који човек искрено окаје, па тако и ти, немаш разлога да себи не опростиш, разуме се, после искренок кајања, после исповести, свештеникове поуке, разрешне молитве и умирења твоје савести. Моли се непрестано Богу, исповедај пред собом и пред духовником свој грех и настој да у браку надокнадиш оно што си у младости спречила. Благословен завршетак Часног поста и Страсне, велике недеље, са молитвом Богу да доживимо и прославимо светло Христово васкрсење, о. Душан
