НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » crnina i žalost

crnina i žalost

Питање:
Mojoj snahi je umro otac pre tri godine i ona nosi crninu još uvek brinem zbog njezinog zdravlja molim vas za vaše mišljenje.
nada kordić


Одговор:
Драга сестро, црнина у облачењу жена (мушкарци нису облачили у жалости црне кошуље) је видљиви знак жалости за упокојеним ближим чланом породице. У Старом завету су ти знакови били много израженији, па и код мушкараца: посипање по глави пепелом, раздирање своје одеће, покривање главе и ходање боси, бријање главе и браде… У Новом завету жалост за упокојеним замењује се радошћу сусрета и пребивања упокојених у близини Божјој и вером у васкрсење тела и живот вечни. Зато Свети апостол Павле саветује Солуњане: „Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су уснули у Исусу довести с Њим“ (1. Солуњанима 4, 13-14) . А на другом месту Апостол је још конкретнији: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Филипљанима 1, 21) . Значи, за праве хришћане нема места жалости при упокојењу блиских сродника и пријатеља, јер су свесни да је физичка смрт само привремени растанак од упокојених, да ћемо се сретати и по нашем упокојењу, а сви ћемо, ако Бог да, бити заједно по општем васкрсењу. Ношење црнине код жена и црног флора код мушкараца је не само израз њихове жалости за покојником, већ пре свега знак осталим људима, са којима ожалошћени долазе у додир, да се околина према њима понаша пажљивије, да не вређа њихову жалост. Црнина се, према народним обичајима, а не црквеним правилима, обично носи до четрдесетодневног парастоса, а за најближим сродницима (родитељи, брат, сестра, супруг) и годину дана. Мајке на селу су често носиле црнину за децом (страдалом у рату или прерано умрлом) и мужем доживотно. У градовима се тај обичај готово изгубио, обзиром да и жене раде у разним установама, где се црнина не може носити или није радо виђена (здравство, просвета) . То што твоја снаха носи црнину за оцем већ три године није само по себи лоше, али ако она има децу, која то још не могу схватити и ако им је мајка увек жалосна и у души и ту жалост преноси на породицу, онда то заиста није хришћански, онда се она понаша „као они који немају наде“, а што се не слаже са хришћанском вером у васкрсење и живот вечни. Њу треба саветовати, да ће далеко више учинити за душу свога оца, ако буде чешће одлазила у цркву, ако му буде палила свеће, ако буде давала свештенику његово име да га помиње на проскомидији, ако оцу буде давала редовне парастосе, ако буде у име очево учинила неко добро дело (прилог Цркви или некој хуманитарној организацији, за неко болесно дете и слично) , него што ће носити црнину и тиме доводити у незгодну ситуацију своју породицу и пријатеље. Покушај, у разговору са њом, да јој предочиш хришћанско схватање смрти. Цитираћу ти текст под тим насловом из моје Читуље: По хришћанском учењу “смрт је казна за грех”, казна за Адамов грех према Богу. Према првобитном Божјем плану, човеков прелазак из земаљског живота у вечност, требао је бити безболан, један преображај душе и тела, слично лептиру који из личинке, која је пузала по земљи, претворивши се у лептира, на крилима се уздиже увис, преливајући се у јарким бојама на сунчевим зрацима. Бог је Адаму одмах по учињеном греху рекао: “Са знојем лица свога јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си и узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити” (1. Мојсијева 3, 19) . Падом у грех смрт је за људе постала застрашујућа. Но Христос, Који је дошао да искупи грех човечанства, ступио је у борбу и са смрћу, том последицом греха и Он ју је победио. Доказ те победе је Његово васкрсење. И сазнање да владавина смрти није вечна и коначна, чиме је људима, после Христовог доласка, поново дата велика нада. Хришћани не смеју пред смрћу да падају у очајање, као они “који немају наде” (Солуњанима 4, 13) . Они знају да је смрт зора новог дана, то је тунел који води ка бескрајним светлим даљинама, то је праг, преко кога се улази у заједницу са свима светима. Смрт је – магла која се разишла, ноћ која се приближила крају. Смрћу се не завршава све, напротив, тек сада почиње оно најважније: живот у заједници са Богом. Тиме се и објашњава понашање мученика, који су у смрт ишли са радошћу, која је сијала на њиховом лицу: за њих је смрт значила – нови живот. Тако је и говорио Свети апостол Павле: “Христос је за мене живот, а смрт добитак” (Филипљанима 1, 21) . Црква у својим погребним песмама обећава спасеним душама уселење у “место светло, у место мирно, где више нема жалости ни уздисања, већ само живот вечни”. Свети апостол Павле пише првим хришћа-нима: “Ако се Христос пороповједа да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповјед наша, па празна и вјера ваша… Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети” (1. Коринћанима 15, 12-22) . И сам Христос говори: “Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек” (Јован 11, 25-26) . На тај начин, мучна људска узнемиреност пред загонетком смрти, постаје код хришћана увереност у вечну заједницу са Христом. Христови следбеници су уверени да ће доћи дан, када ће се њихове душе поново сјединити са својим телима, ма да су се тела, током времена, претворила у прах. Из тог уверења потичу и дивни надгробни записи код древних хришћана: “Знам да ћу у телу своме угледати Бога”… “Петар и Софија чекају Бога”… Или како је то још давно у Старом завету изговорио страдални Јов: “И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу своме видјети Бога” (Књига о Јову 19, 26) . Ја верујем, драга сестро, да ћеш ти успети да својим хришћанским ставом и вером у васкрсење, утешиш своју снаху, да јој предочиш Бог није Бог мртвих, већ живих (Лука 20, 38) и да је растанак ње са оцем само привремен. Ако она не може сама, ти пођи са њом у цркву, разговарајте заједно са свештеником и верујем да ће она прихватити твоје добре савете. Благослов Божји и милост Његову призива на вашу породицу о. Душан

3 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *